Томас Греј: „Елегија написана на сеоском гробљу“

Џон Опи, „Портрет шкотског сликара сер Дејвида Вилкија“, 1805.

Елегија Томаса Греја завршена је 1750. а објављена 1751. године. Инспирација за ову песму, која је елегија по тону, али не строго и по форми, била је смрт његовог пријатеља Ричарда Веста.

Елегија у националним књижевностима Европе, елегија ван античког контекста, означава врсту медитативне и меланхоличне лирске песме која се јавља у различитим стиховним облицима. Она бива популарна у доба сентиментализма, средином 18. века, и то под енглеским утицајем. Едвард Јанг објављује 1745. поему Ноћне мисли а Томас Греј 1751. Елегију написану на сеоском гробљу.

Греја и његову елегију популарисао је Хорас Волпол, Грејов пријатељ и писац готског романа Замак Отранто, са којим је и путовао на великој образовној тури по Италији. Песма је значајна јер је инспирисала друге енглеске уметнике, у наредним генерацијама, да уместо митског или историјског пејзажа (класичног античког, грчког или римског) одаберу енглески предео, унутрашњост земље, пределе ван градова. То нарочито утиче на сликарство Џона Констабла.

Гробље као поетска слика, као полазиште за инспирацију и део биографских прича о ументицима значајно је за уметност романтизма. Берси Биш Шели и Мери Шели сусрећу се тајно на гробљу, код споменика њене мајке, Мери Вулстонкрафт. Новалис вечери (гробље и ноћ, испарења и магле) проводи на гробу своје прерано преминуле веренице, Софије Кин. Код Греја та рустичност, старих надгробних споменика на којима су имена преминулих невидљива, збрисана, постаје полазиште, у духу сентиментализма, за контеплацију и меланхолију о пролазности. Наставите са читањем

Јустејн Гордер: „Софијин свет“ (поглавље о романтизму)

…тајанствени пут води ка унутра…

Алберто Кнокс је седео на прагу као и када је Софија стигла прошли пут.

– Седи овде – рече он, и тога дана пређе право на ствар. – Раније смо говорили о ренесанси, бароку и просветитељству. Данас ћемо говорити о романтизму који се назива последњом великом културном епохом Европе. Приближавамо се крају једне дуге историје, дете моје.

– Зар је романтизам трајао тако дуго?

– Почео је на самом крају XVIII века и трајао до средине прошлог столећа. Али након 1850. нема више никаквог смисла говорити о целим „епохама“ које обухватају и песништво, и филозофију, и уметност, и науку и музику.

– Али романтизам је био једна таква епоха?

– Говорило се да је романтизам био последњи „заједнички став“ Европе о људском постојању. Почео је у Немачкој и настао је као реакција на једнострано обожавање разума из доба просветитељства. Судећи по Канту и његовом уздржаном разуму било је као да су млади у Немачкој олакшано одахнули.

– И шта су понудили уместо тога?

– Нове крилатице су биле „осећања“, „машта“, „доживљај“ и „чежња“. И поједини мислиоци из доба просветитељства – а не најмање Русо – указивали су на значај осећања, али је то било више као нека врста критике једностраног стављања тежишта на разум. А онда је тај узгредни ток постао главни ток у немачком културном животу.

– Кант, дакле, није више био толико популаран?

– И да и не. Многи романтичари су себе доживљавали и као Кантове наследнике. Кант је тврдио да постоје границе онога што можемо знати о „дас Динг ан сицх“. С друге стране је указао на то колико је важан допринос „ја“ или „јаства“ спознаји. Онда су појединцу дате „одрешене руке“ да пружи своје сопствено тумачење постојања. Романтичари су искористили то за једно скоро необуздано обожавање „јаства“. А то је довело и до вишег вредновања уметничког генија.

– Да ли је било много таквих генија?

– На пример Бетовен. У његовој музици срећемо особу која исказује своја сопствена осећања и чежње. Бетовен је, посматрано на тај начин, „слободан“ уметник – насупрот мајсторима барока, на пример Баху и Хендлу, који су компоновали дела у част Бога, а често по строгим правилима. Наставите са читањем

Културни и књижевни значај великог образовног путовања („Grand Tour“)

IMG_20200125_131910_357

Помпео Батони, „Портрет Жоржа Лежеа“, 1778. (детаљ)

Питање почетка. Увек подстицајно.

Од Талеса, Анаксимандра и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.

Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршлио, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.

Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми.

Почетак је најбитнији у процесу стварања али, и пре њега, у процесу истраживања. Средину и крај почетак сам из себе развија, средина и крај се на њега настављају и, усуђујемо се рећи, лишени су индивидуалности. Почетак је симболизација борбе, а она формира индивидуалност. Под њом ми подразумевамо оно што мит казује о Атени, богињи која је рођена у потпуности довршена, формирана, у пуној ратној опреми. Индивидуалност је јасна, има дефинисане границе. Пре тога морао је постојати сукоб. Сукоб утиска и јасне мисли, неодређене слике и артикулисане речи, замисли и коначног довршења. Неуобличено је трансформисано у уобличено великом борбом. Један податак сукобљен је са другим, али не зато што је један тачан, а други није, већ зато што су у питању диоскури које треба помирити у њиховој навикнутости на самодовољност. Ми феномене о којима ћемо говорити (путовање, образовање, колекционарство, дипломатске мисије, уметничка дела) треба да реафирмишемо, оживимо новом интерпретацијом произашлом из нашег угла посматрања, резултатом прозора са кога ми посматрамо предео. Тај угао, тај прозор, заправо је наш егзистенцијални, интелектуални и друштвени пртљаг, али и становише садашњости са кога посматрамо прошлост. Прошлост никада није само прошло време, она је увек обогаћена, шта више, фикционализована, онеобичена. Наставите са читањем

Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

imageedit_9_9994567361

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују ументика који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју. Наставите са читањем

Путник Тарнер

img_20200125_005102_383

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. апрла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у споственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

img_20200123_033731_075

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа.

По повратку у Београд, Ненадовић ради као гимназијски професор, а 1850. покреће часопис Шумадинка. Београдска средина није много могла да пружи Ненадовићу па је он у јесен поменуте године опет на путу. Одлази у Лондон, у коме изнад свега „влада новац и интерес“. По повратку из Лондона свраћа у Париз, затим одлази у Италију. Како се у то време, у пролеће 1851, у Италији, тачније, у Напуљу, затекао и Његош, Ненадовиће се упознаје са њим. На том непланираном заједничком путовању настаје материјал преточен у књигу Писма из Италије, или како их је Ненадовић првобитно назвао Владика црногорски у Италији. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Сексуалне персоне Карлоса Фуентеса

Доротеа Танинг, „Рођендан“, 1942.

– Седи на кревет, Фелипе.
– Да.
– Хајде да се играмо. Ти да не радиш ништа. Све препусти мени.

Посађен на кревету, покушаваш да разазнаш одакле допире та расута опално-млечна светлост, која ти једва допушта да издвојиш ствари, Аурино присуство, од златасте измаглице која их обавија. Она ће те гледати док увис дижеш поглед, док тражиш извор те светлости. По гласу знаш да клечи пред тобом:

– Небо није ни високо ни дубоко. Оно је истовремено над нама и под нама.

Скинуће ти ципеле, чарапе, и помиловаће твоје босе ноге.

Осетићеш како ти млака вода запљускује стопала, како их крепи, док те она пере неким грубим платном, кришом баца погледе на Христа од црног дрвета, најзад се одваја од твојих ногу, узима те за руку, кити се пупољцима љубичица по распуштеној коси, прима те међу своје руке и певуши ту мелодију, тај валцер што играш с њом, препуштен шапату њеног гласа, окрећући се у лаганом, свечаном ритму, у коме те она води, без склада са полетним покретима њених руку које ти раскопчавају кошуљу, мазе те по грудима, трагају по твојим леђима, заривају се у њих. И ти, такође, певушиш ту песму без речи, ту песму што се спонтано рађа у твом грлу: њих двоје се врте, сваким кругом све ближи постељи; ти гушиш нејасну песму својим изгладнелим пољупцима на Ауриним уснама, зауздаваш игру својим нестрпљивим пољупцима по Ауриним раменима, по Ауриним грудима. Наставите са читањем

Сексуалне персоне Џејмса Џојса

Тема ове објаве биће ласцивни садржаји писама која су размењивали Џејмс Џојс и Нора Барнакл. У наслову стоји само Џојсово име јер су само његова писма и цитирана. Ипак, Нора је имплицитно присутна јер су многа Џојсова писма реакција на њено писање. Текст је део објава Сексуалне персоне.

*

22. август 1909.

Стално мислим на тебе. Када увече пођем на починак, за мене је то својеврсна тортура. Нећу овде писати о оном што ми испуњава мисли, о истинској помами жеље. Видим те у стотинама поза, гротескним, срамотним, девичанским, чежњивим. Желим да будем господар твога тела и твоје душе.

Сећаш ли се она три придева које сам употребио у Мртвима говорећи о твоме телу. То су ови: музикално, тајанствено и намирисано.

2. децембар 1909.

Твоје писмо било је преда мном. Има нешто непристојно и похотно у самом облику слова. Наставите са читањем

Адријана Марчетић: „Заљубљени Пруст“

Portrait-Marcel-Proust-Jacques-Emile-Blanche_0_730_1095

Жак Емил Бланш, „Портрет Марсела Пруста“, 1900.

I

Пре три године читаоци Марсела Пруста и цео књижевни свет прославили су стогодишњицу Свановог рођења. Прва књига Трагања за изгубљеним временом, „У Свановом крају“, изашла је из штампе 14. новембра 1913. године. Та година, по једнодушној оцени критике, представља прекретницу у уметности романа, тренутак у којем је романескни жанр ушао у ново доба, епоху модернизма. Али, година Свановог рођења није била преломна само у уметности романа. С данашње историјске дистанце очигледно је да је у години пред Први светски рат дошло до експлозије модернистичких покрета у готово свим уметностима и жанровима, не само у Француској већ и у многим другим земљама. Узмимо само неколико примера. Осим Свана, у Француској су објављене и песничке књиге Валерија Ларбоа (Песме А. О. Барнабута), Гијома Аполинера (Алкохоли), Блеза Сандрара (Транс-сибирска проза), песника и прозаиста Франсиса Жама, Шарла Пегија, Алена Фурнијеа; све оне су недвосмислено најавиле појаву новог песничког стила и нове, модернистичке поетике. У Америци, у часопису Поезија, Езра Паунд 1913. објављује низ текстова који се данас сматрају својеврсним манифестом имажизма; Роберт Фрост, један од најзначајнијих америчких модерниста, објављује прву књигу песама, A Boy’s Will. На немачком језику исте године светлост дана угледала је једна од најбољих Кафкиних прича, „Пресуда“, а Георг Тракл штампао је своју прву и једину збирку, Песме. У Русији, песници Бурљук, Каменски, Хлебњиков, Кручених и Мајаковски и сликари Ларионов, Маљевич, Наталија Гончарова и Олга Розанова, оснивају уметничку групу „Хијалеа“ и објављују један од неколико својих футуристичких манифеста. Унамуно, у Шпанији, објављује прву збирку прича, Огледало смрти, која га је најавила као аутора модерне, авангардне инспирације. И у Србији су 1913. године штампане књиге којима је најављена нова, модернистичка књижевност, Ракићеве Песме, Дисове Утопљене душе и први грађански роман у српској књижевности, Чедомир Илић Милутина Ускоковића. Бура и навала модернизма преплавила је и друге уметности, музику, сликарство и архитектуру. У Паризу, те године Пруст је редован и одушевљен посетилац представа Руског балета, присуствује и извођењу Посвећења пролећа Игор Стравинског. Сликари модернисти најзад улазе на велика врата галерија и музеја. Марсел Дишан у Паризу излаже први „ready-made“, „Точак бицикла“, у Њујорку приказује провокативно платно „Женски акт силази низ степенице“. Изложбе приређују и Шагал, де Кирико, Матис; Пикасо и Брак полажу темеље кубизма.

Марсел Пруст је у самом средишту необично богатог уметничког живота ове епохе. Он пише и објављује прозу и есеје у угледним париским часописима и дневним листовима, посећује књижевне салоне, концерте, изложбе и позоришта, дружи се с писцима, музичарима, уметницима и филозофима. Већ и по томе, његов допринос уметничком и културном животу Париза није занемарљив. Али, у уметности романа, у жанру у којем је створио своје животно дело, Прустов допринос је немерљив. У роману, Пруст је апсолутни иноватор, уметник који је променио природу овог жанра и истовремено указао на његове нове, до тад неслућене могућности. На иновативност, као на главну карактеристику Прустове прозе, указали су већ његови први читаоци и критичари, Мартин Тарнел, Ернст Роберт Курцијус, Лео Шпицер. У приказу објављеном у „Српском књижевном гласнику“ у фебруару 1922, неколико месеци пре Прустове смрти, Слободан Јовановић назвао је Пруста „једним од првих приповедача новог времена“. Прустово дело је било и остало трајна инспирација за различита тумачења. О њему су писали и сами писци (Жид, Бекет, Набоков), и књижевни критичари, и историчари, и биографи, а „прустологију“ су у новије време обогатила и интердисциплинарна истраживања, на пример, проучавање нехотичног сећања у оквиру когнитивне психологије или „квир Пруста“ у студијама културе. Данас, када жива рецепција Прустовог дела у континуитету траје више од сто година, поставља се питање шта оно значи у нашем времену и шта говори савременом читаоцу? Пруст је наш савременик првенствено по питањима која у свом делу поставља: какав је однос уметности и живота, каква је улога уметности у људском животу, шта је то аутентично проживљен живот? Наставите са читањем