Kuća za lutke koja je pripadala Petroneli Ortman (1656-1716), udatoj za amsterdamskog trgovca Johana Branta, izložena je u Rijks muzeju u Amsterdamu. Ona je veća nego što izgleda na priloženoj slici pa smo zato skloni da ju nazovemo kućom a ne, kako je to uobičajenije kada govorimo o lutkama, kućicom. U pitanju je predmet koji kroz standardna stambena vrata današnjice ne bi mogao da prođe. Nju je izradio anonimni francuski stolar koji je između 1686. i 1710. boravio u Amsterdamu.
Kabineti kurioziteta bili su podjednako sobe i ormari koje su najčešće izrađivali italijanski ili nemački majstori od najkvalitetnijeg drveta. Njihovi vlasnici sakupljali bi predmete različitog porekla i izgleda kojima je zajedničko bilo da su egzotični, neobični, bizarni, i više su se ticali prirodnog sveta, neobičnih vrsta životinja, biljaka i hibridnih bića za koja se verovalo da postoje u dalekim zemljama. Ti kabineti kurioziteta sadržali bi još i verske relikvije, različita umetnička dela, numizmatičke kuriozitete, korale, nakit od najfinijih materijala, lobanje, bodeže i knjige.
Kabineti kurioziteta naizgled nemaju koncept. To je njihova iluzionistička odlika. Police, bilo drvenog ormara, čija bi škripa teških vrata najavljivala oblike koji se nalaze u tami, ili velikih soba u koje bi se vlasnici povlačili u osamu, bile su, doslovno, natrpane različitim predmetima, čiju je bizarnost i neobičnost dodatno isticala forma koju možemo nazvati nagomilanost. Ti predmeti nisu razumeli jedni druge, govorili bi različitim jezicima i tako bi se stvarala barokna vizuelna (i značenjska) kakofonija. Zub kita za koga se verovalo da je star osam stotina godina, novčići na kojima je Hadrijanov lik, prst mrtve svetice koji nije satrulio iz jednog španskog karmelićanskog manastira, antička ženska bista pronađena na Siciliji iz 1. veka nove ere, jedna savremena slika na kojoj je pejzaž pred oluju. Svi ti predmeti nisu bili sistematično poređani, a navikli smo da je upravo sistematičnost i kauzalna raspoređenost predmeta, stilska ili hronološka, odlika većina kolekcija na Zapadu.
U slučaju Petronele Ortman bilo je drugačije. Ona nije sakupljala predmete koji su ukazivali na dinamiku kretanja, niti na daljinu koju je kretanje pretpostavljalo. Njen radijus kretanja bio je suženiji i on nam govori o privatnoj situaciji žena u 17. veku. U slučaju Petronelinog „kabineta kurioziteta“ prisustvujemo dupliranju, nalik efektu ruskih babuški. Unutar Petroneline kuće, arhitektonske kocke, uneta je druga arhitektonska kocka od drveta i unutar te kocke bilo je devet manjih kocki, devet prostorija u kući za lutke. Dakle, u pitanju je utrostručavanje dubine stvarnosti, nalik nekoj Borhesovoj priči.
Ostaje kao otvoreno pitanje šta je Petronela, kao autorka ove „priče“ i tvorac jednog fikcionalnog sveta, mislila kada je, s večeri, u polutami tople sobe, heklajući ili vezući, a možda i igrajući šah sa svojim suprugom, krajičkom oka posmatrala figurice i njihove sobe koje je tokom dve decenije formirala. Kao što čovek koji godinama sakuplja knjige posmatra svoju policu, tako mora da je i Petronela posmatrala svoje delo, neku vrstu svoje „instalacije“. Mora da je čitav taj raspored kuće za lutke imao neki smisao, neki svoj zaseban život. I kao što dete posmatra porcelanske figurice u vitrini, ptičice ili zaljubljene pastire, koje je njegova baka stavila na uštirkane heklane komade, misleći da će, eventualno, uspeti da primeti trag njihovog kretanja u mraku, tako je, možda, i Petronela Ortman mislila da se u mraku, kada zatvori teška orahova vrata svog kabineta, odvija neki drugi život.
Petronelina kuća za lutke podrazumeva priču, narativnost, radnju, tok događaja, prostor, vremenski sled. Kada se lutka kreće iz sobe u sobu, kada ju ruka njenog „autora“ pomera sa jednog mesta na drugo, za to mora postojati razlog, neki uzrok. Na tom mestu dolazimo do distinkcije ovog kabineta kurioziteta u odnosu na „prave“ kabinete kurioziteta. Petronelin je podrazumevao vizuelni narativni tok. Osim umnožavanja stvarnosti, Petronela je stvarala i priču. Ta priča nije napisana već je prikazana. Ta priča mogla je biti ogledalo života koji je ona sama vodila, a mogla je imati i zaseban scenario. Ovde je postojala priča koja je mogla, kao i kućice za lutke mnogih devojčica, imati infantilan zaplet baziran na samom životu, a mogla je, i to je uvek zavisilo od kreativnosti devojčice, a u ovom slučaju od Petronele, imati novi život. Jer za maštu je dovoljno, i tu dolazimo do još jedne distinkcije, i da ostane kod kuće.
Klasični kabineti kurioziteta haotični su i ne nude vrstu priče koja ima pripovedni tok u sadašnjosti. Oni su slika baroknog sveta koje je izgubilo središte u svom religijskom i društvenom haosu. Takođe, oni su telo koje smo otkrili u tepihu, kao u orijentalnoj bajci, i koje, posmatrajući ga, težimo da kauzalno odgonetnemo. Odakle ono dolazi? Zanima nas način na koji je ono pred nas dospelo, automatski nas vraća pripovedanju u prošlom vremenu i pred nas formira istorijski narativ. Kod klasičnih kabineta kurioziteta uvek smo izmešteni prostorno i vremenski jer realan prostor i sadašnje vreme ne nude rešenje problema i utehu. Kabineti kurioziteta su vid vremenske mašine koja služi za eskapizam.
Kod kućica za lutke uvek smo ovde i sada, kod neobičnih i egzotičnih predmeta uvek smo daleko i davno. Međutim, ono što je zajedničko ovim fenomenima 16. i 17. veka, koji su i u našem vremenu prisutni, ali više kao deo ekscentrične estetske sklonosti, pre nego kao deo svakodnevnog života, jeste okvir u kome su: drvena kutija koju zovemo „kabinet“ i koja je neka vrsta granice sveta kojim se krećemo. Zajedničko je i otuđenje od života i smeštanje istog u novi kontekst kome bi pojedinac dodao svoju želju. Želju za posedovanjem, za fikcijom, za lepotom, za tajnom, za sakupljanjem, za porukom Vremenu da bude umereno u svom razaralačkom nastojanju.
Zanimljivosti: Petronela je na opremanje i izgradnju ove kuće, koji su trajali od njene tridesete godine pa sve do smrti, potrošila između 20.000 i 30.000 guldena, sumu koja je tada bila dovoljna da se kupi kuća na kanalu u Amsterdamu. Svi predmeti u kući za lutke su od autentičnih materijala, presvlake za krevet su od vune i pamuka, činije su od porcelana i dopremljene su iz Kine. Tada poznati slikar Willem Frederiksz van Royen oslikao je mural u jednoj od soba a slikar Johannes Voorhout dekorisao je tapete jednoj od soba. Kuću je želeo da kupi i Petar Veliki ali je, umesto nje, kupio jedan deo kabineta kurioziteta Albertusa Zebe. Bila je toliko poznata, i posle smrti svoje vlasnice, da ju je početkom 18. veka naslikao na posebnoj slici holandski slikar Jakob Apel.
Slika: Jakob Apel, Kuća za lutke Petronele Ortman, 1710.
A . A . A 