Зашто нису на страни жртве? О проблематичном феминистичком читању Дизнијеве „Пепељуге“

Постер за Дизнијев анимирани филм „Пепељуга“ из 1950. године

Шта је то у човеку – дубоко сакривено – што чини да не верује жртви?

Не постоје речи којима бих предочила свој емотвни потрес када гледам два Дизнијева цртана филма, Пепељугу и Дамба. Иако сам се одувек идентификовала са Алисом – наивном, дружељубивом, радозналом – коју на крају расплачу – моја најдубља емоционална емпатија ишла је увек ка поменуто двоје.

Овога пута желим да предочим свој утисак поводом Дизнијевог цртаног филма Пепељуга који је последњих година стављен под лупу феминистичке критике. Предложак за овај анимирани филм била истоимена бајка Шарла Пероа, иако је у питању, заправо, народна бајка чије су варијације познате од давнина у многим културама.

Данас су водеће феминисткиње богате и класно привилеговане жене. Управо такве особе критикују Пепељугу којој је, кажу, брак био спас из околности у којима се налазила (била је слушкиња). Пепељуга је, кажу, спонзоруша и оличава концепт по коме слабу и пасивну жену само мушкарац, брак или новац спашавају из незавдних околности. Управо привилеговане особе имају проблем са Пепељугом јер је, чини се, у питању пројекција, чија дефиниција гласи:

Пројекција је један од најпознатијих механизама одбране. Састоји се од тежњи и склоности особе да своје жеље, импулсе или садржаје подсвести – који нису прихватљиви за сопствени его – пројектује на друге особе, приписујући им сличне особине. Пројекција је изражена тако да врши скривени притисак ради изазивања осећања кривице.

Данашњи феминизам (под наводнике феминизам) је дубоко корпоративан и острашћен бренд. Данашњи феминизам под наводнике – који је прихватио Бијонсе за свог нискокалоричног идеолога – осуђује Пепељугу, али не разуме суштину њеног проблема, односно проблем и решење наводи на ону идеолошку страну која њему највише одговара. Пепељуга младим девојкама не треба да буде узор, поручују нам. Наставите са читањем

О симболичкој равни значења Дизнијеве бајке „Успавана лепотица“

Постер за Дизнијев анимирани филм „Успавана лепотица“ из 1959. године

Бајке су приче о деци које нису за децу. Оне су, са становишта модерних интерпретација, доста мрачне приче чије слике и симболи садрже значења која су у вези са различитим, најчешће несвесним садржајима индивидуалног и колективног ума: сексуалношћу, опресијом, некрофилијом, циклусима смењивања живота и смрти, родним улогама, религији, личној трансформацији, одрастању, лојалности, у сваком могућем аспекту оне представљају однос појединца и света испричан на посредан, симболички начин.

Језик бајке је једноставан и код те, подједнако народне и уметничке форме, није толико битно како је нешто речено, иако је формална структура бајки важна за њихово разумевање, тиме се посебно бавио руски фолклориста Владимир Проп, колико је важније, чини се, уочити појављивања одређених предмета и симбола у бајкама, јер нас они пре могу повести ка излазу из многозвучне и заводљиве живе шуме значења.

Овога пута желим да напишем нешто о мом омиљеном Дизнијевом цртаном филму, Успаваној лепотици. О њему можемо говорити са аспекта уметности анимације (анимираног филма), а можемо говорити и о могућим значењима бајке о принцези Аурори и њих доводити у вези са визуелним решењима Волта Дизнија и његових уметника.

Многи наглашавају да је овај филм визуелни празник, да је рађен изузетно оригиналном аниматорском техником, и да су слике, боје, призори у њему потпуно другачији од свих претходних Дизнијевих филмова. Успавана лепотица је снимљена 1959. године, њој претходе класици као што су Снежана и седам патуљака, Пинокио, Фантазија, Дамбо, Бамби, Пепељуга, Алиса у земљи чуда, Петар Пан, Маза и Луња. Стога, овај филм је дуго био врхунац креативног прегнућа студија Дизни, све до Мале сирене из 1990. и Лепотице и звер из 1991. Наставите са читањем

Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

Карл Густав Карус, „Огољено дрво у јесењој магли“, 1820.

Тајанствени пут води ка унутра

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу. Наставите са читањем

Igračke i umetnost: Hofmanove i Andersenove bajke

Manuel Alvarez Bravo, „Drveni konjić“, 1928.

Muziku za balet Kopelija komponovao je 1870. godine francuski kompozitor Leo Delibe. Balet je rađen prema pričama Automata (1814) i Peskar (1817) nemačkog romantičnog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, poznatog još i po bajkama Krcko Oraščić (1816) i Princeza Brambila (1820), kao i po obaveznom pominjanju kada se pokrene razgovor o groteski ili romantičarskoj ironiji. Delibe nije prvi koji je komponovao muziku za balet ili operu prema Hofmanovim pričama. Učinio je to još jedan francuski kompozitor, Žak Ofenbah, komponujući operu Hofmanove priče 1881. godine u kome je glavni junak sam pisac. Prema Hofmanovoj bajci Krcko Oraščić, u kojoj junak biva pretvoren u igračku, Čajkovski je 1892. komponovao muziku za balet. U priči Peskar reč je o usamljenom čarobnjaku koji pravi lutke, i koji jednu od njih, prethodno ju načinivši u prirodnoj veličini, želi da oživi, ali mu to, na kraju, ne polazi za rukom. On ostaje sam, usamljen i ogorčen, u svom ateljeu-laboratoriji, isto kao i Viktor Frankenštajn, junak poznatog romana Meri Šeli koji je nastajao u približno isto vreme kada i Hofmanov Peskar. Imamo na delu zlikovca i bizarnog junaka koji nas vraća grčkom mitu o Pigmalionu, sada uklopljenom u žanr fantastike i horora.

Kao devojčica sam se pitala da li porcelanske figurice koje je moja baba držala u vitrini, na uštirkanim heklanim miljeima, pošto se svetla ugase, ožive i vode svoj život, poput escajga u Diznijevom filmu Lepotica i zver. Pretpostavljala sam da je njihov život kao život mačaka noću, oprezan i brz, kako bi nas ujutru sačekale na istim mestima gde smo ih ostavili. Dešavalo se, ponekad, da figurice budu prevrnute ili da ne budu na svom mestu. Samo sam ja znala za njihovu tajnu. Vitrina bi obavezno u pozadinskom delu imala ogledalo koje bi odražavalo ptičice, konje koji se propinju, lovačke pse i zaljubljene pastire. Oni su se nalazili između savršeno oblikovanih bokala za alkohol i čašica poređanih u krug oko njih, u bojama smaragda i ametista, koji nikada nisu korišćeni. Unutra je sve mirisalo. Moj ujak je imao jednu muzičku kutiju koju je odbacio, nije mu trebala, dobio ju je na poklon, pa ju je odložio na tavan. Bila je srednje veličine, braon boje, sa iscrtanim predelom na poklopcu. Imala je duplo dno. Prvi deo je bio sav u ogledalima a kada bi se on dvokrilno otvorio, u donjem delu bila je balerina koja bi, zahvaljujući magnetu, počela da se kreće, dok bi se piskavo čula muzika koja je podsećala na Ples vile Šećerke. Uvek ističem koliko je bitno sanjariti i maštati. Moja ljubav prema romantizmu i ovakvim temama posledica je čitanja prve knjige koju sam dobila u životu. Bio je to poklon od oca „za odličan uspeh i primereno vladanje“ kada sam završila prvi razred osnovne škole. Bajke i priče Hansa Kristijana Andersena trajno su se urezale u moj doživljaj stvarnosti i odredile su moj umetnički ukus, kao i stav da je eskapizam, sasvim suprotno tendencijama našeg vremena, sasvim dobar, potreban i značajan elemenat umetnosti.  Nastavite sa čitanjem

Volfgang Amadeus Mocart: „Arija Kraljice noći“

Karl Fridrih Šinkel, „Scenografija za izvođenje Mocartove opere Magična frula“, 1815.

„Ariju kraljice noći“, deo Mocartove opere Magična frula, mnogi su pokušali vizuelno da predoče. Karl Fridrih Šinkel uradio je scenografiju za njeno izvođenje iz 1815. godine. Opera je prvi put izvedena 1791. godine kada je sam Mocart dirigovao orkestrom, sastoji se od dva čina i njen libretista je bio Emanuel Šikaneder. Ovo je poslednja Mocartova opera, izvedena je samo nekoliko meseci pre njegove smrti koja je nastupila 5. decembra 1791.

Tema ove opere i njenog libreta uklapala se u duh doba koji je favorizovao onirične, magične, nestvarne, vilinske teme. Natprirodna bića, narodne bajke, magija, začaranost bile su deo romantičarskog repertoara. Lučano Alberti je o njoj pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem