Зашто се јунакиња Кејт Шопен буди на погрешан начин?

Клод Моне, „Дама са сунцобраном“, 1886.

Према мишљењу ауторке овог интернет места, која је датим избором, као и именовањем прекуцаних фрагмената романа који следе, желела да своје читање учини креативним, Една Понтелије, јунакиња романа Буђење, се буди на погрешан начин јер њено буђење, њена еманципација и „отварање очију“ пред светом иду преко аутодеструктивне емотивности, а не преко афирмације онога што ју одређује као биће, у овом случају као уметницу.

Њен образовни процес, а ми остављамо могућност да је наш закључак престрог, није довршен јер је у потпуности плутајући, неодређен, баш као и нептунијанско царство пред којим она често стоји и размишља.

Буђење је процес. Стога, ни Една Понтелије се не буди одједном, и коначно. Међутим, тај процес, нама се чини, у њеном случају нема довољно снаге за одлучност. Една није задовољна улогом мајке и супруге али није ни довољно јака да подносе тежину стваралачког пута и живота који подразумева потпуно посвећење уметности јер ју емотивност, овде изједначена са бесконачношћу, флуидношћу и снагом мора, спутава.

Она ослобађање и „буђење“ води преко заљубљивања и маштања о предавању другом мушкарцу али се то, у случају овог романа, не показује као добар избор по њу. Ни наметнути друштвени стереотипи, али ни потпуно предавање чулности, нису начин да се биће афирмише и пробуди у новом веку који је женама понудио много избора али и изазова. Наставите са читањем

Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало. Наставите са читањем

Неодољива чежња за трошењем новца: „Прада“ бутик у тексашкој пустињи дуа Елмгрин & Драгсет

Инсталација лажног „Прада“ бутика у Марфи чији су аутори Елмгрин & Драгсет

Марфа је градић усред пустиње који има мање од две хиљаде становника. До скора је био познат по томе што је у њему живео и стварао амерички савремени уметник Доналд Џад. Онда су првог октобра 2005. године Михаел Елмгрин и Ингар Драгсет, два савремена визуелна уметника у домену скулптуре, инсталација, перформанса, архитектуре и ленд арта, која живе и раде у Берлину, поставила четрдесет километара северозападно од Марфе, у потпуно пустој области Тексаса, једну скулптуру, истовремено и инсталацију, мини објекат који је представљао бутик познатог италијанског бренда Прада. Првобитно је пројекат требало да се зове Прада Невада а не Прада Марфа, али пошто уметници нису добили дозволу да инсталацију поставе у Невади одлучили су се за Тексас. Треба напоменути да је овај објекат ограђен, да има чувара и да једном недељно долази особа из оближњег места да га одржава. У њему су изложени поједини модели Прада ципела и торби, унутра се не може ући, читав објект заправо нема никакву функцију. Зашто је онда постављен усред пустиње и зашто је ово једна од најатрактивнијих инстаграм сензација која окупља мноштво туриста који се фотографишу док радосно скачу испред ње?

Треба прво имати у виду целокупно стваралаштво ова два уметника која раде и стварају заједно. Елмгрин & Драгсет се крећу широким ободом различитих уметности и дисциплина, постављајући познате призоре и објекте у један сасвим нови контекст. Дакле, за адекватно разумевање њиховог рада изузетно је битно разумети начин на који они реконтекстуализују предмет који излажу. На пример, они су у уобичајену слику дечака на дрвеном коњићу реконтекстуализовали тако што су скулптуру предимензионирали и поставили ју на централна места у граду или испред различитих музеја. На местима где су некада стајали тријумфални споменици великим војсковођама и генералима, сада је гигантски дрвени коњић са дечаком који упире прстом у одређеном правцу. То је најодговарајући споменик Александру Македонском и нама је жао што се баш  Елмгрин & Драгсет нису нашли у центру Скопља са овом скулптуром. То је, заправо, најадекватнији споменик који је могао бити подигнут у част великом војсковођи, Александру Македонском. „Споменик“, иронично презентован, дакле реконтекстуализован, резонира са нашим временом и историјским осећањем о инфантилности жеље за освајањем света и опседнутости величином. Владари су велика деца која се играју рата, они су остали заробљени у развоју и нису превазишли своју фазу играња и клаћења на дрвеном коњићу. Наставите са читањем

Зашто је лоша мајка истрајан табу? О скулптури „Мајка“ Лујзе Буржоа

Скулптура „Мајка“ у лондонској Тејт галерији. Фотографија Мет Стјуарт.

Паук је створење које код већине људи изазива страх и одбојност. Многи га сањају, осећајући по буђењу велику нелагоду и згроженост. Он је један од најчешћих стваралачких облика у опусу француско-америчке уметнице Лујзе Буржоа. Њен паук је пред нама у форми скулптуре чији је назив Мајка. Скулптура је први пут изложена 1999. године, сачињена је од бронзе и нерђајућег челика, а висока је скоро десет метара. Мајка има осам танких ногу, између којих је могуће пролазити, док је сама утроба паука довољно високо да посетиоци могу да стоје под њом и посматрају бела мермерна јајашца унутар ње.

Као мотив паук се јавља још 1947. у опусу ове уметнице, на неким цртежима и акварелима, а касније га она варира кроз скулптуру. Према многобројним описима, паук је демијуршки и космолошки симбол од велике важности у Индији, док је према грчкој легенди он карикатура божанства. Девојка Арахна је кажњена јер се хвалила да боље тка и од саме богиње Атене. Паук може значити још и господара судбине који поседује доминантну функцију у одоносу на своје ткање.

Мајка, њена улога, њен симболички значај, у свакој култури јесте од велике важности, али чини се да је та улога узета здраво за готово, да јој се приступа без детаљнијег преиспитивања и да се она искључиво сагледава као позитиван учинак и са позитивним прерогативима. Вео (ауто)цензуре је присутан у свакој култури када се говори о мајкама. Лоша мајка је један од најистрајнијих табуа у скоро свакој култури. Међутим, уметност је ту да симболички заодева и разодева проблеме које табуи подразумевају. Наставите са читањем

О чему се – заправо – ради у филму „Исијавање“ Стенлија Кјубрика?

Постер за филм „Исијавање“ Стенлија Кјубрика из 1980. године

Писаћу о свом доживљају овог филма, а он има везе и са околностима у којима сам га гледала. Био је октобар 2013, топао викенд. Тада сам становала у стану који је био организован као дуплекс. Ја сам била у горњем делу, други станар у доњем. Како не гледам телевизују још од 2008, и како немам од тада па све до данас ни сам апарат, одбила сам да плаћам кабловску. Мој део рачуна био је само половина од суме за интернет.

Тог викенда други станар је негде изашао и у прилично великом стану остала сам сама. Изненада ми је постало досадно. Знала сам да то што намеравам да урадим није у реду и да није коректно али искушења досаде била су јача. Сишла сам на прстима у доњи део стана, проверила да ли је стварно празан и – упалила телевизор. Прво што сам видела, дословно одмах по паљењу, била су нека кола која се крећу прелепим пределом, док их са велике висине прати камера. Читава сцена (и фотографија) је била толико добра да сам моментално одлучила да се задржим на том каналу.

Џек Николсон игра писца који са супругом и сином долази да ради као чувар хотела у зимском периоду, у једној веома удаљеној области. Психологија простора је изузетно битна за овај филм и већ на почетку, осим антипатичног главног јунака, кога никако не доживљавате као писца, већ више као алкохоличара-дрвосечу, јер сте под утицајем културолошког стереотипа како наводно писац треба да изгледа, друга ствар која чини да вам буде нелагодно је простор. Унутрашња декорација је пренападно необична. Хотели иначе имају посебан вид декорације али у некој веома удаљеној области („недођији“) баш такав стил, такве боје и орнаменити, све је то доста необично. Примећујете да је сам редитељ велики акценат ставио на те детаље јер ви не можете а да их не приметите. Посредством њих ви као гледалац покушавате да склопите слагалицу, да назрете слику која тек треба да пред вама искрсне. Наставите са читањем

Рокенрол као боља историја Америке. О филму „Форест Гамп“ Роберта Земекиса

Лаура Фрере, „Форест Гамп – филмски постер“, 1994.

Живот је као бомбоњера. Никад не знаш шта можеш да добијеш.

Имате ли омиљени филм чија је тема индиректно или директно у вези са рокенролом? Ја имам неколико, а за ову прилику истакла бих изузетно леп филм али, чини ми се, доста подцењен: Форест Гамп. Филм је режирао Роберт Земекис према истоименом роману Винстона Грума. Појавио се у биоскопима 1994. године.

Филм нам казује америчку историју од краја Другог светског рата до почетка деведесетих година 20. века на духовит, леп али и горак и подтекстуално критичан начин. Филм нам ту историју не представља директно већ посредством живота једног необичног човека, за кога сви мисле да је глуп, који се зове Форест Гамп.

Многи амерички редитељи преиспитивали су историјске догађаје своје земље кроз контекст рокенрол културе. То преиспитивање често има својих слабости. Никада Други, онај кога они повређују својим војним интервенцијама, није у фокусу њихове приче. Они искључиво тематизују сопствене историјске трауме. Амерички редитељи и када говоре о рату, рецимо оном у Вијетнаму, не говоре о Вијетнаму, и патњама Вијетнамаца, не преиспитују узроке и личну одговорност спрам другог, већ говоре о својим ветеранима које је друштво по губитку тог рата заборавило. Ретко постоје права преиспитивања узрока за ратове и одговорности за исте, видимо само последице, и то једино по њихове грађане. Наставите са читањем

Годину дана једења јабука

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Мото књиге „Јабуке“ Ане Арп

Пре тачно годину дана, двадесет петог септембра 2019. године, штампар ми је донео неколико кутија у којима су били примерци моје друге књиге коју сам насловила Јабуке. У питању је књига прича, укупно их је шест, настајале су у размаку од две године, од лета 2017. до лета 2019.

Приче су у мени биле одавно, формиране су дуго, најчешће кроз размишљања током ретких шетњи, иако су брзо написане. Искуство писања, баш као и васпитавања деце или гледања одрастања мачака, увек је другачије. Доказ да су и књиге бића по себи и да ми ту немамо пуно утицаја.

Воће које сам највише јела у свом животу биле су јабуке па је назив ове књиге био врло личан, аутобиографски. Годину дана једења јабука није само метафора. Заиста ми се дешавало да у години дана једем углавном јабуке. Памтим један воћњак у близини куће мојих родитеља. Био је напуштен, јабуке није имао ко да бере. Новембар, мени се пријеле јабуке. Обујем каљаче па преко њиве, преко зарђале ограде пуне шиљака и упутим се у туђи воћњак. Извадим кесу из џепа и сакупљам јабуке са мокре земље. Неке су биле труле, већина их је била сасвим очувана. Онда бих, тако повијена, видела пацова како, вероватно, исто ради што и ја. Природа и њени начини. Ларс фон Трир на неочекиваном месту.

Сећам се и неких сцена из детињства. Одлазак породице на море. То је вероватно нешто што сви памте. Мајка је купила мале зелене киселе јабуке од којих су ишле сузе на очи. Стали смо поред пута и јели их. Сећам се да смо се смејали. Увек сам више волела киселе јабуке него слатке. Сећам се и једења кожара зими. Сећам се и малих црвених јабука са црним кратерима. Скоро сваку би начео црв. Баба би ми рекла да нема потребе да се гадим. То је знак да су здраве. Кад сам порасла, читала сам Вилијама Блејка. Увек би ми те мале црвљиве бабине јабуке из дворишта прве пале на памет. Наставите са читањем

Мухарем Баздуљ о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Каравађо, „Корпа са воћем“, 1599. (детаљ)

Приче невиности и искуства

Прилично је, мислим, извјесно да су јабуке воће којем се у рјечницима симбола по правилу даје највећи број страница. Књига прича Јабуке Ане Арп (А.А.А, Београд, 2019), самосвјесно се наслања на дио ове симболике. Кажем „књига прича“, а не „збирка прича“, зато што ове двије синтагме нису синонимне.

Књига прича је концепт, као добро осмишљен албум у поп музици, нешто што је замишљено као цјелина. Збирка прича је као колекција синглова, збир скоро случајно сакупљених прича односно пјесама стављених под исти кров.

Књиге прича су, рецимо, Сартров Зид и Камијево Изгнанство и краљевство, док примјер за збирку прича могу бити оне Чапекове Приче из оба џепа, као и – кад смо већ код француске књижевности – већина Мопасанових дјела.

Ипак, не враћам се овдје случајно на Сартра и Камија; има примјера за књиге прича и у новијој историји. У начину на који Ана Арп приступа књижевности има нечег (у позитивном смислу) старинског и страственог. Као у доба егзистенцијализма, њој је књижевност судбински важна, а не нешто што се види као средство за материјални пробитак или успон у каријери. То се из ових прича види.

Вијенац од шест кратких прича уоквирен је са два кратка нефикцијска текста: пролошким и епилошким. Први носи наслов „Читаоцу“, други једноставно „Поговор“. Наставите са читањем

Виктор Шкорић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Луис Егидио Мелендез, „Мртва природа“, 1760. (детаљ)

Горки плодови детињства

Није велика тајна, камоли откриће, да „сваки уметник чува, дубоко у себи, једно једино врело из кога се целог његовог живота напаја оно што он јесте и оно што он казује“. Ову Камијеву најчешће везујем за свет човекова детињства, јер шта је детињство ако не тај источник до ког се, ма колико познавали пут, тешко долази? Разлика између „обичног“ човека и уметника била би у лакшој проходности уметника кроз тај честар, тај газ и густиш и обдареност чулима којима ће препознати тражено. Што неће рећи да сваки човек заборавља своје детињство уколико није уметник; свачије детињство је вредна грађа снова. А приче које се налазе у књизи Јабуке, по казивању саме ауторке, нису измишљене, већ су настале слушањем, разговарањем, бележењем, запиткивањем и преосмишљавањем смисла реченог и записаног, а што је проистекло из детињства. Реч је о раним годинама петоро јунака и једног одраслог човека који се у шест одвојених и наизглед неповезаних прича сусрећу са кризним тренуцима или периодима у свом детињству. Али, да не хитамо пребрзо.

Свет Јабука је мрачан свет пун сенки, неспокоја и страха. Слике насиља, физичког, а још очигледније вербалног насиља, натапају сваку причу дајући из затомљене боје. Не могу да се не сетим анегдоте о Хенрију Џејмсу који је, наводно, на идеју о писању свог Окретаја завртња дошао приликом једне расправе са групом писаца о томе шта су елементи најпотресније хорор приче. Џејмс је победио у дебати када је изнео идеју о уклетој кући у којој су главни учесници деца која нису (потпуно) свесна свега што се око њих дешава. – А зашто све ово спомињем? Управо стога јер ме јунаци ових прича подсећају на Џејмсову „децу“ која тек назиру шта се око њих одвија (прича „Пчеле“) или доживљавају катарзична („Коњ“) и епифанијска искуства („Острво“, „Јабуке“). Јесте, тама је ту; јесте, нешто злокобно вреба из прикрајка; али то је можда наличје оног правог света. Јер, дете није биће мрака, он га се плаши и стога мора постојати нешто иза тог паравана. Наставите са читањем

Стефан Танасијевић о књизи „Јабуке“ Ане Арп

Албрехт Дирер, „Адам“, 1507. (детаљ)

Ана Арп је 2019. године објавила другу књигу која се зове Јабуке. У питању је збирка кратких прича чији су називи „Школа“, „Коњ“, „Бицкл“, „Острво“, „Пчеле“ и „Јабуке“. Све приче су обојене сећањима на детињство и, као што и сама ауторка у „Поговору“ истиче, „ово је књига прича о деци које нису за децу“.

Књига прича Јабуке читаоцу симболички пружа чинију са шест јабука односно шест прича. Причама претходи уводно обраћење у коме ауторка истиче нит ове јединствене збирке: јабуке подстичу низ емоција и зазивају прошлост. Она пише:

Дајем Ти чинију са јабукама. Укупно их је шест, обргрљене су корпом од прућа, оном са плетеницом на врху, обгрљене су чврстом мишицом исцртане керамике или млаком руком колоритне пластике. Чинија је разних, баш као и јабука. Међутим, све оне могу се свести на заједнички именитељ: округле су и врше исту функцију. Чинија да окупи, јабука да утоли жеђ и освежи.

Као јабуке, које су каткад слатке, киселе, горке, зреле, труле, тако је и свако детињство обојено овим укусима.

Све јунаке прича обухвата заједничка нит беспомоћности која их повезује на меланхоличан начин. Јунаци прича су неприлагођена деца која у несталном свету одраслих наилазе на неразумевања. Нехармонични односи деце и одраслих присутни су у свим причама, у некима услед добронамерног и патријархалног васпитања, а у другима услед ускогрудости и крутости духа. Свако детињство је као отисак палца: увек другачије и ново у односу на неко друго. Прошлост, иако се чини да је веома далека када дете одрасте, није тако далека као што се чини. Детињство увек прогони особу да се присећа трагова прошлости који, иако су често бледи, постоје, крхки попут трагова на песку или тајанствени попут старе фиоке која крије сенке прошлих догађаја. Наставите са читањем

Друга књига Ане Арп: „Јабуке“

Насловна страна књиге прича „Јабуке“

Двадесет петог септембра 2019. године објављена је друга књига Ане Арп која носи назив Јабуке.

У питању је књига кратких прича писаних између јула 2017. и јуна 2019. године. Њихови називи су: „Школа“, „Коњ“, „Бицикл“, „Острво“, „Пчеле“, „Јабуке“. Приче су праћене уводним обраћењем „Читаоцу“ и „Поговором“.

Троје људи радило је на реализацији књиге: Мануела Рађеновић (лектура), Синиша Лекић (припрема књиге за штампу, фотографија писца). Ана Арп је заслужна за дизајн и визуелни концепт издања.

У питању је књига коју је у потпуности финансирала и осмислила Ана Арп.

Књигу по цени од 1000 динара можете поручити путем мејла anaarpart@gmail.com

Књигу можете купити у књижарама Мала Академија (Београд, Ђуре Јакшића 6) и Златно руно (Београд, Светогорска 3).

Све објаве о књизи читајте овде.

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“

Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu.

Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata.

Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga.

Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Nastavite sa čitanjem

Nataša Marković – Portret infantkinje: velaskezovska retorika u „Portretu jedne dame“

Dijego Velaskez, „Las Meninas“, 1656.

Premda su italijanski slikari renesanse zauzimali najviše mesta u Džejmsovom likovnoj umetnosti naklonjenom srcu, poneki kutak je ostao i za španske umetnike. Među njima, Džejms je posebno cenio baroknog slikara Dijega Velaskeza. U svojim likovnim kritikama i prikazima isticao je da je u Velaskezu, pored Servantesa, oličena „španska genijalnost“[1], da je „nemoguće zamisliti veće majstorstvo četke“[2] do one koje nalazimo kod Velaskeza, da je ovaj barokni slikar „uistinu veliki kolorista“[3], „moćan u oponašanju“[4], da je stil njegovih platana „plemenite težine i čvrstoće“[5] i da je Velaskez zaista „jedan od najmoćnijih slikara“[6]. U svojim proznim ostvarenjima, iako daleko manje nego što je to činio, na primer, s Ticijanom ili Tintoretom, Džejms Velaskezeovo ime pominje kao svojevrsno sredstvo karakterizacije junaka (u „Slici na tepihu“, na primer, kada kaže da je Verekerova velika književna studija „trebalo da bude vrhunski književni portret, neka vrsta kritičkog Vandajka ili Velaskeza“[7] ili, kada u „Svetom izvoru“, za gdina Brisidena kaže da „podseća […] na neki dobar stari Velaskezov ili koji drugi portret – na predstavu ružnoće i melanholije koja je mogla biti kraljevska“[8]) ili njegova dela naizgled usputno pominje u, za radnju, ključnim trenucima, kao što to, na primer, čini s Velaskezovim portretom pape Inoćentija X u noveli „Dejzi Miler“. Gotovo podjednako poznat primer upućivanja na Velaskezovo delo predstavlja onaj koji nalazimo u 37. poglavlju romana Portret jedne ledi, u kome zaljubljeni Edvard Rozije nastojeći da prenebregne nedostatak elegancije kod izabranice svog srca, zaključuje da je Pensi Osmond, u slučaju da ga to neko uopšte i pita, moguće uporediti samo s infantkinjom od Velaskeza.

Rozijeovom zaključku da je „Pensi sa svojih devetnaest godina postala mlada ledi“ koja poseduje „eleganciju male princeze“ i da ta „nežna ozbiljna devojka u svojoj maloj štirkanoj haljini izgleda samo kao infantkinja od Velaskeza“[9], prethode portreti Pensi Osmond koji poseduju nagoveštaje da će Osmondova kći, na koncu, biti, premda krajnje idealizovano, poistovećena sa slavnim Velaskezovim portretima španske infantkinje Margarete Tereze.

Velaskez je, kao dvorski slikar španskog kralja Filipa IV, zasigurno naslikao četiri formalna portreta princeze Margarete Tereze u različitim uzrastima (njen portret u ružičastoj haljini iz 1660. muzej Prado odskora pripisuje Velaskezovom učeniku Huanu Batistu del Mazu, zbog čega o njemu neće biti reči), koji su, kako sugeriše prepiska između cara Ferdinanda III i njegovog zeta Filipa IV, slati austrijskom dvoru da se uveri u lepotu buduće žene prestolonaslednika Leopolda I. Prvi među njima je Infantkinje Margareta Teresa u ružičastoj haljini (1654), na kojem je trogodišnja španska princeza prikazana kako stoji na pijedastalu prekrivenom tepihom crveno-crne šare, u ružičasto-srebrnoj brokatnoj haljini s okovratnikom od crne čipke, ukrašena zlatnim ogrlicama, narukvicama i zlatnim lancem preko grudi, s lepezom u jednoj ruci, a drugom oslonjena na sto na kojem stoji staklena vaza s ružama, perunikama i belim radama, verovatno, u čast princezinog imena. Nastavite sa čitanjem

Madam de Stal: „Zašto Francuzi ne odaju priznanje nemačkoj literaturi?“

Orest Adamovič Kiprenski, „Liza“, 1827.

Jednom sam zapisala da su stranci savremeno potomstvo i zaista, imam sve razloge da budem zadovoljna sa takvim potomstvom.

Na ovo pitanje mogla bih da odgovorim veoma jednostavno objašnjavajući da je malo ljudi u Francuskoj koji znaju nemački i da lepote tog jezika, naročito u poeziji, ne mogu biti prevedene na francuski. Tevtonski jezici lako se prevode između sebe; to isto važi i za latinske: ali oni ne bi mogli da prenesu poeziju germanskih jezika. Muzika komponovana za jedan instrument ne može se s uspehom izvoditi na instrumentu druge vrste. Uostalom, nemačka literatura, u svoj svojoj izvornosti, postoji tek od pre četrdeset ili pedeset godina; a Francuzi su, poslednjih dvadeset godina, toliko obuzeti političkim događajima da su prekinuta sva izučavanja literature.

Ipak, bio bi to sasvim površan prilaz pitanju ako bismo se držali tvrdnje da su Francuzi nepravedni prema nemačkoj literaturi, zato što je ne poznaju; oni imaju, to je tačno, predrasude prema njoj; ali te predrasude postoje zbog nejasnog osećanja izrazitih raznolikosti u načinima na koje i jedan i drugi narod na nešto gledaju ili osećaju.

U Nemačkoj ne postoji ni u čemu određen ukus, sve je nezavisno jedno od drugog, individualno. O jednom delu ceni se prema utisku koji ono proizvodi, a nikako prema pravilima, jer opšteprihvaćenih pravila i nema: svaki autor slobodan je da ostvaruje sopstvenu sferu. Nastavite sa čitanjem

Marsel Prust o književnosti

Paul Nadar, „Marsel Prust u dečačkom dobu“, 1887.

Knjige su delo usamljenosti i deca tišine. Deca tišine ne treba da imaju ništa zajedničko sa decom reči, sa mislima nastalim iz želje da se nešto kaže, da se donese sud, to jest nastalim iz neodređene ideje. Predmet naših knjiga, suština naših rečenica treba da bude nematerijalna, nikako ne u onom stanju u kojem ga nalazimo u pravom životu; naprotiv, naš stil, kao i epizode, treba da budu sazdani od prozračne građe naših najboljih trenutaka, kada se nalazimo van stvarnosti i van sadašnjosti. Stil i radnja jedne knjige sačinjeni su od tih kapljica zgusnute svetlosti.

Čitanje nas uči da više cenimo vrednost života, vrednost koju nismo umeli ceniti i za koju samo po knjizi uviđamo koliko je bila velika.

Samo je utisak kriterij istinitosti, ma koliko se slabašna činila njegova građa, ma koliko neuhvatljiv njegov trag, i zbog toga jedini on zaslužuje da ga um uočava, jer je utisak jedini kadar, ako um iz njega ume da izvuče istinu, da ga dovede do jednog većeg savršenstva i da mu pruži čistu radost. Utisak je za pisca ono što je ogled za naučnika, s tom razlikom što kod naučnika rad intelekta prethodi, a kod pisca dolazi potom. Ono što nismo imali da rasvetlimo svojim ličnim naporom, ono što je bilo jasno i pre nas, to nije naše. Od nas potiče samo ono što izvlačimo iz mraka koji je u nama, a što drugi ne opažaju.

Samo putem umetnosti možemo da iziđemo iz sebe, da saznamo šta drugi vidi od toga sveta koji nije isti kao naš i čiji bi nam predeli ostali isto tako nepoznati kao i oni kojih može biti na mesecu. Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju. Nastavite sa čitanjem

Žorž Pule: „Barokno doba“

20902_henri_gissey_louis_xiv_as_apollo

Henri Gizi, „Luj XIV kao Apolon“, 17. vek.

Ekspanzivno kretanje koje, od Renesanse, izaziva bujanje svih misli, ne ispoljava se samo u obliku širenja duhovnog prostranstva. Taj novi prostor valja ispuniti i urediti. Među različitim kategorijama barokne umetnosti možda je najvažnija mnogostrukost oblika kojima arhitekta, slikar, vajar, pesnik sebe primorava da ispuni prostor koji se otvara pred njim, oko njega i u njemu. Taj prostor se neizmerno širi izvan svih oblika; ali da bi se pojavio, da bi dobio, makar samo u mašti, izvesnu realnost, treba ga ispuniti sa što više opipljivih predmeta koji manje imaju ulogu da postoje sami po sebi, a više da prostoru koji ih okružuje daju najveću moć obuhvatanja i prevazilaženja. Gomila figura zakrčuje prostranstvo; gomila se beskonačno mnogo pojedinosti; prožima ga univerzalni elan. Ali taj prostor nikada nije sasvim ispunjen. On je sadržatelj koji je veći od svoga sadržaja. Stoga, što barokna umetnost i poezija više umnožavaju pojedinosti ili intenzitet toga sadržaja, to očiglednija postaje transcendencija sadržatelja. Potvrđuje se rastući razmak između onoga što je predstavljeno i onoga što je nagovešteno. I nije preterano tvrditi da u silovitom širenju oblika koje predstavlja najočigledniju crtu barokne umetnosti treba manje videti znak osvajanja prostora duhom, a više nemogućnost za duh da najzad ostvari to osvajanje. Prostor nije imanje koje se može prisvojiti silom, ili na neki drugi način. On se može samo preplaviti. I svi naši pokušaji da ga se domognemo izlivajući u njega najveći broj ili najveću količinu oblika imaju za posledicu samo to da čine još uočljivijim kontrast između istinske neizmernosti prostora i lažne neizmernosti količine ili broja. U prisustvu prostora sve što zauzima prostor smanjuje se ili se rastače. Množenje postaje deljenje, masa postaje mnoštvo delova. Ispunjeni prostor biva daleko prevaziđen neispunjenim prostorom. Nastavite sa čitanjem

Animirani film Tima Bartona inspirisan Poovom književnošću

Tim Barton tokom rada na svom filmu „Vinsent“

U kakvoj su vezi naslov kratkog animiranog filma Tima Bartona – Vinsent – i Edgar Alan Po? Njihova spona je Vinsemt Prajs, glumac u mnogim filmovima rađenim prema Poovim delima, koji je na ovom mestu narator priče o sedmogodišnjem dečaku, Vinsentu Maloju, koji, po čitanju Poove književnosti, ali i zbog fascinacije samim Prajsom, svoj život i svoju svakodnevicu poistovećuje sa Poovom gotskom fantazijom. Beznačajne, svakodnevne događaje on prevodi na motive Poovih horor priča i teatralno tragičnog osećanja sveta njegovih junaka.

Baš kao i Poove priče, a zahvaljujući Prajsovom glasu, muzici i scenariju, ovaj kratak film može da se posmatra i kao priča o odrastanju i formiranju pod uticajem umetnosti, onda kada je saznajni proces reverzibilan, i kada se kreće od umetnosti ka životu (projekcija), a ne kako je češći slučaj, od nepodnošljivog života ka spasenju u umetnosti (eskapizam). Film se, takođe, može posmatrati i kao parodija manira i književnog postupka Edgara Alana Poa. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke Petronele Ortman koja je nastajala između 1686. i 1716.

Kuća za lutke koja je pripadala Petroneli Ortman (1656-1716), udatoj za amsterdamskog trgovca Johana Branta, izložena je u Rijks muzeju u Amsterdamu. Ona je veća nego što izgleda na priloženoj slici pa smo zato skloni da ju nazovemo kućom a ne, kako je to uobičajenije kada govorimo o lutkama, kućicom. U pitanju je predmet koji kroz standardna stambena vrata današnjice ne bi mogao da prođe. Nju je izradio anonimni francuski stolar koji je između 1686. i 1710. boravio u Amsterdamu.

Kabineti kurioziteta bili su podjednako sobe i ormari koje su najčešće izrađivali italijanski ili nemački majstori od najkvalitetnijeg drveta. Njihovi vlasnici sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda kojima je zajedničko bilo da su egzotični, neobični, bizarni, i više su se ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama. Ti kabineti kurioziteta sadržali bi još i verske relikvije, različita umetnička dela, numizmatičke kuriozitete, korale, nakit od najfinijih materijala, lobanje, bodeže i knjige. Nastavite sa čitanjem

Ogledala, snovi, ženska tela i zvuci u Bergmanovim filmovima

Iz Bergmanovog filma „Leto sa Monikom“ koji je snimljen 1953. godine

Četiri video eseja u ovoj objavi jesu kompilacije scena iz različitih Bergmanovih filmova, koji sadrže različite motive, a koje sam naznačila u naslovu. Isti, kada se ovako kompilirano posmatraju, predstavljaju uvid u nekoliko bitnih tema za stvaralaštvo neumornog filmskog proučavaoca emocija, psihe i načina njihovog funkcionisanja.

Bergman je suprotstavio, ili približio, simboličkom predmetu iracionalnog, ogledalu, mnoge junakinje. Taština nad taštinama ili vanitas vanitatum, delfijsko Spoznaj sebe ili, kao na slici Marije Magdalene Žorža de la Tura, sva simbolička značenja žene pred ogledalom uzeta su u obzir i smeštena u filmski kontekst. Nastavite sa čitanjem

Две верзије Леонардове слике „Богородица међу стенама“

Leonardo_Da_Vinci_-_Vergine_delle_Rocce_(Louvre).jpg

Леонардо да Винчи, „Богородица међу стенама“, 1483. (Верзија из Париза)

Leonardo_da_Vinci_Virgin_of_the_Rocks_(National_Gallery_London)

Леонардо да Винчи, „Богородица међу стенама“, 1506. (Верзија из Лондона)

Прву верзију слике „Богородица међу стенама“ италијански ренесансни мајстор Леонардо да Винчи насликао је отприлике 1483. године. Та верзија данас се налази у музеју Лувр у Паризу. Друга верзија слике настала је отприлике 1506. године и данас се налази у Националној галерији у Лондону. Наглашавање простора у којима се слике налазе није случајно јер се на тај начин оне и ословљавају.

Осим временске разлике између настанка две слике приметне су и многе друге, оку посматрача испрва неуочљиве. Композиција је на обе слике иста. Фигуре окупљене под стенама чине пирамидалну конструкцију и за почетак требало би представити оне који је сачињавају. Женска прилика у плавом плашту, благог погледа и спуштене браде, је девица Марија. Својом десном руком она је обгрлила бебу Јована Крститеља, док своју леву руку држи изнад главе друге бебе, Исуса Христа. Последња фигура, али не и по значају за значење и композицију слике, јесте фигура анђела са Богородичине леве стране који једном својом руком придржава бебу Христа.

Разлике, наизглед неприметне, по некима имају скривено значење у које није могуће лако продрети после вишевековних талога прашине који су прекрили значење симбола. На старијој слици, оној која се налази у Лувру, ниједна од фигура нема ореол. На млађој, лондонској верзији, Богородица, Христ и Јован Крститељ имају ореоле, с тим да је уз ореол Јовану Крститељу додат и крст. Највећа измена присутна је у приказу анђела. На старијој верзији он кажипрстом показује на Јована Крститеља, погледа који као да је уперен у некога ван слике. На млађој верзији, оној где Јован Крститељ има крст између руку, анђео више не показује прстом на бебу Јована, али је зато његов поглед, уместо на некога или нешто ван слике, двосмислено уперен у бебу. Наставите са читањем

Апсурд и деца: Луис Керол, Данил Хармс и Јан Шванкмајер

Аутопортрет Луиса Керола из 1856. године

Тровати децу је сурово. Али нешто се с њима мора радити! – Данил Хармс

Двадесет седмог јануара 1832. године рођен је енглески писац Луис Керол. У част истовременог континуитета логике и апсурда, једноставности и субверзивне двосмислености, приступимо прослави као да смо на Шеширџијиној гозби: са осмехом, какав може бити само оној када се радујемо друштвеном окупљању, са обазривошћу јер – у изокренутом свету смо.

Нећу писати о Алиси, краљици, зецу и Шеширџији. Одувек ме је више од њих привлачило оно што је иза – ментална конституција бића које их је обликовало. Математичар Чарлс Доџсон, нама данас познатији као писац Луис Керол, био је духовит, а духовитост је, знамо, крајњи домет интелигентног ума. Математичар, логичар, писац, фотограф, хипохондар и неурастеничар – довољно да привуче пажњу. Када се са звучних биографских преференци пређе на конкретна дела, формирају се нова мишљења, извесна нелагодност тумачења.

Везу језика и математике далеко пре наших савременика увидео је Луис Керол. Свет се може поједноставити на нулу и јединицу, комбинације истих многоструке су и најчешће апсурдне. Али, тај апсурд функционише, бројеви су свуда око нас. Једном када се увиди веза између употребе речи којима се проширују значења појава, могућности за именовање нечега што је изван првобитног асоцијативног низа које речи покрећу, и математичке организације истих, настају лавиринти значења, налик француском врту прегледна, али у којима се лако изгубити. Наставите са читањем

Играчке и уметност: Шарл Бодлер и Жан-Батист Симеон Шарден

Жан-Батист Симеон Шарден, „Дечак са чигром“, 1738.

Иако старији, француски сликар Жан-Батист Симеон Шарден на другој је позицији у наслову текста. Разлог се крије у чињеници да је есеј Морал играчке Шарла Бодлера био главно полазиште за овај текст на који сам асоцијативно надовезала Шарденово сликарство. На многобројним Шарденовим сликама појављују се деца загледана у своје играчке. Поетично представљени призори свакодневног живота француског грађанства посредно нас уводе у свест и психологију деце, у њихове часове безбрижности и разоноде. Прикази нису жанровске сцене већ су суптилан начин подвлачења идеје да се кроз игру и разоноду подједнако добро може развити дечија психа као кроз крутост наметнутих обавеза.

На слици Дечак са чигром, насликаној 1737, видимо дечака како радознало  посматра чигру која се врти на столу. Дечак је концентрисан на оптичке илузије које њени покрети у месту стварају. Његов поглед је благ, радостан у открићу прецизно ротирајуће справице. За разлику од књига, мастионице и пера, ова играчка у фокусу је дечакове пажње. Мали Огист Габриел Годфроа, син Шарденовог пријатеља, одушевљено посматра свој предмет док књиге леже склопљене. Није дилема коју ова слика подстиче „игра или учење“. Дилема не постоји. Игра је учење, учење је игра. Спознаја света у дечијем уму налик је окретима чигре: изузетно је динамична, а наизглед малена и једноставна. Као и чигра пред њим, тако је и дечак динамичан, а непомичан, неосетљив на протицање времена, он делује као да је ван простора који ми посматрамо. Наставите са читањем