Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало. Наставите са читањем

Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Igračke i umetnost: Hofmanove i Andersenove bajke

Manuel Alvarez Bravo, „Drveni konjić“, 1928.

Muziku za balet Kopelija komponovao je 1870. godine francuski kompozitor Leo Delibe. Balet je rađen prema pričama Automata (1814) i Peskar (1817) nemačkog romantičnog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, poznatog još i po bajkama Krcko Oraščić (1816) i Princeza Brambila (1820), kao i po obaveznom pominjanju kada se pokrene razgovor o groteski ili romantičarskoj ironiji. Delibe nije prvi koji je komponovao muziku za balet ili operu prema Hofmanovim pričama. Učinio je to još jedan francuski kompozitor, Žak Ofenbah, komponujući operu Hofmanove priče 1881. godine u kome je glavni junak sam pisac. Prema Hofmanovoj bajci Krcko Oraščić, u kojoj junak biva pretvoren u igračku, Čajkovski je 1892. komponovao muziku za balet. U priči Peskar reč je o usamljenom čarobnjaku koji pravi lutke, i koji jednu od njih, prethodno ju načinivši u prirodnoj veličini, želi da oživi, ali mu to, na kraju, ne polazi za rukom. On ostaje sam, usamljen i ogorčen, u svom ateljeu-laboratoriji, isto kao i Viktor Frankenštajn, junak poznatog romana Meri Šeli koji je nastajao u približno isto vreme kada i Hofmanov Peskar. Imamo na delu zlikovca i bizarnog junaka koji nas vraća grčkom mitu o Pigmalionu, sada uklopljenom u žanr fantastike i horora.

Kao devojčica sam se pitala da li porcelanske figurice koje je moja baba držala u vitrini, na uštirkanim heklanim miljeima, pošto se svetla ugase, ožive i vode svoj život, poput escajga u Diznijevom filmu Lepotica i zver. Pretpostavljala sam da je njihov život kao život mačaka noću, oprezan i brz, kako bi nas ujutru sačekale na istim mestima gde smo ih ostavili. Dešavalo se, ponekad, da figurice budu prevrnute ili da ne budu na svom mestu. Samo sam ja znala za njihovu tajnu. Vitrina bi obavezno u pozadinskom delu imala ogledalo koje bi odražavalo ptičice, konje koji se propinju, lovačke pse i zaljubljene pastire. Oni su se nalazili između savršeno oblikovanih bokala za alkohol i čašica poređanih u krug oko njih, u bojama smaragda i ametista, koji nikada nisu korišćeni. Unutra je sve mirisalo. Moj ujak je imao jednu muzičku kutiju koju je odbacio, nije mu trebala, dobio ju je na poklon, pa ju je odložio na tavan. Bila je srednje veličine, braon boje, sa iscrtanim predelom na poklopcu. Imala je duplo dno. Prvi deo je bio sav u ogledalima a kada bi se on dvokrilno otvorio, u donjem delu bila je balerina koja bi, zahvaljujući magnetu, počela da se kreće, dok bi se piskavo čula muzika koja je podsećala na Ples vile Šećerke. Uvek ističem koliko je bitno sanjariti i maštati. Moja ljubav prema romantizmu i ovakvim temama posledica je čitanja prve knjige koju sam dobila u životu. Bio je to poklon od oca „za odličan uspeh i primereno vladanje“ kada sam završila prvi razred osnovne škole. Bajke i priče Hansa Kristijana Andersena trajno su se urezale u moj doživljaj stvarnosti i odredile su moj umetnički ukus, kao i stav da je eskapizam, sasvim suprotno tendencijama našeg vremena, sasvim dobar, potreban i značajan elemenat umetnosti.  Nastavite sa čitanjem