Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

…тајанствени пут води ка унутра…

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу.

– Кант, дакле, није више био толико популаран?

– И да и не. Многи романтичари су себе доживљавали и као Кантове наследнике. Кант је тврдио да постоје границе онога што можемо знати о „дас Динг ан сицх“. С друге стране је указао на то колико је важан допринос „ја“ или „јаства“ спознаји. Онда су појединцу дате „одрешене руке“ да пружи своје сопствено тумачење постојања. Романтичари су искористили то за једно скоро необуздано обожавање „јаства“. А то је довело и до вишег вредновања уметничког генија.

– Да ли је било много таквих генија?

– На пример Бетовен. У његовој музици срећемо особу која исказује своја сопствена осећања и чежње. Бетовен је, посматрано на тај начин, „слободан“ уметник – насупрот мајсторима барока, на пример Баху и Хендлу, који су компоновали дела у част Бога, а често по строгим правилима. Наставите са читањем

Ilustracije Rafala Olbinskog

olbinski_rafal_cyrulik_sewilski_b

Savremeni poljski umetnik Rafal Olbinski najpoznatiji je po svojim duhovitim, zagonetnim i sanjalačkim radovima koji su kao ilustracije korišćeni za najave operskih predstava, dela klasične muzike koja su izvođena u muzičkim kućama širom sveta.

Olbinski koristi motive koji asociraju na nadrealističke prikaze, ali nikada nije zauman, nejasan, neprijatan, apsurdan. Prikazano je uvek u direktnoj vezi sa samom radnjom muzičkog dela ili njegovim implikacijama na društvene, lične ili intelektualne događaje epohe u kojoj je nastalo ili na koju se sadržajem odnosi.

Figuracija je dominantna na ilustracijama Olbinskog. Ipak, sve konkretno i čulno, jasno načinom prikaza i međusobnog kombinovanja motiva, upotrebom boje, samim stilom crtanja, izraz je bajkovite fantazije umetnika. Ove ilustracije podsticaj su za sanjarenje, kao uz bajke, ali i preslušavanje dela na koja se odnose.

I za kraj, jedna veza Olbinskog sa nama: njegove ilustracije mogli smo videti, ne na operskim plakatima, već nekoliko puta na naslovnim stranama Politikinog zabavnika. Nastavite sa čitanjem