Metafore Henrija Džejmsa

Fridrih Šlegel, nemački pisac i kritičar (u kontekstu romantičarske teorije stvaralaštva ovo je pleonazam jer kritika i jeste posmatrana kao oblik umetničkog stvaralaštva), u jednom svom fragmentu napisao je da u dobroj prozi sve mora biti podvučeno.

Upravo je to slučaj sa romanom Portret jedne dame američkog pisca (sa višedecenijskim prebivalištem u Evropi) Henrija Džejmsa. Ovaj roman smatram, pored romana U traganju za izgubljenim vremenom Marsela Prusta, za najbolji roman koji je ikada napisan, od kako sam žanr postoji.

Ako ovo zvuči pretenciozno i preuveličano, uverite se i sami. Ukoliko bi postojao udžbenik za neki oblik idealnog primera romana, rečenice, stila, vođenja radnje, psihološke karakterizacije, predstave iskustva i spoljnog sveta to bi, svakako, mogao biti ovaj Džejmsov roman.

Čitajući Džejmsa čitalac je primoran da drži olovku u ruci i podvlači. Ja sam, čitajući Portret jedne dame i Evropejce, podvlačila ono što u najširem smislu zovemo metaforom (ona obuhvata alegoriju, poređenje, metonimiju, itd). Podvlačila sam sve moguće oblike stilskih figura kojima je Džejms bio sklon. Milsim da nema sličnih u literaturi.

Smatrala sam da nije potrebno pored predočenih rečenica postavljati engleski original jer je očigledno da je ovaj stil svojstven piscu i da se sam od sebe ponavlja i da ne može biti, kao u pesništvu, plod prevodiočevog ekskursa. Moj primarni cilj nije bio da podvlačim metafore. Ovo je način na koji Džejmsova proza postoji i to sam želela da, umesto uobičajenog odlomka, prinesem pred čitaoce. Jedno potpuno novo viđenje stvarnosti, nov pogled na svet, nove oči koje im pisac daruje.

*

PORTRET JEDNE DAME

Bio je koristan kao poštanska marka koja na poleđni nema lepka.

Međutim, njegova vedrina bila je samo miris divljeg cveća koje je počelo da niče u ruini njegovog organizma.

Naravno, oholost nosi u sebi opasnost neumerenosti – opasnost držati zastavu razvijenu i posle kapitulacije opsednutog grada; jedno ponašanje koje je toliko neodgovorno da čak i samoj zastavi nanosi sramotu.

Za njenu uobrazilju njena priroda imala je izvesne kvalitete bašte: nagoveštavala je miris cveća, šušanj granja, hladovite senice i druge aleje; i ona je smatrala da sve u svemu to zagledanje u sebe predstavlja izlet na čist vazduh i da poseta odmaralištima duha ne može biti štetna kad se neko odatle vraća s punim naručjem ruža. Ali je često bila opominjana da na ovom svetu postoje i druge bašte sem onih njene zagonetne duše, i da, štaviše, ima vrlo mnogo mesta koja uopšte nisu bašte, već prašnjavi, nezdravi krajevi, ogrezli u jad i bedu.

Ralf je uživao da je naziva „Kolumbijom“ i da je optužuje da je njen patriotizam toliko vatren da smrdi na goretinu.

On je posmatrao zgradu spolja i mnogo joj se divio; zavirivao je kroz prozore u nju i stekao utisak da su i unutrašnje prostorije isto tako lepe. Međutim, osećao je da zgradu gleda samo sa strane i da još nije bio pod njenim krovom. Vrata su bila zaključana i, mada je u džepu imao ključeve, bio je uveren da nijedan od njih ne otvara bravu. Izabela je bila inteligentna i velikodnušna, po prirodi otmena i slobodna; ali šta namerava da radi sa sobom? (Ralf Tačet o Izabeli Arčer)

… i Ralf odmah primeti da je gospođica Stekpol sveža, aktuelna i nova kao prvo izdanje još nesavijenih novina. Od glave do pete ona valjda nije imala nijednu štamparsku grešku. Govorila je jasnim visokim glasom, koji nije bio pun, već samo jak. Pa ipak, kad zauze sa njima mesto u karucama g. Tačeta, njemu se učini da ona nije nimalo tip velikih štamparskih slova, od onog strašnog tipa slova za naslove, kao što je očekivao.

Ti obziri za njega nisu imali veću važnost od cveta koji je nosio u rupici svog kaputa. (Odnosi se na lorda Vorbertona)

Ali mada je bila sva ushićena pruženom prilikom, ona ipak postiže da se povuče u najmračniji kut svoje duše, kao ulovljena divljač u prostranom kavezu.

Moć Kaspara Gudvuda nije značila neku njegovu prednost, već je odražavala duh koji je sedeo u njegovim bistrim očima, kao neki neumorni motrilac kraj prozora.

Priliku da upropasti svoj lepi mladi život. Nikad nije previše brzo, kad se radi o spasavanju jednog divnog ljudskog stvorenja od davljenja. Koliko sam razumeo, reče Ralf, vi prema tome hoćete da ja gospodina Gudvuda gurnem preko palube u vodu za njom? (Razgovor Ralfa i Henrijete Stekpol)

Pretpostavljajući da je njemu zaista mnogo stalo do Izabele, govorio je Ralf sebi, onda on mora da gleda na gospođicu Stekpol kao na trn u peteljci svoje ruže, kao na jednog posrednika kome nedostaje dovoljno takta.

Po neki put uplašila bi se svoje otvorenosti: činilo joj se da nekoj prilično nepoznatoj osobi daje ključ od ladice u kojoj čuva svoje dragocenosti. Duhovni dragulji bili su jedina dragocenost koju je Izabela posedovala, ali utoliko je više vredelo brižljivo ih čuvati.

Naša junakinja sama je važila za osobu od inicijative, i u izvesnoj meri osećala se ponosna na to. Ali ona je – kao da se nalazi sa spoljne strane zida nekog privatnog vrta – obilazila oko njoj nedostižnih talenata, postignuća i pogleda madam Merl.

To je sasvim tačno; svako ima mnogo više posuđa od gvožđa nego od porculana, ali možete biti sigurni da svako ima svoju belegu. Čak i najtvrđi lonac od gvožđa ima neko ulubljeno mesto, neku malu rupu negde. Ja laskam sebi da sam prilično tvrda, ali moram da vam priznam da sam strahovito lupana i ulubljena. Još vrlo dobro služim, jer sam vešto iskrpljena, i jer se trudim da ostanem, što duže mogu u kuhinjskom ormaru…koji miriše na ustajale začine. Ali kada moram da izađem iz ormana i stanem pod jaku svetlost…onda sam, draga moja, pravi užas! (Razgovor između Izabele i madam Merl u kome poslednja govori o sebi i svojim nedaćama)

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebi. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

… ona je imala veliko poštovanje za ono što se obično smatra pristojnošću, a mlada otmena žena bez vidljivih rođaka, njoj se činila kao svet bez lišća.

Život treba lakše uzimati. Nemojte stalno da se pitate da li je ovo ili ono dobro za vas. Ne ispitujte previše svoju savest, inače će da se rasklima kao klavir, po kome se neprestano lupara. Čuvajte je za velike prilike. Ne trudite se suviše da formirate svoj karakter; to je kao da hoćete silom da otvorite uvijen nežan ružin pupoljak. Živite onako kako vam se najviše sviđa i vaš karakter postaraće se sam za sebe. Navijte vaš časovnik na pravo vreme. Stišajte svoju groznicu. Razvijte svoja krila; prhnite uvis. To nikad ne škodi. (Ralf Tačet u razgovoru sa Izabelom Arčer)

Ja se iscrpljujem u sebi, gledam na život kao na lekarski recept. Zaista, zašto da se stalno pitamo da li su stvari dobre za nas, kao da smo bolesnici koji leže u bolnici? Zašto da se stalno plašim da ne postupam kako treba? Kao da to ima neke važnosti za svet da li ja postupam ovako ili onako. (Izabelni odgovor Ralfu)

S vremena na vreme, Izabela bi čula kako grofica, na neku oštroumnu misao svoje sagovornice, tek bubne nešto, kao pudlica koja pljasne u vodu za bačenim štapom. Izgledalo je da i madam Merl uviđa koliko će daleko ova da pliva.

Ja sam potpuno svestan toga da sam zarđao kao ključ koji ne može da se podudari ni na jednu bravu. Podmaže me malo to što mogu da govorim sa vama… ne da uobražavam, naravno, da  mogu da okrećem komplikovanu bravu koju, rekao bih, predstavlja vaš intelekt.

Ona se otisla na jednu istraživaču ekspediciju i ja ne verujem da će promeniti kurs plovljenja zbog signala koje joj daje Gilber Osmond. Možda će da uspori brzinu za koji čas, ali pre nego što mi to i primetimo, već će opet da plovi punim jedrima.

Ali ja se slažem s vama da je bolje za nju da ne odlučuje prenagljeno o svom životnom pozivu. Jer promeniti smisao jednog poziva skoro je isto onako teško kao i promeniti oblik jednog nosa: oba su tu, usred nečijeg lica, odnosno karaktera. Mora se početi odnatrag ako se hoće nešto izmeniti.

Ona je sa svoje posete vili na brežulku ponela sliku o njemu. Slika nije bila bogata bojama, ali ona je volela njen blagi ton i onu atmosferu letnjeg sumraka.

Iznosio je svoje ideje kao da se navikao i saživeo sa njima, ma koliko da su one često bile neobične (sve uglačani stari čvorovi, glave i držalje izvanrednog kvantiteta koje mogu, ako zatreba, da posluže kao štap za šetnju, a ne prutići otkinuti u nedostatku boljeg s nekog običnog drveta kojima se posle razmetljivo vitla po vazduhu).

Bila je kao list čiste bele hartije – idealna jeune fille iz starih romana. Izabela se jedino nadala da će tako jedan čist i gladak listić biti ispisan dobrim tekstom. Grofica Đemini takođe je došla u posetu, ali ona je bila nešto drugo. Ona niukoliko nije bila neispisani list; naprotiv, mnoge ruke pisale su po njemu.

Ako gospođica Stekpol ne može da bude mirisna kao ruža, može da bude pažljivo brana kao kopriva.

Ona je mislila na to da se najsrećniji doživljaj njenog života bliži kraju (a tako je gledala na ovo premalo dana u Rimu, koje je romantično mogla da pripiše osobi neke male princeze iz nekog od onih doba raskošnog odevanja, u purpurnom svečanom ogrtaču i sa repom toliko dugačkim da su istoričarima bile potrebne čitave stranice da bi ga opisali.

Njoj navreše suze na oči. Ovog puta one otkriše jačinu potresa koji oseti i koji se njoj učini kao da su zalupljena neka vrata – spreda ili pozadi, ni ona sama ne bi umela da kaže. (Izabelina reakcija na saznanje da je Osmond zaljubljen u nju)

Ona je zamišljala sebi smelije stvari nego da provede zimu u Parizu (Pariz je imao ponešto što ga je činilo sličnim Njujorku: bio je kao neka lepa korektna proza).

Iscrpeno i izlomljeno, ali još živahno i ironično, njegovo lice ličilo je na upaljeni fenjer, iskrpljen hartijom, koji se nesigurno klati.

Izabelina inteligencija imala je da bude srebrna posuda (ne zemljana) koju će on da napuni zrelim voćem, što će joj dati vrednost ukrasa, tako da njihov razgovor bude njemu neka vrsta služene poslastice. On je u Izabeli našao odlike srebra do te savršenosti, da je mogao prstom da kucne po njenoj duši pa da ona zazvuči.

Njegov vidik je širok kao džepna maramica, i to ona mala s čipkastim ivicama.

To gubljenje poverenja došlo je postepeneo; nju je spopala sumnja pre nego što će da se završi prva godina njihovog braka, u početku tako zanosno prisnog. Tek onda su počele senke da se šire. Izgledalo je kao da Osmond gotovo zlonamerno gasi jednu svetiljku za drugom. U početku mrak nije bio mnogo crn, i ona je mogla u njemu da vidi svoj put. Ali je bivao sve gušći i, mada bi tu i tamo postao providan, izvesni uglovi njenog vidika ostajali su neprozirno crni.

On je izgledao kao neki nepoverljivi moreplovac koji čeka da nastupi plima, zagledan u more ali ne otiskujući se na pučinu. U svemu tome ona je videla priliku na koju je čekala. Ona će biti ta koja će za njega porinuti njegov brod u more; ona će biti njegovo proviđenje.

To je jedna mračna, gluha kuća koja guši dah. Osmondov izvanredni duh nije u nju uneo ni svetlosti ni vazduha. Imala je utisak da Osmondov suvereni duh viri na nju kroz jedanmaleni visoki prozor i podsmeva joj se.

Izgledalo joj je da grofica uopšte nema dušu. Bila je kao kakva šarena retka školjka, s glatkom površinom i vrlo rumenim rubom, ali u kojoj je nešto klaparalo kad se zatrese. To klaparanje, to je svakako bio grofičin moralni princip, jedno malo nepričvršćeno zrnce koje se kotrlja u njoj. Ona je bila odviše orginalna da bi bila omalovažavana i odviše nenormalna da bi služila za poređenja.

To je izgledalo kao sudar dva broda usred bela dana. Nije bilo ni magle, ni podzemnih struja da bi služili za izgovor, a ona je jedino želela da plovi što dalje. Međutim, on je naleteo na provu njenog broda, dok su njene ruke bile na kormilu i – da upotpunimo metaforu – lakši brod toliko je bio ulubljen da se posledice toga i sada ponekad osete kad on zaškripi. (Posledice susreta Izabele Arčer i Kaspara Gudvuda)

Dođe i gleda ti kćer kao da je došao da iznajmi stan pod kiriju: proba kvake na vratima, gleda kroz prozor, pokuca zidove i pravi utisak kao da se već nastanio. Ti samo što ne sedneš da pišeš ugovor o najmu. Onda, najednom, pronađe da su mu sobe male, da ne veruje da može da izdrži da stanuje na trećem spratu, da mora da ima jedan piano nobile – i izgubi se, pošto je mesec dana stanovao džabe u jednom malom stanu. (Osmond o lordu Vorbertonu)

Gilbert je rekao Izabeli da nalazi da je to vrlo orginalan čovek, snažan je i ima stila, kao kakav engleski ručni kofer s mnogo kaiševa i pređica, koje nikad neće da popuste, s patent-bravom. (Osmond o Kasparu Gudvudu)

On upita Izabelu da li je i g. Gudvud tražio da je uzme za ženu, i izjavi čuđenje što nije pristala. To bi bila divna stvar, kao da živiš po okriljem nekog velikog zvonika koji otkucava sve časove i njihove delove, i izaziva brujanje gore u vazduhu. On joj reče da voli da razgovara sa velikim Gudvudom. Istina, govorio je, u početku nije bilo prijatno: trebalo je pentrati se uz beskrajne strme stepenice sve do vrha zvonika, ali kad dopreš tamo imaš bar širok vidik i malo svežeg povetarca.

Ti si kao ranjeni jelen koji traži najtamniju senku. (Henrijeta Stekpol Izabeli)

Izabela instinktivno pusti jedan uzvik neprijatnog iznenađenja; oseti se kao da joj je rekao da je izvadio sve zube. (Izabelna reakcija na vest da je Edvard Rozije prodao sve svoje antičke predmete)

Zavidela je Ralfu što umire, jer ako neko priželjkuje počinak, onda najpotpuniji pruža samo smrt. Potpuno iščeznuti, odreći se svega i zaboraviti sve – to je bila pomisao slatka kao vizija kupanja u hladnoj vodi u nekom mramornom bazenu kakvog zamračenog kupatila u nekoj zemlji žarkog sunca.

*

EVROPEJCI

Ova iznenadna provala elemenata koji se nije slagao sa shemom uobičajenih obaveza u sređenu svest Ventvortovih zahtevala je prilagođavanje onog osećanja odgovornosti koje je predstavljalo glavnu sadržinu te svesti.

Šarlotina mašta nikada nije lutala; ona ju je držala, kako bi se reklo, u džepu, sa ostalim sitnicama koje su joj bile nužne – naprstkom, malom kutijom peperminta, i komadom flastera.

Kakvu ribu očekuje da će uloviti u ovako mrtvim vodama? Ova igra je očigledno bila neprozirna. Avgustina je mogla imati nepoverenja u svoju gazdaricu ali osećanje da tapka u mraku odavala je fizionomija ove mršave, trezvene, ispijene, sredovečne osobe, koja nije imala ništa zajedničko sa idejom Gertrude Ventvort o subreti, najironičnijom grimasom koja je ikada bila upućena na skromne znake spokojstva i izobilja Ventvortovih.

Nije se sećao da mu je u životu išta bilo prijatnije od pažnje sa kojom su slušali ono što govori. To je upoređivao sa velikim komadom čistog sitnozrnastog papira za crtanje na kome će početi da radi akvarel.

On je imao sreću da poznaje mnoge otmene dame pune vrlina, ali mu se sada činilo da je u svojim odnosima sa njima (naročito kada su bile u pitanju neudate dame) posmatrao slike kroz staklo. Sada je učio koliko je staklo smetalo – kako je izopačavalo i mutilo sliku, kako su se u njemu videli odblesci drugih predmeta i primoravali čoveka da se stalno premešta.

To je kompliment, reče Gertruda. Sve komplimente stavljam u štednu kasicu koja ima prorez sa strane. Protresem kasicu i oni zazveckaju. Još nije ni izdaleka puna – svega dva ili tri.

Mislim da je sedeti nekome kao model jedan od različitih vidova dokoličenja, reče gospodin Ventvort. Dragi moj gospodine, uzviknu Feliks, ne možete reći da je to dokoličenje kada dajete jednom čoveku toliko posla.

Ekton je doista bio vrlo razborit čovek – pa čak i nešto više; i zaista gospodinu Ventvortu treba priznati da je onaj moralno sumnjiviji deo njegove pristrasnosti prema Ektonu sadržavao nejasnu senku verovanja da je krajnja vrednost njegovog rođaka izvesna sposobnost na kojoj mu se moglo zavideti; sposobnost da fućka, i to nonšalantno, na sankcije proste razboritosti – sposobnost za neku veću smelost, lepši vid hrabrosti, no što obične prilike zahtevaju.

Formirati mišljenje, recimo po ponašanju neke osobe, za gospodina Ventvorta je dobrim delom ličilo na pokušaj da otključa vrata ključem koji je naslepo uzeo. Izgledao je sebi kao neko ko hoda po svetu sa velikim svežnjem ovih slabo korisnih instrumenata za pojasom. Njegov sestrić, nasuprot tome, samo jednim okretajem otvara svaka vrata, vešto kao kakav lopov.

Ovde je ona, znate, slika izvađena iz okvira.

I laskao je sebi da je njegovo neženstvo branjeno kao tvrđava. Ako je to i bila tvrđava, on je na njoj već odavno porušio spoljna utvrđenja. Uklonio je topove sa bedema; spustio je viseći most preko šanca. Viseći most se ljuljuškao pod koracima gospođe Minter; zašto ga ne bi naglo podigao i nju zadržao kao zarobljenika? Bio je donekle uveren da bi ona postala – bar vremenom, kad bi videla sve prednosti ovog mesta – tolerantan, strpljiv zatočenik. Ali viseći most nije dizan, i Ektonova briljantna gošća uživala je slobodu da odlazi i dolazi.

Jer i pored toga što je bio veoma vezan za svog druga iz Kine, nije doputovao od srca. Činilo mu se kao da su ga izvukli iz pozorišta na pola neke napete drame. Za vreme njegovog odsustva zavesa je bila podignuta sve vreme, i on nije video četvrti čin; četvrti čin koji je bio toliko važan za razumevanje petog. Drugim rečima, mislio je na baronicu, koja mu se, ovako iz daljine činila zaista briljantnom osobom.

Njena razdraženost je, u samom korenu, poticala od osećanja, koje je, mada je uvek tinjalo, iznenada buknulo, da ovo društveno tlo na ovom velikom, njoj nejasnom kontinentu, nije nekako bilo podesno za podizanje onih biljaka čiji je ona miris neobično volela da udiše i kojima je volela da bude okružena – vrsta vegetacije za koju je ona, kako bismo mogli reći, nosila pune džepove semena.

A sada je osećala bes koji spopadne prilično iscrpljenog plivača koji je, kada se približio obali da izađe iz vode, naišao na gladak okomit zid stena, a računao je da će naići na čistu, lepu plažu. Njena snaga je, pod ovim amarečkim podnebljem, izgleda, izgubila moć hvatanja; po glatkom zidu se nije moglo peti.

Svoju sestru u svojoj viziji uvek je video kao mesečev disk kada mu je samo jedan deo osvetljen. Senka na ovoj osvetljenoj površini izgledalo mu je da se širi i skuplja; ali ma kakve bile njene razmere, uvek je cenio mesečinu.

Nije bio veseo posao, u najboljem slučaju ,kuckati po kovčegu u koji je čovek u svrhu sahrane položio siroto malo priznato čedo svog sopstvenog grešnog srca; a taj zadatak nije postao ništa prijatniji zbog činjenice što je duh čovekovog prigušenog sna bio izazvan iz carstva seni neobičnim, odvažnim rečima jednog brbljivog mladog tuđinca.

Njegova blagoglagoljivost, kao ljuljuškanje čamca po dubokom mirnom jezeru, pravila je vrtloge tišine.

Tačno je, Judžinija odvrati, da je čovekov razum žalosno površan. To je postelja bez dušeka.

Izvor: Henri Džems, Portret jedne ledi, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor: Henri Džejms, Evropejci, preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić, Politika, Narodna knjiga, Beograd, 2006.

Dvosmisleni Džejms

gregorygalloway: “Henry James (15 April 1843 – 28 February 1916) ”

Američki pisac Henri Džejms rođen je u Njujorku 15. aprila 1843. godine. Džejms je rođen u uglednoj i bogatoj porodici što je doprinelo njegovom izvanrednom obrazovanju, mnogim društvenim vezama, čestim putovanjima, naročito evropskim kontinentom, na kome je proveo većinu svog života. Džejmsov rođeni brat je filozof Vilijam Džejms, takođe uticajna figura kada je u pitanju moderni subjekt i stvaralaštvo.

Džejms je autor mnogobrojnih romana od kojih su najpoznatiji Portret jedne dame, Ambasadori, Zlatna zdela, Krila golubice, ali i novela kao što su Aspernovi rukopisi, Dejzi Miler, Zver u džungli, Okretaj zavrtnja. Džejms preispituje odnos Evrope i Amerike, smeštajući Ameriku i Evropu u kontekst iskustva pojedinca gde je prva uvek mlada i naivna devojka, a druga stara i iskusna, bogata i prepredena dama.

Portret jedne dame, Džejmsovo najpoznatije delo, objavljeno je 1881. godine. Tolstojev roman Ana Karenjina objavljen je samo četri godine pre ovog. To naglašavam zato što je, uprkos istom vremenskom periodu pisanja i objavljivanja, razlika između tradicionalnog i modernog romana ogromna, u toj meri da se Tolstoj izučava na trećoj godini studija a Džejms na četvrtoj. Njegovi romani,  jedan od značajnih modernističkih impulsa, obeležili su nova shvatanja romana.

Džejms je bio tvorac veoma neobične fikcije, ali ga je zanimao i način stvaranja književng dela pa nam je ostavio i neke poetičke radove. On je svoja shvatanja romana kao književne forme izneo u eseju Umetnost romana, u predgovorima svojih dela, kao i u mnogim drugim esejima. Glavna inovacija koju je Džejms uneo u roman jeste usmerenost na individualnu, subjektivnu svest likova kroz koju se prelama viđenje realnosti.

Voja Čolanović u pogovoru Džejmsove novele Okretaj zavrtnja (Rad, 1960) ovako objašnjava Džejmsov prelazak sa kratke priče na novelu pa sa novele na roman, istovremeno nudeći čitaocu mogući opis Džejmsovog neobičnog stila rečenice, stila predstavljanja realnosti i događaja:

Najzad, njegov stil, sav u prepletu i spirali, i sklonost ka raščlanjavanju ljudskog karaktera i psihe, njegov istančani smisao za nijanse doživljenog i navika da proširuje naraciju višestranim dramatsko-intelektualnim zahvatom – sve je to moralo, pre ili posle, doći u raskorak sa „grubim receptom kratkoće po svaku cenu“.

Ovaj tekst, sa naslovom koji, po mom mišljenju, najbolje opisuje Džejmosovu umetnost, bio je potreban da bi naznačio osnovne odlike piščevog stvaralaštva, njegova glavna dela, forme kojima je bio sklon, teme koje su ga zaokupljale, narativne tehnike kojima se koristio. Ovaj tekst deo je temata o ovom umetniku koji sam pripremila u saradnji sa Natašom Marković koja je za ovu priliku prevela jedan tekst i ustupila na objavljivanje tri svoja eseja koja se bave odnosom Džejmsa prema likovnoj umetnosti.

U nastavku možete videti slike kuće u kojoj je Džejms živeo dok je boravio u Engleskoj (Lamb House, Rye, Sussex). Njen enterijer svedoči o dobu u kome je pisac živeo, njegovom socijalnom statusu, ali može biti i adekvatna ilustracija prostora kojima se njegovi junaci kreću, predmeta, knjiga, slika i nameštaja kojima su okruženi, a to je Džejmsu, svakako, bilo veoma bitno da kroz svoju prozu naglasi.

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz jedinstvenu izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskeih duša i odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta.

Ova izložba imala je za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Colm Tóibín.

 

 

Džejms je majstor nerečenog (ne nedorečenog već baš nerečenog, nenapisanog). U njegovoj prozi najbitnije je ono što nije rečeno, što nije napisano. Njegova proza često muči čitaoca, ali ga i privlači svojim oblikom koji je poput obojene pare, poput daha na staklu. Zato je Venecija tako često prisutna kao motiv i kao mesto radnje njegovih dela.

Džejms je bio prijatelj američkih umetnika kao što su Džon La Farž (John La Farge), Džon Singer Sardžent (John Singer Sargent), čiji se portretisani daju uporediti sa portretima Džejmsovih junaka i Vistler (James McNeill Whistler), čija su dela apsolautni vizuelni pandan kasnijim Džejmsovim ostvarenjima. Svi oni putovali su zajedno Evropom.

Ova izložba pokušava da otkrije piščev jedinstven i trajan odnos prema likovnim, vizuelnim umetnostima koja nisu u njegovom delu prisutna samo na nivou opisa već na nivou simboličkog predstavljanja i ključne uloge u razvoju radnje. Takođe, Džejmsov stil, bar onako kako se oslikava u svesti čitaoca, je snažno slikarski. On je u domenu verbalnog ovaplotio jedan likovni sadržaj, modernistički, nepouzdan i nestabilan, ali lirski i emotivno opojan, baš nalik Tarnerovim i Vistlerovim kolorističkim apstrakcijama.

Jedan od mnogih primera upotrebe likovnosti, na nivou poređenja, jeste utisak Gilberta Osmonda, junaka romana Portret jedne dame, o gospođi Tačet. Ovaj odlomak, poput prvog odlomka citiranog u ovoj objavi, svedoči nešto i o samom Piscu:

O, pa ona je stara Firentinka… mislim bukvalno stara, ne neki moderni prolaznik. Ona je savremenik Medičija; mora da je bila prisutna kada su spaljivali Savonarolu, i nisam baš tako siguran da nije i ona bacila pregršt drvaca na lomaču… Zaista, mogu njeno lice da vam pokažem na freskama Đirlandaja.

Citati: Henri Džejms, Portret jedne dame, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor slika: The Morgan Library | Arts Summary

John La Farge, Henry James, 1862.

William James, Portrait of Henry James, 1910.

John Singer Sargent, Henry James, 1913.

Prekucana verzija romana „Šta je Mejzi znala“ iz 1897. sa piščevim ispravkama

Prekucani tekst romana „Ambasadori“ sa potpisom pisca

Lilla Cabot Perry, The Green Hat, 1913.

Frank Duveneck, Elizabeth Boott Duveneck, 1888.

James McNeill Whistler, Arrangement in Black and Brown: The Fur Jacket, 1877.

The analogy between the art of the painter and the art of the novelist is, so far as I am able to see, complete. Their inspiration is the same, their process (allowing for the different quality of the vehicle), is the same, their success is the same. They may learn from each other, they may explain and sustain each other. Their cause is the same, and the honour of one is the honour of another. – Henry James, „The Art of Fiction“, 1884.

Image result for henry james and american paintingImage result for henry james and american paintingImage result for henry james and american painting

Nataša Marković – Identiteti Izabele Arčer

Image result for portrait of a lady filmImage result for ritratto di signora jane campionImage result for portrait of a lady movie

Subjekat i identitet

Kao dva osnovna pitanja moderne rasprave o subjektu i identitetu Džonatan Kaler [1] izdvaja: da li je ličnost nešto što je dato ili je stvoreno i da li ličnost treba posmatrati u individualnim ili društvenim kategorijama. Kaler dalje navodi da iz ova dva stanovišta proizlaze četiri teorijske struje u raspravi o subjektu. Prva struja preuzima premisu da je ličnost data i da je treba posmatrati u individualnim kategorijama, pa shodno tome ličnost posmatra kao posebno unutrašnje svojstvo, kao nešto što prethodi dejstvu, kao jezgro koje se izražava (ili ne) kroz reči i dela. Druga struja pod premisom da je ličnost data, ali da je treba posmatrati u društvenim kategorijama naglašava da je ličnost određena poreklom i društvenim okvirom i da je to ono što konstituiše subjekat, tj. ličnost. Treća struja smatra da je ličnost stvorena i da je treba posmatrati u individualnim kategorijama, te pitanju ličnosti prilazi pod pretpostavkom da se ličnost menja i nastaje kroz postupke koje čini. Četvrta struja kombinuje ideje da je ličnost stvorena i da je treba posmatrati u društvenim kategorijama, naglašavajući da se ličnost formira kroz različite pozicije koje preuzima u društvu.

Tumačenja pitanja subjekta koja Kaler grupiše u ove četiri struje osvetljavaju i pristupe teorija koje se bave pitanjem identiteta – njih je moguće podeliti na dva različita pristupa: esencijalistički [2], koji veruje u postojanje esencije, nečega što je dato; i antiesencijalistički, koji poriče postojanje esencije, zastupajući ideju da je identitet nešto što nastaje.

Stjuart Hal [3] takođe navodi ova dva pristupa u posmatranju problema identiteta, ali svoj pregled usredsređuje na niz teorija koje su proistekle iz Lakanovih, Fukoovih i Deridinih stavova, a koje zastupaju antiesencijalistički pristup, što ukazuje na tendenciju da savremena debata o identitetu ide u tom smeru. Moguće je da je tome doprinela činjenica da su prošla vremena subjekta prosvećenosti [4] i sociološkog subjekta, kao i da danas vlada postmoderni subjekat čija fragmentarnost i sastavljenost od više identiteta odriče mogućnost da se govori o zadatoj vrednosti, tj. esenciji.

Suzan Fridman [5] daje pregled razvoja pitanja o identitetu kroz različite teorijske struje, ali se kao i mnogi drugi usredsređuje na jednu skupinu (povezanih, ali raznovrsnih) teorija, što takođe upućuje na nemogućnost sveobuhvatnog i celovitog razmatranja problema identiteta. Ipak, ono što Fridmanova izdvaja omogućava uvid u razvoj rasprave o identitetu u poslednjim decenijama XX veka. Svim strujama teorijske misli koje Fridmanova navodi zajednička je ideja da je identitet nešto što nastaje. Razlike koje se javljaju među ovim teorijskim strujama sadržane su u pretpostavkama kako identitet nastaje, tačnije koji su to faktori koji formiraju jedan identitet. Zaključak koji je moguće izvesti iz pregleda koji daje Fridmanova jeste da je većina teorijskih orijentacija od kraja osamdesetih godina XX veka o identitetu govorila kao o različitim pozicijama subjekta. Shodno tome, ako je to ikako moguće, identitet se definiše kao niz pozicija koje subjekat zauzima, a s obzirom na to da svaki subjekat zauzima više pozicija, o identitetu jednog subjekta mora se govoriti u množini.

Identitet i roman – Džejmsov zaokret

Nesporno je da su književna dela oduvek razmatrala problem identiteta junaka, jer su, a posebno pripovedna dela, često prikazivala sudbinu junaka koji pokušava da se definiše, pronađe ili odredi prema sopstvenoj prošlosti, odlukama koje donosi i društvenim silama koje deluju na njega.[6] Ono što Džejmsove romane izdvaja iz velikog broja književnih dela koja su se kroz istoriju, u manjoj ili većoj meri, bavila ovim problemom, jeste zaokret od spoljašnjeg sveta, kao elementa koji uokviruje fikcionalni svet romana i junaka, ka unutrašnjem svetu samog junaka, koji postaje glavni element koji obrazuje fikcionalni svet. Dok su u romanima epohe realizma junaci u najvećoj meri sagledavani kroz društvene kategorije, a definisanje njihovih identiteta je u velikoj meri zavisilo od društva i kulture, koje je to činilo umesto njih, svest Džejmsovih junaka postaje ključno mesto u kojem se formira identitet.[7] Međutim, to ne znači da društveni okvir prestaje da postoji u Džejmsovim romanima, već samo da je izgubio značaj koji je imao u prethodnoj romanesknoj tradiciji. U tom smislu roman Portret jedne ledi i smeštanje središta „radnje u svest jedne mlade žene“ [8] predstavlja tačku u kojoj nastaje zaokret od romanesknog obrasca XIX veka ka obrascu koji će dominirati XX vekom.

Ovaj zaokret moguće je pratiti i na formalnom planu samog romana. U prvoj polovini romana, u kojoj Izabela, kao i mnoge junakinje prethodne tradicije, razmatra mogućnost udaje, dominira društveni okvir koji nastoji da je odredi udajom za jednog ili drugog udvarača. Prisutan je proces interpelacije ili, kako Altiser objašnjava, dozivanje subjekta u poziciju koje mu je namenila ideologija [9], ili šire shvaćeno dominantni kulturni i društveni obrazac. U tom smislu od devojke kao što je Izabela očekuje se da se uda i time zauzme svoju poziciju u društvu. Iako Izabela, za razliku od mnogih drugih junakinja, smatra da je slobodna da bira za koga će se udati prema svojoj slobodnoj volji, tačnije sloboda njenog izbora nije ograničena društvenim odrednicama [10], njeno pozicioniranje u društvu, a samim tim i u predočenom fikcionalnom svetu, ipak zavisi od zadatog okvira. U tom smislu, prva polovina Džejmsovog romana umnogome podseća na romane Džejn Ostin u kojima junakinje traže svoje mesto u svetu koji ih okružuje putem braka.[11] Međutim, druga polovina romana i nastavak praćenja Izabeline sudbine nakon udaje [12] napušta društveni okvir kao mesto u kojem junakinja pokušava da otkrije svoj identitet i usredsređuje se na Izabelinu svest u kojoj se odigrava konačna spoznaja onoga što ona predstavlja.

Ja Izabele Arčer

Pitanje koje se odmah nameće jeste: na koji način ‘ja’ može da se izrazi, realizuje i odredi? S obzirom na to da je u romanu prikazano društvo u kojem žene mahom žive kroz svoje muževe, očeve i sinove [13], mogućnosti da Izabela izrazi svoje ‘ja’ vrlo su ograničene. Zbog toga, kako smatra Toni Taner [14], Izabelino psihološko putovanje na kojem pokušava da realizuje svoje neangažovano i nedefinisano ‘ja’ prerasta u potragu za dostojnim partnerom koji će joj omogućiti da sagleda svoj odraz i shvati šta predstavlja.[15]

Prvi problem na koji Taner skreće pažnju jeste Izabelino neangažovanje. Iako roman započinje Izabelinim prvim korakom da svoje neangažovano ‘ja’ pretvori u ‘ja’ koje dela – odlukom da ode u Englesku i započne „istraživanje života“, uvid u život koji je prethodio dolasku u Evropu, svedoči o specifičnosti Izabelinih stavova po pitanju angažovanja. Slika Izabele kako u skrivenoj radnoj sobi porodične kuće u Olbeniju čita istoriju nemačke misli, govori o težnji da skrivena i udaljena od sveta istražuje život kroz knjige. Vrata radne sobe za koja je Izabela znala da „vode na ulicu“ i da „svetlosni otvori iznad vrata nisu bili zapušeni zelenom hartijom, ona je mogla kroz njih da viri […] Ali to nije htela da čini, jer bi to pobijalo njenu teoriju da se s druge strane nalazi nešto neobično i neviđeno“ [16] bila su osuđena da ostanu zatvorena. Iako Džejms u istom odeljku objašnjava da je razlog zbog kojeg su vrata ostala zatvorena nedostatak fizičke snage slabašne devojke da raskrči šipove koji su onemogućavali otvaranje vrata, nepostojanje Izabeline želje da vrata otvori ili da makar kroz prozore proviri u svet koji se iza njih nalazi služi kao pokazatelj želje za neangažovanjem. Mnogi tumači ovu epizodu navode kao ključnu za razumevanje Izabelinog stava prema životu – ona svedoči o tome da Izabela daje prednost teorijama i maštarijama o realnosti koje produkuje iza zatvorenih vrata, birajući umesto iskustva knjige.[17] Takođe, ova epizoda ukazuje i na drugu stranu Izabeline ličnosti, na njenu nevoljnost da se suprotstavi životu.[18] Nekoliko poglavlja kasnije u razgovoru sa Ralfom, nakon što je odlučila da zakorači u život, Izabela otkriva da ne želi da njeno angažovanje bude uobičajeno. Ralfovu konstataciju da ona želi da upozna život, Izabela osporava: „Ne mislim da želim da ga upoznam kao što to mladi ljudi žele, ali ne bih ni htela da sedim skrštenih ruku.“ [19] Na Ralfovo pitanje da li želi „da čašu iskustva ispije do dna“, Izabela odgovara da ne misli ni da je prinese ustima, jer to je „otrovan napitak“ – ono što ona želi jeste da sve sama vidi. [20] Ako je ideja vodilja koju je sebi postavila „slobodno istraživanje života“ i ako odlazak u Evropu označava početak njenog usavršavanja i uzdizanja, drugačijeg od onog koji je praktikovala u Olbeniju, šta onda znači odbijanje „da čašu iskustva ispije do dna“? S obzirom na to da je jedno od najznačajnijih pitanja romana, o čemu govori i Džejms u predgovoru njujorškom izdanju, pitanje šta će Izabela učiniti sa sobom, jasno je da njeno opiranje da se suprotstavi životu neće trajati dugo. Ipak, čini se da bi Izabela radije zauzela poziciju pasivnog posmatrača, kao što je njen rođak Ralf, nego aktivnog učesnika. Njegova bolest omogućila mu je luksuz osobe od koje se ne očekuje ništa osim da živi što duže, a to u njegovom slučaju znači da se ne izlaže nikakvim aktivnostima koje oduzimaju snagu. Samim tim on je sveden na posmatrača drugih i životnih iskustava koje drugi imaju. Do udaje Izabela ima istu poziciju – posmatrača koji sve uživa u mašti, a ništa u praksi. Međutim, od nje se, za razliku od Ralfa, očekuje više i ona napušta poziciju koja joj je, čini se, najviše odgovarala i njeno neangažovanje prerasta u angažovanje. Međutim, time nije iscrpljena njena težnja da ne ispije čašu iskustva, jer kako će pokazati odabirom za koga će se udati, Izabela ima specifičan stav i po pitanju iskustva. Kao neko čije su predstave o životu formirane na osnovu knjiga i kao neko ko nastoji da svoj život posmatra upravo u literarnim kategorijama, Izabela ideal lepote postavlja na najviše mesto, a estetsko iskustvo vrednuje više od svih ostalih.

Drugi problem koji izdvaja Taner, tiče se nedefinisanosti Izabelinog ‘ja’. Na početku romana Izabela je opisana kao „mlada devojka s mnogo samostalnih nazora“, neko čija je „mašta radila […] vrlo živo“, kao „pametnija od većine onih među koje je sudbina bacila da živi“, širih interesovanja „za stvari koje su je okruživale“, želje za saznanjem koja prevazilazi „granice uobičajenog“, kao čudo od učenosti koje „čita i klasike“. [21] Dakle, kako objašnjava Elizabet Alen [22], Izabela je predstavljena kao neko ko poseduje potencijal, ali i neko čiji će smisao doći do izražaja u rukama onoga ko je bude posedovao. Ili, usklađeno sa početnom Tanerovom tvrdnjom, Izabelino ‘ja’ odrediće onaj za koga se ona uda. Međutim, prvom polovinom romana dominira njena težnja da se odupre bilo čemu ili bilo kome ko bi preokrenuo njenu nedefinisanost. Tokom „metafizičkog“ razgovora sa Serenom Merl, u XIX poglavlju romana, Izabela iznosi stav da je ‘ja’ autonomno i da nije određeno odlukama koje donosi i spoljašnjim okolnostima koje ga okružuju, iz čega proizlazi ideja da je ‘ja’ slobodno jedino kada je izolovano, kada mu nedostaje pozicija ili uloga prema kojoj će je drugi odrediti.[23] Ona se protivi stavovima Serene Merl koja joj objašnjava: „[…] svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan čovek ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše ‘ja’? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se povlači u sebe.“ [24] Izabela zastupa tezu da: „[…] ništa drugo ne može da izražava mene; sve drugo, naprotiv, ima granicu, predstavlja prepreku tom izražavanju, i potpuno je proizvoljno.“ [25] Iako je Izabela junakinja čijim stavovima ne treba verovati, jasno je da ona sama veruje u njih i da nastoji da ih se dosledno pridržava u meri u kojoj može. U skladu sa tom doslednošću Izabela je rešena da ne počne život udajom, uprkos tome što se ta ideja javlja gotovo od trenutka kada se pojavila u romanu. Takođe, odbijanje koje Izabela zdušno praktikuje u prvoj polovini romana predstavlja njen odgovor na situaciju u kojoj joj je omogućeno da bira. Kao neko ko sopstvenu nezavisnost i slobodu ceni iznad svega, Izabela želi da bude nesputana i neobavezana izborima koje čini, zato ona bira da ne bira. Međutim, Izabela prenebregava činjenicu da je nebiranje izbor po sebi. [26] Negativne odgovore koje upućuje udvaračima koji je obleću moguće je povezati sa njenom težnjom da ostane pasivna, jer svaka aktivnost podrazumeva izbor koji nužno vodi ograničenju. Prema Izabelinoj logici stvari, pasivnost je jedini način da ostane slobodna i moguće je da zbog toga odbija Gudvuda i Vorbertona.[27] No, razloge zbog kojih Izabelini udvarači nisu imali uspeha treba potražiti i u onome šta oni nude, tačnije, u odrazima koje je Izabela mogla da sagleda u njima.

Izabelini odrazi

Kako je jedna od osnovnih Džejmsovih zamisli u vezi sa romanom Portret jedne ledi bila da svi likovi u romanu stoje u funkciji glavnog junaka[28], moguće je reći da čitava galerija prikazanih likova služi Izabeli da sagleda svoj odraz u njima. Iako u tom smislu u prvom planu stoje muški likovi, tačnije oni koji imaju romantične pretenzije prema glavnoj junakinji, podjednako važnu ulogu imaju i ženski likovi koji daju još jasnije odraze onoga što bi Izabela mogla da predstavlja. Dok ženski likovi u romanu ilustruju spektar pozicija koje žene mogu da zauzmu u društvu, važnost Izabelinih potencijalnih udvarača sadržana je u tezi da brak predstavlja jedan od osnovnih sredstava za ostvarivanje društvenog identiteta [29].

Kasper Gudvud je Izabelin uporan američki udvarač koji je kroz čitav roman ‘proganja’ ne prihvatajući negativan odgovor. On je, takođe, „sin vlasnika jedne dobro poznate tekstilne fabrike u Masečuzetu“, vaspitan u „Havard koledžu“, sposoban da se podjednako istakne u sportskim i intelektualnim aktivnostima, rad „da se nosi s teškim, s delikatnim stvarima“, voljan da „organizuje, da se bori, da upravlja“, vešt da „ljude navodi da izvršavaju njegovu volju, da veruju u njega, da mu slede i da ga podržavaju“, i moguće „stvoren i za veće stvari“.[30] Ovako prikazan, Gudvud deluje kao izuzetan primerak američkog poslovnog čoveka, kao, po mišljenju nekih junaka romana, dobra prilika za jednu devojku. Šta onda Izabela zamera Gudvudu? Zamera mu na vilici koja je „odviše četvrtasta i jaka“, na stasu koji je „odviše prav i krut“, na običaju „da se uvek oblači na isti način“, zamera mu da je „isuviše ozbiljan, odnosno da u stvari nije“.[31] Frivolnost ovih zamerki, čega je i sama Izabela svesna, ne umanjuje činjenicu da „Kaspar Gudvud nikada nije odgovarao njenoj ideji o idealnom čoveku“[32]. Postavlja se pitanje zašto?

Prvi deo odgovora na ovo pitanje sadržan je u Izabelinoj tendenciji da druge posmatra kao tipove (kao ovaploćenja apstraktnih kvaliteta i predodređenih kategorija), a ne kao jedinstvene individue sačinjene od skupa različitih psiholoških procesa i društvenih uticaja[33], što ima za posledicu da mnoge junake odbacuje kao uska i stroga definisana ‘jastva’.[34] U tom smislu i Gudvud je usko definisano ‘ja’ – nedostaju mu širina i ideali kojima ona teži, on je senka ‘običnog’ [35], neko ko „ne može lako da drži korak s dubljim ritmom života“[36]. Takođe, kako su mnogi primetili, razlog zbog kojeg Izabela odbija Gudvuda jeste njegova ograničenost na ‘telesno’ kao polje delovanja. Na dominantnost ‘telesnog’ u vezi sa Gudvudom upućuje i Izabelin opis koji se mahom usredsređuje na njegove fizičke kvalitete. Njihovi susreti deluju uznemirujuće na Izabelu, upravo zato što je svesna zahtevnosti njegovog fizičkog prisustva i seksualnosti, oličene u njegovoj jakoj vilici.[37] Nesporno je da Izabela oseća izvesnu privlačnost prema Gudvudu, jer mu u više navrata ostavlja mogućnost da se ponovo pojavi u njenom život – ‘ne’ koje upućuje na njegove ponude daleko je od rezolutnog ‘ne’. Međutim, ‘telesno’ koje Gudvud tako strastveno nudi Izabeli predstavlja podjednako zatvoren sistem vrednosti kao i onaj koji nudi lord Vorberton, a zatvaranjem u strogo određen sistem vrednosti Izabela bi se odrekla širine kojoj teži. Predaja njemu predstavljala bi predaju ‘telesnom’ i poricanje svega ostalog.

Lord Vorberton predstavlja ‘ja’ strogo definisano društvenim okvirom iz kojeg potiče i u kojem se kreće. Definisan je onim što poseduje – titulom, prihodom od „sto hiljada funti“, posedom od „pedeset hiljada jutara zemlje“, kućama „koje mu stoje na raspolaganju da živi u njima“ i mestom u parlamentu[38]; ali i interesovanjima za književnost, umetnost, nauku, napredna i nova shvatanja. On je reprezentativni pripadnik engleske klase dobrostojećih, uspešno ujedinjenje materijalnog bogatstva i pozamašnog kulturnog nasleđa, skladan odnos prijatnog fizičkog izgleda i lepih manira, ali ne i neko za koga Izabela želi da se uda. Jedino što mu Izabela zamera jeste njegova savršenost. On može da joj ponudi sve osim mogućnosti da slobodno istražuje život. Dok je Gudvuda odbila jer sugeriše ograničenje na fizički plan, lorda Vorbertona odbija zbog složenih društvenih odnosa i obaveza koje bi je, ako bi se u njih uključila, takođe ograničile.[39] Ne samo da je svet lorda Vorbertona, po vrednostima koje ga sačinjavaju, udaljen od sveta kojem Izabela pripada ili želi da pripada, već i izolovan „zlatni kavez“[40] u koji Izabela ne želi da bude smeštena. Odbijajući lorda Vorbertona, Izabela je odbila mogućnost da se jednoga dana, kao u očima lordove sestre gđice Moline, u njoj sagleda odraz spokojnosti, nežnosti, časti, bogatstva, sigurnosti i samostalnosti. Jer, to bi bio odraz onoga što joj je pružio lord, a ne odraz onoga što ona jeste.

Gilbert Osmond je, za razliku od prethodnih udvarača, definisan onim što nije i nema – nema bogatstvo, titulu, počasti, posede, istaknut društveni položaj, ugled, karijeru, nema prošlost ni budućnost, nije ni Amerikanac ni Evropljanin, on je kako Izabela objašnjava „niko i ništa“.[41] Međutim, Izabelino viđenje Osmonda ne oslanja se na ono što nije i što mu nedostaje, već na ono što on predstavlja. Osmond je za nju džentlmen istančanog ukusa, interesantna i inteligentna ličnost, pojava sofisticiranog izgleda i lepih manira, čovek nezavisnog duha i jake individualnosti. Upravo je odsustvo svih epiteta koji su krasili njene prethodne udvarače ono što Izabelu privlači kod Osmonda. On za razliku od Vorbertona i Gudvuda nije sveden na „skupinu atributa“ koje imaju ograničavajuće svojstvo, već je nesputan društvenim položajem i materijalnim okolnostima koje bi ga odredile i fiksirale.[42] On poseduje širinu neodređenog ‘ja’ i ne predstavlja nijedan tip u koji bi ga Izabela mogla svrstati. Osmond smatra da od života treba praviti umetničko delo, a Izabeli koja ima tendenciju da život i ono što on nudi posmatra teorijski i romantično kao i želju da živi ideal, njegova ponuda izgleda kao savršena prilika da ostvari svoja nastojanja. Odbijajući Gudvuda i Vorbertona, Izabela je odbacila život uokviren ‘telesnim’ i ‘društvenim’, a prihvatajući Osmonda uverena je da prihvata život posvećen idealu lepote.[43] Društveni identitet koji Osmond nudi naizgled pruža najviše mogućnosti da se Izabela slobodno izrazi. Dok joj Gudvud i Vorberton nude mogućnost da se manje ili više uspešno uklopi u već postojeći društveni identitet, čini se da joj Osmond nudi mogućnost da učestvuje u izgradnji zajedničkog društvenog identiteta.

Takođe, pitanje moći je od velikog značaja. I Vorberton i Gudvud su prikazani kao nosioci moći koja u oba slučaja nije zanemarljivih razmera. Gudvud je američki industrijalac čija moć nije sadržana samo u njegovom društvenom položaju – demonstracija moći predstavlja dominantu odliku njegovog karaktera. Iako Vorberton nije nametljiv u prikazivanju svoje moći, ona je sveprisutna i prožima sve što ga okružuje. Suprotno njima, Osmond ne odaje vidljive znake moćnog muškarca – odsustvo istaknutog društvenog položaja ne upućuje na prisustvo moći, kao ni osobine predočene tokom udvaranja. Međutim, Izabelina prvobitna očaranost sprečila ju je da primeti upadljive pokazatelje Osmondove želje za moći. Priznanje da zavidi samo nekolicini ljudi na svetu – ruskom caru, turskom sultanu i rimskom papi – otkriva da zavidi samo izuzetno moćnim ljudima i da bi rado zauzeo njihove pozicije. No, tokom udvaranja Izabela to ne smatra jasnim ukazateljem na njegovu pravu prirodu, već pre iskazom njegove sofisticiranosti i istančanog ukusa. Izabela ga ne doživljava kao moćnu pojavu i čini se da je to njegova velika prednost. On deluje kao partner jednakih snaga, neko od koga ne preti opasnost da svojom moći poništi Izabelino ‘ja’. Moguće je da to jedan od razloga zbog kojeg se Izabela odlučuje za njega. Takođe, za razliku od drugih udvarača Osmond najmanje insistira i najmanje je nagovara. Mogućnost njihovog braka on predstavlja kao nužnost koja će se neminovno dogoditi. Njegovo udvaranje nije demonstracija moći da bude uporan poput Gudvuda, ili moći da je veštom retorikom nagovori da se uda za njega, kao što čini Vorberton. Osmondov pristup je daleko manje agresivan i manje preteći – on ne deluje kao lovac koji je objavio juriš na plen. Naprotiv, on poput promišljenog predatora postavlja mamac i strpljivo čeka da se žrtva sama uhvati. Moguće je da je pitomost njegovog nastupa navela Izabelu da zaključi da je potraga za mestom na kojem će se najbolje izraziti završena.

Međutim, svi razlozi zbog kojih je odabrala Osmonda pokazaće se kao vešto smišljena varka, jer on nije ono što je ona mislila da jeste. A odraz koji joj je pružio, kako će se pokazati nakon par godina njihovog braka, daleko je od onoga što je Izabela zamišljala. Sloboda i nezavisnost, njene teorije i zamisli su nestale, kao i ono što je mogla da predstavlja. U očima drugih ona je odraz Osmonda. A njegove karakteristike su egoizam, hladnoća, opsednutost izgledom, a ne stvarnim stanjem stvari, podređivanje života umetnosti, zamenjivanje osećanja teorijama, a instikata idealima.[44] Kako Izabela kasnije shvata, sve ono što čini Osmonda nije ono čemu je težila. Ispostavlja se da je njena percepcija Osmonda kao i teorija o njemu bila pogrešna, pa samim tim Izabela shvata lažnost odraza koji Osmond nudi. Konačno, ni Osmond nije odraz onoga što Izabela želi da predstavlja.

Sudbine ženskih likova u romanu, takođe, otvaraju mogućnost da Izabela sagleda šta bi mogla da predstavlja ukoliko zauzme pozicije koje one imaju. Međutim, Lidija Tačet, Henrijeta Stekpol, Serena Merl, Pensi Osmond i Emi Đemini odražavaju ono što Izabela ne želi za sebe – njihove sudbine su upravo ono što ona odbija. Ideja da sve one žive u raskolu između svog ‘ja’ i maske koju nose za druge[45], Izabelu odvraća od ideje da bude kao one. Nošena idejom da će biti „onakva kakva se prikazuje drugima, i prikazivaće se drugima onakva kakva jeste“[46], Izabela smatra da njeno unutrašnje ‘ja’ ne treba da bude drugačije od ‘ja’ koje postoji u susretu sa drugima. Kompromis koji je svaka od njih ponaosob učinila da bi pomirila svoje ‘ja’ i poziciju koju je zauzela u društvu, Izabela želi da izbegne. Ne želi da kao Lidija Tačet iz svoje pozicije supruge i majke isključi gotovo sve emocije, ne želi da kao Henrijeta Stekpol u ulozi žene od karijere zanemari svoju ženstvenost, niti da kao grofica Đemini živi u laži i prevarama, a posebno ne da kao Pensi Osmond bez opiranja napusti svaki pokušaj da ostvari svoje ‘ja’ samo zato što se ne uklapa u ono što joj je namenjeno. Sagledavajući sudbine žena koje je okružuju, Izabela zaključuje da se nijedna od njih nije na pravi način i u potpunosti ostvarila, te da nijedna ne odražava ono što bi ona želela da bude.

No, razlog zbog kojeg Izabela odbija da svoju sudbinu modeluje prema njihovim nije samo to što ne želi da bude kao one – sve i da hoće ona to ne može. Ne može da bude kao Lidija Tačet jer ne poseduje emotivnu hladnoću. Izabela brak ne vidi kao društveni sporazum koji život čini lakšim, već kao zajednicu u kojoj se dele zajednički ideali i koja je zasnovana na ljubavi. Za razliku od Henrijete Stekpol ona ne poseduje trajna interesovanja koja bi je učinila ženom od karijere. Njena interesovanja su suviše široka i eterične prirode, te nikako ne može da iznađe ono čime bi mogla da se bavi. Takođe, njeni standardi su suviše visoki i karijera novinarke nije nešto što bi zadovoljilo njene kriterijume. Jaka moralna ubeđenja je sprečavaju da bude kao Emi Đemini – mogućnost da sreću i zadovoljstvo pronađe u zagrljajima ljubavnika Izabeli je nezamisliva. Prepreka tome nisu puritanska ubeđenja, već urođena odbojnost prema hipokriziji. Takođe, ona je isuviše svojeglava da bi mogla biti pokorna kao Pensi Osmond. Dakle, nije toliko važno to što ona ne želi da bude kao žene koje je okružuju – važnije je to što ona nije kao one.

Serena Merl, pak, među drugim junakinjama predstavlja posebnu pojavu. Utisak koji ona ostavlja na Izabelu, kao i uticaj koji ima na nju, čine je posebno zanimljivom. Do trenutka kada konačno saznaje punu istinu o Sereni Merl, Izabela u njoj vidi oličenje onoga što jedna žena treba da bude – od fizičkog izgleda koji je podseća na figure antičkih skulptura, do dražesnih osobina koje krase njenu ličnost. Od trenutka kada ju je srela Izabela u njoj pronalazi samo kvalitete vredne divljenja. Isprva očarana prijatnošću, kulturom, inteligencijom, duhovitošću, dobroćudnošću, mudrošću i smirenošću Serene Merl, Izabela želi da bude kao ona. Jedine zamerke koje je mogla da joj uputi ticale su se njene savršenosti u svemu što radi i što predstavlja – ona je, po Izabelinom mišljenju, „više savršena nego što se pretpostavlja da su ljudi i žene stvoreni da budu.“[47] Idealizovanu sliku Serene Merl promeniće saznanje o lažnosti njenog položaja i onoga što ona predstavlja. Kao žena koja je odbacila svoje dete odlučivši da živi život u laži, Serena Merl se u potpunosti posvetila maskama koje prezentuje drugima, a njeno ‘ja’ nestalo je u haljinama koje nosi. Serena Merl predstavlja najekstremniji primer podvojenosti koju Izabela želi da izbegne. Ipak, i sama Izabela u jednom trenutku zauzima istu poziciju kao Serena Merl. Nakon dve godine braka sa Osmondom, Izabela je za druge „slika kakve dražesne ledi“. I ona je na prijemima u svom domu u Rimu nosila masku koja skriva njenu nesreću uzrokovanu lošim bračnim odnosima, tugu za izgubljenim detetom, strah od muža koji je prezire i osećanje da je izneverila sebe. No, ona će za razliku od Serene Merl tu masku skinuti pred sobom i što je još važnije i pred drugima. Otkriće da je nesrećna i da ne živi život kakav je priželjkivala.

Ako su muški kao i ženski likovi u romanu Izabeli pružili samo odraze onoga što ona ne želi da predstavlja, moguće je zaključiti da je određivanje Izabelinog ‘ja’ moguće jedino putem negacije. Takođe, ako se primeni postupak definisanja putem razlike, što predstavlja čest postupak u određivanju identiteta, onda je jasno da su odrazi koji su ponudili drugi junaci poslužili da se sagleda Izabelina različitost u odnosu na njih. Odnosi ostvareni sa drugim junacima omogućili su da se prikaže razlika između onoga što sačinjava Izabelu i onoga što sačinjava njih. Iako ovaj postupak ne daje odgovor na pitanje šta Izabela jeste, već odgovor na pitanje šta ona nije, date su naznake toga šta Izabela predstavlja. Izabeli samoj, pak, u pronalaženju sopstvenog identiteta preostala je još samo jedna mogućnost – da suočena sama sa sobom pokuša da odgonetne šta jeste. Da umesto portreta koji su drugi slikali naslika autoportret.

Od objekta do subjekta

Tokom romana Izabela zauzima dve pozicije – poziciju subjekta i poziciju objekta. Dok pozicija subjekta uključuje aktivnost i slobodu koja je Izabeli od posebne važnosti, pozicija objekta implicira pasivnost i odsustvo slobode. Mogućnost da slobodno bira jeste ono što Izabelu čini subjektom. Međutim, ona je veći deo romana u poziciji objekta, a njena najveća iluzija je da su svi njeni izbori bili slobodni izbori subjekta. Postupci koje ona smatra postupcima slobodnog subjekta – odlazak u Evropu i udaja – zapravo su nametnuti izbori nekoga ko je postao objekat tuđih želja. Uopšte malo je junaka u romanu koji nemaju pretenzije da Izabelu posmatraju kao objekat sopstvenih želja – jedini koji to ne čine su Danijel Tačet i Emi Đemini. Pozicija objekta uključuje i ideju posedovanja, što predstavlja glavnu težnju Izabelinih udvarača. Takođe, zauzimanjem pozicije objekta Izabela od aktivnog učesnika i inicijatora događaja, postaje neko ko pasivno trpi delovanje drugih junaka i događaja koji su drugi pokrenuli.

Od trenutka kada se pojavljuje u romanu Izabela je u poziciji objekta. Njen dolazak u Evropu inicirala je Lidija Tačet, davno zaboravljena tetka koja je odlučila da svoju sestričinu spase samotnog života u američkoj provinciji. Poput ‘dobre vile’[48] ona Izabeli nudi da upozna Evropu, da uz njenu pomoć i usmeravanja proširi vidike, dopuni svoje obrazovanje i vaspitanje. Izabela će odbiti tetkinu ponudu da bude njen ‘svetionik’ u otkrivanju nepoznatog, ali će prihvatiti njen poziv da je odvede u Evropu. Prihvatanjem tog poziva, Izabela postaje objekat novog dobročiniteljskog poduhvata Lidije Tačet. Iako neće nastojati da se dalje meša u sudbinu svoje rođake, njeno prvobitno uplitanje pokrenuće sva dalja. Pokušajem da je stavi pod svoje okrilje, Lidija Tačet je drugima otvorila mogućnost da Izabelu posmatraju kao nekoga kome je potrebno usmeravanje. Pojavljivanjem Izabele u tetkinoj pratnji naglašena je njena pozicija siročeta koje je ostalo bez roditelja i shodno tome bez primarne instance koja polaže pravo na posedovanje. Kao takva Izabela postaje otvorena za one koji žele da je poseduju i učine objektom sopstvenih želja – postaje savršen kandidat za usvajanje.

Smeštanje Izabele u poziciju objekta koje će sprovoditi većina junaka u romanu, motivisano je kako željom da joj pomognu da ostvari svoju sudbinu, tako i sopstvenim sebičnim razlozima. Dok je kod junaka koji u romanu slove za pozitivne – kao što su Lidija i Ralf Tačet – naglašenija težnja da Izabeli pomognu, junake sa negativnim prefiksom – poput Serene Merl i Gilberta Osmonda – prevashodno motivišu sebični interesi. Međutim, ni Lidija Tačet nije u potpunosti lišena sebičnih razloga. Intimni razlog zbog kojeg je odlučila da Izabelu „uvede u svet“ jeste njena želja da se o njoj misli dobro, a ženi njenih godina „ništa u izvesnom pogledu ne priliči tako lepo kao jedna ljupka sestričina.“[49] Dakle, Izabela je objekat koji će Lidiju Tačet učiniti privlačnijom.[50]

Namere Ralfa Tačeta, takođe su dvostruko motivisane – nasledstvo koje će joj obezbediti istovremeno predstavlja akt dobročiniteljskih, ali i sebičnih namera. Očaran Izabelom, njenim teorijama i idejama, nastojanjem da istražuje život i željom da bude slobodna, Ralf će imati potrebu da joj pomogne da ostvari sve što poželi. Deo nasledstva koje mu otac namenjuje ustupa Izabeli sa namerom da joj omogući da ostvari svoju sudbinu. Međutim, taj čin nije lišen ličnog interesa. Sveden na pasivnog posmatrača drugih i životnih iskustava koje drugi imaju, Ralf želi da posmatra Izabelu kako ‘slobodno leti’. Sputan bolešću Ralf nije u mogućnosti da sam iskusi život i Izabelina iskustva pružiće mu zadovoljstvo da u njima barem posredno učestvuje. Posmatranje Izabelinog ‘slobodnog leta’ Ralfu će pružiti zadovoljstva koja ne može sam sebi da priušti i stoga njegovo dobročiniteljstvo Izabelu čini objektom zabave jednog voajera. Takođe, Ralfovo uplitanje u Izabelinu sudbinu motivisano je i znatiželjom. Ralf će je učiniti objektom eksperimenta u želji da sazna „šta radi jedna mlada devojka koja je odbila da se uda za jednog lorda Vorbertona.“[51] Izabela je Ralfu objekat zabave, a njen život, kako objašnjava, pozorišna predstava koju on gleda i za koju je platio kartu.[52] Međutim, čini se da Ralf nije samo nema publika za koju Izabela izvodi ‘igru života’, njegova uloga u ovoj predstavi je pre uloga producenta koji obezbeđuje postojanje zanimljive predstave. U trenutku kada se ispostavlja da je pomogao produkciju tragičnog komada, Ralf će istinski zažaliti zbog svog učešća. Saznanje da je Izabela nesrećna i da je on pomogao njenoj nesreći jeste nešto zbog čega se Ralf na samrtničkoj postelji iskreno kaje. No, iako Ralf na kraju pokazuje pokajnička osećanja ostaje ideja da je i u njegovim rukama Izabela objekat. Posebnu ironiju predstavlja činjenica da je Ralf jedan od retkih junaka u romanu koji razume Izabelinu potrebu da bude slobodna i jedan od retkih koji je podržava u nastojanjima da je ostvari. A ako i on ima potrebu da Izabelu stavi u poziciju objekta, šta onda ostaje onima koji ne gaje ni približno istu vrstu naklonosti prema njoj?

Dok su Lidiju i Ralfa Tačeta prevashodno pokretali plemeniti motivi, Serenu Merl i Gilberta Osmonda pokreću isključivo sebični ciljevi. U njihovim očima Izabela je sredstvo za ostvarivanje još neostvarenih želja. Njih ne zanimaju Izabeline želje, ideje i teorije, njih zanima šta sa njima mogu da učine. Oni su junaci makijavelističkog kova i kako Serena Merl za sebe kaže: „Meni nije stalo da znam zašto su ljudi stvoreni. Znam samo šta mogu da radim s njima.“[53] Njihova veština lako će Izabelu učiniti objektom njihove spletke kreirane da zadovolji sebične ciljeve.

Prvi korak učiniće Serena Merl – ona će je, kako Izabela kasnije shvata, udati za Gilberta Osmonda. Kao naslednica sedamdeset hiljada funti, lepa, privlačna, obrazovana i inteligentna mlada ledi, Izabela je savršen kandidat za maćehu Serenine vanbračne kćeri. Takođe, ona je jedna od retkih koja pobuđuje pažnju i interesovanje oca Serenine kćeri, mrzovoljnog Gilberta Osmonda. Ispredajući mrežu obmane Serena ima na umu da udajom Izabele za Osmonda, svom bivšem ljubavniku obezbedi život u materijalnom blagostanju (što je oduvek i činila), a da svojoj kćeri pitomom maćehom nadomesti izostanak majčinske figure. Njoj Izabela služi kao objekat iskupljenja – pomoću nje ona će iskupiti svoje zaostale dugove.

Interesi Gilberta Osmonda se u izvesnoj meri poklapaju sa interesima njegove bivše ljubavnice. I on u Izabeli vidi neophodne novčane prihode. Međutim, on za razliku od Serene Merl jedinu korist za svoju kćer nalazi u ideji da Izabela može da joj pruži miraz koji će joj omogućiti pristojnu udaju. No, Osmondu Izabela nije samo objekat koji donosi novac, poput neke ‘kasice’ – štaviše ona je ‘kasica’ od kolekcionarske vrednosti. Svi epiteti koji je krase učiniće je poželjnim predmetom za njegovu velelepnu kolekciju umetničkih objekata. Izabela će postati dostojan object d’art njegove kolekcije jer to po svojoj lepoti zaslužuje. Međutim, kao svakog kolekcionara i njega greje strast samo do trenutka kada predmet postaje njegovo vlasništvo. Osmond će vrlo brzo izgubiti interesovanje za Izabelu i ona će postati samo još jedan lepo uklopljen deo zbirke. Nametanje ideje da je poseduje, da je ona deo njegove kolekcije, Osmondu omogućava moć nad njom – on je subjekat koji dela, a ona je objekat koji trpi radnju. Uz njega ona postaje potpuno pasivni objekat koji u potpunosti odražava svog vlasnika. Tako zarobljena njena jedina aktivnost jeste da pruža odraz Osmonda, a njeno ‘ja’ je izgubljeno i stopljeno u ‘mi’ koji oni zajedno čine.[54] Dakle, Izabela za Osmonda predstavlja objekat sa višestrukom namenom – ona je ‘kasica’, object d’art i konačno ogledalo u kojem se on ogleda.

Poseban problem predstavlja činjenica da Izabela nije svesna svoje egzistencije kao objekta. Ona živi u zabludi da je njena pozicija posledica pogrešne procene i postupaka koji su iz toga proizašli. U trenutku kada shvata da je bila žrtva manipulacije madam Merl i Osmonda, ona spoznaje pravu prirodu svoje pozicije i pokušava da od objekta postane subjekat. Tokom ‘ponoćnog bdenja uz vatru koja se gasi’ Izabela će se suočiti sa sobom i po prvi put njen pogled neće biti obavijen velom samozavaravanja. Priznaće da joj je novac Danijela Tačeta doneo više nesreće nego sreće, biće otvorena za saznanje da je Serena Merl udala za oca njene kćeri, prihvatiće ideju da je Osmond prezire, da je oženio zbog novca i da je od nekoga ko je najviše cenio slobodu postala zarobljenik u sopstvenom domu [55]. Svest da se nalazi u poziciji objekta doneće joj oslobođenje i mogućnost da ponovo bude subjekat. Takođe, svest da je i ona sama doprinela svom položaju učiniće da od tog trenutka insistira na svojoj poziciji nezavisnog subjekta.[56] Sve dalje odluke biće isključivo njene. Uprkos Osmondovoj zabrani otićiće u Englesku da poseti Ralfa koji umire, a potom će uprkos nagovorima drugih odlučiti da ne napusti Osmonda i da se vrati u Rim.

Izabelino ‘ponoćno bdenje’ uzrokovaće još jednu spoznaju i oslobođenje. Shvativši da su i njoj dodeljivane funkcije koje joj po njenom mišljenju ne pripadaju, Izabela je spoznala da je i ona sama to činila drugima. Rukovođena specifičnim životnim nazorima ona je zanemarila da sagleda pravu prirodu onih koji je okružuju pokušavajući umesto toga da ih uklopi u kategorije koje je sama kreirala. Kada se ispostavilo da je njena percepcija drugih – posebno Osmonda i Serene Merl – bila pogrešna, Izabela je slobodna da se odrekne pogrešnog pristupa drugima, pa i sebi.

Krivica Izabelinog ja

U romanu Portret jedne ledi Džejms je, kako smatra Toni Taner[57], kreirao svet u kojem dominiraju dve kategorije: svrha i sredstvo. U okviru kategorije svrhe sve sadrži unutrašnju vrednost i samo je sebi svrha. U kategoriji sredstva unutrašnja vrednost nije od važnosti već korist koja proističe iz nekoga ili nečega. U ‘svetu sredstva’, kako ga Taner naziva, nečija vrednost određuje se samo prema tome kakvu korist donosi, da li je moguće njime manipulisati i iskoristiti ga da bi se zadovoljili određeni sebični ciljevi. U tom smislu čovek, odnosno junak romana, sveden je na puki instrument za sprovođenje određene namere, na objekat nad kojim se vrši neka radnja. ‘Svetom sredstva’ vlada surovi egoizam, dok ‘svetom svrhe’ vladaju moral i ljubav. U tako podeljenom svetu, Izabelina osnovna zabluda jeste da usavršavanje kojem teži umesto uzdizanja ka ‘svetu svrhe’ postaje sve dublje poniranje u ‘svet sredstva’.[58] Iako su tome u mnogo većoj meri doprineli junaci koji su od Izabele učinili sredstvo za postizanje sopstvenih ciljeva, ni njeno učešće nije beznačajno.

Kao osnovni razlog za Izabelino udaljavanje od ‘sveta svrhe’ nameće se njeno nastojanje da život vodi prema principima estetike[59]. Težnja da život i odnose koji ga sačinjavaju sprovodi prema načelima koja važe za umetnost Izabelu čini pogodnom žrtvom za manipulacije.[60] Takođe, čini se da nju ne zanima ono što ‘ja’ jeste, već to kako se ‘ja’ predstavlja, tj. šta to ‘ja’ predstavlja za nju. Iz tog razloga nju ne zanima šta lord Vorberton ili Kaspar Gudvud zapravo jesu, već šta oni za nju predstavljaju. Takođe, ona ne pokušava da odgonetne kakvi su zapravo Serena Merl i Gilbert Osmond i zadovoljava se time kakvima se njoj čine. Ispostavlja se da je Izabela, kao i Serena Merl, poklonik predstave. Pridavanje važnosti predstavi, a ne istini uzrokovalo je pogrešno razumevanje Serene Merl i Gilberta Osmonda, kao i njihovih namera.

Isti model Izabela primenjuje i na sebe. Namera da bude ‘onakva kakva se prikazuje’ i da se prikazuje ‘onakvom kakva jeste’ nije dosledno sprovedena. U tome su je omele njene želje da ugodi, da o sebi misli najbolje, da izgleda najbolje, da bude što bolja i da ne izgleda neprimereno situaciji u kojoj se nađe. Taština njenog karaktera navela ju je da u presudnom trenutku posegne za predstavom koja će je učiniti dopadljivijom i poželjnijom. Pod uticajem Serene Merl, koja postaje njen uzor, Izabela se priklanja ideji da je predstava važnija od onoga što ‘ja’ jeste. Zainteresovana za Osmonda, ona će se potruditi da mu se predstavi ne onakvom kakva jeste, već onakvom kakvom bi on želeo da bude. Pokušaće da odgovori njegovim zahtevima da se prikaže lepom, inteligentnom, otmenom, čednom i bistrom. A moguće nedostatke nastojaće da sakrije ili da ih učini manjima nego što jesu. Ispostavlja se da je i ona, kao i Osmond i Serena Merl, sposobna za obmanu i manipulaciju. No, jedina prava žrtva njene obmane biće ona sama.

Svest da je i ona sama u izvesnoj meri odgovorna za sudbinu u kojoj se našla čini je tragičnom junakinjom koja mora da ispašta zbog svojih greha.[61] Tokom ‘ponoćnog bdenja’ Izabela spoznaje svoj deo krivice. Nije li ona „činila sve moguće da bude onakva kakva on želi da je“[62]; nije li se ona kada ju je prvi put upoznao „pritajila, šćućurila, prikazivala manjom nego što je uistinu bila“[63]; nije li imala mnogo više ideja i shvatanja nego što je on pretpostavljao, „više nego što mu je rekla kad joj je ponudio da pođe za njega“[64]; i konačno nije li ga ona zavarala nagoveštavanjem da će njena inteligencija dejstvovati samo njemu u korist? Ćorsokak u kojem se Izabela nalazi čini tragičnim spoznaja da je i ona Osmonda „obmanula od samog početka“[65]. Osmondova obmana, pak, čini se manje strašnom. Jer, to što se za Osmonda konvencionalnost ne ogleda u „ljubavi za harmonijom, za poretkom i pristojnošću“[66], već u obuzetosti „spoljašnjem izgledu njihovog života“[67] i zabrinutosti „šta drugi misle o njemu“[68]; to što se ispostavlja da njegov ideal nije lepota već „bogatstvo i društveni ugled“[69], i to što se „iza njegove kulture, njegove oštroumnosti, njegove ljubaznosti, iza njegove dobroćudnosti, njegove darovitosti, njegovog poznavanja života“[70] krije egoizam i prezrenje prema svima i svemu – sve to nije pokrenulo njenu mržnju prema njemu. On, pak, nju prezire i u tome se ogleda njegova osveta zbog obmane koju mu je priredila. Mržnja prema njoj postala je „stalno zanimanje i zadovoljstvo njegovog života“[71].

Međutim, ni njegova mržnja ni njena sposobnost da prenebregne njegovu obmanu ne umanjuju tragičnost bezizlazne situacije u kojoj se ona nalazi. U njenoj svesti odzvanjaju pitanja šta dalje činiti i čemu sve to vodi. Naizgled Izabela će imati mogućnost da bira – biće joj ostavljena mogućnost da napusti Osmonda i da zakorači u neki drugi, novi život. Za tu mogućnost biće mnogi junaci romana, ali ne i Izabela. Čini se da za nju nikada i nije postojala druga mogućnost do da se vrati Osmondu. Jer, ponuđene mogućnosti Izabeli nisu nimalo privlačne. Prva od njih podrazumeva razvod[72] i zagovornik te ideje je Henrijeta Stekpol, predstavnica ‘nove žene’ i naprednih ideja u romanu. Međutim, tu ideju Izabela odbacuje jer ona podrazumeva javno priznanje sopstvene greške i otvoreno preuzimanje odgovornosti za propali brak. A Izabela bi, kako priznaje, radije umrla nego što bi javno priznala svoju grešku. Za razliku od Henrijete, Izabela je staromodnih shvatanja i verovanja u svetost bračne institucije. Druga mogućnost uključuje neumornog Kaspera Gudvuda. Nakon Ralfove sahrane, Gudvud će u vrtu Gardenkorta ponovo pokušati da osvoji Izabelu, ovoga puta nudeći joj da sa njim pobegne od nesrećnog života sa Osmondom. I ova Gudvudova ponuda odbijena je iz istih razloga iz kojih je i mogućnost razvoda odbačena. Međutim, poštovanje institucije braka nije jedino što Izabelu sprečava da sa Gudvudom pobegne u novi život. Agresivnost njegovog nastupa i poljubac[73] koji dolazi sasvim nenadano po Izabelu, potvrđuju njenu ideju da bi odlazak sa njim samo značio da je jednu nesreću zamenila drugom. Ono što spaja obe ove mogućnosti jeste Izabelin stav da mora da prihvati odgovornost za svoje postupke, a eventualno prihvatanje ovih mogućnosti značilo bi bežanje od odgovornosti. Upravo to se čini najjačim razlogom – jačim od vere u svetost braka, važnijim od obećanja Pensi Osmond da je neće napustiti, jačim od njenog straha od Gudvudove seksualne želje i javnog poniženja koje podrazumeva razvod.

Nesporno je da prihvatanjem odgovornosti za svoje postupke i spremnosti da zbog njih ispašta, Izabela postaje tragična junakinja. Takođe, ovaj čin sadrži i šansu da Izabela konačno iskorači iz ‘sveta sredstva’ i da se uzdigne prema svetu u kojem vladaju moralna načela. U tom smislu kraj romana, mada ne na prvi pogled, ima srećan ishod – celokupno Izabelino putovanje imalo je za cilj njeno uzdizanje ka višim principima i oslobođenje od zabluda kojima se zanosila u mladosti.

Međutim, otvoreni kraj romana i Džejmsova namera da ‘ne isprati junakinju do samog kraja njenog puta’, ostavlja prostora i za drugačija tumačenja. Šta ako je odlazeći u Rim Izabela nameravala da potvrdi da je njena odluka da se uda za Osmonda bila odluka slobodnog subjekta, da je ona svojevoljno pristala na to, kao što i samim odlaskom svojevoljno bira nešto protiv čega je većina junaka u romanu?[74] I šta ako je osnovni motiv za to bila želja da sačuva predstavu o sebi ponovo se oglušujući o svoju potrebu da bude slobodan i nezavistan subjekat? U tom slučaju Izabela nikada i nije bila u mogućnosti da dosegne svet u kojem dominira kategorija svrhe, u kojem su glavne vrednosti moral i ljubav. A pitanje Danijela Tačeta da li možemo biti sigurni da je ona baš toliko dobra pokreće sumnju u vrednost njenog karaktera.

Ako je suditi prema obimnoj raspravi književne kritike i teorije, Izabela je ipak junakinja koja je došla do spoznaje koja će joj omogućiti dublje razumevanje i pravi uvid u ono što je okružuje. Zbog toga, ona je neretko svrstavana u red Džejmsovih junaka umetnika[75] – u red onih čija je mentalna aktivnost veća od fizičke, u red onih koji se upuštaju u avanturu razumevanja, prodiranja u suštinu i poštovanja vrhunskih vrednosti. Tako, njen trnovit put prikazan tokom romana zapravo je put do spoznaje.

(Auto)portreti

U predgovoru za roman Portret jedne ledi Džejms u nekoliko rečenica objašnjava i ‘opšti plan’ romana i pripovedni postupak koji je primenio: „Postavite središte radnje u svest jedne mlade žene pa ćete stvoriti tako zanimljivu i lepu poteškoću kakvu samo poželeti možete. Držite se toga – što se tiče središta radnje; stavite najteži teg na tu stranu vage, koja će uglavnom meriti njen odnos prema samoj sebi. Samo je, u isto vreme, dovoljno zainteresujte za stvari koje su van nje, i ne morate se bojati da ćete se i suviše ograničiti. A sad stavite na drugu stranu vage jedan lakši teg […] dotaknite se jedva osetno svesti pratilaca vaše junakinje, i to naročito muškaraca; neka sve to bude samo kao prilog jednom većem interesu.“[76]

Sprovodeći ovu nameru Džejms je napravio zaokret od klasičnog obrasca radnje koja se sastoji od niza povezanih događaja i činjenica, ka radnji koja se sastoji od promene različitih tačaka gledišta i koja ne zavisi od objektivnog već od subjektivnog pristupa materiji. Uvodeći tehniku tačke gledišta, Džejms ne samo da je pokrenuo sve dalje studije toka svesti i sva dalja ispitivanja mogućnosti psihološkog i subjektivnog romana, već je i ‘anticipirao epistemološki relativizam filozofije i književnosti XX veka’.[77] Sam roman Portret jedne ledi sugeriše da je subjektivnost jedina realnost koja je dostupna, jer spoljašnja realnost ne postoji sama po sebi i zato ne može da bude predmet pripovesti. Objekti postoje jedino kada ih neko posmatra, a različitih načina posmatranja, tj. tačaka gledišta, ima mnogo.[78] Uvodeći svoju, kao i tačku gledišta drugih junaka romana, Džejms je prikazao Izabelin portret, a uvodeći njenu tačku gledišta Džejms je prikazao njen autoportret. Međutim, kao što se Izabelin autoportret ne podudara sa portretima koje su drugi naslikali, tako se i svaki od njih međusobno razlikuje. Šta je onda prava slika Izabele Arčer i, konačno, šta je njen identitet?

Prave slike zapravo i nema – postoji samo mnoštvo različitih portreta koji su drugi napravili. Njihova različitost prouzrokovana je idejom da je svaki pogled poseban i da je formiran prema svesti samog posmatrača. Iz tog razloga Izabela je drugačija na Ralfovom, Vorbertonovom, Gudvudovom i Osmondovom portretu. Svi oni pojedinačno kreirali su sliku o njoj u odnosu na sebe – u odnosu na ono što oni žele, vide ili mogu da vide. Njihovi portreti istovremeno su i istiniti i lažni. Takođe, svi portreti, pa i Izabelin autoportret ostali su nezavršeni. Otvoreni kraj romana i priča neispričana do kraja sugerišu da celina nikada ne može biti u potpunosti obuhvaćena – da slika nikada ne može biti završena i da može biti prikazano samo ono što je pogled mogao da obuhvati.

Kao što je svaki junak naslikao svoj portret Izabele, tako je i ona za svakog od njih izgradila poseban identitet. Nije bila ista za Ralfa i Osmonda, za Gudvuda i Vorbertona, za Lidiju Tačet i Serenu Merl, za Henrijetu Stekpol i Pensi Osmond. Nije uvek bila ista ni za samu sebe. Mnoštvo pozicija koje je Izabela zauzimala tokom romana čine njene identitete, koji takođe nisu do kraja i u potpunosti iscrpljeni. I u ovom slučaju otvoreni kraj romana ukazuje da je konačnost nemoguća i da identitet nikada ne može biti konačno formiran.

Reference:

[1] Jonathan Culler, “Identity, Identification, and the Subject”, Literary Theory: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 1997, p. 108–109.

[2] Esencijalistički pristup u ovom slučaju podrazumeva ideju o postojanju neke zadate vrednosti koja treba da se ispolji i u tom smislu akcija predstavlja proces u kojem se ostvaruje ono što je već postojalo. Dok antiesencijalistički, ili kako ga Suzan Fridman naziva, konstruktivistički pristup, upućuje na ideju da zadata vrednost ne postoji, a akcija predstavlja proces formiranja nečega što pre toga nije postojalo, te je u ovom slučaju naglasak stavljen na sam proces.

[3] Stuart Hall, “Introduction: Who Needs ‘Identity’?”, Questions of Cultural Identity, eds. Stuart Hall and Paul du Gay, SAGE Publications, London, California, New Delhi, 1996 p. 1–17.

[4] Evropska tradicija prepoznaje tri vrste subjekata: subjekat prosvećenosti (nastao u XVIII veku, jedinstven i centralan, a obeležja su mu spremnost na akciju i intelekt), sociološki subjekat (nastaje krajem XIX i početkom XX veka – subjekat koji se formira i u odnosu na druge, u dijalogu sa drugima i društvom) i postmoderni subjekat (nastaje u drugoj polovini XX veka).

[5] Susan Stanford Friedman, “‘Beyond’ Gynocriticism and Gynesis: The Geographics of identity and the Future of Feminist Criticism”, Tulsa Studies in Women’s Literature, Vol. 15, No. 1, Spring, 1996, p. 16–20.

[6] Jonathan Culler, “Identity, Identification, and the Subject”, Literary Theory: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 1997, p. 110–111. Kaler, takođe, navodi zanimljiv paradoks koji je nastao u teoriji književnosti povodom pitanja identiteta: književna dela nude mogućnost da se o identitetu govori i kao o nečemu što je zadato i kao o nečemu što je stvoreno, ali veoma česta matrica zapleta u kojem junak otkriva ko je, ne tako što je saznao nešto o svojoj prošlosti, već kroz postupke koje čini, postaje paradoksalna situacija u kojoj junak postaje ono što već jeste. On ističe i to da romani zapadne tradicije posebno neguju ideju esencije, sugerišući da je ličnost koja nastaje u susretu sa svetom već postojala kao osnova za akciju, tj. da se identitet junaka javlja kao rezultat akcije, borbe sa svetom a istovremeno je i sam uzrok te akcije.

[7] Maria Irene Ramalho de Sousa Santos, “Isabel’s Freedom: Henry James’s The Portrait of a Lady”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 118.

[8] Henry James, “Preface”, The Portrait of a Lady,  http://www.henryjames.org.uk/prefaces/text01_inframe.htm; “Notebook entry (c. December 1980 – January 1981)”, The Complete Notebooks of Henry James, ed. Leon Edel, Oxford Univresity Press, New York, 1987. Cit. pr: Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992.

[9] Cit. pr: Jonathan Culler, “Identity, Identification, and the Subject”, Literary Theory: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 1997, p. 116.

[10] Izabelina sloboda izbora jeste ograničena, ali ne skrupulama poput staleške pripadnosti, što je predstavljalo opšte obeležje romana epohe ranog realizma, već sasvim drugim razlozima koji će kasnije u tekstu biti razmotreni.

[11] Maria Irene Ramalho de Sousa Santos, “Isabel’s Freedom: Henry James’s The Portrait of a Lady”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 120.

[12] Skot Stodar navodi da to što se pripovedanje u Džejmsovom romanu Portret jedne ledi ne završava u trenutku kada Izabela stupa u brak, što je slučaj u većini romana viktorijanske epohe, predstavlja značajnu promenu obrasca porodičnog romana čime se uvodi niz novih situacija, kao i prelazak sa viktorijanskog na edvardijanski sistem vrednosti. Scott F. Stoddart, “The ‘Muddle’ of Step-Parenting: Reconstructing Domestic Harmony in James and Forster”, Family Matters in the British and American Novel, eds. Andrea O’Reilly Herrera, Elizabeth Mahn Nollen and Sheila Reitzel Foor, Bowling Green State University Popular Press, Bowling Green, OH, 1997, p. 116.

[13] Elizabeth Allen, “Objects of Value: Isabel and Her Inheritance”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 88.

[14] Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 91. Osnovna teza Tanerovog eseja jeste da je u romanu prikazana Izabelina potraga za kućom u koju će se nastaniti (kućom jer je nedefinisanom ‘ja’ potreban oblik koji će ga definisati, i u tom smislu Taner razmatra arhitekturu koja okružuje Izabelu) i potraga za partnerom. Drugi deo ove teze biće preuzet i razmotren u nastavku ovog rada.

[15] Ovo zapravo predstavlja varijantu procesa identifikacije, koji je Frojd definisao kao psihološki proces u kojem subjekat asimiluje jedan aspekt ‘drugoga’ i time sebe transformiše, u celosti ili delimično, prema modelu koji mu ‘drugo’ pruža. U tom smislu subjekat se obrazuje nizom različitih identifikacija, a sam proces identifikacije u kasnijim psihoanlitičkim teorijama postaje najznačajniji problem u vezi sa konstruisanjem subjekta. Tako Lakan proširuje Frojdovu tezu o identifikaciji, naznačujući da početak formiranja subjekta nastaje u ‘fazi ogledala’, tj. u trenutku kada se dete identifikuje sa sopstvenim odrazom u ogledalu opažajući sebe kao celinu, kao ono što želi da bude. Jonathan Culler, “Identity, Identification, and the Subject”, Literary Theory: A Very Short Introduction, Oxford University Press, 1997, p. 114.

[16] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 29.

[17] Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 99.

[18] Lyall Powers, “Miss Archer and Mrs. Osmond”, ‘The Portrait of a Lady’: Maiden, Woman, and Heroine, Twayne Publishers, Boston, 1991, p. 35.

[19] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 166.

[20] Ibid.

[21] Ibid, str. 56.

[22] Elizabeth Allen, “The Portrait of a Lady”, A Woman’s Place in the Novels of Henry James, Macmillan Press, London, 1984, p. 58.

[23] Donatella Izzo, “The Portrait of a Lady and Modern Narrative”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, p. 36–37.

[24] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 221.

[25] Ibid, str. 221–222.

[26] Lyall Powers, “Miss Archer and Mrs. Osmond”, ‘The Portrait of a Lady’: Maiden, Woman, and Heroine, Twayne Publishers, Boston, 1991, p. 37.

[27] Donatella Izzo, “The Portrait of a Lady and Modern Narrative”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, p. 37.

[28] Istina Džejms ne govori o tome ovako eksplicitno, ali je suština ista. Naime, on kaže: Pleace meanwhile in the other scale the lither weight (which is usually the one that tips the balance of interest): press least hard, in short, on the consciousness of your heroine’s satellites, especially the male; make it an interest contributive only to the greater on. http://www.henryjames.org.uk/prefaces/text01_inframe.htm; “Notebook entry (c. December 1980 – January 1981)”, The Complete Notebooks of Henry James, ed. Leon Edel, Oxford Univresity Press, New York, 1987. Cit. pr: Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992. Isticanje N. M.

[29] Manfred Mackenzie, “Communites of Knowledge: Secret Society in Henry James”, ELH 39, No. 1, March 1972. Cit. pr: Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 65.

[30] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 129–130.

[31] Ibid, str. 130.

[32] Ibid, str. 131.

[33] David M. Lubin, “Act of Portrayal”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 109. Tezu da Izabela druge posmatra kao tipove zastupa i Elizabet Alen objašnjavajući da Izabela u drugim likovima vidi izraz određenih ideja, te da za nju lord Vorberton predstavlja ovaploćenje engleskog društvenog sistema, a Henrijeta Stekpol američke demokratije. Elizabeth Allen, “The Portrait of a Lady”, A Woman’s Place in the Novels of Henry James, Macmillan Press, London, 1984, p. 63.

[34] Izuzetke u ovom smislu predstavljaju jedino Lidija Tačet i Gilbert Osmond.

[35] Dorothea Krook, “The Portrait of a Lady”, The Ordeal of Consciousness in Henry James, Cambridge Univesity Press, Cambridge, 1962, p. 37.

[36] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 130.

[37] Annette Niemtzow, “Marriage and the New Woman in The Portrait of a Lady”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 108–109.

[38] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 82.

[39] Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 93.

[40] Kao glavno obeležje onoga što lord Vorberton nudi izdvaja se sigurnost i Lajl Povers to povezuje sa nazivom lordove kuće – Loklif, na engleskom jeziku Lockleigh, što bi prevedeno modernim terminima značilo ‘maksimalna sigurnost’. Lyall Powers, “Miss Archer and Mrs. Osmond”, ‘The Portrait of a Lady’: Maiden, Woman, and Heroine, Twayne Publishers, Boston, 1991, p. 36.

[41] Ovakvu karakterizaciju Osmonda Džonatan Fridman objašnjava činjenicom da on ne poseduje pozitivne kvalitete i zato mora biti predstavljen putem negacije. Jonathan Freedman, “James, Pater, and the Dreaming of Aestheticism”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 154.

[42] Donatella Izzo, “The Portrait of a Lady and Modern Narrative”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, p. 37.

[43] Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 94.

[44] Taner smatra da su ove karakteristike ujedno i Izabeline. Ibid, p. 95.

[45] Joel Porat, “Transcendental Idealism and Tragic Realism in The Portrait of a Lady”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady’, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, 1990, p. 134–135.

[46] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 58.

[47] Ibid, str. 211.

[48] Džulijet Mekmaster lik Lidije Tačet povezuje sa Takerijevim i Dikensonovim likovima zaštitnica i dobročiniteljki čiji je glavni motivacioni poriv da budu dobre. Juliet McMaster, “The Portrait of Isabel Archer”, American Literature, Vol. 45, No. I, Duke University Press, March 1973, p. 58.

[49] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 48.

[50] Džulijet Mekmaster objašnjava da je Izabela Lidiji Tačet poput komada čipke koji će obogatiti njenu pojavu. Juliet McMaster, “The Portrait of Isabel Archer”, American Literature, Vol. 45, No. I, Duke University Press, March 1973, p. 58.

[51] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 165.

[52] Ibid, str. 163.

[53] Ibid, str. 263.

[54] Joel Porat, “Transcendental Idealism and Tragic Realism in The Portrait of a Lady”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady’, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, 1990, p. 143.

[55] Ironija ove situacije naglašena je podatkom da je Izabelina vila u Rimu zapravo građevina u koju su nekada zatvarane mlade devojke kako bi bile razdvojene od pravih ljubavi, a potom primorane na nesrećne brakove. Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 397.

[56] Elizabeth Allen, “Objects of Value: Isabel and Her Inheritance”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 94.

[57] Da bi opisao svet romana Taner koristi Kantove kategoričke imperative. Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 92.

[58] Ibid, p. 92–93.

[59] Dorotea Kruk smatra da je fiktivni svet romana podeljen između estetike i morala. Estetika kao princip primenjen na život nužno zamenjuje stvarno stanje određenom reprezentacijom, suštinu izgledom, istinu ukusom. Estetički princip stoji na suprotnoj poziciji od morala, on ga isključuje, jer život čini lažnim, a osnova morala je istina. Dorothea Krook, “The Portrait of a Lady”, The Ordeal of Consciousness in Henry James, Cambridge Univesity Press, Cambridge, 1962, p. 59.

[60] Juliet McMaster, “The Portrait of Isabel Archer”, American Literature, Vol. 45, No. I, Duke University Press, March 1973, p. 57.

[61] Dorothea Krook, “The Portrait of a Lady”, The Ordeal of Consciousness in Henry James, Cambridge Univesity Press, Cambridge, 1962, p. 51.

[62] Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 464.

[63] Ibid, str. 465.

[64] Ibid, str. 467.

[65] Ibid, str. 472.

[66] Ibid, str. 468.

[67] Ibid, str. 470.

[68] Ibid.

[69] Ibid, str. 469.

[70] Ibid, str. 468.

[71] Ibid, str. 472.

[72] Mogućnost razvoda razmotrena je u: Annette Niemtzow, “Marriage and the New Woman in The Portrait of a Lady”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992.

[73] Čini se da je ovaj poljubac samo potvrdio Izabelinu odluku da se vrati Osmondu, a Izabelin strah od ostvarenog fizičkog kontakta postao je glavni argument zagovornika teze da Izabela kroz čitav roman pokazuje strah od seksualnosti i da su mnoge njene odluke determinisane upravo time. Tako je nastala i teza o Izabeli kao frigidnom liku. Iako se ove teze čine preoštrim, moguće je primetiti permanentno odsustvo strasti glavne junakinje, što predstavlja atipičnu pojavu za junakinje čiji je romatnični život predočen u romanu.

[74] Maria Irene Ramalho de Sousa Santos, “Isabel’s Freedom: Henry James’s The Portrait of a Lady”, Modern Critical Interpretations: Henry James’s ‘The Portrait of a Lady’, ed. Harold Bloom, Chelsea House Publishers, New York, 1987, p. 126.

[75] Tony Tanner, “The Fearful Self”, Major Literary Characters: Isabel Archer, ed. Harold Boom, Chelsea House Publishers, New York, 1992, p. 102.

[76] Prema: Leon Edel, “Tačka gledišta”, Psihološki roman 1900 – 1950, prev. Emilija Kuzmanović, Kultura, Beograd, 1962, str. 32.

[77] Donatella Izzo, “The Portrait of a Lady and Modern Narrative”, New Essays on ‘The Portrait of a Lady, ed. Joel Porte, Cambridge University Press, Cambridge, p. 41.

[78] Ibid.

Izvor: Studentski časopis za književnost i teoriju knjoževnosti txt, br. 7–8, 2005, str. 35–49.

Slike: Nikol Kidmen u filmu „Portret jedne dame“, u ulozi Izabele Arčer. Režija: Džejn Kempion.

Napomena: Ovaj tekst deo je ciklusa objava posvećenih Henriju Džejmsu. Autorka časopisa A . A . A imala je nesebičnu i velikodušnu pomoć Nataše Marković koja je za ovu priliku ustupila tri svoja autorska teksta i jedan prevod. Ovom prilikom joj se srdačno zahvaljujem.

Nataša Marković – Portret infatkinje: velaskezovska retorika u „Portretu jedne ledi“

Premda su italijanski slikari renesanse zauzimali najviše mesta u Džejmsovom likovnoj umetnosti naklonjenom srcu, poneki kutak je ostao i za španske umetnike. Među njima, Džejms je posebno cenio baroknog slikara Dijega Velaskeza. U svojim likovnim kritikama i prikazima isticao je da je u Velaskezu, pored Servantesa, oličena „španska genijalnost“[1], da je „nemoguće zamisliti veće majstorstvo četke“[2] do one koje nalazimo kod Velaskeza, da je ovaj barokni slikar „uistinu veliki kolorista“[3], „moćan u oponašanju“[4], da je stil njegovih platana „plemenite težine i čvrstoće“[5] i da je Velaskez zaista „jedan od najmoćnijih slikara“[6]. U svojim proznim ostvarenjima, iako daleko manje nego što je to činio, na primer, s Ticijanom ili Tintoretom, Džejms Velaskezeovo ime pominje kao svojevrsno sredstvo karakterizacije junaka (u „Slici na tepihu“, na primer, kada kaže da je Verekerova velika književna studija „trebalo da bude vrhunski književni portret, neka vrsta kritičkog Vandajka ili Velaskeza“[7] ili, kada u „Svetom izvoru“, za gdina Brisidena kaže da „podseća […] na neki dobar stari Velaskezov ili koji drugi portret – na predstavu ružnoće i melanholije koja je mogla biti kraljevska“[8]) ili njegova dela naizgled usputno pominje u, za radnju, ključnim trenucima, kao što to, na primer, čini s Velaskezovim portretom pape Inoćentija X u noveli „Dejzi Miler“. Gotovo podjednako poznat primer upućivanja na Velaskezovo delo predstavlja onaj koji nalazimo u 37. poglavlju romana Portret jedne ledi, u kome zaljubljeni Edvard Rozije nastojeći da prenebregne nedostatak elegancije kod izabranice svog srca, zaključuje da je Pensi Osmond, u slučaju da ga to neko uopšte i pita, moguće uporediti samo s infantkinjom od Velaskeza.

Rozijeovom zaključku da je „Pensi sa svojih devetnaest godina postala mlada ledi“ koja poseduje „eleganciju male princeze“ i da ta „nežna ozbiljna devojka u svojoj maloj štirkanoj haljini izgleda samo kao infantkinja od Velaskeza“[9], prethode portreti Pensi Osmond koji poseduju nagoveštaje da će Osmondova kći, na koncu, biti, premda krajnje idealizovano, poistovećena sa slavnim Velaskezovim portretima španske infantkinje Margarete Tereze.

Velaskez je, kao dvorski slikar španskog kralja Filipa IV, zasigurno naslikao četiri formalna portreta princeze Margarete Tereze u različitim uzrastima (njen portret u ružičastoj haljini iz 1660. muzej Prado odskora pripisuje Velaskezovom učeniku Huanu Batistu del Mazu, zbog čega o njemu neće biti reči), koji su, kako sugeriše prepiska između cara Ferdinanda III i njegovog zeta Filipa IV, slati austrijskom dvoru da se uveri u lepotu buduće žene prestolonaslednika Leopolda I. Prvi među njima je Infantkinje Margareta Teresa u ružičastoj haljini (1654), na kojem je trogodišnja španska princeza prikazana kako stoji na pijedastalu prekrivenom tepihom crveno-crne šare, u ružičasto-srebrnoj brokatnoj haljini s okovratnikom od crne čipke, ukrašena zlatnim ogrlicama, narukvicama i zlatnim lancem preko grudi, s lepezom u jednoj ruci, a drugom oslonjena na sto na kojem stoji staklena vaza s ružama, perunikama i belim radama, verovatno, u čast princezinog imena. Ovaj, možda najpoetičniji među Velaskezovim dečijim portretima, poznat je, između ostalog, i po tome što je uprkos formalnim zahtevima dvorskog portreta ovekovečio nevini šarm princeze koja je uprkos tome što je ’dete istorije’[10] zadržala svoju detinju prirodu. Potpuno isti nevini izraz lica prikazan je i na portretu koji nastaje godinu dana kasnije. Za razliku od prethodnog portreta na kojem je prikazana princezina figura u celosti, na platnu iz 1655. je predstavljeno dve trećine figure, te princezino osvetljeno lice dolazi do posebnog izražaja. Nešto duža princezina plava kosa sada je uhvaćena s jedne strane ružičastom vrpcom koja odgovara ukrasima na unekoliko ozbiljnijoj beloj haljini s crnom čipkom i na rukama. I na ovom portretu Margareta, okićena zlatnom ogrlicom i zlatnim lancem preko grudi, prikazana je u istoj pozi kao i na portretu iz 1654: jednom rukom je ovoga puta oslonjena o stolicu a u drugoj ruci drži reklo bi se ružičasti cvet. Na portretu u srebrnoj haljini iz 1656, petogodišnja infantkinja deluje unekoliko ozbiljnije, s rukama položenim na raskošnu baroknu krinolinu svojstvenu španskom zlatnom dobu, njena kraljevska figura prikazana u celosti nadsenjuje detinji izraz lica. Na portretu u plavoj haljini, nastalom pet godina pre udaje, osmogodišnja Margareta odiše svečanom raskoši dvora s kojeg potiče u plavoj svilenoj haljini s srebrnim bordurama i voluminoznom krinolinom, belom čipkanom kragnom i mufom od braon krzna u levoj ruci. Tople tonove s prethodnih portreta sad su zamenili hladni koji posebno ističu princezino bledo lice. Iza Margaretine figure prikazane u celosti, Velaskez postavlja sto s ogledalom, koje za razliku od ogledala na Malim dvorkinjama, ne odražava ništa.

Poput Velaskeza koji ova četiri portreta španske infantkinje slika u jednom tonu, bilo on ružičast ili plav, lapidarnim potezima četke, kojima su se vekovima kasnije impresionisti divili, ostavljajući pojedine segmente slike, što je na primer slučaj s infantinjinom desnom rukom na portretu u plavoj haljini iz 1659, gotovo u skici, stvarajući jedinstveni utisak detinje, nevine i uprkos bogatom dekoru gotovo prozračne figure buduće neveste austrijskog dvora, i Džejmsovi formalni portreti Pensi Osmond sačinjeni su u jednom tonu, naizgled nasumičnim potezima koji se pre čine kao skica za portret nevinog i čistog stvorenja nego kao zaokuženi portreti ostalih junaka romana.

Za razliku od Velaskezove infantkinje, Džejmsova je lišena bogatog dekora. Dok španski slikar ne propušta priliku da istakne materijalno bogatstvo Margaretinog porekla, sve do Izabelinog braka s Osmondom, Džejms Pensinu toaletu koristi kao sredstvo da naglasi oskudne materijalne prilike Osmonda i njegove kći. Tako će prvi opis Pensi obeležiti podatak da je „[to] mlado stvorenje imalo […] na glavi šešir – jedan ukras do krajnosti jednostavan ali koji je bio sasvim u skladu s njenom isto tako jednostavnom haljinom, kratkom za njen uzrast, mada je sigurno već bila produžavana.“[11]

Naredni Pensin portret, sačinjen za priliku upoznavanja s Izabelom, odiše istom atmosferom – Pensi je odevena u „kratku belu haljinu“, „njena svetla kosa […] je brižljivo povezana jednom mrežicom“, a jedini ukras jesu male cipele „vezane oko članka kao što je to bila moda kod sandala“[12]. Atmosfera tog portreta neminovno će navesti Izabelu da Pensi sagleda kao pravi „mali manastirski cvetić“[13], jer joj se ta „mala devojka […] u primitivnoj beloj haljinici, sa svojim smernim licem i skrštenim rukama“ ukazuje skrušenom „kao da uzima pričešće“[14]. Na skromnost Pensine haljine skrenuće pažnju i grofica Đemini, ukoravajući je što se za tu, posebnu, priliku nije obukla svoju najlepšu haljinu.

Pored tih starinskih, jednostavnih belih haljina u kojima je prikazana Pensi na svoja prva dva portreta, Džejms će naglasiti još jedan detalj – položaj njenog tela, oličen u položaju njenih ruku. Za razliku od Velaskezove Margarete čije su ruke raširene na svakom portretu, jer ona nema razloga da demonstrira skromnost, Pensine ruke su skrštene – skrštene su dok je Izabela posmatra i dok razgovara s groficom Đemini. Ta poza, zajedno s toaletom u kojoj je prikazana, čini da Pensini prvi portreti projektuju jedinstveni utisak – utisak o biću koje je „neispisan list hartije, beo i čist, i čuvan da ostane takav“[15].

Pošto postane Izabelina pastorka, retorika Pensinih portreta se menja. Sada kada njen otac raspolaže bogatstvom svoje nove žene, Pensi nema razloga da bude oličenje skromnosti koje jedino može da se raduje letnjim raspustima provedenim van manastira. Premda Osmond nije Filip IV, mada verovatno ne bi imao ništa protiv toga, i mada Pensi ne očekuje udaju za austrijskog prestolonaslednika, protiv čega se Osmond takođe ne bi bunio, Pensini kasniji portreti sačinjeni u iščekivanju bračnih ponuda odišu nešto drugačijom atmosferom. Jednostavne bele haljine zamenile su, na primer, plava haljina koju nosi na prijemu u Izabelinom salonu kada je primeti lord Vorberton,[16] ili lepršava suknja na balu koja se od silnog plesa podera[17].

Menjaju se i opisi Pensinog lica i položaja tela. Dok su njena prva da portreta tek uzgred osvetljavala njen izraz lica, pominjući njeno „malo ljupko lice, ozareno izvanredno slatkim osmehom“[18] i bezazlen nezainteresovan pogled[19], na portretima sačinjenim za njene udvarače, Edvarda Rozije i lorda Vorbertona, istaknute su „[nj]ene brižne oči, njena divna usta“[20], njeno „divno lice“[21]. Takođe, prikaz njene skrušene figure s skrštenim rukama zamenila je „tanana figura“[22] koja stoji „prirodna, ozarena, otvorena“[23]. Razigranost Pensinih portreta kao udavače sugeriše Rosijevo neposredno, za njega samog načinjeno, poređenje s čobanicom od drezdenskog porculana u rokoko stilu. Premda je to poređenje namereno više kao opis njega samog, Pensi je ipak morala dati nekog povoda da je Rozije vidi kao volanima i podsuknjama optočenu, u svakom detalju savršenu, figurinu srećnu u svojoj pastorali.

Spram prethodnih asketskih, ovi portreti uistinu su drugačiji – iako koriste slična retorička sredstva kao i prethodni, Pensinu toaletu i položaj njenog tela, njihova vizuelna retorika ima ishod ne da predstavi Osmondovu naslednicu kao skromno i čisto biće koje iščekuje život koji su joj namenili, već kao mladu devojku voljnu da uzme aktivno učešće u svom životu. Pensini snovi će naravno biti skrhani i ona će za njima žaliti prikazana, na svom poslednjem portretu, u svojoj maloj manastirskoj crnoj haljini kako bledog lica kleči pred Izabelom i upućuje joj poslednju molbu da je spasi.[24]

Dok je velaskezovsku retoriku ovih formalnih portreta Pensi Osmond moguće prepoznati pre svega u jednostavnim retoričkim sredstvima postignutom isticanju jednog, svrsi podređenog, utiska, Velaskezov grupni portret porodice Filipa IV, naslovljen Male dvorkinje, i Džejmsov porodični portret Osmondovih predstavlja daleko složeniju kompoziciju koja posmatraču nudi obilje utisaka složenih značenja.

Velaskezove Male dvorkinje opisivane su kao žanr scena jer prikazuju neposredan trenutak života na dvoru u kojem su akteri uhvaćeni u pokretu, kao portret kraljevske porodice zbog čega je u početku nazivan La Familia, kao portret Filipa IV i njegove druge žene Marije Ane, kao još jedan portret španske infantkinje i njenih dvorkinja, i kao Velaskezov autoportret, sve u zavisnosti od toga kom segmentu slike je data posebna pažnja. No, ni njihova složena kompozicija koja se opire preciznoj žanrovskoj klasifikaciji, ni Velaskezovo slikarsko umeće oličeno u poigravanjima perspektivama, svetlom i lapidarnim potezima četkom koje izbliza deluju kao mrlje a posmatrane izdaleka čine smislene celine, ni slikarev, za ono vreme, smeo autopoetički iskaz sadržan u smeštanju umetnika u istu ravan s kraljevskom porodicom, ništa od toga ipak nije bilo od presudne važnosti da Male dvorkinje postanu i ostanu jedno od najenigmatičnijih platana zapadne umetnosti. Taj epitet zadobile su zahvaljujući Velaskezovim veštim poigravanjem odnosom između realnosti i reprezentacije oličenim u platnu unutar platna, u slici koju Velaskez slika na slici koju je naslikao. Jer pitanje svih pitanja jeste šta je predstavljeno na slici unutar slike? Pitanje da li je Velaskez naslikao sebe kako portretiše kraljevski par koji se odražava u ogledalu a koje je mala španska princeza zajedno sa svojom svitom došla da poseti ili je Velaskez naslikao sebe kako portretiše Margaretu Terezu što Filip i Marijana budno osmatraju, naravno ostaje bez odgovora, uprkos brojnim pokušajima filozofa, teoretičara i istoričara da dokažu svoja stanovišta.

Za razliku od Velaskezovog platna unutar platna, čija će sadržina zauvek ostati tajna, Izabela će ipak otkriti tajnu portreta porodice Osmond. Baš kao što složena narativna struktura Velaskezovog platna posmatrača ostavlja u nedoumici ko je zapravo glavni akter slike (infantkinja ili odraz kraljevskog para u ogledalu) a samim tim i predmet slike unutar slike, tako i prikriveni odnosi među junacima Džejmsovog romana Izabelu isprva onemogućavaju da prepozna pravo značenje slike sa kojom se susreće u salonu u palati Rokanero a koja, poput Velaskezove, zapravo sadrži sliku u slici.

Da su nam kojim slučajem, kao što Fuko predlaže na početku Reči i stvari, nepoznata imena i odnosi aktera Velaskezovih Malih dvorkinje, mi bismo, kao posmatrači slike, bili u istoj poziciji kao i Izabela. Pitali bismo se, baš kao što se ona pita nakon susreta sa slikom Gilberta Osmonda i madam Merl u salonu u palati Rokanero, ko su zapravo muškarac i žena čije odraze prepoznajemo u dnu platna? Koja je prava priroda njihovog odnosa? Koja je njihova veza s devojčicom koja zauzima centralno mesto? Zbog čega su istovremeno postavljeni jedno spram drugog i iza devojčice, kao da joj čuvaju leđa? Zašto su njihovi pogledi uprti u nju? Zašto njihovo budno oko preko njenog ramena motri na predstavljeni prizor? Slična pitanja progone i Izabelu koja, nakon šetnje s Pensi, zatiče Gilberta Osmonda i madam Merl u očekivanom ali novom prizoru. Neobičnost tog prizora oličena je u tome što on sedi a ona stoji, u tome što „zamišljeno gledaju lice u lice“[25], kao i u tome što Osmond „naglo skoči“[26] sa svog mesta čim primeti da ih ona posmatra. Da predmet razgovora između Izabele i madam Merl, koji je usledio, nije bilo pitanje udaje Pensi Osmond, Izabela je možda mogla da otpiše prirodu tog prizora kao samo još jedan neformalni susret starih prijatelja. Ovako, s obzirom na to da Pensi prethodi i sledi tom prizoru, ono što Izabela nije „mogla dobro da sagleda“[27] u slici „koja je trajala samo jedan trenutak“[28], jeste nevidljivi ujedinjujući element slike, poput platna unutar platna na Velaskezovoj slici. Slika unutar slike u Džejmsovom prizoru jeste Pensi – ne vidimo je, ali ona je tu, prisutna u mislima koje Osmond i madam Merl pogledima „ćuteći menjaju“[29]. Pravo značenje tog prizora koji je progoni, Izabela će odgonetnuti uz pomoć grofice Đemini – saznaće da je Pensi Osmondova i Serenina kći, baš kao što će i posmatrači Velaskezovog platna, kada pročitaju imena aktera Malih dvorkinja, zasigurno znati da su muškarac i žena predstavljeni u ogledalu roditelji devojčice nad čijom sudbinom budno motre.

U tom smislu, Portret jedne ledi moguće je čitati ne samo kao Izabelin već i kao Pensin portret, kao portret Osmondove i Serenine naslednice. Jer, kao što je poznato, pitanje sudbine Pensi Osmond jedan je ključnih pokretača radnje romana. Formalni portreti Pensi Osmond na kojima je, baš kao i Velaskezova Margareta Tereza, prikazana kao oličenje dečije nevinosti, imali su za cilj da Izabelu privole da postane njena maćeha, koja će joj svojim nasledstvom omogućiti da bogatu udaju. Ti portreti, baš kao i oni koje je Velaskez naslikao za austrijski dvor, stoje kao svojevrsna garancija da je Pensi vredna ulaganja, dovoljno vredna da joj Izabela iznova, i ovog puta svojevoljno, podredi sopstvenu sudbinu obećanjem da će se iz Engleske zbog nje vratiti u Rim. Porodični portret Osmondovih, pak, nastao pošto su Pensini formalni portreti ostvarili svrhu kojoj su bili namenjeni, poput Velaskezovih Malih dvorkinja, ima za cilj nešto drugo. Baš kao i Velaskezovo platno koje nas, prema rečima Fukoa, podučava da vizuelna reprezentacija nije potvrda objektivnog poretka stvari, tako nas i Džejms, dok podučava Izabelu, svojom slikom unutar slike, portretom unutar portreta, podstiče da u „gledanom vidi[mo] ono što se ne može videti“[30]. Stoga je Portret jedne ledi moguće čitati kao Džjemsovo odavanje poštovanja jednoj od najznačajnijih baroknih slika, a uporedno čitanje ova dva remek-dela otkriva još veće divljenje prema španskom majstoru od onog koje možemo naći u Džejmsovim nefikcionalnim spisima.

Reference:

[1] Henry James, “The Metropolitan Museum’s ́1871 Purchase’ (1972)”, The Painter’s  Eye: Notes and Essays on the Pictorial Arts, ed. by John L. Sweeney, Harvard University Press, 1956, p. 54.

[2] Henry James, “The Duke of Montpensier: Pictures in Boston (1874)”, The Painter’s  Eye: Notes and Essays on the Pictorial Arts, ed. by John L. Sweeney, Harvard University Press, 1956, p. 83.

[3] Ibid.

[4] Ibid, p. 84.

[5] Ibid.

[6] Ibid.

[7] “[…] that great study which was to have been a supreme literary portrait, a kind of critical Vandyke or Velasquez.” Henry James, “The Figure in the Carpet”, http://www.gutenberg.org/files/645/645-h/645-h.htm, pristupljeno 30. maja 2016. Henri Džejms, „Slika na tepihu“, prev. Ivana Velja, Svežanj pisama i druge priče, Adresa, Novi Sad, 2010, str. 39.

[8] “He reminded me […] of some fine old Velasquez or other portrait—a presentation of ugliness and melancholy that might have been royal.” Henry James, “The Sacred Fount”, http://www.gutenberg.org/files/32939/32939-h/32939-h.htm, pristupljeno 30. maja 2016.

[9] Henri Džems, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 402–403.

[10] Henry James, “The Wallace Collection in Bethnal Green (1873)”, The Painter’s  Eye: Notes and Essays on the Pictorial Arts, ed. by John L. Sweeney, Harvard University Press, 1956, p. 71.

[11] Henri Džems, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 250.

[12] Ibid, str. 278.

[13] Ibid, str. 280.

[14] Ibid, str. 279.

[15] Ibid, str. 344.

[16] Ibid, str. 420.

[17] Ibid, str. 475.

[18] Ibid, str. 251.

[19] Ibid, str. 281.

[20] Ibid, str. 403.

[21] Ibid, str. 420.

[22] Ibid, str. 403.

[23] Ibid, str. 405.

[24] Ibid, str. 406.

[25] Ibid, str. 445.

[26] Ibid.

[27] Ibid.

[28] Ibid.

[29] Ibid.

[30] Henri Džejms, „Umetnost romana“, prev. Marta Frajnd, Budćnost romana, Službeni glasnik, Beograd, 2012, str. 60.

Izvor: Izlaganje održano 10. juna 2016. na Međunarodnoj konferenciji “Commemorating Henry James / Commemoration in Henry James” u organizaciji Brandeis University (Waltham, Massachusetts) i The ​Houghton Library (Harvard University).

Slike: Različiti portreti infantkinje Margarete Tereze od Španije koje je naslikao Dijego Velaskez, 1654-1660. (Izvor: Wikipedia)

Napomena: Ovaj tekst deo je ciklusa objava posvećenih Henriju Džejmsu. Autorka časopisa A . A . A imala je nesebičnu i velikodušnu pomoć Nataše Marković koja je za ovu priliku ustupila tri svoja autorska teksta i jedan prevod. Ovom prilikom joj se srdačno zahvaljujem.

Nataša Marković – Holbajnovski portreti madam de Vijone: vizuelna retorika u „Ambasadorima“

„Vrhunski genije“ kao što je Hans Holbajn mlađi, pisaće Henri Džejms 1875. godine u eseju „Špligen“[1], „nikada nije direktno i suštinski lep. U njegovom smislu, lepota je verodostojnost, dostojanstvo, bogatstvo, izobilje kostima i dekora; prijatan izgled mnogih njegovih ličnosti jednostavno počiva u živopisnom sklopu tih odlika.“[2] Osvrćući se na Holbajnova platna izložena u Umetničkom muzeju u Bazelu (Kunstmuseum Basel), s posebnim naglaskom na čuveni profil Erazma zanesenog u pisanje (Portret Erazma Roterdamskog kako piše, 1523) i na portret misterioznog mladića s velikom crnom kapom (Portret Bonifacija Amerbaha, 1519), Džejms će hvaliti portretsku veštinu starog nemačkog majstora, njegov „ideal lepote izvršenja“, ali će mu zameriti na tome što nam „govori tek polovinu od onoga što bismo voleli da znamo“ o ličnosti prikazanoj na portretu.[3]

Dok je Džejmsov zaključak o prirodi Holbajnove portretske umetnosti[4] moguće uvažiti kada je reč o njegovim ranim portretima, među kojima se nalaze portreti Erazma Roterdamskog i Bonifacija Amerbaha, teško da ga je moguće primeniti na Holbajnove zrele portrete. Na njima će Holbajn, baš kao i Džejms u svojim zrelim romanima, usavršiti svoj ideal lepote izvršenja a vizuelna retorika, koja će nam o predstavljenim ličnostima reći mnogo toga što smo voleli da znamo, dosegnuti svoj vrhunac.

Holbajnovski portreti madam De Vijone

Ako se Streterov boravak u Parizu može okarakterisati kao boravak „u kakvoj galeriji“ u kojoj „se kretao od jednog dobro urađenog platna do drugog“,[5] onda su nesumnjivo najzanimljivija ona platna na kojima je prikazana madam De Vijone. Streter će imati prilike da vidi pet portreta Marije de Vijone i svaki od njih će biti majstorske kompozicije dostojne samog Holbajna. Poput čuvenog Holbajnovog dvostrukog portreta s mrtvom prirodom poznatog pod nazivom Ambasadori, koji je Adelina R. Tinter svojevremeno odredila kao likovni predložak za Džejmsov istoimeni roman,[6] portrete madam De Vijone odlikuje dosledno sprovedena ideja da svrha portreta nije samo da verodostojno i istinito reprodukuje fizički izgled predstavljene ličnosti, već i da uspešno predstavi njegovu personu, da uobliči masku s kojom ličnost stupa u theatrum mundi.[7] U tom smislu, na holbajnovskom portretu, kao i na portretima Marije de Vijone, od presudne važnosti postaju svi oni elementi kompozicije koji prikazuju „ceo sklop okolnosti“[8] predstavljene ličnosti. Kao što, na primer, kostimi Žana Dentvila i Žorža de Selva govore o njihovim društvenim statusima,[9] kao što predmeti koji ih okružuju svedoče o njihovim ličnim naklonostima i društvenim okolnostima u kojima se nalaze[10] i kao što pozadina na kojoj su prikazani otkriva političku i religioznu pozadinu njihove ambasadorske misije,[11] tako i kostimi Marije de Vijone, predmeti koji je okružuju i pozadina na kojoj je prikazana nose vizuelne poruke koje stvaraju personu kojom ona stupa na pozornicu Pariza.

Izgrađeni promišljeno i ubedljivo poput govora znamenitih retora, portrete madam De Vijone odlikuje izražena likovnost, ali ne likovnost koja je sama sebi svrha, već likovnost koja retorički deluje na onoga kome je namenjena. Nema sumnje da su portreti Marije de Vijone namenjeni Streteru – ne samo da ih vidimo njegovim očima, već je i njihov izgled određen time što je Streter njihov neimenovani naručilac. Kao ambasador gospođe Njusam, Streter je u svoju parisku misiju poslat da zabludelog sina, Čada Njusama, otrgne iz kandži rđave žene, Marije de Vijone, i da ga vrati kući. Međutim, oni zbog kojih odlazi u Pariz na umu imaju posve drugačiju misiju za njega – umesto ambasadora gospođe Njusam on treba da bude ambasador madam De Vijone koji će se zalagati za njenu i Čadovu stvar. Da bi u tom naumu uspeli, Marija de Vijone treba da mu se prikaže onakvom kakvom bi on želeo da je vidi, onakvom kakvom treba da bude da bi ga ubedila da je priroda njene i Čadove veze čedna i onakvom kakva može da mu omogući da proživi, makar i posredno, što više može. U tom smislu, Streter postaje naručilac portreta Marije de Vijone. A ako je to zaista tako, ostaje pitanje kako portreti Marije de Vijone retorički deluju na Stretera?

Poput Holbajnovih ranih portreta, možda baš portreta Jakoba Majera[12], prvi prikaz Marije de Vijone predstavlja jednostavnu kompoziciju na kojoj je naglasak stavljen na fizičke karakteristike prikazane ličnosti i na kojoj tek jedan detalj odaje da verodostojnost nije jedina poruka slike. Na tom prvom portretu Marija de Vijone je „obučena u crno“, ali crno koje se čini „lako i prozračno“, s ’nimalo neobičnim šeširom’, njena kosa je prikazana kao „neobično plava“, figura joj je „izrazito mršava“ ali joj je „lice […] okruglo“, „oči razmaknute i pomalo čudne“, osmeh joj je „prirodan i maglovit“, a svedenu predstavu njene figure, u čijoj pozadini se nalazi ’zanimljiva stara bašta’[13] slavnog vajara Glorijanija, narušava jedino obilje „zlatnih narukvica i lančića“[14]. Portret će na Stretera ostaviti prijatan utisak o neposrednom i mladalačkom liku žene koju krasi nekonvencionalna lepota, ali će ga zbunjivati osećanje da se ispod „njenih finih crnih rukava“[15] krije nešto što nikada do tada nije video na jednoj dami. Dok će zlatni nakit nesumnjivo sugerisati bogatstvo, činjenica da Streter nije u potpunosti siguran u njegovo prisustvo na ruci Marije de Vijone, upućuje na to da Streter tek treba otkrije prirodu bogatstva koje ona krije. U trenutku kada se susreće s prvim portretom madam De Vijone, Streter je tek na početku svoje pariske avanture i još nije „otišao toliko daleko u svom ukupnom iskustvu da je izašao s druge strane“[16], te se njegovo razumevanje slike sažima u nejasne obrise značenja čije se prisustvo oseća, ali ostaje nedokučivo.

Naredni portret madam De Vijone u njenom sivo-belom salonu predstavlja daleko složeniju kompoziciju na kojoj Streter ima prilike da vidi mnogo više detalja koji će mu omogućiti da sagleda „ceo sklop okolnosti“ ove dame. Već u prvim trenucima susreta s novom slikom, zahvaljujući pozadini na kojoj je predstavljena, Streter Mariji de Vijone pripisuje „izvesnu slavu, izvesno blagostanje vezano za Prvo carstvo, […] napoleonovsku opčinjenost, […] mutni odsjaj tih herojskih vremena“[17]. Izvrsna drvenarija, medaljoni, pervazi, ogledala, stolice iz doba Konzulata, mitološke bronzane figure, glave sfingi, izbledele površine satena protkanog svilom, stare male minijature, slike, knjige u kožnim, ružičastim i zelenkastim koricama i pozlaćenim vencima, stakleni ormarići sa bakarnim umecima, mačevi i naramenice nekadašnjih pukovnika i generala, medalje i odlikovanja, burmutice podarene ministrima i poslanicima i dela s posvetom klasika Mariju de Vijone smeštaju u ambijent starog Pariza, u okruženje nasleđenih relikvija koje stvaraju dragi i očaravajući utisak.[18] Na toj bogato dekorisanoj pozadini figura Marije de Vijone predstavljena je kako, kraj vatre koja je u niskom, jednostavnom i klasičnom ognjištu od belog mermera već bila „sva sagorela i pretvorila se u srebrni pepeo“, sedi na tapaciranoj i rojtama obavijenoj stolici, na „jednom od malobrojnog modernog nameštaja“.[19] Spokojno zavaljena s prekrštenim rukama u krilu, madam De Vijone nepomično i pomirljivo sa svog prestola vlada carstvom koje se pretvorilo u srebrni pepeo. Srećno uklopljen prikaz ostataka nestalog sveta i predstavnice koja ga je nadživela portretu će podariti romantičnu starovremensku patinu koje će Stretera učvrstiti u uverenju da madam De Vijone ne liči „na žene koje je poznavao“[20].

Streterovu zamisao o „femme du monde koja živi u svome okviru“ (Džejms 1955: 216) proširiće naredni portret Marije de Vijone. Za razliku od njenog portreta u sivo-belom salonu na kojem je daleko više govorila pozadina nego sam lik, portret na kojem je Marija de Vijone predstavljena kao nešto „polumitsko“ (Džejms 1955: 216) u potpunosti je usredsređen na njenu zanosnu figuru i raskošni kostim. „Njena naga ramena i ruke bili su beli i divni“, „[nj]ena glava i njene kose [bili su] izvanredno plavi i prefinjeno svečani“, „tkanina njene haljine, neka mešavina […] svile i krepa, bila je srebrnastosive boje [i] ostavljala [je] utisak toplog sjaja“, vrat joj je krasila ogrlica „od krupnih starinskih smaragda, čiji se zeleni odsjaj ponavljao tamnije na drugim mestima njene odeće […] u materijalima i tkaninama čije se bogatstvo nejasno naziralo“ (Džejms 1955: 216). Streterov „[s]rećni plod maše“ uporediće je „s nekom boginjom koja bi delimično još bila obavijena jutarnjom izmaglicom“, „s nekom morskom nimfom koja se do pojasa izdiže iz valova“ (Džejms 1955: 216). ). Marija de Vijone se uistinu iz svog okvira uzdiže kao mitsko biće – kao boginja prikazana u srebrno-sivoj boji Meseca i zelenoj boji preporoda ona preobražava prirodu, a kao pariska nimfa, prethodnica antičkih muza, ona nadahnjuje čoveka. Više nema sumnje šta predstavlja bogatstvo Marije de Vijone nagovešteno zlatnim narukvicama i lančićima na njenom prvom portretu – ona sama, kao i čitav svežanj „raznih dodataka“ (Džejms 1983: 221) koji joj pripadaju, predstavlja jednu od „onih retkih žena“ o kojima je Streter do sada samo „slušao, čitao, razmišljao“ (Džejms 1955: 202), ali koja će ga sada, kada je u njenoj blizini, nesumnjivo oplemeniti. Poput mitske ličnosti, Marija de Vijone ima moć da Stretera, kao i Čada Njusama koga je učinila „mladim paganinom“ (Džejms 1955: 135), u potpunosti preobrazi.

U čednost Marije de Vijone Streter će se uveriti zahvaljujući njenom portretu u Bogorodičinoj crkvi u Parizu. Vulitska slika Marije de Vijone kao „rđave žene“ (Džejms 1955: 63) posve će iščeznuti pred prikazom njene „uzvišene nepomičnosti u senci jedne kapele“ (Džejms 1955: 231). Raskošni kostim s prethodnog portreta zamenila je „smišljena ozbiljnost njene odeće“ (Džejms 1955: 233) – „nešto gušći veo […] spušten malo više“ upućuje na smernost, kose „tesno priljubljene uz glavu“ otkrivaju ljupku skromnost, „tamna boja vina [što] jedva primetno svetluca iz crne boje“ njene haljine odaje ozbiljnost, a skrštene ruke „u sivim rukavicama“ spokojnost (Džejms 1955: 233). Dok sedi nepomično i zamišljeno prema oltaru, madam De Vijone se ukazuje kao pobožna čedna ledi koja u slavnoj pariskoj crkvi ne okajava grehe već „obnavlja svoju hrabrost, […] svoju spokojnost“ (Džejms 1955: 232). Suočen sa ovim novim portretom, utonuo u svoje „muzejsko raspoloženje“ (Džejms 1955: 232), Streter zaključuje da je madam De Vijone poput junakinje neke stare priče, možda baš priče Viktora Igoa o tragičnoj sudbini Esmeralde koja u Bogorodičinoj crkvi traži utočište od onih koji je pogrešno razumeju,[21] junakinje koja u crkvu „ne bi nikada ušla radi bestidnog izlaganja svog greha“, već jedino radi „stalne pomoći, radi snage, radi spokojstva“.[22] Uveren u njenu čednost, Streter više nema razloga da se ne prepusti njenim čarima i da u potpunosti postane ambasador njene i Čadove „stvari“.

Poslednji portret Marije de Vijone, u „njenoj krasnoj sobi za primanje“[23], predstavlja svedenu kompoziciju sačinjenu od samo četiri elementa izuzetno jake simbolike. Pozadinu na kojoj se ukazuje madam De Vijone čine samo prigušeno osvetljenje „dva višekraka svećnjaka slična visokim svećama pred oltarom“ i otvoreni prozori ispred kojih se „široke zavese“ njišu ne toliko zbog strujanja vazduha tople pariske noći koliko zbog potmulog glasa Pariza koji se, u Streterovoj mašti, preobražava u „miris revolucije, miris javnog gneva – ili možda prosto miris krvi“.[24] Kostim Marije de Vijone posve odgovara mističnom dekoru – obučena baš „kao što se ljudi u burnim vremenima oblače“, „u vanredno jednostavnoj, hladnoj belini“ haljine „tako starovremenoj“ da je sličnu morala nositi „gospođa Rolan na gubilištu“.[25] „[P]atetičnu i otmenu sličnost“ s čuvenom jakobinskom heroinom pojačava „jedna mala crna marama, ili šal, od krepa ili muslina“ starinski „obavijena oko njenih grudi“.[26] Četvrti element ove svedene kompozicije čine uglačane površine „ogledala, pozlate, parketa“[27] na kojima se odražava lik Marije de Vijone. Portret suočava dinamične i statične principe – nemiru koji unosi njihanje zavesa prkosi izvesnost ognjišta preobraćenog u žrtvenik, a figuri u pokretu uglačane površine uzvraćaju jedan te isti odraz. Mariju de Vijone više ne okružuju predmeti koji će joj podariti obilje značenja već samo oni na kojima može da se vidi samo njen lik zaodenut u ritualno belo ne bi li poenta scene – ona, odnosno njena ljubav prema Čadu će biti prineta žrtvenom oltaru[28] – u potpunosti došla do izražaja. Takođe, prisustvo uglačanih površina na kojima se odražava lik Marije de Vijone upućuje i na njenu trenutnu ogoljenost – bez raskošnog kostima i dekora, ona se više ne ukazuje kao naslednica starog Pariza ili kao polumitsko biće, već kao „ražalošćena […] služavka koja plače zbog svog momka“[29]. Premda je i poslednji portret madam De Vijone obavijen koprenom idealizacije, jer je ona i dalje „najfinije i najtananije stvorenje“[30] koju je imao prilike da upozna, Streter sada prvi put uviđa detalje koji kvare njenu savršenu predstavu. Spreman da je vidi kao „malu glumicu“[31] sposobnu da obmanom i prevarom spreči da njena i Čadova velika „laž“[32] bude otkrivena, Streter sada može da razume vizuelnu retoriku portreta Marije de Vijone.

Vizuelna retorika portreta Marije de Vijone

Svaki od pet portreta Marije de Vijone sadrži upečatljivu vizuelnu poruku koja će presudno uticati na Stretera i njegov stav o „aferi“ – prvi portret će zagolicati njegovu maštu i navesti ga na pomisao da stvari nisu onakve kao što deluju na prvi pogled, te da se ispod površine krije bogatstvo koje tek treba da otkrije; drugi portret će ga uveriti da je Marija de Vijone naslednica herojskih vremena Francuske, retko stvorenje koje poput muzejske relikvije treba sačuvati; treći portret će ga ubediti u njenu polumitsku prirodu koja ima mogućnost da oplemeni i preobrazi sve čega se dotakne; njen četvrti portret na kojem je prikazana kako u okrilju crkve traži snagu učvrstiće njegovo uverenje u njenu čednost i smernost; a njen peti portret će predstavljati dramatičan pokušaj da se potvrdi predstava u kojoj je prikazana kao nevina žrtva koju je potrebno spasiti. Dok je vizuelna retorika prva četiri portreta uspešno ostvarena, jer je Streter nakon susreta s njima zaista ubeđen u poruke koje su portreti imali da prenesu, poruka petog portreta nije bezrezervno usvojena. Iako će peti portret Marije de Vijone navesti Stretera da uputi i poslednji apel Čadu Njusamu da je ne napusti, jer bi to predstavljalo „najgoru podlost“[33], sada kada je „izašao s druge strane“[34] pariskog iskustva, Streter je sposoban da kritički sagleda prirodu njenih portreta.

Da su sva platna sa kojima se Streter susreo u Parizu bila vešto sačinjena poput portreta Marije de Vijone, Streter se u Vulit mogao vratiti blažen u neznanju da je izložba u pariskoj galeriji bila priređena samo za njega. Međutim, susret s platnom koje mu nije bilo namenjeno, jedinim na kojem je prikazana Marija de Vijone a koje nije trebalo da vidi, otkriće mu da su ostala platna prikazivala različite persone Marije de Vijone samo da bi se sakrila jedna velika laž. Tu laž moglo je da otkrije samo Lambineovo platno – idiličan seoski pejzaž s zavijutkom duž kojeg plovi čamac s dva vrlo srećna stvorenja – platno čija je jedina svrha bila da prenese atmosferu jednog spontanog prizora u jednom vremenskom isečku. Spontanost tog platna omogućila je da Marija de Vijone, kao i Čad Njusam, budu prikazani ne kako žele da budu viđeni, već kakvi zaista jesu.

U svom „zaludnom bdenju“[35], po napuštanju Lambineovog pejzaža i povratku u Pariz, Streter će zaključiti da su izložbu u pariskoj galeriji, čijim se platnima sve vreme pasivno prepuštao, priredili Čad Njusam, Marija de Vijone, Mali Bilhem, Marija Gostri i svi drugi kuratori njegovog pariskog iskustva, ali i da je on sam odredio prirodu predstavljenih slika. Zbog njega je Marija de Vijone morala biti prikazana kao ledi kakvu još nije upoznao, kao naslednica starog Pariza, kao polumitsko biće, kao čedna ledi i kao jakobinska heroina spremna da se žrtvuje. Samo tih pet, među mogućih pedeset,[36] portreta mogli su da ga pridobiju da postane ambasador Marije de Vijone i da „onu prostu, finu i sasvim pogodno jednoličnu stvar koju je nekada smatrao svojim životom [preobrazi] tako da se više nije mogla prepoznati“[37]. Spoznaja da je on neimenovani naručilac portreta Marije de Vijone, da su oni sačinjeni tako da ga u potpunosti očaraju, uzrokuje da i njih, kao i malo Lambineovo platno pre mnogo godina, ne prisvoji već da ih pohrani u ’prašnjavo, prepuno, raznovrsno spremište [svog] uma’[38], gde će i dalje živeti kao slike koje je mogao da ima.

Reference:

[1] Prvobitno objavljen u nastavcima 1874. godine pod naslovom „Putovanje na sever“ (“A Northward Journey”) u listu The Independent, esej je godinu dana kasnije, pod naslovom „Špligen“ (“The Splügen”) objavljen u putopisnoj zbirci Prekoatlantske skice (Transatlantic Sketches). Prema: Robert L. Gale, A Henry James Encyclopedia, Greenwood Press, New York – London, 1989, p. 615.

[2] Henry James, “Darmstadt”, Transatlantic Sketches, James R. Osgood and Company, Boston, 1875, p. 352.

[3] Ibid.

[4] O Holbajnovoj umetnosti Džejms je kritičkim perom pisao i u putopisnom eseju „Darmštat“ (“Darmstadt”, 1873), izražavajući svoje divljenje prema Holbajnovoj „Darmštatskoj Bogorodici“ (1526), a, kao pripovedač, svojevrsnu počast mu odaje u pripoveci „Beldonaldski Holbajn“ (“The Beldonald Holbein”, 1901).

[5] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 420.

[6] Adeline R. Tintner,  “Holbein’s The Ambassadors: A Pictorial Source for The Ambassadors”, Henry James and the Lust of the Eyes: Thirteen Artists in His Work, Louisiana State University Press, Baton Rouge and London, 1993, pp. 87–94.

[7] Oskar Bätschmann and Pascal Griener, Hans Holbein: Revised and Expanded Second Edition, Reaktion Books, London, 2014, pp.  220–221.

[8]  Henri Džejms, Portret jedne ledi, prev. Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983, str. 221.

[9] Žan Dentvil, francuski ambasador na dvoru kralja Henrija VIII, koji je naručio platno od Holbajna i zbog čega je on predstavljen u prvom planu u odnosu na njegovog prijatelja, raskošno je odeven u saten, krzno i velur, s upečatljivo prikazanim insignijama reda Sv. Mihaila i zlatnim bodežom u desnoj ruci koji donosi podatak da ima 29 godina u trenutku nastanka portreta. Žorž de Selv, biskup od Lavara koji je neretko služio u ambasadorskim misijama, prikazan je u skromnijoj svešteničkoj odeći s krznenom kragnom, oslonjen na knjigu koja nas obaveštava da mu je 25 godina, i sa stisnutim rukavicama u levoj ruci.

[10] Oba ambasadora se u svojoj diplomatskoj misiji oslanjaju na policu koja sabira čovekova naučna postignuća u humanistički quadrivium (Oskar Bätschmann and Pascal Griener, Hans Holbein: Revised and Expanded Second Edition, Reaktion Books, London, 2014, p. 261): muziku (lauta, flaute, knjiga himni), aritmetiku (priručnik o trgovačkoj aritmetici Petera Apinana iz 1527. godine), geometriju (šestar) i astronomiju (nebeski globus, cilindričan sunčani sat koji otkriva da se susret prijatelja odigrao 11. aprila 1533. godine u 9 i 30 ili u 10 i 30 časova, univerzalni merač ravnodnevnice, kvadrant, polifedralni sunčani sat, torkvetum). Ujedno, svaki od predstavljenih predmeta ima za cilj da bliže objasni okolnosti u kojima je nastao portret. Na primer, nebeski i zemaljski globusi, koji stoje jedan ispod drugog, sučeljavaju božanski i zemaljski princip, diplomatske principe savršenstva i nepromenljivosti, s jedne strane, i principe nesigurnosti i promenljivosti, s druge strane. Za razliku od nebeskog globusa koji je pravilno postavljen, zemaljski globus je okrenut naopačke i ukazuje na narušeni geo-politički poredak. Takođe, zemaljski globus je prikazan tako da je Francuska u prvom planu, ne samo da bi se odala čast zemlji iz koje potiču ambasadori, već i da bi se skrenula pažnja na trenutno oslabljeni položaj ovog kraljevstva. Na fragilan geo-politički trenutak u kojem se nalazi Engleska, raskol Henrija VIII sa katoličkom crkvom, ukazuju: lauta, simbol harmonije, na kojoj se, zahvaljujući Holbajnovom istančanom osećaju za detalje, može videti jedna pokidana žica; Luterova knjiga himni koja ukazuje na jačanje reformacije; knjiga aritmetike koja je otvorena na poglavlju o deljenju, kao i svežanj flauta u kojem poput zlokobnog znamenja, nedostaje jedna.

[11] Na primer, majstorski reprodukovan pod kakav se može naći u Vestminsterskoj opatiji upućuje na ljubavni život kralja Henrija VIII zbog čijeg su razvoda od Katarine Aragonske francuski ambasadori, između ostalog, i poslati u svoju misiju.

[12] Na dvostrukom portretu Jakoba Majera, novoizabranog gradonačelnika Bazela, i njegove žene Dorotee, na primer, Jakobov društveni status istaknut je mnoštvom zlatnog prstenja, a zlatnim novčićem koji drži u levoj ruci njegov lični prosperitet podstaknut novom funkcijom kao i prosperitet grada Bazela koji je 1516. godine, kada je i nastao portret, dobio dozvolu da kuje zlatni novac. U eseju „Špligen“ Džejms ne pominje ovaj Holbajnov portret Majerovih, ali u eseju „Darmštat“ Holbajnovu „Darmštatsku Bogorodicu“ naziva „čuvenom slikom porodice Majer“, „predivnim […] remek-delom […] tako punim zdrave ljudske supstance“ (Henry James, “Darmstadt”, Transatlantic Sketches, James R. Osgood and Company, Boston, 1875, p. 379).

[13] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 160.

[14] Ibid, str. 172.

[15] Ibid.

[16] Henry James, “Project of Novel”, The Ambassadors, Houghton Mifflin, Boston, 1960, p. 390; Kolin Mejzner, „Lambert Streter i negativitet iskustva“, prev. Aleksandar Stević, Časopis za književnost i teoriju književnosti txt, br. 15–16, 2008, str. 53.

[17] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 196.

[18] Ibid, str. 196–197.

[19] Ibid, str. 198. Činjenica da je Marija de Vijone prikazana kako sedi na jednom od retkih komada modernog nameštaja ukazuje na to da je njena egzistencija ukorenjena i u modernom dobu.

[20] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 197.

[21] O značaju romana Zvonar Bogorodičine crkve u Parizu Viktora Igoa u ovoj epizodi Džejmsovog romana videti: Ulrich Brinkmann, “Catalyst of experience: Place, Narrative and Biography in The Ambassadors”, The Background of Tourism: Configuration of Place in Henry James, Dissertation im Fach Amerikanistik Fachbereich Philosophie und Geisteswissenshaften Freie Universität Berlin, 2006,  pp. 130–134.

[22] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 234.

[23] Ibid, str. 420.

[24] Ibid.

[25] Ibid, str. 421.

[26] Ibid.

[27] Ibid.

[28] Joan Bennett, “The Art of Henry James: The Ambassadors”, Chicago Review, Vol. 9, No. 4, 1956, p. 23.

[29] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 428–429.

[30] Ibid.

[31] Robert Merrill, “What Strether ‘Sees’: The Ending of The Ambassadors”, The Bulletin of the Rocky Mountain Modern Language Association, Vol. 27, No. 2, 1973, p. 47.

[32] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 423.

[33] Ibid, str. 443.

[34] Henry James, “Project of Novel”, The Ambassadors, Houghton Mifflin, Boston, 1960, p. 390; Kolin Mejzner, „Lambert Streter i negativitet iskustva“, prev. Aleksandar Stević, Časopis za književnost i teoriju književnosti txt, br. 15–16, 2008, str. 53.

[35] Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 415.

[36] Pre nego što će se susresti s trećim portretom Marije de Vijone, u razgovor s gospođicom Baras, Streteru će biti nametnuto pitanje raznovrsnosti ove čudesne žene. Ideju da u njoj ima „pedeset žena“ (Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 212), Streter će dalje razviti upravo nakon što Mariju de Vijone vidi kao polumitsko biće – „slična Kleopatri u pozorišnom komadu“ ona je „uistinu različita i mnogostruka“, u njoj ima „raznih vidova, likova, dana, noći“ ili ih ona „pokazuje po nekom svom tajanstvenom zakonu“, jer kako bi drugačije moglo biti da joj je ličnost „[j]ednoga dana […] neupadljiva, kao umotana“ a idućeg „upadljiva, otkrivena“ (Henri Džejms, Ambasadori, prev. Slobodan Jovanović, Nolit, Beograd, 1955, str. 216).

[37] Ibid, str. 442.

[38] Henry James, “Preface to the New York Edition (1908)”, The Portrait of a Lady: An Authoritative Text, Henry James and the Novel, Reviews and Criticism, ed. R. D. Bamberg, W. W. Norton & Company, New York – London, 1995, p. 8.

Izvor: Komparativna književnost: teorija, tumačenja, perspektive, prir. Adrijana Marčetić, Zorica Bečanović Nikolić, Vesna Elez, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2016, str. 227–236.

Slike: Različiti ženski portreti Hansa Holbajna

Napomena: Ovaj tekst deo je ciklusa objava posvećenih Henriju Džejmsu. Autorka časopisa A . A . A imala je nesebičnu i velikodušnu pomoć Nataše Marković koja je za ovu priliku ustupila tri svoja autorska teksta i jedan prevod. Ovom prilikom joj se srdačno zahvaljujem.

Adelajn R. Tintner – Džejms otkriva Jana Vermera iz Delfta

Jan Vermeer van Delft - Lady Standing at a Virginal - National Gallery, London.jpgVermeer The concert.JPGLady Seated at a Virginal, Vermeer, The National Gallery, London.jpgJan Vermeer van Delft 019.jpgJan Vermeer - The Art of Painting - Google Art Project.jpg

Prustu je prepisivana zasluga da je prvi slavni pisac koji je Vermera uveo u moderni senzibilitet, u Traganju za izgubljenim vremenom, u kojem Šarl Svan piše esej o holandskom majstoru i u kojem je Bergot, na umoru, rešen da vidi „žutu mrlju zida“ Pogleda na Delft. Međutim, Henri Džejms je zapravo preduhitrio francuskog romanopisca. I u dramskoj (1909 ) i u proznoj verziji Povika (The Outcry, 1911), mladi poznavalac umetnosti Hju Krimbl prepoznaje u malom pejzažu pripisanom Albertu Kapu delo Vermera, ili „Vandermira“ iz Delfta, kako je tada takođe bio poznat. Jedna od tema romana jeste ispravljanje pogrešnog pripisivanja slika, te prepoznavanje Vermera čitaocima predočava osetljivost Hjuovog nepogrešivog oka. Veliko pitanje u romanu – da li je Moretova slika vrednija od Mantovanove, izmišljenog slikara čiji se opus, kao i Vermerov, sastoji od samo nekoliko izbora i retkih slika – presuđuje ne samo Hju već i jedan od najvećih svetskih autoriteta. No, zasluga je Hjuovog genija što je odmah prepoznao holandskog majstora.

Od tri poglavlja knjige, dva odeljka prvog poglavlja posvećena su rešavanju Vermerovog pitanja. Brekenridž Bender, američki multimilioner očigledno sačinjen po uzoru na Dž. P. Morgana, „prilazi značajno malom platnu“[1] i pita ledi Sengejt, koja poseduje izvesne vredne slike: „’Da li znate šta je ovo?’“ Kako ona još uvek nije gospodarica Dedborua, zamka lorda Tajna, u kojem se scena odigrava, ona odgovara: „’Ah, ne možete imati to!… Ne smete opustošiti Dedburo.’ U međuvremenu, [njegov] nos je u slici: ’Pretpostavljam da je lažni Kap.’“[2] U narednom odeljku, ledi Sangejt prepričava događaj ledi Grejs, kćerci lorda Tajna. „’On misli da je vaš mali Kup podvala.’“ Ledi Grejs odgovara: „’Onaj?… Bednik!’ No, bez uzbune, ne reče ništa više.“[3] Kada Hju dođe u kuću da pogleda slike, odigrava se scena prepoznavanja. „[Ledi Grejs] ukazuje na mali pejzaž koji je gospodin Bender, prema rečima ledi Sangejt, hitro proučio i prokazao. ’Za šta držite tu malu sliku?’ Hju Krimbl ode i pogleda. ’Za ime, vi ne znate? To je divan mali Vandermir iz Delfta.’ ’Nije obična kopija?’ Pogledao je ponovo, ali je delovao zbunjeno. ’Kopija Vandermira?’ ’Gospodin Bender misli da je kopija Kupa.’ To učini da se mladić oglasi: ’Onda je gospodin Bender dvostruko opasan!’“[4]

Pripisivanje slike Vermeru kod čitaoca uspostavlja Hjuovu ekspertizu. Njegovo viđenje jeste da je Vermer umetnik koji se ne može kopirati: „’Kopija Vermera?’“ Ta ideja je smešna. Stoga Hju drži da je Bender dvostruka pretnja, ne samo da pušta niz vodu umetničko blago Engleske šaljući ga u Ameriku već je i neznalica od glave do pete. Sintagmu „omanja slika“[5] u drami Džejms je u romanu izmenio u „značajno malo platno“. Većina Vermerovih slika nisu velike, i ono što je važno jeste to što je Džejms, čini se, na umu imao jedan od malih pejzaža koje je video na Vermerovim slikama, pre nego sam Vermerov pejzaž. Zapravo, nijedno osvedočeno Vermerovo delo nije čisti pejzaž, i samo dva, vedute Ulica u Delftu i Pogled na Delft, prikazuju prizore na otvorenom.

Popločani pod zamka, u koji Hju zuri dok nastoji da od lorda Tajna dobije „obećanje“ da slike iz Dedborua neće napustiti Englesku, može da odražava Vermerov zaštitni znak, crne i bele ploče koje se mogu uvideti na podovima njegovih zrelih slika. Premda se crno-beli pločani podovi javljaju i na drugim holandskim slikama istog perioda, čini se da je romboidni oblik ploča svojstven samo Vermerovim slikama. (Povremeno su ih koristili i drugi slikari; videti Čas muzike Gabrijela Meca, moguće nastao pod Vermerovim uticajem.) Većina poznih Vermerovih slika prikazuju crne i bele ploče romboidnog oblika, i od trideset i četiri slike koje je proizveo, na deset je prikazan takav pod. Među pet slika koje je Džejms verovatno znao, tri imaju takav dezen poda. „Hju je stajao tamo s očima uprtim u crni i beli pločnik koji se protezao oko njega – veliki romboidni mermerni pod, moguće shvaćen kao podloga za njegovo sopstveno viđenje, odliku da se ’usprotivi’.“[6] Razlika između crnog i belog na podnim pločama odgovara crno-belom moralu situacije koju nastoji da ispravi. Hju nastavlja: „’Stvar mogu da vidim samo onako kako je vidim i bio bih osramoćen ukoliko ne bih iskoristio ma koju priliku da vas ne umolim’.“[7] Njemu je istina jasno omeđena.

Kako je Džejms 1909. godine mogao biti upoznat s Vermerovim slikama? S obzirom na to da umetnikovo ime ne pominje ni u jednom od svojih kritičkih dela, nemamo nikakvih naznaka. Znamo, međutim, da je u Parizu 1892. godine umetnička kolekcija Teofila Torea (Vilijam Burger), poznat kao Tore-Burger, bila data na prodaju. Tore-Burger je oživeo interesovanje za Vermera, potvrdivši i odredivši mnoge njegove slike u nizu članaka pisanih 1866. godine za Gazetu lepih umetnosti (Gazette des Beaux Arts). Nacionalna galerija (National Gallery) je kupila sliku Dama stoji za virginalom (slika 1) i moguće je da ju je Džejms video, izloženu 1893, s malim pejzažom na levoj strani zida i s još jednim naslikanim na drvenom poklopcu virginala, kao i naslikani crno-beli pod.

Džejmsova bliska prijateljica Izabela Stujart Gardner kupila je na toj aukciji Koncert (slika 2), jedno od Vermerovih značajnih dela. Ispred nosa ga je otela Luvru (Louvre) i Nacionalnoj galeriji, za nešto više od 29.000 funti.

Kako gospođa Gardner nije bila voljna da postavi ograničenje, rekla je svom agentu da joj obezbedi mesto na aukciji i da ne prestaje da licitira sve dok ona na licu drži maramicu […] Kada je 31. novembra počela licitacija, izvadila je maramicu i držala je na licu. [Njen agent] je ponudio dvadeset i devet hiljada i dobio je sliku. Rekla je da joj je kasnije rečeno da su Luvr i Nacionalna galerija hteli sliku, ali da su smatrali da nije pristojno da nastave da licitiraju jedni protiv drugih; i jedni i drugi su smatrali da je ono drugo obezbedilo sliku i bili su zapanjeni kad su saznali da ju je kupio neko treći.[8]

Na slici se jasno mogu videti pločice romboidnog oblika, koje zauzimaju donju trećinu prostora slike, i dva pejzaža predstavljena na gornjoj trećini slike. Jedan od pejzaža je okačen na zid, i nije mali kao slika koju Džejms pominje u Poviku, a drugi je naslikan na otvorenom poklopcu spineta. Gospođa Gardner je posetila Džejmsa nedugo nakon što je kupila tu sliku i kako je bilo uobičajeno da pokazuje fotografije svojih novih akvizicija sasvim je moguće da je Džejms tom prilikom video Koncert.[9] Štaviše, kada je Džejms 1905. godine posetio Sjedinjene Američke Države u Beleškama je zapisao da je išao u njenu kuću u „Bruklajnu, na njenom posve pitoresknom Zelenom brdu – koje bi zahtevalo ’vinjetu’, mislim, čije elemente u potpunosti posedujem“[10]. Reč pitoreskno sugeriše da je video njeno nagomilano umetničko blago koje je, pošto je završen, smešteno u Fenvej kort i Vermer je zasigurno tamo bio izložen.

Hamfri Vord, suprug Džejmsove bliske prijateljice Meri Vord, kupio je iz Tore-Burgerove kolekcije sliku Dama sedi za virginalom (slika 3), pandan slici Dama stoji za virginalom, kojoj je takođe bilo suđeno da 1910. godine postane deo kolekcije Nacionalne galerije. Pejzaž se na slici može videti na poklopcu virginala (slika 4), a na zidu je prikazana Nabavka Dirka fon Barburena, koja se javlja i na Koncertu. Vord je sliku Dama sedi za virginalom pozajmio Kraljevskoj akademiji za izložbu održanu 1894. godine i premda nije poznato da li je Džejms posetio izložbu, sliku je morao videti jer je često posećivao Vordove.[11] Znamo da je tokom 1904. i 1905. u Umetničkom muzeju Metropoliten video sliku Žena s bokalom (slika 5), jer je odeljak knjige Američki prizor posvetio kolekciji Markvind u kojoj se nalazila i ta slika.[12] Na slici se može videti velika karta sedam holandskih provincija kako visi na zidu.

Pored toga što je video te četiri slike, moguće je da se Džejms upoznao s Vermerovim opusom zahvaljujući člancima i knjigama koji su počeli da izlaze godinu ili dve pre nego što je Vermera uveo u svoje delo. Objavljeni su dovoljno rano da bi inspirisali sliku koju je Džejms iskoristio u predgovoru za Tragičku muzu (The Tragic Muse) 1908. godine što je moglo da podstakne samo ukoliko je video reprodukciju Vermerovog remek-dela (slika 6). Poznato pod različitim naslovima, poput Umetnik u ateljeu, Umetnik na delu, Alegorija slikarstva, Trijumf slikarstva, Slava i Klio, muza istorije, pripadalo je Černi kolekciji u Beču (sada deo bečkog Umetničko-istorijskog muzeja [Kunsthistorisches Museum]). Premda Džejms verovatno nikada nije posetio Beč, kao mladić je sakupljao fotografije slika koje nikada nije video i moguće je da se na taj način upoznao s Vermerovim delom nakon 1866. godine kada ga je Tore-Burger identifikovao. Verovatnije je da ga je video reprodukovanog u jednoj od sledećih knjiga: Van der Mir, umetnost i umetnici (Van der Meer, l’Art et les Artistes, 1905) Arsena Aleksandra; Vermer iz Delfta (Vermeer de Delft, 1908) Gustava Vanzipa; Jan Vermer iz Delfta i Karel Fabricijus (Jan Vermeer van Delft en Carel Fabritius, 1907) Vermerovog velikog poznavaoca Kornelisa Hofstedea de Hrauta s „velikim panelima na kojima su reprodukovane sve slike kataloga“; i Iscrpan katalog dela najznačajnijih holandskih slikara 17. veka (A Catalogue Raisonné of the Works of the Most Eminent Dutch Painters of the Seventeenth Century, 1907) zasnovan na delu Džona Smita.[13]

Moramo imati na umu da knjige u kojima je reprodukovana slika Umetnik u ateljeu nisu bile namenjene prosečnim čitaocima već cognoscenti[14], što je još jedan dokaz Džejmsovog avangardnog umetničkog ukusa – cenio je Vermera u vreme kada to nije činila prosečna dobro obrazovana osoba. Nema sumnje da su na njega uticali prijatelji kao što su gospođa Gardner, Vord, ser Sidni Kolvin i ser Edmund Gros. Ser Sidni Kolvin i ser Edmund Gros bili su u izvršnom odboru Fonda nacionalne umetničke kolekcije, društva osnovanog 1903. godine s ciljem da spreči odlazak iz zemlje remek-dela. Povik odražava uzbuđenje u kojem su se nalazili ljubitelji umetnosti i kolekcionari u Engleskoj 1909. godine kada je Holbajnova Danska Kristina, vojvotkinja od Milana (slika 7) umalo pripala američkom milijarderu.[15]

U predgovoru za Njujorško izdanje Tragičke muze, Džejms nastoji da objasni poteškoće koje imao da Nika Dormera učini uspešnim junakom. Objašnjava kako Nik „nije sasvim zanimljiv kao što je bilo namereno da bude […] Svaka predstava umetnika u trijumfu mora biti u apsolutnoj srazmeri da bi se zaista držala svoje teme – moguće ga je prokrijumčariti samo usput i raznoliko. Jer, da stvar stavimo u sliku, sve što tada – u njegovom trijumfu – vidimo od šarmatnog iziskivača jesu leđa koja nam okreće dok se naginje nad svoje delo. ’Njegov’ trijumf, prikladno, samo je trijumf onoga što je stvorio, ali to je sasvim druga stvar.“[16] Slika umetnika u trijumfu s okrenutim leđima jeste neizbežna naznaka slikovnog izvora za Džejmsov izraz. Čini se da je Džejmsova „slika“ zasnovana na Umetniku u ateljeu, moguće najpoznatijem portretu na kojem umetnik u potpunosti okreće leđa posmatraču dok se usredsređuje na delo koje trenutno stvara.[17] Poređenja radi, Longijeva slika Slikar u ateljeu (slika 8) prikazuje umetnika okrenutih leđa ali lica vidljivog iz profila.

Model na Vermerovoj slici nosi lovorov venac, znamenje trijumfa, i drži trubu, instrument slave. Umetnik, obučen po visokoj modi, očito je svetski uspeh. Kao i na slici Žena s bokalom, karta Holandije se prostire na zidu kao simbol umetnikovog ugleda. Značaj tih slika objašnjava neke od naslova pripisivanih toj slici, poput Trijumf slikarstva i Slava. A ono što je umetnik na Vermerovom autoportretu do sada naslikao na svom platnu, viđeno iz perspektive posmatrača, sušti je simbol trijumfa, lovorov venac koji kruniše model. Kao što Džejms naglašava u predgovoru, „sve što tada – u njegovom trijumfu – vidimo […] jesu leđa koja nam okreće“ i njegov „trijumf“ „samo je trijumf onoga što je stvorio“. Kao što je Vermerov portret remek-delo koje prikazuje drugo remek-delo u nastajanju, tako Nikovo naslikano remek-delo, Tragička muza, obitava u okviru remek-dela koje je Džejmsov roman Tragička muza.

Zanimljivo je pogledati kako je holandski slikar Mihil van Mušer, nekih dvadeset godina nakon nastanka Vermerove slike, promašio temu postavivši slikara na slici Umetnikov atelje (slika 9) licem okrenutim posmatraču. Veći od ova dva holandska umetnika usredsredio se na svoj predmet a ne na sebe. Premda je Van Mušer s Vermerove slike kopirao draperiju, podne pločice romboidnog oblika, kartu na zidu pa čak i stolicu na levoj stani slike i model štafelaja, umnožavanjem objekata uništio je simboličko značenje koje su oni jasno imali na Vermerovoj slici. Ograničenja Van Mušerove slike naglašavaju vrline i prefinjenosti Vermerovog remek-dela. U 20. veku Vermer je izvršio veliki uticaj na Salvadora Dalija koji je njegovo platno re-kreirao u svojoj verziji fotografije Umetnika u ateljeu (slika 10) i na dvostrukom portretu njegove žene Portret Gale (slika 11).[18] Oba dela svedoče da je Dali razumeo značaj umetnikovih okrenutih leđa. U Portretu Gale je čak na zidu naslikao pejzaž Žana Fransoa Mijea, otvoreno oponašajući Vermerov običaj da u svojim delima prikazuje dela drugih umetnika.

Članak objavljen 1. maja 1992. godine u njujorškom Tajmsu izveštava da je slika Vermer, portret umetnika u ateljeu (1968) Malkoma Morlija ponuđena na aukciji kod Sodbija i da se očekuje da će dostići cenu između 350.000 i 400.000 dolara. Morlijevo delo je re-kreacija postera koji prikazuje fotografsku reprodukciju Umetnika u ateljeu. Vrednost slike trostruko udaljene od originalnog platna pokazuje da je Vermerova metafora postala opšte mesto u našem kulturnom nasleđu. Henri Džejms je bio među prvima, ako ne i prvi, koji je zabeležio jačinu kojom je slika obuhvatila modernu pa čak i postmodernu imaginaciju našeg doba. Isto izdanje Tajmsa izveštava da je u Njujorku počeo da se prikazuje film Svi Vermeri u Njujorku (All the Vermeers in New York) u režiji Džona Josta. Film prikazuje čoveka koji se zaljubljuje u devojku koja posmatra jednog od pet Vermera izloženih u Umetničkom muzeju Metropoliten. Ona liči na devojku prikazanu na slici i film postaje, prema rečima recenzenta, portret „jalovog sveta u kojem umetnost, u ovom slučaju Vermer, predstavlja poslednji trag humanosti“[19].

Nešto pre kraja 19. veka, Džejms je izrazio izvestan zamor od posmatranja slika. U pismu od 1. maja 1895,  pisao je Arijani (gospođi Danijela) Krtis da je „zastrašujuće umoran od slika i slikarstva. U prošlosti sam se na njih mnogo potrošio. Vidim sebe kako su mi dale sve što su mogle – već sam video sve što mogu da vidim i unapred znam.“[20] Moguće je da ga je pogled na Koncert gospođe Gardner u Bruklajnu 1905. podstakao da bolje pogleda sliku Dama stoji za virginalom u Nacionalnoj galeriji ili da prelista novu literaturu o Vermeru dostupnu u njegovom književnom klubu. Koji god bili putevi kojim su Vermerova dela došla do Džejmsa, ostaje činjenica da je njegovo divljenje prema tim remek-delima tema njegovog poslednjeg završenog romana koji svedoči o njegovom oživljenom interesovanju za „slike i slikarstvo“. Štaviše, Vermer, kao Džejmsov novi predložak preuzet iz sveta slikarstva, Poviku analogijom daje dodatni naboj i ukrašava ga time što je izravno pomenut. To što je Džejmsova inspiracija potekla od dela umetnika za koga je sklonost tek počela da se razvija, pokazuje da je vremešni romanopisac i dalje bio otvoren za draži slikarstva, ukoliko je ono nudilo novo estetsko iskustvo.

Ukoliko zanemarimo Amerikanca, koji počinje obilaskom Luvra, Povik je, među svim Džejmsovim proznim delima, najprožetiji imenovanim muzejskim delima. Povik sadrži skupa umetnička dela u posedu ljudi skupog ukusa kojima je potreban novac. Remek-dela Lorenca i Rejnoldsa predstavljaju englesku umetnost; Moreto i Longi italijansku; Vermer (pošto je otkriven da je bio prerušen u Kupa) holandsku. Na drugoj stranici romana čitaocu je rečeno, privlačnom metaforom, da će slike biti personifikacija priče: „Originali starih portreta […] vise iznad veselog prizora baš kao što su, jednog lepog aprilskog dana, mogli sedeti odani članovi velikog društva na jednoj od svojih godišnjih gozbi.“[21] Dok se priprema otkriće Vermerove slike iz kolekcije lorda Tajna, Džejms nas podseća na slavu holandskog slikarstva oličenu u grupnim portretima Halsa, Rembranta i drugih (slike 12, 13, 14). Podseća nas i na Vermerovog Umetnika u ateljeu, na sliku na kojoj je, „čini se, ocrtavanje glave [modela] spram karte ’sedam provincija’ namereno da svetu obznani slavu holandskog slikarstva“[22].

Baš kao što je Džejms na početku svoje karijere odmah prepoznao privlačnost Bena Džonsa, mnogo pre nego što su u Engleskoj to učinili drugi,[23] tako je kasnije – kada je mislio da je završio sa slikovnim izrazom u umetnosti – imao osećaj za slikara čija je modernost imala da zahvali pre svega popularnosti impresionizma. Moguće je reći da je Vermer po svojoj tehnici prethodio impresionističkom pogledu i da je, u tom smislu, bio jedan od retkih impresionističkih slikara kojima se Džejms divio. Jednim od svojih poslednjih poteza genijalnosti uveo je tog umetnika u roman u kojem i sam junak otkriva Vermera.

Prevela Nataša Marković

Reference:

[1] Henry James, The Outcry, New York, 1911, p. 26.

[2] Ibid.

[3] Ibid, p. 31.

[4] Ibid, p. 48.

[5] Henry James, The Complete Plays of Henry James, ed. Leon Edel, Philadelphia, 1949, p. 769.

[6] Henry James, The Outcry, New York, 1911, pp. 107–108.

[7] Ibid, p. 108.

[8] Morris Carter, Isabella Stewart Gardner and Fenway Court, Boston, 1925, pp. 134–135.

[9] Videti: Adeline R. Tintner, The Museum World of Henry James, Ann Arbor, 1986, pp. 108–206.

[10] Henry James, The Complete Notebooks of Henry James, ed. Leon Edel and Lyall H. Powers, New York, 1987, p. 241.

[11] Mrs. Humphry Ward [Mary Augusta Ward], A Writer’s Recollections, New York, 1918, Vol. II, Chap. 7.

[12] Henry James, American Scene, Bloomington, 1969, p. 192.

[13] Philip L. Hale, Jan Vermeer of Delft, Boston, 1913, pp. 377–381.

[14] Proznavaoci – Prim. prev.

[15] A. C. R. Carter, The Year’s Art, London, 1910, p. 6; Adeline R. Tintner, “Henry James’s The Outcry and the Art Drain of 1908–1909”, Apollo, CXIII, February 1981, pp. 110–112.

[16] Henry James, Literary Criticism: French Writers, Other European Writers, The Prefaces to the New York Edition, New York, 1984, p. 1118.

[17] Ludwig Goldscheider, Five Hundred Self-Portraits: From Antique Times to the Present Day in Sculpture, Painting, Drawing and Engraving, trans. J. Byam Shaw, Vienna, 1936.

[18] Fotografiju je napravio filmski stvaralac Rober Dešarn u Dalijevom ateljeu u Portligatu tokom leta 1955. godine dok je s Dalijem snimao „Neverovatnu avanturu čipkara i nosoroga“ (“L’Aventure prodigieuse de la dentellière et du rhinocéros”). Rober Dešarn autoru, 15. januara 1992, iz kolekcije autora.

[19] New York Times, May 1, 1992, Sec. C, pp. 10, 13. Morlijeva slika na koncu je prodata za 627.000 dolara. New York Times, May 7, 1992, Sec. C, p. 15.

[20] Henry James to Ariana Curtis, May 1, 1895, iz kolekcije autora.

[21] Henry James, The Outcry, New York, 1911, p. 4.

[22] Vitale Bloch, All the Paintings of Vermeer, New York, 1963, p. 36.

[23] Henry James, The Painter’s Eye, London, 1956, pp. 162–164.

Izvor: Adeline R. Tintner, “James Discovers Jan Vermeer of Delft”, Henry James and the Lust of the Eye: Thirteen Artists in His Work, Louisiana State University Press, Baton Rouge and London, 1992, pp. 151–158.

Slike: Jan Vermer (Lady Standing at a Virginal, 1670; The Concert, 1664Lady Seated at a Virginal, 1672Woman with a Water Jug, 1660; The Art of Painting, 1668)

Napomena: Ovaj tekst deo je ciklusa objava posvećenih Henriju Džejmsu. Urednica sajta je tokom priprema imala nesebičnu i velikodušnu pomoć Nataše Marković koja je za ovu priliku odabrala ovaj esej, prevela ga, ali i ustupila tri svoja eseja. Ovom prilikom joj se srdačno zahvaljujem.

Tomas Bernhard: „Istinita ljubav“

design-is-fine: “Paul Outerbridge, advertisement, 1938. Color carbo print. © The Estate of Paul Outerbridge. National Museum of Australia. ”

Neki Italijan, koji u Rivi na Gardenskom jezeru ima vilu i koji od kamata na imetak koji mu je ostavio otac može da živi veoma lepo, poslednjih je dvanaest godina, kako izveštava La stampa, živeo s lutkom iz izloga. Stanovnici Rive izjavljuju da su više puta, predveče, viđali Italijana, koji je navodno studirao istoriju umetnosti, kako s lutkom nedaleko od svoje vile ulazi u luksuznu jahtu prekrivenu staklenom kupolom da bi se s njom provozao jezerom. Kada je pre više godina u pismima čitalaca upućenim novinama koje izlaze u Desenkanu, okarakterisan kao skaredan, zatražio je da ga nadležni organ venča s lutkom, što je odbijeno. I crkva je odbila da ga venča sa njegovom lutkom. Zimi on redovno napušta Gardensko jezero i sa svojom ljubljenom, koju je upoznao u nekom izlogu u Parizu, odlazi, na Siciliju, gde uvek uzima sobu u čuvenom hotelu „Timeo“ u Taormini kako bi izbegao hladnoću koja je, uprkos svim uveravanjima, i na Gardenskom jezeru svake godine, sredinom decembra, nepodnošljiva.

Preveo Nikola B. Cvetković

Izvor: Prosvetina knjiga ljubavne priče, priredio Mihajlo Pantić, Prosveta, Beograd, 2007.

Fotografija: Paul Outerbridge, 1938.

Prevodilac Biserka Rajčić o poljskoj pesnikinji Vislavi Šimborskoj

Pre mnogo godina pročitala sam da je Šimborska u mladosti napisala pesmu naslovljenu sa „Tražim reč“. I kasnije, u retkim intervjuima s njom pominjana je ta pesma. Iz drugog teksta, iz intervjua s Adamom Vlodekom, pesnikom i urednikom poezije u krakovskoj Književnoj izdavačkoj kući koji je Vislavu 1945. ubedio da je pesnik, a ne prozni pisac, kako je tada mislila, saznala sam da ta pesma nikada nije objavljena, jer su je urednici tadašnjih „Poljskih novosti“ do te mere popravljali da od nje nije ostalo ništa. Međutim, kasnija je nobelovka nastavila sa „traženjem reči“. Do kraja života. Baveći se poezijom na svoj način. Gradeći i rušeći zamkove od peska. Od peska ili materije zvane stvarnost. Osobito u domenu jezika. Kroz neobičnu povezanost takozvanog visokog i niskog stila. Ili, kako kaže Malgožata Baranovska, kritičar i teoretičar poezije, koja joj je posvetila knjigu Bilo je tako lako o tome ne znati ništaŠimborska i svet, stvarajući mit o sebi, tačnije sebe kao pisca.

Šimborsku sam poznavala od 1963. godine, kada je sa delegacijom poljskih pisaca bila u Beogradu da sa Savezom pisaca Jugoslavije potpiše sporazum o kulturnoj razmeni. U delegaciji su bili i pesnici Timoteuš Karpovič i Leslav Bartelski. Svako od njih predstavnik svoje sekcije tadašnjeg Saveza poljskih pisaca. Sa naše strane ugovor je potpisao Slavko Mihalić. Bili su to prvi poljski pisci koje sam upoznala uživo. I prvi pisci XX veka koje sam ozbiljnije počela da čitam. Posebno Karpoviča, veoma teškog lingvističkog pesnika i teoretičara književnosti. Ni Šimborska nije bila laka, mada mi se tada to tako nije činilo. Posle nekoliko pročitanih pesama Bartelskim sam prestala da se bavim. Odlazeći u Poljsku od 1965. shvatila sam da postoje „državni pisci“, čiji je zadatak predstavljanje poljske književnosti u zemlji i van nje, koji daju ton, odlučuju o čemu, u kom stilu će se pisati.

PESNIK U VREMENU: Tada nisam znala da je Šimborska već odigrala ulogu koja joj je zadata, dvema zbirkama, Zato živimo (1952) i Pitanja postavljana sebi (1954). Zbirkama koje kasnije nije unosila u svoje izabrane pesme. Na moje veliko iznenađenje, kasnije otvoreno govoreći o svojim mladalačkim uverenjima koja je izražavala pišući o čoveku u množini, o društvu kao kolektivitetu, odnosno komunistički. I najvažnije, jezikom koji je do 1956. obavezivao. Naravno, ne sve isto. Ni njene dve pesme, jedna posvećena Lenjinu, a druga Staljinu, nisu bile ode predstavnicima lenjinizma i staljinizma, kakve su drugi pisali, čak tako veliki predratni pesnik kakav je bio Bronjevski. Već 1957. objavljuje Dozivanje Jetija, svoju prvu zbirku u kojoj je očigledan „prelom“ u pogledu sadržaja i forme. Prelom koji u potpunosti negira „arhetip poljskog pesnika“, čiji je rodonačelnik Mickjevič. Mada, kako kaže Baranovska, „ona u sebi ima nešto od proroka“. Tokom XIX veka, Poljaci koji su izgubili otadžbinu i pokušavali da je povrate, nazivali su svoje pesnike u emigraciji, a pre svega Mickjeviča, prorocima ili onima koji treba da vode poljski narod ka oslobođenju i ujedinjenju. I vodili su ga. Sve do 1918, kada je do toga došlo. U drugoj polovini XX veka, bez obzira na nametnuti komunizam, to tako nije bilo potrebno. Što osobito pokazuje stvaralaštvo pesnika rođenih 20-ih godina, u koje je spadala i Šimborska.

Šimborska koju poznajem i pratim i posle pomenutog preloma, pre svega je veoma „privatna“. Živela je skromno kao i većina poljskih pisaca toga vremena. U vreme Solidarnosti čak se i „angažovala“, mada nikada ne igrajući „glavne“ uloge. Sećam je se s književne večeri u krakovskoj Dominikanskoj crkvi krajem 80-ih, kada se u znak protesta čitala poezija. Na moje veliko iznenađenje, čitala ju je tiho i bez ikakvih emocija. Rečju, neangažovano. Slušala sam je i kasnije i nimalo nije menjala stil čitanja. Uvek mi se činilo da joj to čitanje teško pada. Da jedva čeka da ga dovrši. Što je sasvim drugačije od čitanja Česlava Miloša koji je Nobelovu nagradu dobio 1980. i ponašao se kao pravi nobelovac. „Ponašanje“ Šimborske nije se izmenilo ni sa dobijanjem Nobelove nagrade. Za razliku od Miloša, doživela ju je kao katastrofu, „oduzimanje privatnosti“, do koje joj je u životu najviše stalo. Mesec dana nakon objavljivanja da je ona „srećni dobitnik“ nije se znalo gde je. Napustila je Dom pisaca u Zakopanu i nestala. Nekolicina njenih bliskih prijatelja sumnjala je da je izvršila samoubistvo. To se ponovilo i dan uoči uručenja Nobelove nagrade kada se „zabarikadirala“ u hotelskoj sobi, da su morali da do nje dođu spolja, vatrogasnim merdevinama i razbijanjem prozora, a tokom uručenja Nobelove nagrade i večere sa švedskim kraljem pokušajima da bude vesela i duhovita. Novac koji dotle nikada nije imala u većim količinama predstavljao joj je neopisiv teret. Čim se vratila u zemlju, osnovala je fondaciju i razdelila ga „onima kojima je više potreban“. Kako pročitah u razgovoru s njenim sekretarom Mihalom Rušinekom, njen testament nalaže da se sve što poseduje preko nove fondacije „iskoristi na odgovarajući način“.

I svoju sahranu je isplanirala. Iako je počasni građanin Krakova i grad brine o njenoj sahrani koja će se održati devetog februara, testamentom nalaže da bude jednostavna, bez bogosluženja, tj. da je umesto u Panteonu izuzetnih Poljaka sahrane u porodičnoj grobnici na Rakovickom groblju, u kojoj počivaju njeni roditelji i sestra. Da posle sahrane u starom trgovinskom centru iz XV veka Sukjenjice usledi „kratak skup s čašicom votke“, a uveče, u Muzeju savremene umetnosti, da se održi književno veče. I, to je sve.

KAMERNA MUZIKA: Bez obzira što je u mladosti bila komunista i „okrenuta masama“, u biti je volela sve kamerno. Lični život, druženja, književne večeri. Iako u njenoj poeziji dominira kolokvijalni jezik, u biti je „filozofski pesnik“. Pišući poeziju šezdeset pet godina bavila se „svetom“, podjednako ljudima i životinjskim i biljnim svetom. Bavila, odnosno promišljala ga je i interpretirala. Kroz detalje koji u konačnom ishodu čine kolažnu celinu. Pored pisanja poezije strasno se bavila kolažima koje je slala svojim prijateljima i prevodiocima u vidu novogodišnjih čestitki. Spadam u te srećnike. Čitav zid u mojoj radnoj sobi zauzimaju uramljeni kolaži Šimborske, koje sam 1997. izlagala u Grafičkom kolektivu i u knjižari Prometeja u Novom Sadu.

Osim kolaža volela je stare razglednice, jer su „na očigledniji način svedočile o njoj“, kao i „predmete koji ne služe ničemu“ koje je sa svojim životnim saputnikom Kornelom Filipovičem kupovala po buvljacima. Njena nadrealistička mašta „oneobičavala“ ih je kao i „svakodnevnu“ tematiku kojom se bavila. Kako na samom početku rekoh, tražeći za nju reč ili formu. Ta reč je manje-više bila neki munjevito opažen detalj koji je prerastao u priču. Jer, iako je pisala naizgled lirsku poeziju, u biti je bila epičar.

Kako je bila majstor ironije, dosetke, apsurda, čak groteske, njene pesme su nalazile veoma širok krug čitalaca i u Srbiji. Iako, kako već rekoh, ne spada u lake pesnike u KOV-u, koji je od 1996. bio njen izdavač, njena poezija je izlazila u tiražu od hiljadu primeraka.

Znala sam da ne voli da govori o svojoj poeziji, njenom prevođenju, ocenama kritike, međutim boraveći u Krakovu krajem devedesetih ispričala sam joj o svojoj saradnji sa Savezom slepih Beograda. Reagovala je tako što im je iz tada najnovije zbirke Dve tačke posvetila pesmu Uljudnost slepih, koja je ubrzo postala svojevrsna himna pomenutog Saveza, čiji članovi je recituju svakog petnaestog maja, na svoj Dan poezije.

Šimborskoj kao kultnom pesniku u Srbiji objavljene su sve pesničke zbirke i prilično obiman izbor „feljtona“, uglavnom o istoriografskim knjigama koje je čitala, štampala u četiri toma pod naslovom Neobavezna lektira:

Antologija savremene poljske poezije (izbor i prevod Petar Vujičić, 1964)
Svaki slučaj (izbor iz poezije, prevod Petar Vujičić, 1983)
Antologija savremene poljske poezije (izbor i prevod Petar Vujičić, 1985)
Ljudi na mostu (prevod Petar Vujičić, 1989)
Kraj i početak (prevod Biserka Rajčić, 1996)
Naivna pitanja (prevod Slađana Janković i Petar Bunjak, 1996)
Izabrane pesme (prevod Petar Vujičić i Biserka Rajčić, 1997)
Trenutak (prevod Biserka Rajčić, 2002)
Dve tačke (prevod Biserka Rajčić, 2006)
Neobavezna lektira (izbor i prevod Biserka Rajčić, 2006)
Ovde (prevod Biserka Rajčić, 2009)

Slika: Fotografija Vislave Šimborske u mladosti

Izvor (prvobitno objavljeno): Vreme

Pet pisama Džemsa Džojsa o romanu „Uliks“

Tri pisma Harijeti Šo Uiver (Harriet Shaw Weaver)

I

Cirih, 29. jun 1918.

Draga gospođice Uiver,

Posle devetomesečne bolesti mogu najzad da čitam i pišem. Žao mi je što sam sa ostalim epizodama Uliksa u zakašnjenju. Pre neki dan poslao sam šestu epizodu „Had“ Ezri Paundu, sa posebnom kopijom za vas, a vrlo brzo poslaću i sedmu – „Eol“. Dobio sam, takođe, poslednje delo gospođe Vulf i počeću danas da ga čitam. Zahvaljujem vam na zalaganju oko štampanja moje knjige. Ukoliko ste u prepisci sa mojim američkim izdavačem, bio bih vam veoma zahvalan ako biste mu poručili da se slažem sa objavljivanjem „Sobne muzike“ izvan bostonskog izdanja, sa napomenom da ja zadržavam sva autorska prava.

Želeo bih, takođe, da mu saopštite da četvrta epizoda Uliksa, objavljena u junskom broju „Male revije“ nije moj puni tekst i da izvesni delovi moraju da se podvrgnu prepravljanju.

II

Cirih, 20. jul 1919.

Draga gospođice Uiver,

Pišete da poslednja epizoda koju sam vam poslao („Sirene“) izgleda slaba i razvučena. Čim sam primio vaše pismo, pročitao sam tu glavu još nekoliko puta. Ona me staje pet meseci pisanja. Uvek kada završim neko poglavlje moj razum pada u stanje neke praznine i apatije iz koje mi izgleda da se ta jadna knjiga neće ni pojaviti. Ezra Paund mi je pisao, požurivši da iznese svoje zamerke, ali ja mislim da su njegove primedbe zasnovane na pogrešnoj osnovi i imaju svoj koren u nestalnosti njegovih afiniteta, nestalnosti koja je karakteristična za umetnike sa tako snažnim unutrašnjim preživljavanjima. Brok mi je takođe pisao, moleći me da mu otkrijem svoj stvaralački metod, ali oni su kod mene tako mnogobrojni, menjajući se od časa do časa, iz epizode u epizodu, da i pored najvećeg poštovanja za njegovo kritičarsko strpljenje ne mogu da mu odgovorim… Ako vas „Sirene“ budu zadovoljile, ja se pomalo nadam da ćete „Kiklopa“ i, kasnije, „Kirku“ prihvatiti…

… i, iznad svega, meni je nemoguće da pišem te epizode brže. Elementi teksta se mogu jedino tako stopiti, ako duže vremena budu zajedno. Verujem da je to jedna do krajnosti dosadna knjiga, ali to je jedina knjiga čije mi pisanje predstavlja ujedno i zadovoljstvo.

III

Pariz, 24. jun 1921.

Draga gospođice Uiver,

Stvorena je lepa kolekcija legendi o meni. Neke su ponikle i ovde. Moja porodica u Dablinu veruje da sam se ja obogatio u Švajcarskoj za vreme rata pomoću špijunaža za jednu ili obe zaraćene strane. Tršćani, videvši me da se pojavljujem iz mog privremenog doma pretrpanog nameštajem svakog dana u isto vreme i da se šetam dvadesetak minuta uvek istom stazom do predgradskih dokova i natrag (Ja sam napisao „Nausikaju“ u toj užasnoj atmosferi) raširili su otkriće da sam narkoman. Glavna pretpostavka u Dablinu bila je, dok nisu stigli prvi prospekti Uliksa, da više nisam mogao da pišem i da sam skočio sa nebodera u Njujorku i razbio se. Jedan čovek iz Liverpula ispričao mi je da je čuo da sam postao sopstvenik niza bioskopskih dvorana širom Švajcarske. U Americi su kružile dve verzije: jedna je da sam neka čudna mešavina između Dalaj Lame i Rabindranata Tagorea. Ezra Paund me je opisao kao natmurenog aberdinskog ministra. Persi Uindan Luis rekao mi je da su mu pričali da sam ja malo udaren momak, koji uvek nosi sa sobom četri časovnika i ni sa kim ne govori, izuzev sa svojim susedom, koga svaki put pita kada ga vidi koliko je sati. Jits me je, izgleda, Ezri Paundu opisao kao neku vrstu klovna. Koliki je broj ljud ičiju sam maštu na ovakav način zaposlio – ne znam. Jedna žena ovde izmislila je priču da sam ja užasno lenj i da nikad neću uraditi ni završiti bilo šta. (Izračunao sam da sam potrošio oko 20.000 sati pišući Uliksa.)

Grupa ljudi u Cirihu uveravala je sebe da sam na najvišem stupnju ludila i stalno je nastojala da mi dokaže da treba da odem u sanatorijum gde se poznati doktor Jung (švajcarski čarobnjak koga ne treba brkati sa bečkim čarobnjakom dr. Frojdom!) zabavlja skupo naplaćujući (taksa se naplaćuje po reči) damama i gospodi njihov bes u kostima izazvan dosadom.

Nije mi važno šta se o meni priča, ali sam želeo da vam pokažem kako se sve to zaplelo. Istina je verovatno da sam ja sasvim pristupačna osoba, koja ne zaslužuje tako mnogo slikarske mašte. Javnost je otišla najdalje govoreći da sam ja lukavi prevrtljivac sličan Uliksu, jezuitska sova, sebičan i cinik. Možda u tome ima nečeg istinitog, ali time još nije sve rečeno o meni (ni o Uliksu!), a to što nije rečeno, to je ono što ocrtava moje stvaralaštvo.

Pismo Karlu Linatiju (Carlo Linati)

Pariz, 21. septembra 1920.

Dragi gospodine Linati,

U odnosu na Desijevu sugestiju da je ovaj moj triput prerađivani roman suviše obiman i neuobičajeno kompleksan, bilo bi bolje da vam pošaljem neku vrstu sažete konstrukcione šeme (samo za vas lično!). Možda će vam moja ideja biti jasnija, kad budete pred sobom imali tekst. Sem toga, pišite Rodkeru da vam pošalje ostale kopije. Ja sam dao samo orijentacioni tekst u svojoj šemi ali mislim da ćete ga sasvim shvatiti, kao da je u pitanju celo delo. To je jedan epos o dve rase ( Izrailji – Irci) i u isto vreme ciklus o čovečjem telu kao maloj svakodnevnoj životnoj priči. Karakter Uliksa uvek me je privlačio – još dok sam bio dečak. Zamislite pre petnaest godina počeo sam da ga pišem kao kratku priču „Dablince“! Sedam godina sam radio na toj knjizi. Shvatam je kao neku vrstu enciklopedije. Moja namera je bila da transponujem mit u sadašnje vreme. Svaki događaj (to je svaki čas, svaki organ, svaka umetnost, koja je međuspona i međuodnos u strukturnoj šemi svega) neće biti samo pojedina činjenica, već i posebno ostvarenje sa sopstvenom tehnikom obrade. Svaki događaj je zamišljen tako da kaže nešto određeno o jednoj osobi, mada je ceo roman komponovan tako da stalno obuhvata mnogo ličnosti i izgleda baš onako kako je Toma Akvinski zamišljao vojsku anđela. Nijedan engleski zdavač nije hteo da štampa ni reči od toga. U Americi je objavljivanje bilo zaustavljano četri puta. Sada, kako čujem, sprema se veliki pokret protiv štampanja ove knjige. Inicijatori su puritanci, engleski imperijalisti, irski republikanci, katolici – što je alijansa! Kad sam tako uspeo da ih ujedinim, može mi se desiti da dobijem Nobelovu nagradu za mir!

Pismo Frenku Badženu (Frank Budgen)

Pariz

Ja se osećam toliko prazan. Nisam čitao niti pisao literaturu više godina. Moja glava je jedino puna nekih tričarija. Nameravam da počnem knjigu u kojoj će se sukobiti ravno osamnaest različitih gledišta. Napisaću je takvim stilom koji je potpuno nepoznat u literaturi, a sa izvora legendi uzeću dovoljno da svakoj ličnosti poklonim po mit.

(Neko je rekao o meni: zovu ga pesnikom. Međutim, on izgleda najinteresantniji na madracima!) I, u stvari, takav sam. Jer kad završim posao, želim dobar, dugi mir u kome ću sasvim zaboraviti Uliksa…

S engleskog preveo Tomislav Ketig

Fotografija: Džems Džojs 1922. godine.

Ivan Bunjin: „Kapela“

File:Edvard Munch - Separation - Google Art Project.jpg

Vreo letnji dan, u polju, iza vrta starog majura, davno zaboravljeno groblje – humke u visokim cvetovima, u travi – i usamljena, rušna, stara zidana kapela, sva zarasla u divlje bilje i rastinje, u koprive i čičak.

Deca s majura čuče kraj kapele i širom otvorenih očiju vire kroz jedan njen uzan i razbijen prozorčić u visini zemlje. Unutra se ništa ne razaznaje, samo je jasno da je prohladno. Svuda je svetlo i toplo, a unutra mračno i hladno: tamo, u gvozdenim sanducima počivaju neke dede i babe, i još neki strikan koji si ubio. Sve je to veoma zanimljivo i neobično: kod nas Sunce, cveće, trave, muve, bumbari, leptiri, možemo da igramo, pevamo, veselimo se i ježimo, dok ovako čučimo, a oni večito leže tamo u mraku kao noć, u debelim i hladnim gvozdenim sanducima; sve te ostarele babe i dede i onaj strikan koji je još mlad…

– A zašto se ubio?

– Bio je strašno zaljubljen, a kad je neko strašno zaljubljen , uvek se ubije…

Na plavom, nebeskom moru stoje tu i tamo, kao ostrva, prekrasni, beli oblaci, topli vetar donosi s polja sladunjav miris procvale raži. I što sunce jače i veselije peče, to hladnija promaja izbija kroz prozorčić, iz tame.

2. jula 1944.

Slika: Edvard Munk

Franc Kafka: „Preobražaj“ (odlomak)

Kad se Gregor Samsa jednog jutra prenuo iz nemirnih snova, ugledao je sebe u postelji pretvorenog u ogromnu bubu. Ležao je na leđima, orožalim poput oklopa, i video je, kad bi malo digao glavu, svoj trbuh, zasvođen i mrk, podeljen na otvrdle lukove; na vrhu trbuha se jedva još držao pokrivač, gotovo da sasvim sklizne. Njegove mnoge nožice, jadno tanušne u poređenju sa ostalim telom, bespomoćno su mu treperile pred očima.

„Šta se to sa mnom desilo?“ pomisli on. To nije bio san. Njegova soba, prava, samo nešto odveć mala ljudska soba, mirovala je između dobro poznata četri zida. Iznad stola, na kome je ležala raspakovana kolekcija tekstilnih uzoraka – Samsa je bio trgovački putnik – visila je slika koju je nedavno iseckao iz nekih ilustracija i stavio u lep, pozlaćen okvir. Slika je predstavljala neku damu koja je, sa šeširom i okovratnikom od krzna, sedela ispršena, i dizala prema gledaocu težak krzneni muf, koji joj je skrivao ruku sve do lakta.

Gregor potom skrenu pogled ka prozoru, i od tmurnog vremena – čulo se kako kišne kapi pljeskaju po limenom prozorskom ispustu – postade sasvim melanholičan. ‘Kako bi bilo kad bih još malo odspavao i zaboravio sve budaaštine’, pomisli on, ali to je bilo potpuno neizvodljivo, jer on je bio navikao da spava na desnoj strani, a u svom sadašnjem stanju nije mogao da zauzme taj položaj. Ma koliko snažno se bacao na desnu stranu, uvek bi se, poput ljuljaške vraćao na leđa. Pokušao je to, valjda, stotinu puta, zatvarao je oči da ne gleda nožice koje su se koprcale, i okanio se toga tek kada je u slabinama počeo da oseća lak i tup bol, za kakav dotle nikad nije znao.

„Ah, bože“, pomisli on, „što sam ja izabrao naporno zanimanje! Iz dana u dan na putu. Poslovna uzbuđenja su mnogo veća nego kad se radi u sedištu firme, a sem toga na vratu su mi nevolje s putovanjem, brige oko hvatanja vozova, neredovni, loši obedi, i neprestano druženje sa novim ljudima, koje nikad ne traje duže, nikad ne postaje srdačno. Đavo neka sve to nosi!“ Osetio je lak svrab na vrhu trbuha; polako se na leđima odgurao bliže naslonu postelje, da bi lakše mogao podići glavu; ugledao je mesto koje ga je svrbelo, osuto sve samim belim tačkicama, o kojima nije znao šta da misli; i hteo je da jednom nogom opipa to mesto, ali je odmah povuče, jer ga prilikom dodira prođoše žmarci.

Ponovo je kliznuo u svoj raniji položaj. „Ovo rano ustajanje“, mislio je „sasvim zaglupi čoveka. Čovek mora da se ispava. Drugi trgovački putnici žive kao žene u haremu. Kad se, na primer, tokom pre podneva vratim u gostionicu da prepišem dobijene porudžbine, ta gospoda tek sede za doručkom. Čik da ja to pokušam, kad imam onakvog šefa; smesta bih izleteo. Ko zna, uostalom, ne bi li to za mene bilo vrlo dobro. Kada se ne bih ustručavao zbog roditelja, odavno bih dao otkaz, izišao bih pred šefa i iz dna duše bih mu rekao šta mislim. Morao bi se prevrnuti sa pulta! A i to je čudno ponašanje: sesti na pult i odozgo razgovarati sa činovnicima, koji, uostalom, zbog šefove gluvoće moraju prići sasvim blizu. No, tu nadu nisam još sasvim napustio; kad jednom skupim novac da mu platim ono što mu roditelji duguju – za to će biti potrebno još nekih pet do šest godina – bezuslovno ću tako postupiti. Onda će biti izveden veliki rez. Ali danas, svakako, moram ustati, jer voz mi polazi u pet.“

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Slika: Pierre Joseph Redouté, A Stag Beetle, 19. vek.

Franc Kafka: „Most“

Bio sam ukočen i hladan, bio sam most, razapet nad provalijom. S jedne strane sam se ukopao vrhovima peta, sa druge strane šakama, zube sam čvrsto zario u ilovaču što se mrvila. Skutovi kaputa lepršali su mi oko bokova. U dubini je hučao ledeni potok pun pastrmki. Nijedan turist nije zabasavao do ove besputne visije, most još nije bio ucrtan u karte. – Tako sam ležao i čekao; morao sam da čekam. Dok se ne sruši, nijedan podignuti most ne može prestati da bude most.

Jednom, spuštalo se veče – ne znam da li je to bilo prvo ili hiljadito – moje misli su se kretale neprestano u zbrci i neprestano u krug. Pred veče, u leto, potok je tamnije žuborio, kad začuh nečije muške korake! Ka meni, ka meni. – Opruži se moste, dopro se opri, gredo bez priručja, održi onoga ko ti je poveren. Neprimetno uravnotežavaj nepouzdanost njegovog koraka, ali ako posrne, otkrij svoje lice i poput planinskog boga zavitlaj ga na obalu.

Došao je, gvožđem okovanim šiljkom štapa pokucao je po meni, onda mi je njime zadigao skutove kaputa i složio ih preko mene. Zario je šiljak u plast moje kose i dugo ga onde zadržao, verovatno divlje streljajući očima na sve strane. Ali tada mi je – upravo sam ga sanjarski pratio preko brda i dolina – obema nogama skočio posred tela. Stresoh se od neobuzdana bola, ništa ne shvatajući. Ko je to bio? Dete? San? Drumski razbojnik? Samoubica? Iskušač? Uništitelj? I ja se obrtoh da ga vidim. – MOst se obrće! Još se nisam do kraja obrnuo kad se počeh rušiti, stropoštah se i začas se raspadoh i nabodoh na šiljato kamenje koje me je dotle uvek tako mirno netremice gledalo iz bučne vode.

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir Živojinović, Nolit, Beograd, 1978.

Slika: Edvard Munk

Franc Kafka: „Domaćinova briga“

Jedni kažu da reč odradek potiče iz slovenskog, i trude se da na osnovu toga pokažu kako je stvorena ta reč. Drugi, opet, misle da potiče iz nemačkog, a da je samo pretrpela slovenski uticaj. Ali, nesigurnost oba ta tumačenja, bez sumnje, dozvoljava opravdan zaključak da nijedno nije tačno, pogotovo što se nijednim od njih ne može pronaći neki smisao te reči.

Naravno, niko se ne bi bavio takvim studijama kad ne bi zaista postojalo biće koje se zove odradek. Ono u prvi mah izgleda kao pljosnat i zvezdast kalem za konac, a i doista je, kanda, obavijeno koncem; doduše, to su, verovatno, samo iskidani, stari, nastavljeni, ali i upredeni komadi konca najrazličitije vrste i boje. Međutim, to nije samo kalem, nego iz sredine zvezde štrči jedan poprečni štapić, na koji se pod pravim uglom nastavlja još jedan. Pomoću ovog poslednjeg štapića na jednoj strani, i jednog od krakova zvezde na drugoj, celina može stajati uspravno, kao na dve noge.

Čovek bi se našao u iskušenju da poveruje kako je ta tvorevina ranije imala neki celishodan oblik, pa se sad samo razbila. Ali, kao da to nije slučaj; bar se ne može naći ništa što bi ukazivalo na to; nigde se ne mogu videti nastavci ili prelomi koji bi upućivali na nešto slično; celina izgleda, doduše, besmislena, ali na svoj način dovršena. Uostalom, o tome se ništa pobliže ne može reći, jer je odradek izvanredno hitar i nemoguće ga je uhvatiti.

On se naizmenično zadržava na tavanu, na stepeništu, po hodnicima, u predsoblju. Ponekad se mesecima ne može videti; verovatno se za to vreme preseli u druge kruće; ali potom se neizbežno vraća u naš dom. Ponekad, kad iziđeš kroz vrata i vidiš ga dole kako se prislonio na ogradu stepenica, osetiš želju da mu se obratiš. Naravno, nećeš mu postavljati neka teška pitanja, nego ćeš se s njim ophoditi – već i njegova sićušnost navodi na to – kao sa detetom. „Pa kako se zoveš?“, pitaš ga. „Odradek“, veli on. „A gde stanuješ?“ „Mesto boravka neodređeno“, kaže on i smeje se; ali to je smeh kakav je moguće proizvesti jedino bez pluća. Zvuči otprilike kao šuškanje u opalom lišću. Time se razgovor najčešće okončava. Uostalom, čak ni te odgovore nije uvek moguće dobiti; često je dugo nem kao drvo, što i jeste, kako se čini.

Uzalud se pitam šta će se s njim desiti. Ta zar on može umreti? Sve što umire prethodno je imalo neku vrstu cilja, neku vrstu delatnosti, i od toga se satrlo; ali to se za odradeka ne može reći. Pa hoće li se on, dakle, kotrljati niza stepenice, sa koncem što se vuče za njim, još i pred nogama moje dece i mojih unuka? On, očigledno, nikome ne škodi; ali pomisao da će me on još i nadživeti – ta pomisao mi gotovo nanosi bol.

1914–1917.

Izvor: Franc Kafka, Celokupne pripovetke, preveo Branimir ŽivojinovićNolit, Beograd, 1984.

Slika 1: Avgust Černigoj, 1927.

Slika 2: Mogući izgled odradeka izrađen prema Kafkinoj priči.

Gustav Herling-Gruđinski: „Venecijanski portret“

Pročitah juče u „Korijerovoj“ rubrici sa posmrtnim oglasima: „U Veneciji, u svojoj kući na Calle San Barnaba, umrla je osamdesetsedmogodišnja kontesa Đudita Terzan. Zaspala je za vek veka, pomirena s Bogom. To saopštava njena sestra Đovana Olindo u Rimu. Moli za neremećenje tihog odlaska pokojnice saučešćima.“ Posmrtni oglas primetio sam slučajno, uveče, dok sam tražio televizijski program. I više se nisam pomerio iz fotelje. Kako nas pohode često daleke uspomene? Svakoga verovatno drugačije – mene u obliku haotične, silovite oluje. Tek sutradan, posle nemirno provedene, besane noći događaji, ljudska lica, datumi uskaču na svoja mesta kao kockice prilikom postepenog sklapanja u rasutom rebusu.

U proleće hiljadu devetsto četrdeset šeste godine, na prelazu iz aprila u maj, spremao sam se za put u Veneciju, poslom koji je meni (i mojim pretpostavljenima u rimskoj vojnoj upravi) bio važan. Očekivao sam, da će putovanje potrajati najviše dve nedelje, i taj termin povratka dao sam svojoj ženi. Usput, trebalo je da se istim povodom nakratko zadržim u Firenci.

Tada se već moglo slobodno putovati međugradskim vozovima i autobusima, ali mi, uniformisani, verovali smo samo vojnim transporterima. Njihova mana u slučaju žurbe, a vrlina u slučaju turističkih iskušenja bila su česta i duga zaustavljanja. Moj pohod bio je neodložan, ali ne u toj meri da nisam mogao da ga pod bilo kojim izgovorom svojevoljno produžim. Sa prvim (američkim) džipom koji me je pokupio otišao sam u Orvijeto i tamo proveo poslepodne i noć, obezbedivši prethodno engleski putnički kamion za narednu etapu do Firence.

Zao mi je što uspomene (posle tolikih godina!) nisu kadre da reanimiraju atmosferu prvih susreta s italijanskim čarima arhitekture, slikarstva i pejzaža – otkrića devičanskog vida, koja se potom zatiru ili menjaju sa svakim sledećim susretom. Sećam se jedino da sam u stanju nepomičnosti i unutrašnjeg drhtaja, koje nije imalo ničeg zajedničkog sa estetskim doživljajem, mnoge sate proveo u Duomu, čas sedeći, čas klečeći, pogotovo u kapeli Strašnog suda. Bilo je u tome nekog očišćenja od rata i svekolikih iskustava u minulih šest godina, neke bezglasne molitve za milost. Čudo da me Rim nije podsticao na takve aktivnosti.

S večeri, opijen od orvijetskog vina u taverni pored Duoma, ne obazirući se na prolećnu svežinu, prespavao sam noć na kamenoj klupi suprotne strane Katedralnog trga, i svako buđenje nanovo me je utoljavalo i uspavljivalo ponešto zamagljenim obrisom frontona Duoma, fasade koja je u prolećnoj pomrčini nalikovala ogromnim kamenim orguljama.

U Firenci sam brzo obavio privatne i službene poslove, obišao sam spomenike u centru i, obeshrabren svetinom vojnika i turista, pobegao na Arno. Tamo sam, kod bukiniste u maloj i prašnjavoj prodavničici, budzašto kupio veliki tom Albuma di ritrati. I sa ovim Albumom portreta u rancu, u osvit zore posle noći prespavane kod adresata po rimskoj preporuci, stao sam na gradsku maltu, i čekao automobil za Veneciju ili okolinu. Ukazala se prilika samo do Padove.

U Padovi sam, među poljskim oficirima nabasao na poznanike, i zajedno s njima oko podneva stigao u Veneciju. Gradska vojna komanda u uličici nadomak Trga svetog Marka već je bila zatvorena, a ponovo se otvarala tek u ranim večernjim satima. Odustajući u momentu od kasarne koja mi je sledovala, bio sam gotov da pokucam na vrata nekog od malobrojnih nekonfiskovanih hotela. Svi su, navodno, bili prepuni; navodno, jer se istina odslikavala na neblagonaklonim pogledima recepcionera. Vratih se, stoga, na trg, gde sam srećnim slučajem uspeo da zauzmem jedini slobodan stočić u kafanici preko puta Bazilike. I izvukoh iz ranca svoju knjižurinu.

Album portreta bilo je nesumnjivo trgovačko dostignuće tridesetih godina, koje ruka kvalifikovanog tutora, istoričara umetnosti, nije čak ni ovlaš dotakla. Ali izbor je bio bogat, reprodukcije dobre, a beleške o portretima pozajmljene iz ozbiljnih biografija i monografija.

Antologijske publikacije tog tipa nastoje pre svega da uhvate suštinu njihove glavne teme. U slučaju Albuma, cilj je bio da se predstavi što šira gama nijansi u portretskoj umetnosti. Neizmerno je tanka nit koja dobar konvencionalan portret odvaja od portreta koji po intencijama slikara treba da bude iščitavanje: karaktera, psihe, duhovnosti, balasta životnog obrasca (u autoportretu samoga sebe). U grubim crtama, razdvojio bih tri kategorije portreta, izostavljajući, razume se, konvencionalne, u kojima glavnu ulogu igra faktor sličnosti i odevenosti. 1. Pogodak u cilj na prvi pogled portretiste, koji namah pogađa esenciju izraza lica (Holbajn i Rembrant, na primer), jer je, po meni barem, nesumnjivo da svako pravilno sagledano lice koje ima naročit smisao već na prvi pogled snažno progovara. 2. Poetsko-emocionalni portreti, senzacionalni i intenzivni poput dobrog stiha (Van Gog, recimo). 3. Ispitivačko-psihološki, veoma lični u prilazu portretisanom licu (Lorenco Loto), suprotni Ticijanovoj tipičnosti.

Lorenco Loto! Izrečeno je ime velikog i dugo nepriznatog slikara – prvenstveno portretiste – venecijanskog. Pišem ga sa izvesnim ženiranjem. Hoće li mi čitalac poverovati (a stalo mi je da poveruje) da sam na samom početku svog putovanja (i svoje priče) naišao na trag tako važan za Venecijanski portret? Nastavi li da čita skeptično žmirnuvši okom, zamoliću ga samo da ne zaboravi da nije autor taj koji gospodari hirovitim, najedanput prekinutim i iz čista mira razdvojenim linijama sudbine; on sam biva iznenađivan Rukom, koja vodi njegovu ruku.

Beleška o slikaru koja se nalazila u Albumu portreta bila je satkana od veoma vrednih citata, i otkrivala je život večitog baksuza. Loto se rodio krajem XV veka u Veneciji. Naš vek, kao i onaj koji je bio na izmaku, konačno su u njemu iznedrili zrelog stvaraoca, nadmašnijeg katkad od svojih savremenika – Ticijana, Mikelanđela, Rafaela, Direra – a opet, u svom prilično dugom životu, jedva primetnog i jednako nepriznatog od strane mecena i poznavalaca umetnosti. Slikao je mnogo, ali bez uspeha: bio je probisvet koji se, izgleda, u svom upornom traganju prihvatao skromnih narudžbina. Njegovi portreti i slike u crkvama su u bescenje. O njegovom karakteru najbolje svedoči poklič zlobivog Aretina: „Loto, kao dobrota dobar, kao vrlina vrli!“ Svedočanstva epohe pominju njegovu „duhovnu mrklinu“, i „religiozni nemir“, što je izazivalo sumnju da je u potaji bio naklonjen luteranizmu. Važio je za Belinijevog učenika (danas se zna da je njegov učitelj bio Alvize Vivarini). U freskama s religioznom tematikom činilo se da je Koređov srodnik, u portretima je premašivao Stendalovog miljenika. Nikada se nije oženio, beskućnički način života produbio je u njemu naklonjenost samoći. Govorilo se da je „bez korena“.

Hteo je da bude sahranjen u Veneciji, a opet, bio je više nego ubog da bi pred smrt mogao u njoj da se nastani. Poslednje godine života proveo je kao iskušenik u manastiru u Loretu, sa sigurnim tanjirom supe svaki dan. Tamo je i umro u bezmalo osamdesetoj godini života. Dvadeset godina posle objavljivanja Albuma portreta, veliku monografiju o njemu napisao je Bernard Berenson, iz koje danas prepisujem rečenicu: „Nikada, ni pre Lorenca Lota, ni posle njega, nije se desilo da umetnik na licu modela odslika tako velik deo njegovog unutarnjeg života.“

Smrkavalo se, već sam mogao da krenem u gradsku vojnu komandu.

Moje hartijetine su odmah i bespogovorno prihvaćene. Engleski narednik iz odeljenja za stambena pitanja upitao me je da li više volim sobu u hotelu, ili privatni smeštaj u delimično konfiskovanoj kud. Odabrao sam ovo drugo. Zabrinuta lica, pregledao je liste, dok najzad nije s olakšanjem lupnuo prstom po jednoj od adresa na spisku, rekavši da mogu da dobijem ceo parter u kući na Calle San Barnaba. „S lojalnim upozorenjem (dometnuo je) kuća je dopola ruinirana, zapuštena, pripada venecijanskoj grofici, koja je zaposela ceo sprat. She is a bitch and a witch.“

Kuću sam pronašao bez mnogo truda iste večeri, uprkos tome što je bila smeštena u začelju, iza lanca stambenih višespratnica, i što ju je sa ulicom povezivao uzan, prljavi pasaž. Kontesa je, (svi su je u okolini zvali tako, a ne po imenu i prezimenu), osmotrivši me od glave do pete s jedva suzdržanim gađenjem i iskrom gneva u crnim očima, uzela nalog iz mojih ruku i, razvedrivši se malčice saznanjem da sam Poljak, dade mi ključ od ulaznih vrata i unapred najavi da se ona „ne bavi“ kućom. Izbacivši iz komode na krevet čaršave i peškire, upozorila me je na neupotrebljivost kuhinje, kao, uostalom, i kupatila u kojem jedino mogu da se istuširam hladnom vodom. Kafu mogu da popijem u baru na Kampo San Barnaba, pored crkve. Saopštila mi je da je restaurator i kopist slika, da često radi noću, drži, dakle, do mira i tišine. „Bilo bi najbolje da obostrano ne znamo jedno za drugo. Molim vas, takođe, da ovde ne vodite društveni život“ (što je bio eufemizam vojničkog običaja privođenja prostitutki).

Engleski narednik bio je u pravu: zapuštenost dvosobnog partera, kuhinje i kupatila budila je ozlojeđenost; na sreću, sem širokog kreveta moglo se računati na fotelju prislonjenu uz bibliotečki ormar, pun knjiga i monografija iz slikarstva. Ostatak: sto, stolice, komoda – zapaćen prljavštinom, lelujao se i izvrtao na svaki, i najmanji pokret. I sama kuća bila je bezmalo ruina, s rupama od otpalog maltera, sa spoljnim gvozdenim stepenicama, koje su prianjale za zid i vodile na sprat (unutrašnje, verovatno retko korišćene, uznemirujuće su pucketale kad je kontesa silazila da mi otvori vrata). Tek, videlo se da je u drugoj sobi neko donedavno stanovao, po njenim zidovima bile su okačene slikarske reprodukcije i fotografije, a blizu zastakljenih, sada i zablokiranih vrata, koja su izlazila na spoljno stepenište, stajao je veliki, stilski, zatvoren (bez ključa u bravi) garderobni ormar. Kako se sutradan pokazalo, na spoljašnjim gvozdenim stepenicama prekodan su dremale tri pufnaste mačke, rasplašujući pacove, kojima je pasaž sa izlazom na ulicu bio put do kanala.

Mnogo godina kasnije, kad sam postao obožavalac The Aspern Papers, svaki put kad bih pročitao novelu Henrija Džejmsa, setio bih se kućice na Calle San Barnaba. Istina, u poređenju sa kućom dveju junakinja, Aspern Papers, bila je bedna, ali je u njoj vladala slična atmosfera – kako li je definisati? – atmosfera, reklo bi se, u potaji gmižućeg raspada, i pored toga što je moja kontesa bila stasita, naizgled četrdesetogodišnja žena, dok je stara Mis Bordero, u mladosti ljubavnica čuvenog pesnika Asperna, bila grob neopojan koji ljubomorno dreždi nad njegovim dragocenim ljubavnim pismima.

Mrtav od umora, srušio sam se na krevet, a kad sam se probudio, časovnik je pokazivao deset sati. Osećao sam glad. Mračnim prolazom, izišao sam na ulicu, Kampo je bio blizu. Bar pored crkve, iako prazan, bio je još otvoren (pred letnju sezonu deset sati uveče u Veneciji je već odmaklo doba). Ušao sam u malu prostoriju u samoj pozadini, gde se uz butelju vina za jelo posluživalo nešto hladno. Na ulaznim vratima gazda je spustio serrenade, ugasio svetlo u baru i seo pored mene. Već je znao da sam se nastanio kod kontese.

Nije ga trebalo bodriti da priča, večernje ćaskanje „na leru“ uz čašu vina osećaj je naročite naslade svakog bifedžije. Kontesa nije bila grofica po rođenju. Mlađahnu studentkinju Akademije lepih umetnosti zaveo je poprilično stariji od nje grof Terzan. Zatrudnela je. Terzan je pristao da svoje prezime zajedno s titulom ostavi i njoj i detetu, uz uslov da posle venčanja više neće pokušavati da se s njim sastane. Kupio joj je kućicu na Kale san Barnaba, u ono vreme još solidnu, i otputovao na svoje imanje kod Sondrija, u Valtelino. Odonda više nije viđen, nije došao čak ni za prvu dečakovu pričest. Dečak je završio gimnaziju, upisao arhitekturu. Alvizo, zvali su ga po nadimku Alvi. Zarađujući od restauracije starih slika i kopiranja remek-dela na Akademiji po narudžbini bogatih klijenata, majka je zarađivala za život. U Alvija je bila zaljubljena (zaljubljenost je bila obostrana), osim njega nije ništa videla, jeste, tako je, on je mladić dobar i lep. Ona sama, iako mlada i lepa – videli ste – živi kao kaluđerica. Zapustila je kuću, zapustila sebe. Danas jedva da sastavlja kraj s krajem – kome danas pada na pamet da restaurira stare slike i naručuje skupe kopije iz Akademije – toliko je zapala u dugove da su u prehrambenim radnjama prestali da joj daju na veresiju. Ja joj ujutru dajem capuccino e cornetto, pravim se mutav kad mi naredi da to zapisujem u svesku dužnika. Kontesa! Vanbračna kći školske servirke (ta poslužiteljka kasnije se udala i rodila drugu kćerku, danas bogatu ženu u Rimu), a nosi se kao prava grofica. Na početku hiljadu devetsto četrdeset treće sin joj je mobilisan, a posle godinu dana služenja prestao je da se javlja – već tri godine živi samo u tome. Samo da vidite kako majka jutrom i po podne trkom silazi do poštanskog sandučeta ispred kuće. I ništa, već dve godine niti jedne reči, svi to znamo, rat se završio pre ravno godinu dana, toliko vojnika iz Venecije vratilo se svojim kućama. Videćete, sami ćete videti: ujutru do sandučeta, potom do Akademije, po podne do sandučeta, uveče u kući koja je ponekad jarko osvetljena. Na svetlo zacelo daje većinu onog što zaradi. Iz kuće izlazi retko. Kažu, tek do koje antikvarnice ili prodavnice za boje i platna. Srušiće joj se jednoga dana ta njena kućica. Srušiće se, kunem se, i pogrebaće Kontesu sa svim njenim slikama. Tja, valja zatvarati, ponoć je već. Baš sam je naogovarao, ali bolje je da čovek zna kod koga stanuje. Pretpostavljam da je to malo para od vojske za sobu trenutno važna stavka u njenom budžetu. Štos je u tome što malo ko uspe da izdrži tamo duže od tri-četiri dana.

Službene i privatne poslove završio sam u roku od dva dana, tako da sam, zapravo, već mogao da tražim prevoz do Rima. Ali čovek ne dolazi u Veneciju prvi put u životu da bi se s njom oprostio tek pošto ju je pozdravio. Zato sam se sa osećajem lakoće i stalno narastajućeg prosvetljenja prometnuo u turistu. Uostalom, još uvek sam bio daleko od datuma prvobitno planiranog povratka.

Venecija mi je, posle Napulja i Rima, bila treći veliki grad u Italiji, koji sam video odmah posle rata; izostaviću Firencu, u kojoj je moje zadržavanje bilo tek munjevita poseta gradu-muzeju, bez mogućnosti da dublje zavirim.

Svaki od ta tri grada drugačije je izronio iz rata. Napulj sa bolnim smeškom (a opet – smeškom) i varaličkim sjajem u oku, kako dolikuje gradu koji je uspeo ne jednog zavojevača i ne jednu tuđu vladavinu u svojoj istoriji da otrpi, i savlada je nevidljivim oružjem prevejane i podsmešljive krotkosti. Rim sa grimasom očajničke panike, s neprisebnim i smernim pogledom bednika, koji je naprasno izgubio skoro sve što je posedovao, i spreman je da sve što mu je preostalo da za šansu običnog preživljavanja. Venecija (možda zato što je prošla već godinu dana od kraja rata) sa jedinstvenom elegancijom, dostojanstvom i tajnovitom nadmenošću nedodirljive suštine, grada toliko gordog da nema tog delije koji bi bio kadar da na njega digne ruku.

Najteže je izbeći klopku banalnog ponavljanja kad nastojimo da ushićenju damo izraz. Ali slično je sa izjavljivanjem ljubavi i zaklinjanjem na nju. Nastupa nešto što liči na samorazrešenje od fraze, na koju se više ne obraća pažnja, jer je otrcana, oveštala, i reči kao da počinju da sjaje novom svetlošću, iskoračuju iz vlastitih, svakodnevnih značenja.

Takva je bila moja ljubavna posvećenost u Veneciju. Svakog dana sve jače sam se zaljubljivao u grad, za koji pesnik kaže da je sazdan od snoviđenja, a kojem sam se ja divio zbog naročite veze, reklo bi se: zbog zavenčavanja sna sa javom. Trenutak buđenja u kojem sipljiv san traje i raspršava se na svetlu dana. Od takve je građe bila, po meni, Venecija. Još stvarne? Već nerealne? Zastajao sam na mostovima i kanalima dugo, veoma dugo, kao da ću u tamnoj vodi ugledati ogledalo, koje čuva to što prohuji, odraz proteklog vremena. Na ulicama i trgovima osluškivao sam korake – koji se udaljavaju ili tek približavaju? Nisam išao brodom, stalo mi je do toga da do svakog mesta stignem pešice. Gondola mi je ličila na utvaru. Znao sam, pomirio sam se s tim: čak i kad bih se ovde nastanio, ili kad bih barem često dolazio u Veneciju – do njenog jezgra nikad neću prokrčiti put – što u drugim gradovima mogu. Jer ga nema. Nema jezgra ni srca Venecije, odviše lakosipive i isparljive, neuhvatljive i migoljave. Nisam voleo Trg svetog Marka i prekrasnu Baziliku, nisam voleo Duždevu palatu, nisam voleo grad suviše konkretan, poduprt vrškom tvrdog tla. Više sam voleo Veneciju koja balansira na pograničju, jer ona je bila dokaz realnosti sna. Čak ni na Canal Grande, toj zmiji (kako ga većina putnika naziva), od dvoraca, bogzna čime izatkanih, krhkih kao priviđenje. Venecija je bila i nije bila, vladala je samom idejom Evrope i ujedno pretila nestankom, bila je sklona padu. Baš u nju sam, s gorčinom i u isti mah s ushićenjem, bio zaljubljen, premeravajući je od jutra do mraka svim dostupnim stazama. Ali istina, koju ne smem da zatajim, bila je i to da je od prvog trenutka Venecija moje ljubavi takođe bila žena kod koje sam se nastanio.

Ordinarnu soldatsku definiciju bitch koristili su engleski i američki vojnici za žene uopšte, najčešće za žene koje nisu poznavali, ili koje su znali tek iz viđenja; bio je to, znači, oblik uvrede i pljuvanja u lice. Međutim, definišući kontesu rečju witch, engleski narednik iz gradske komande slučajno je, ili na osnovu nekoliko letimičnih službenih susreta pogodio ono što je u njoj uistinu počivalo. Pojavljivala se se iz nje takođe veštica, kad bi se u njenim vatrenim crnim očima, koje odudaraju od duge i veoma svetle kose, pojavljivala furija. Izgledala je tada opasno, ne gubeći ništa od svoje lepote, eh! – retke lepote. Malo zatim njeno lice prevukao bi mrk, mek baršun, a crne oči nisu gasnule, pre su bežale nekud daleko, u rejone nedostupne bilo kome osim njoj samoj. Visoka, vitka, zgodna, mladolikija od bilo koje četrdesetogodišnjakinje, čiji izgled bi joj se mogao pripisati, imala je dar za munjevite transformacije, kao da joj je bilo stalo do toga da stalnim mutacijama izaziva pometenost kod posmatrača. Bila je svesna svoje lepote, ali bez trunke taštine. Ako bi se zanemarili izlivi gneva koji su u njoj povremeno dolazili do izražaja, bila je anđeoski blaga, sanjalačka, zamišljena, i obožavala je dve stvari – sina i venecijansko slikarstvo (sin je bio tabu tema, a venecijansko slikarstvo – teren uvek otvoren za razgovor). Nije postavljala pitanja, a pokušaje indagacije, čak i najopreznije, otklanjala je mrštenjem obrva i stiskanjem usta. Izgledalo je da se svesno, namerno drži svoje zagonetnosti. Ovaj profil skiciram ex post, iz perioda kad bih se na večernji poziv uspentravao naviše. Ubrzo mi se u glavi javila ludačka misao: nekako, bila je utelovljena Venecija, ali ne kao bogomdana kći grada na laguni, koja odražava neke njegove osobine, već kao sama Venecija, objekat divljenja koji je neraskidivo urastao u čudesni grad, kao svet zauvek zatočen u ogledalo kanala. Bila je plebejsko dete, u kome je stečena aristokratska patina stvorila čistu, zvučnu leguru niskog porekla.

Posle nekoliko dana pešačke eksploracije, „uzduž i popreko“, u kojima sam zalazio u najuže calle, gacao kraj kanala, boravio na suncu na malim campo, visio na doručjima i nadsvođima mostova, morao je da dođe red i na slikarstvo. Kud sam se vraćao kasno, mrtav umoran, zagledan pred san u slike kontesinog sina. Bilo ih je četiri; zastakljene i uramljene visile su na zidu u obliku stepenica: počev od slika iz detinjstva, preko onih iz dečaštva, sve do dve fotografije iz momačkog doba, iz vremena studiranja. Pristajala im je jedna reč: heruvim. Dečji uvojci i spletak loknica ustupili su mesto bujnoj narogušenoj ćubi koja je opet jednako bila u očima, i na celom tom punačkom, a potom izduženom licu, odslikavala se dobrota i neizreciva slatkoća. Na najskorašnjijoj fotografiji pogled je nešto ogrubeo, opet, ne na uštrb heruvimskog izraza. Na majku je pomalo ličio po devojačkim crtama oko usta. Dok sam ulazio u Akademiju, znao sam šta u njoj tražim pre svega.

Bacao sam rasejane poglede na slike u prednjim salama, zavirivao sam u bočne, već misled da ću doživeti razočaranje, kadli, u uglu kolekcije venecijanskih majstora spazih moju gazdaricu. Nastavljala je sa kopiranjem portreta Lorenca Lota Giovane nel suo studio. Bila je tako zaokupljena radom da nije ni primetila kako neko u pozadini pod kosim uglom pažljivo posmatra njen minuciozni vez na platnu koje je bilo istih dimenzija kao i original. Ah, Loto! Leva ruka koja okreće stranice knjige, stvarajući divan kontrapunkt prilično asketskoj, ravno začešljanoj glavi, koja je oduzimala pravo portretu da nosi naziv giovane. Mladić je prerastao, tačnije prerastao je mladalaštvo. Malo sam se primakao i preko ramena zavirio u to njeno izlaženje na kraj s prekrasnom rukom na posuvraćenim folijalima. Tek je tada, okrenuvši se, odgovorila na moj pozdrav. Oslonjena o zid, spremna već za prodaju, stajala je kopija Đorđoneve Bure, zapanjujuća po preciznosti i starim nijansama boja, skoro bolja od originala u liku nage žene sa odojčetom na kolenima.

Izašli smo ispred Akademije, na kanal. Za nju je bilo iznenađenje to što podosta znam o slikarstvu, pogotovo o portretskoj umetnosti. Po njoj, niko nije mogao da se ravna sa venecijanskim portretistima, najviše je cenila Lota. Mogao sam da joj se blago usprotivim, ali nisam imao volje; zagledan u nju, činilo mi se da je i sama živi portret. Zato sam mehanički odobravao, sve dok nije zapazila tu moju poluprisutnost u razgovoru, nasmejala se ne bez primese jedva primetne koketnosti i rekla: „Popnite se večeras kod mene, sad moram da se vratim štafelaju.“

Otada počinju moje posete spratu; posle bazanja po gradu, vraćao sam se uveče nestrpljiv i uzbuđen. U suštini, ceo dan sam čekao samo veče, sve više brkajući, a možda i poistovećujući Veneciju sa Venecijankom. Mileo sam naviše škripavim stepenicama s flašom viskija i konzervama iz venecijanske vojničke kantine. Razgovori o slikarstvu posle večere, i čaša viskija u ruci; kakvo je to samo zadovoljstvo bilo! Zaboravio sam Rim, svoju ženu, svoje radne obaveze. Proticale su „vanprogramske“ sedmice mog boravka u Veneciji, treća, četvrta. U poštanskom sandučetu, do kojeg bi kontesa uistinu trkom silazila dva puta dnevno, pošto bi tuda prošao poštar, pojavila su se pisma za mene – opomene, pozivi, prigovori. Odgovarao sam euforičnim razglednicama, bez ijedne reči objašnjenja, kao pijan čovek, koji ne čuje šta mu se govori.

Gornji sprat bio je iste veličine, samo što je na njemu između ateljea i spavaće sobe bila srušena pregrada, pa su kuhinja i kupatilo s obe strane bili širi. Čitav sprat u stvari bio je jedan veliki atelje, svuda su dominirala platna, skicenblokovi, monografije, ovlašne reprodukcije, pod njima je nestao čak i široki kauč. Bilo je nemogućno probiti se do jednog od krila tek tako. Pravi atelje, koji je takođe bio mali salon sa dve fotelje, od spavaće sobe razlikovao se po dekoraciji zidova. Ovi zidovi bili su potpuno pokriveni fotografijama njenog sina, a na glavnom zidu ateljea visile su dve veoma velike, savršene i valjano uramljene Lotove reprodukcije: Giovanetto iz milanskog Zamka Sforca i Ritrato d’ uomo visto per tre lati iz Bečke galerije. Pored prozora koji gleda na pasaž, ali i s pogledom na calle i na kanal, stajao je štafelaj; platno srednje veličine na njemu zaklanjala je desenirana venecijanska marama. Milanskog Mladenca sa okićenom beretkom i u prugastom kaftanu, koji u rukama drži knjigu oslonjenu na kolena, veliki majstor portretisao je u položaju između profila i anfasa; sedeo je bočno od posmatrača, kome je delimično okretao lice efeba, izvanredno pravilnih linija, čiju je lepotu naglašavalo veliko, bezdano oko (drugo je bilo jedva vidljivo). Bečki troportret ostavljao je utisak Lotove igrarije. Muškarac, možda tridesetpetogodišnji, retke brade, s rukom na grudima, težinjav u svojoj ozbiljnosti i životnom iskustvu, i dva njegova profila s obe strane, oštriji desni, i ne naročito izražajan levi. Frapantna je bila kompozicija milanskog portreta i bečkog troportreta na zidu: čoveku se moglo učiniti da isti model pozira u ranoj mladosti i u zrelom dobu.

Bio sam u nju zaljubljen? Možda je ta fasciniranost bila bolest, lepa bolest? Koliko se sećam Stendalovog traktata De l’amour (nemam ga pri ruci), veliki poznavalac ljudskih srca pokazivao je i opisivao uzgredna osećanja nasuprot glavnoj ljubavi – nepotisnutoj i neugroženoj opčinjenošću, urokom – onim što Italijani (a Stendal je sjajno vladao italijanskim jezikom ljubavi), kad na taj način govore o onome ko je zatreskan, izražavaju rečima e stato stregato: ostao je začaran. Takođe je jasno da u takvom ljubavnom godu na panju osećanja prema drugoj, zaista voljenoj ženi, s vremenom može da dođe do stendalovske „kristalizacije“. U mom slučaju nije došlo. Tačnije, bio sam zaustavljen na korak do nje.

Bilo je to valjda mesec dana po inauguraciji mojih večernjih poseta gornjem spratu. (Tog jutra dobih službeno pismo od rimske vojne komande s upozorenjem da moj dalji boravak u Veneciji može biti shvaćen kao dezerterstvo; štabni kolega dopisao mi je da „ozbiljno počinje da se brine“ moja žena). Oko jedanaest, za vreme razgovora i zajedničkog pražnjenja flaše, kontesa je spustila ruku na moje koleno. Preko njene, spustio sam svoju. Nije je povukla, naprotiv, zatvorila je oči. Sledeća kretnja bila je na meni, osetio sam suvoću u grlu, znao sam da naš odnos menja kvalitet; zacelo je to bila ova „kristalizacija“ – silovita i koja vremenu produžava trajanje. Najednom, neko je dozva sa kapije, glasom vidno iritiranim. Trgla se i prišla prozoru: „Dolazim, hvala. Oprostite, molim vas.“ A meni: „Vratiću se odmah, imam telefonski poziv kod suseda.“ (Kod sebe nije htela da uvodi telefon „iz principa“, ili iz straha od troškova.) Strčala je škripavim stepenicama, mogao sam odozgo da vidim kako ostavlja vrata od donjeg sprata otvorena.

Pošto se malo pribrah, padoh u iskušenje da otkrijem platno na štafelaju. U pitanju nije bilo samo platno. Bila je to slika u starom, zlatastom ramu, ištrpkanom i izrupčanom od potkornjaka. Eto milanskog mladenca – već je jasno skiciran iz poluprofila, s licem heruvima; da, to je bio Alvi, nagledao sam se njegovih fotografija. Zdesna Alvi en face, sličnost još upadljivija. Kompozicija je bila zamišljena kao dvoportret.

Na vreme prebacih maramu preko slike, već se čulo kako je zalupila za sobom kapiju. Kontesa je drhtala od uzbuđenja, činilo se da neke reči nije u stanju da pravilno izgovori. Blago zamuckujući, ipak je rekla: „Molim vas da se sutra iselite, potreban mi je donji stan, preklinjem vas, preklinjem.“

Rano izjutra izišao sam sa ruksakom, ali umesto da pojurim do trga pored stanice, poslednji put zaronio sam u Veneciju. Čudesna Venecijo, čudesna Venecijanko, hoću li vas još nekad videti? U sumrak razabrah da su mi ključevi od kuće u džepu a da mi Albuma portreta nema u ruksaku. Uveče se kao lopov prikradoh do Calle San Barnaba, bešumno otvorih vrata i ne paleći svetlo u sobi pipao sam po mraku, kako bih na prstima prišao do stočića pored kreveta na kojem je ležao Album. U taj mah po šljunku se razlegoše koraci, na gvozdeni stepenik kroči visok muškarac u vojničkoj jakni i furažerki, sa gornjeg sprata strča kontesa i obisnu mu se oko vrata, tiho jecajući. Video sam ih, ostavši neprimećen. To lice zaraslo u bradu zaviri najednom kroz prozor u sobu, u kojoj stajah gotovo urastao u zid, i na tren oka spazih tvrdo, okrutno lice, sa dva užarena uglja umesto očiju. Takvu sam sačuvao uspomenu na povratak „heruvima“ iz rata.

Imao sam sreće. Pored stanice na trgu, za noćni polazak za Rim spremao se novozelandski kamion natovaren sanducima pokrivenim ceradom. U širokoj kabini našlo se dovoljno mesta da se između šofera i njegovog zamenika ugura i treći putnik.

U Rimu je – što nije promaklo ni mojim kolegama u vojnoj upravi niti mojoj ženi kod kuće – ovladalo mnome čudno raspoloženje, ukrštanje euforije s nemirom. Bilo je relativno lako i za jedno i za drugo optužiti Veneciju. Zaljubio sam se u Veneciju, otud euforija ljubavi; nemir je budila sumnja da li ću je ikad više videti, pošto je naša vojska već bila u fazi priprema a odlazak iz Italije u Englesku.

Na leto sam sa ženom otputovao na jednonedeljni odmor na Kapri. Tamo, na plaži, pronašao sam ostavljen primerak Stars and Stripes bačen od strane američkog vojnog lica, dnevnog lista za vojnike koji govore engleski, lista u koji gotovo da nikad nisam zavirio, imajući na raspolaganju novine Drugog korpusa i italijanske novine, za mene naročito važne kao instrument za jezičke vežbe. U Stars and Stripes cela šlajfna bila je posvećena venecijanskoj reportaži sa fotografijama; odmah sam prepoznao rđavo odštampane fotografije kontese i njenog sina. O slučajevima koje je opisao američki reporter ćutale su italijanske novine (o našim skromnim poljskim novinama i da ne govorim) iz razloga koje do danas ne razumem. Zar je ta priča u atmosferi posleratne Italije kod italijanskih novinara, zaljubljenika cronaca nera, izazivala pometenost?

U najkraćim crtama, priča je izgledala ovako. Grof Alvizo Terzan, sin grofice Đudite, u poslednjoj fazi rata pristupio je specijalnom odredu u Republici Salo, odredu koji se brzo proslavio svirepošću, koji je reporter nazvao „odred krvnika“, koji je i od Italijana bio žigosan rečima La squadra fascista degli aguzzini e dei boia. Nakon poraza vratio se u rodnu Veneciju, skrivao se u kući svoje majke na Calle San Barnaba. Imali su običaj da veoma kasno, dobrano po ponoći idu u šetnju sasvim opustelim gradom. Prekjuče, 27. jula (saopštavao je venecijanski dopisnik i reporter), sa kapije kuće na Campo San Barnaba maskirani muškarac pritrčao je paru u hodu, i bez reči ispalio tri hica u mladog grofa. Potom je strčao u pravcu velikog kanala gde ga je verovatno čekao motorni čamac. Završna scena reportaže nije morala da bude i plod autorove mašte. Prvo, mogao ju je videti neko s prozora. Drugo, poklapa se sa mojom predstavom. Pre nego što se pojavila alarmirana policija, to jest dvadeset minuta posle ubistva, grofica Đudita najpre je ćutke klečala nad sinovljevim posmrtnim ostacima, a potom je na njih legla „kao da joj je bio ljubavnik, a ne sin“ (reči reportera). U tom položaju je ostala do dolaska policije, i dvojica snažnih muškaraca dugo nisu uspevali da je odvoje od ustreljenog.

Ovaj broj Stars and Stripes, začudo, nisam želeo da pročita moja žena, koja je ležala pored mene na plaži, već sam, tobože rasejan, zajedno s njim uskočio u more i oštrim pokretima otisnuo se daleko od obale. Raskvašene novine počele su polako da tonu; nepomično, održavao sam se na površini nadomak njih, zagledan u dve podlokane fotografije.

„Odeljenje krvnika i dželata“, po definiciji Italijana. Za prikupljanje nekakvih izveštaja, ili makar informacija o njemu još uvek je bilo prerano. Ali za deliće, haotične deliće nije. U Rim su se slili učesnici, te svedoci borbi na Jugu. Istina, nisu bili odviše razgovorljivi, završna faza rata pogodovala je svireposti obeju strana, kako fašistima tako i partizanima; u to vreme najčešće korišćena reč bila je „eskalacija“. I pored toga, uz vino, uz flašu alkohola, pokatkad bi se razvezali jezici. Dvaput sam u svojim opreznim ispitivanjima naleteo na prezime mladog grofa Terzana. Svaki put za njega se govorilo belva, što je spoj „zveri“ i „tiranina“. Jedan od pripovedača otišao je još dalje: belva umana zvuči oštrije.

O njemu, tom „heruvimu“ po imenu Alvi tada sam neprestano razmišljao; o njemu, ne o njegovoj majci. Rat nam nije uskraćivao primere ljudske bestijalnosti i svireposti koja je ranije bila nezamisliva. Naročito u mojoj zemlji. Slušajući vesti iz Evrope, pokorene od strane Hitlerove vojske, a isto tako zaposednute (najpre delimično, a potom sve šire i šire) od strane sovjetske vojske, ponekad bi se spontano predali glupoj i egoističnoj reakciji: „Čovek se na sve navikne“. U toj rečenici krio se zametak totalitarne „reedukacije“. Bila je to laž, laž koja nam je natopila dušu kao otrov. Svestan toga, krstario sam po Rimu, ali sam dobro znao i to da mi kraj rata i njegov nagoveštaj oživljavanja elementarnih ljudskih osećanja neće dati da nesmetano u ovoj svesti i istrajem. Najzad, ona je bila usredsređena na lice Alviza Terzana. Sećao sam se detinjastog, mekog, skoro devojačkog lica s fotografije; i lica s prozora koje je, u ono veče povratka kući, zavirilo u svoju sobu – tvrdog i punog zgusnute, sleđene mržnje. Sta se dogodilo između toga? Kako se odrazila ta zaprepašćujuća promena?

Bilo je jasno da skupljanje mrvica informacija nije moglo da da odgovor na ova pitanja. Samo u dva maha bleskovito se ukazao u svom sve fanatičnijem zlostavljanju „sumnjivih“, u streljanju staraca i dece, u napastvovanju žena, u pretvaranju u zgarišta kuća koje su smatrane za „neprijateljske“. Njegovo ime budilo je strah. Tamo gde bi prošlo njegovo odeljenje, ostalo bi malo sposobnih za plakanje. U slavljeničkoj gomili na ulicama Rima, u noćnim šetnjama pored Tibra, usamljeničkim, ili u društvu žene, za mnom je verno išlo lice Zla. Rođenog iz potrebe, neodoljive potrebe za zadavanjem bola.

Naša vojska bila je već prebačena iz Italije u Englesku, ne računajući vojnike koji su rešili da se vrate u Poljsku, ili su iz porodičnih razloga ostali u Italiji. Našao sam se u nevelikom krugu ljudi, prinuđenih da produže boravak u Rimu na još neko vreme. Na kraju se ipak trebalo potčiniti aktu demobilizacije, a ona se sprovodila u Engleskoj. Obavešten sam da ne mogu da prekoračim poznu jesen hiljadu devetsto četrdeset sedme. Sredio sam da žena i ja pređemo u London početkom novembra. U septembru, ispunjavajući obećanje koje sam dao ženi, otputovao sam s njom u Veneciju. Za mene, to je verovatno trebalo da bude opraštanje od Venecije.

Otputovali smo vozom, u posleratnoj Italiji život se brzo vraćao u normalu. Ali privilegije za bivše liberatori već su bile ukinute, pa smo zato morali da tražimo konačište na svoju ruku. Sećao sam se s prethodnog putovanja da je negdašnja Raskinova kuća pretvorena u skromni hotel na zattere. Bio je u dosta žalosnom stanju nakon vojne konfiskacije, tek, gazdarica ili vlasnica, malčice ćaknuta stara Engleskinja, ponesena i zagrejana simpatijom prema nama na prvi pogled, uredila nam je podnošljivu sobu s lepim pogledom na ostrvo Giudecca.

Nisam skrivao od svoje žene povest prvog putovanja u Veneciju, zatajivši jedino da sam bio blizu zacopanosti u kontesu. Slično kao sada ja, usredsredila se na tragediju sa sinom, koja je imala osetan značaj u burnim godinama posle pada fašizma. Pridružila mi se sutradan, posle kasnog večernjeg dolaska, u poseti baristi na Campo San Barnaba. Začudo, sećao me se! U ponoć, pošto se bar ispraznio, pozvasmo ga za naš sto. Ovde ću napomenuti da sam istog dana po dolasku otrčao do kuće na Calle San Barnaba, u više mahova i bez uspeha pritiskajući zvonce na ulazu, posle čega sam na kolenima napisanu ceduljicu ubacio u poštansko sanduče, da bih shvatio da sada, po svemu sudeći, kontesa ne zaviruje više u njega.

Negde između jedan i dva sata barmen nas je migom pozvao u ulaznu, već mračnu prostoriju, i rekao nam da stanemo pored izloga koji gleda na Campo. Kontesa je išla ravnim, energičnim korakom, nestala je iz našeg vidokruga na petnaest minuta; očito, imala je ustaljenu maršrutu noćnih šetnji, jer se istim korakom vraćala preko Campo do kuće. Nisam mogao da izdržim, izleteo sam na trg i istrčao joj u susret. Pogledala me neodređenim, umornim pogledom (gde su se dele one vatrene oči?) i tiho mi rekla: „To je nesporazum, ja vas ne poznajem, molim vas da ne uznemiravate jednu samotnu ženu.“ Zanemeo sam i povukao se u stranu.

Bila je (po barmenovoj priči) potpuno sama, ujutru je izlazila do Akademije, a noću u kratke šetnje; nije više zalazila u bar na jutarnju kafu, još uvek je kopirala na Akademiji a slikala kod kuće (u njenoj sobi po celu noć gorelo je svetlo). Svoje reprodukcije prodavala je pre kao glasovita junakinja prošlogodišnje drame negoli kao dobar kopist. Nedeljom je, kako kažu, veoma rano i nezavisno od vremena, odlazila na grob svome sinu.

U toku doterivanja i popravljanja ovoga što sam do sada napisao, izronila je u svoj svojoj jarkosti autobiografska potka moje priče. Da li je to dobro ili loše? U načelu, volim naraciju u prvom licu, uopšte uzev, ipak, u obzir dolazi narator u prvom licu, koji obazrivo i tek ponekad može biti poistovećen s autorom. A ovde je autobiografski element smeo, bez kočnica i uzdi diskrecije. Čemu to? Instinktom pisca osećam da drugačije nije moglo, ali isto tako jasno osećam, snagom naredbe, da stvar treba objasniti.

Postoje različite vrste događaja u našem životu. Dešavaju se slučajevi koji protiču pored nas i privlače našu pažnju, ali nas ne uvlače direktno u mehanizam svog „dešavanja“, kao da ne poseduju dovoljno dodira sa dubljim naslagama naše osetljivosti. To je najjednostavnije, pisac svojom maštom može da „uđe“ i „ne uđe“ u tok događaja. Dešavaju se i „posredni“ angažmani, takvi u kojima se spoljašnja distanca stalno koleba i svaki čas prestaje da bude distanca, kako bi usvojila oblik većeg ili manjeg učešća (onda je reč o „uživljavanju“). I najzad, događa se, premda retko, osećaj snažne pripadnosti događaju koji u stvarnosti odgovara dodirivanju opne; osoben, a čak besmislen osećaj da naše učešće u njima znači mnogo više nego što to naoko izgleda. Tada dolazi do izražaja, i to sve prodornije, autobiografska nota. Takav je slučaj Venecijanskog portreta.

U novembru 1947. doputovali smo u Englesku. Izostaviću pripreme za demobilizaciju, te administrativnu proceduru naseljavanja u stranoj zemlji, i odmah preći u našu mračnu sobu u višespratnici smeštenoj blizu stanice metroa Gloster Road. Gledajući odostrag, iz perspektive minulih godina, naša soba asocira me na duboki bunar. Zagledan, u slobodnim trenucima, u zid zatvorenog i mračnog dvorišta, postajao sam žrtva venecijanskog priviđenja i buncanja – upravo tada, a ne docnije, u stanu pored prekrasnog, starog parka. Kako je to mogućno? Kako sam mogao da uočavam, ili pre evociram slike Venecije na krajičku trošnog i prljavog zida? Ne znam, ali je sasvim sigurno da, kako je naš život u mračnoj sobi sve više sticao odlike košmarnog sna, tako su se pred mojim očima množila kratkotrajna euforična priviđenja. Kasnije, pojava je iskoračila iz naše višespratnice, i dešavalo mi se da podlegnem sličnim sanjarenjima u ružnim, bednim uličicama, prevučenim žutim svetlom fenjera. Nepojmljivo je bilo kako sam uspeo da prenesem i sačuvam u živom (rekao bih čak: iz dana u dan sve življem) sećanju olupke venecijanskog krajolika i dva lica – Venecijanke i njenog sina.

Gotovo sve do kraja mog petogodišnjeg boravka (s dugim, istina, pauzama u novom stanu) delovao je ovaj mehanizam prolaznog bežanja u Veneciju iz Londonskog bunara. Reč „gotovo“ obuhvata polugodišnji period postepenog, ali nezadrživog propadanja na sve niže spratove, sve niža dna bunara (koliko li ih je samo bilo?) naše londonske egzistencije. Venecijanske vizije najednom su otplovile, London je bio samo London. Oboje smo mislili da se iz gustine mraka više nikad nećemo izvući na svetlost dana. Posle smrti moje žene proveo sam tri godine u Minhenu. Oženivši se ponovno, naselio sam se u Italiji.

Godinu dana posle mog nastanjenja u Napulju, sve novine izveštavale su o velikoj izložbi Lorenca Lota u venecijanskoj Duždevoj palati, što je propraćeno stručnim tekstovima i reprodukcijama. Svečano otvaranje, kojem će prisustvovati predsednik Republike i članovi vlade, određeno je za drugi dan Božića 1956. Izložba je trebalo da traje do prvog maja sledeće godine. U knjižarama se pojavila pozamašna Berensonova knjižurina Lotto. Zamišljenost nad tajnom dosta čudnih datuma bila je prisutna u svim novinama. Zimi, iz različitih razloga, Veneciju zaobilaze strani turisti, to je organizatore sigurno navelo da izložbu predstave najpre italijanskoj publici, a tek pred kraj pridošlicama iz drugih zemalja. Jedan od novinara se, na krilima „licence poetike“, poigrao originalnim objašnjenjem: eto nam Lota „tajanstvenog“, „za života nepriznatog“, „siromaha prigrljenog u loretanski manastir“, „ignorisanog od strane rodne Venecije“ – koji posle pet vekova treba da stane na tle rodne zemlje „u klubetu zimske venecijanske magle“. O nezapaženosti njegove slikarske veličine „izvanrednog portretiste“ kod savremenika, o njegovom tumaranju trbuhom za kruhom, o čestom morenju glađu, o usamljenosti, pisano je najviše. „Venecija se udara u prsa pognute glave, svet otkriva Maestra“, glasio je naslov jednog od članaka.

Svi članci sadržavali su tajanstvenu informaciju u nekoliko rečenica: ukras izložbe biće nepoznata Lotova slika, pronađena nedavno na tavanu loretanske kuće, u kojoj je nekada, pre nekoliko vekova živeo najbogatiji trgovac u gradu, Collezionista degli oggeti preziosi, sakupljač skupocenih predmeta, slikarev dobrotvor; godine hiljadu devetsto pedeset četvrte sliku je slučajno „iskopao“ i kupio venecijanski antikvar Marini, pošto je kao Lotovo delo prepoznato od strane poznavaoca njegovog slikarstva, grofice Terzan, koja ju je i restarurirala.

Dvadesetog decembra u Veneciju sam doputovao sam, jer je moja druga žena morala da se bavi našim malim detetom. Dolazak ranije – na poziv za badnje veče mog ratnog druga iz Padove, Poljaka oženjenog Italijankom – nije ublažio tegobe oko pronalaženja sobe u venecijanskim hotelima. Svi su ili puni, rezervisani najmanje od pre mesec dana; zahvaljujući vrevi u štampi Loto je postao „kulturna senzacija godine“. U krajnjoj liniji, mogao sam da iskoristim gostoprimstvo u Padovi na nekoliko dana, ali mi je bilo stalo do toga da ni na tren (izuzimajući padovsku vilu) ne napuštam Veneciju. Ne računajući previše na uspeh, otišao sam do Raskinove kuće. Stara Engleskinja me se sećala, sećala se i moje prve žene, toliko ju je uzbudio naš susret posle mnogo godina da me je smesta spakovala u sobu zakrčenu starudijama, našu sobu iz vremena posleratnog dolaska u Veneciju, koja je za bračni par iz Bolonje bila rezervisana od dana inauguracije izložbe. Obećao sam joj da ću se, pošto pogledam izložbu, vratiti u Napulj večernjim vozom, a da ću kofer već ujutro ostaviti na recepciji. Proveo sam noć ne trenuvši okom, umotan u ćebe (Raskin Haus bio je hotel bez grejanja), sedeo sam pored prozora, netremice zagledan u kupolu crkve na Đudeki, kao da sam verovao da će kraj mene sesti duh osobe s kojom sam doslovno isti noćni isečak venecijanskog pejzaža gledao pre mnogo godina; kao da sam bio čvrsto uveren da nematerijalno umrli oživljavaju u nepomičnom trajanju slike u kojoj je nekada njihov pogled dugo tonuo.

Noć je bila čista, hladna i tiha, nebo je svetlucalo bledim zvezdama, mračni kanal nežno se mreškao, kao baršun. Pred zoru, po gradu se neočekivano opružio pokrov magle, guste i zavojevačke, samo petnaest minuta bilo je dovoljno da Venecija u njoj nestane, do tog stepena nevidljiva da se moglo posumnjati da je časak ranije uopšte i postojala. Oglasiše se brodske sirene, na pristaništima sečiva munjevito odnekud isukanih fenjera ugaraka počeše da probijaju prolomljeni beli oblak. Magla se, uz retka i kratka razvedravanja, nije podizala sve vreme mog boravka. Ali kakva su to samo razvedravanja bila! Venecija se prometala u seriju ispranih i brzih slika. Očima su se otkrivali, da bi momentalno nestali portreti – da, portreti prolaznika, i tek tada smo se – kao u pripremama za Lotovu izložbu – naučili zapažanju urođene, ogledalske sposobnosti ljudskih lica, sposobnosti „poziranja za portret“. Svako od nas je živ portret, pogotovo kada na minut izroni iz magle; takvi minuti su supstrat velikih portretista.

Dugačak, puzavi rep sporo je ulazio u Duždevu palatu, vukući za sobom pramičke magle do ograđene dvorane, u kojoj su se nalazile kase i izložbeni kiosci. Iza kontrolne linije prolaza, opkoljene kontrolorima karata, otvarale su se izložbene sale. Išao sam bodrim korakom, bacao površne poglede na Lotove slike koje sam znao sa reprodukcija, hitajući ka „ukrasu izložbe“, ka onome što su novine prethodnog dana nazvale njenom „senzacijom“.

Najzad, dosta daleko, u poslednjoj valjda sali, spazih osvetljenu nišu, okruženu polukružnom gomilom. Tamo je trebalo dopreti, ako je razgledanje izložbe trebalo da započne od prinove, od dotad nepoznatog i čudom pronađenog Lotovog portreta.

Niša je – video sam to – presvučena bila tamnocrvenim ili ljubičastim štofom, brokatom možda, s obe bočne strane, odozgo i odozdo bile su naperene duguljaste lampe stilizovane u obliku sveća; iznad gornje lampe visila je tablica s opširnim objašnjenjima, premda iz daljine nečitkim. Osećam alergijsku odbojnost prema velikim ljudskim skupinama, pa mi nije preostalo ništa drugo nego da čekam. Moji proračuni pokazali su se uzaludnim: koliko god se polukrug oko niše topio, novopridošli su momentalno zamenjivali one koji su odlazili. Hteo – ne hteo, morao sam da zaboravim svoju alergiju i da stanem blizu svetine, vrebajući naglo stvorena slobodna mesta. Došao je na kraju i trenutak obujmljivanja niše pogledom, barem između glava ili preko ramena osoba u prvom redu.

Ugledao sam najpre kontesu. Sedela je u invalidskim kolicima s nogama umotanim u pled sve do stopala, od struka nagore u potpunosti je sačuvala davnašnju lepotu, i jedino je njeno lice bilo ne toliko postarelo od godina, koliko kao zamračeno senkom ludila. Oči su joj kao nekada plamtele, možda čak življim i ponešto zastrašujućim ognjem. „Paralizovana je“ – rekao je muškarac ispred mene svojoj pratilji – „noge su joj se oduzele četiri godine posle ubistva njenog sina“. Odgovarala je na pitanja onih koji su uspeli da se do nje provuku. Čuo sam njene odgovore – onaj isti dubok i mek glas! – bili su konkretni, iscrpni i zapazio sam u njima (možda samo ja) primesu gordosti. Kad sam uspeo da joj se približim toliko da nije mogla da me ne vidi, pripila se pogledom uz moje lice tek načas, nakon čega se, bez ijednog drhtaja u svojim skladnim crtama, vratila odgovorima na postavljena pitanja. Bio sam apsolutno siguran da me je prepoznala, ali da neće to da prizna. I više od toga – da od mene isto očekuje.

Uz izvestan napor, krčeći sebi put laktovima, provukao sam se do portreta. Težim da zaobiđem jeftine dramske efekte, a ipak ne mogu da, zarad maksimalno preciznog opisa, izbegnem elemente prvog utiska: silovit atak na oči, noge koje mi odjednom podrhtavaju, kao prutići, zajapurenost, za koju se činilo da je od jare koja snažno izbija iz peći, gubljenje daha. Kompozicija slike, koja se nazivala Ritratto d’uomo visto per due lati, što će reći dvoportreta, srodnog sa bečkim troportretom, znao sam s platna na kontesinom štafelaju, koje sam u njenom ateljeu svojevoljno otkrio. Samo kompoziciju. U ono vreme, kad sam skidao s platna svilenu venecijansku maramu, stajao sam pred jedva započetim, ali iz profila i anfasa već vidljivim portretom mladog slikarkinog sina u liku zanosnog heruvima. Sada sam stajao ispred Alvijevog dvoportreta po povratku iz rata; onog Alvija, kog sam (verovatno samo ja) spazio na tren oka kroz prozor koji razdvaja njegovu sobu od stepenica. Pun muškosti, tvrd, pogleda osionog i neustrašivog, a ipak, na njegovom licu mladog kondotjera nije se primećivao izraz žestine i svireposti. Bio je prekrasan (podsećao je na sveže regrutovanog kondotjera), kao što je prekrasan bio njegov dvostruki portret.

Na tabli iznad gornje lampe nalazilo se obaveštenje o detaljima i okolnostima pod kojima je slika pronađena, uz sugestiju (koja je bila pod znakom pitanja) da slika verovatno datira iz hiljadu petsto pedeset pete godine. Izneta je konstatacija da je njegov model nemogućno utvrditi, i objašnjenje „da je već sasvim zreo, malčice čak prezreo stil Lotove portretske umetnosti navodi na razmišljanje o godini ili dve godine pred autorovu smrt“. Kako je produbila ovu umetnost – u nijansama boja, u položaju glave i ramena – kontesa! Kako je beskrajna ljubav prema pravom modelu okrilatila njenu umetnost!

Još jednom sam, umirivši se malčice pre nego što ću se povući u ostale izložbene sale, prošao pored njenih kolica. I, mada sam osetio dodir njenih očiju, nisam pogledao u njenom pravcu.

Prošlo je nekoliko godina. Redovno sam kupovao listove posvećene slikarstvu, neretko su me u njima zadivljavale živopisne reprodukcije Lotovog dvoportreta, s naučnim tumačenjima istoričara umetnosti, sa en passant laskavim mišljenjima o restauratorskom pregnuću Đudite Terzan. Povodom otkupljivanja slike od strane venecijanske Akademije, ugledni tromesečnik „Il Mondo dell’Arte“ objavio je opširan intervju s kontesom, ukrašen fotografijama restauratorke, njene kuće i njenog ateljea. Divio sam se tom intervjuu, nezasito sam po više puta čitao veštu i inteligentnu ekvilibristkinju kontesu, njena stručna razmatranja o slikarstvu venecijansko-loretanskog Maestra, pre svega, pak, njenu hladnokrvnost. Ja, koji sam znao istinu i čuvao tajnu duboko u srcu, kao možda jedini na svetu čovek pored venecijanskog antikvara Marinija, lupao sam glavu otkuda je ta paralisana žena crpla snagu da se igra vatrom. Naime, nisam sumnjao da plagijat, premda izvanredan i na granici s velikim, dotad skrivenim i odjednom ispoljenim slikarskim talentom, neće dugo potrajati. Imao sam pravo, ne pretpostavivši, ipak, da će potrajati baš toliko dugo – sve do hiljadu devetsto sedamdeset pete godine. Sto se tiče izvora snage i zapanjujuće kontesine pribranosti – njih je trebalo, tu i tamo, da otkrije proces.

Prva munja nadolazeće bure bio je u oktobru hiljadu devetsto sedamdeset pete članak poznavaoca Lotovog slikarstva u značajnom dnevnom listu pod perfidnim naslovom La contessa van Meegeren? Ne pokazujući prstom na venecijanski dvoportret, ne navodeći kontesino prezime, ali joj podmećući prezime genijalnog falsifikatora Vermerovih slika (ma koliko sa znakom pitanja), autor je uopšteno pisao o opasnosti u kojoj se nalazi naročito Loto, baksuz i siromah „koji svoja remek-dela seje gde god stigne, dalek, izgleda, od elementarnog obezbeđenja svojih autorskih prava – lak plen za imitatore (što nije prestup) i falsifikatore (što je zločin)“. Članak je pokretao raspravu i pozivao „uvažene kolege“ na diskusiju.

Da li je pismo ovom listu bila greška, ili pak smeo i razuman potez Đudite Terzan, ne znam. Ta mogla je i da ne reaguje, budući da je upotrebljena samo njena titula bez prezimena, a Ritratto d’uomo visto per due lati nijednom nije bio pomenut u tekstu. Očigledno je držala da će joj se taktika izricanja misli do kraja isplatiti. „Naslućujem“ – pisala je u pismu – „da je profesor Salimbeni, zaista istaknut poznavalac Lotovog slikarstva, odlučivši se iz nekih razloga za formu nedorečenosti, u svom članku imao na umu dvoportret sa glasovite venecijanske izložbe, čiji sam restaurator bila ja. Sama senka, ili pre senka senke insinuacije za mene je dovoljan razlog da zahtevam mišljenje ekspertske komisije, uz učešće profesora Salimbenija, razume se.“

Salimbeni je replicirao objektivno i hladno. Da, iz različitih razloga (ovde je delikatno aludirao na kontesinu ličnu tragediju) više je voleo da skreće s teme nego da odlučno pređe na stvar. Pismo grofice Terzan daje mu odrešene ruke. Lotov dvoportret smatra za suštinski veoma uspešan, u izvesnom smislu čak za divljenja dostojan falsifikat. Bez imalo oklevanja, pristaje da se sazove ekspertska komisija, predlaže šestočlani sastav i svoje lično učešće u njoj. Po njegovom mišljenju, komisija treba da se formira i da deluje u ime Tribunala. Akademija, kao vlasnik portreta, ima prava da protiv grofice Terzan i antikvariste Marinija podnese tužbu sudu.

Tako se i desilo. Pre nego što je došlo do rasprave pred venecijanskim Tribunalom, šestočlana komisija se podelila na dve polovine: trojica eksperata su priznali portret za autentično Lotovo delo, trojica za besprekorno vešt plagijat. Tokom čitave jednonedeljne rasprave ovaj odnos nije se menjao. Ne bi pala nikakva presuda, to jest, kontesa i Marini praktično bi izišli iz sudnice napola uspravne glave, a portret iz sudnice bio bi vraćen u salu ili podrum Akademije, da ne beše izjave Đudite Terzan.

Po završetku procesa, štampa je vrvela od razmišljanja o tome zašto ju je dala; za mene, ta izjava nije bila iznenađenje. Priznala je krivotvorenje i tačno iznela njegov tok i okolnosti, ne uskraćujući sebi sitno zadovoljstvo u naglašavanju polovičnog uspeha. Upitana šta ju je na to potaklo, odgovorila je – iskušenje da dođe do znatne zarade. „I ne samo to“ – dodala je, stišavši svoj miran i ravan glas – „takođe sam želela da za vek veka ostavim svetu portret mog izgubljenog i voljenog (amatissimo) sina.“

Venecijanski antikvar bio je osuđen na pet godina zatvora bez odlaganja izvršenja kazne. Ona je takođe bila osuđena, ali s klauzulom da kao invalid kaznu treba da odsluži u kaznenom zavodu za invalide, u blizini jezera Komo. Portret je, corpus delicti, bio zaplenjen od strane suda.

Sedeli smo pored otvorenog prozora na četvrtom spratu u kući pored Tibra. Proziran, azuran vazduh omogućavao je da se iza mosta, s one strane reke, pogledom dosegne spomenik sizerena soneta romanesco dijalekta, Đoakina Belija; izrugivača prekomerne ljubavi, kog je pokušavao da prevodi zaljubljeni u njega Gogolj. Kuća se nalazila izvan terena staroga geta, nedaleko od sinagoge, i bila je sedište imućnih ljudi. Pored mene sedela je Đovana Olindo, kontesina mlađa polusestra, već poodavno udovica izuzetno bogatog građevinskog preduzetnika, koja je ličila na staru, očerupanu ćurku: neprekidno je žmirkala, svaki čas njena zbrčkana figurica progovarala bi kreštavim, škripavim, podjednako očerupanim živim glasom.

Nije bilo lako isprositi ovu posetu. Dopustio sam sebi malu laž („sa vašom sestrom vezivalo me je nešto više od običnog, prolaznog ratnog poznanstva“), koju ću ovde ispovediti i od koje ću se ujedno razrešiti: nisam video drugog načina da doprem do jedine osobe koja je mogla da mi ispriča kontesinu sudbinu od presude do smrti.

Đudi (zvala ju je porodičnim nadimkom) celu kaznu izdržala je u kaznenom zavodu za invalide, apatična, duhom neprisutna, nevoljna da se pozabavi bilo čim, pa čak i slikarskim priborom koji joj je sestra donela. Od sestre je očekivala samo jedno: da plaća advokate za neprekidne pokušaje povraćaja slike konfiskovane od strane suda. Svi napori pokazali su se uzaludnim, sud je po svoj prilici strahovao od recidiva u iskorišćavanju falsifikata. Stalna odbijanja dovela su Đudi u duboko nervno rastrojstvo.

Po isteku kazne prebačena je, o sestrinom trošku, u zavod za nervno obolele u dolini Aoste. Tamo je provela osam godina (po definiciji gospođe Olindo) „za života umrla“. Iz totalne prostracije izbacila je tek izrečena sudska presuda o povraćaju slike. Vratila se u život. Odmah je otputovala u Veneciju, u svoju, godinama već zapuštenu i zatvorenu kućicu. Sestra je podmirivala njeno izdržavanje i našla joj stalnu guvernantu, daleku rođaku njihove majke, staru gvozdenu usedelicu. Tokom nekoliko godina, sve do smrti od srčanog udara, kontesa je živela u nepoverenju i večito nakostrešena, stražareći nad svojim blagom.

Nije me, znači, prevarila intuicija. Cela ta priča bila je, barem u nekoj meri, savremena verzija The Aspern Papers, venecijanske novele Henrija Džejmsa. Čak do sitnog detalja – kontesine rođake, ekvivalenta usedeličke Tite, sestričine Mis Bordero.

Prešli smo u susednu sobu na čaj. Na zidu, do kojeg nije dopiralo sunce, visio je, ispod malog raspeća dvoportret Đudite Van Megeren. Bio sam toliko zagledan u njega da je gospođa Olindo morala da me sa prizvukom razdraženosti u glasu podseti na poslužen čaj. Venecijanski portret bio je istinsko remek-delo; pitanje je da li bi Lotu pošlo za rukom da naslika nešto slično. Autorka falsifikata je uspela: slika je prikazivala dva plemenita, nepokolebljiva, osvajački lepa lica Zla.

S poljskog prevela Milica Markić

Izvor: Polja

Štampano izdanje: Gustav Herling-Gruđinski, Venecijanski portret, Kazanovini lavirinti, prevela Biserka Rajčić, KOV, Vršac, 2016.

Slike: Lorenco Loto (1480-1557)

O LORENCU LOTU

Italijanski renesansni slikar Lorenco Loto bio je veoma tražen umetnik koji je tokom života mnogo putovao i slikao po narudžbinama iz raznih regiona Italije. Njegovo stvaralačko nasleđe sastoji se od približno sto pedeset slika, ali je lični život umetnika obavijen tajnom. Poslednje godine života proveo je u manastiru Santa Kasa u Loretu.

Lorenco Loto je najverovatnije rođen u Veneciji 1480. godine. Loto se prvi put pominje 1503. godine u poreskom katastru kao umetnik koji radi u Trevizu, gradu koji se nalazi 25 kilometara severno od Venecije. Tamo dobija mnogobrojne narudžbine za izradu kako oltarskih slika u lokalnim crkvama, tako i svetovnih portreta, pripadnika najmoćnijih porodica severne Italije.

U Rim dolazi 1509. godine gde učestvuje u radovima na uređenju apartmana papa Julija II u Vatikanu. Ovde umetnik doživljava prvi udarac sudbine: freske, koje su mu oduzele mnogo snage i godinu dana rads nisu se dopale papi, bile su uništene i ubrzo zamenjene radovima Rafaela, prema kome je crkveni velikodostojnik bio naročito blagonaklon. Loto napušta Rim, ne dobivši honorar.

Radi u Bergamu narednih dvanaest godina. Odatle odlazi u Veneciju, gde se već čulo za njega kao za izvrsnog portretistu. Dobija dosta porudžbina. Sačuvani su zapisi Lota u kojima se kaže da žali zbog nemogućnosti da učestvuje u radovima na preuređenju Duždeve palate zbog prezauzetosti i prenatrpanosti porudžbinama.

Umire u 76. godini, krajem 1556, a u Veneciji se to saznalo tek jula naredne godine. Lotove slike nalazile su se u domovima svih uticajnijih porodica severne Italije. Umetnika su zaboravili, kao i njegovo slikarstvo. Interesovanje za njega obnovljeno je tek trista godina kasnije, krajem XIX veka.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,
Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema.

ONA ŠTO ŽIVI U MENI

Samo u mome unutrašnjem prostoru, prostranom do neshvatljivosti,
Ne okreće glavu, ne obara pogled kada u nju gledam
Kažu da ne postoji. Kako u to da poverujem,
Ako u meni obavlja svoje obične pokrete, baca poglede ispod oka.
Samo ne govori. Onemela je, nekad tako razgovorljiva.
Niko ne može poreći da je to takođe forma postojanja,
Sigurno produbljena, sigurno žalosna. Ali ako se
Sni kakvom bogu, bez obzira da li je verovala ili nije verovala?
Ona je riba moga okeana. Spava na dnu.
U snu se budi, preuzima oblik dostupan meni samo,
Da bi pomutila moj san dalekom brazdom
I zadržala moje oči skrivene pod kapcima
U blesku umrlih zenica.

DAN STVARANJA

Učini prvi korak u pustinji,
taman kao molitva pred ništavilom.

Potraži zrno ognja u kamenu.
Izvedi iz ukočene materije
Živi sok vinograda.

Ribama, mesecima ponora,
Naredi da iplove na sunce.
Probudi ptice i usnule životinje
U kolevkama stenovitih gora.

Osvetli sto u mraku, na njemu
Voće,
Vrč čiste vode.

ŽIVOTI

Mogao sam imati drugi udeo u životu planete.

Mogao sam biti u slepoći dana i noći
Jedan od nemih i puzećih,
Mogao sam iz trbuha sukati tanku nit,
Tonuti u san u ćeliji od voska i blata.

A postigao sam samo to da patim
Više od svih drugih stvorenja na zemlji.
Plod proždire moja usta, svetlosti – oči.

Glavonožac – svaljujem svoju nakaznu glavu
Na rebra uzdizana kratkim disanjem.
U snu posećujem ponor srodnosti.
Nema me u meni.

O PESNIKU

Mječislav Jastrun (1903-1983), veliki poštovalac narodnih tradicija, naročito epohe romantizma, poštovalac i prevodilac Rilkea i Helderlina, Jastrun piše refleksivno-filozofsku poeziju, punu fine odmerenoti, u majstorski vajanim stihovima i strofama.

Pre rata Jastrunova poezija odisala je izvesnim melanholičnim tonovima, bila je bliska neosimbolizmu. Život je za njega predstavljao nepodnošljivu smesu komplikovanih odnosa i pesnik je više voleo da uverava samoga sebe u nestvarnost spoljnjeg sveta nego da mu se pokorava. Zato je svet njegove predratne poezije u stalno zamagljenim konturama, granica između stvarnosti i mašte vrlo je neodređena.

Kompletan prelom u njegovoj lirici  donela je okupacija. Stihovi napisani u tom razdoblju objavljeni su u zbirkama Vreme budnosti i Ljudska stvar. Nijeu njima bilo reči o patnjama i strahotama okupacije. Ropstvo i besmisao uništenja pesnik prima kao zlo koje se strahotno nadnelo nad čovekom, a glavna pesnikova briga je da sačuva ono što je najveće u čoveku, „ljudska stvar“. Centralno Jastrunovo delo iz tog ciklusa je poema San zimske noći (1941), koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja poljske poezije.

Nakon plaćanja duga zahtevima dogmatske estetike, Jastrun se vratio svojim pesničkim temama, na neki način je povezao svoje novije stvaranje sa tokovima Sna zimske noći. U njegovu poeziju vratila se refleksivnost, produbljena bogatim životnim iskustvom, fina ironija, harmonija između pesničkog htenja i mogućnosti ostvarenja. Ni za trenutak ne zaboravljajući kakav je komplikovan položaj čoveka u današnjem svetu, pitajući se ponekad kao i veliki majstor renesanse: „Zašto se toliko trudiš, Leonardo?“, Jastrun stalnim usavršavanjem i bogaćenjem svoje lirike daje svoj doprinos kulturi, svestan da je to najviša mera koju jedan pesnik može dati.

Sem poezije Jastrun piše umetničku esejistiku, a poznate su i van granica Poljske njegove velike monografije o najvećim poljskim pesnicima prošlosti, Kohanovskom, Mickjeviču i Slovackom.

O SLIKARU

Francuski slikar Žerar Šloser rođen je 1931. godine. Živi i radi u Parizu. Njegova dela su svojevrstan pop art, ali na francuski način. Realistična, neobičnih kadrova, zumirana, preciznih kontura, njegova platna podsećaju na scene herc romana koje čita ili o kojima fantazira Hamber Hambert, junak Nabokovljevog romana „Lolita“. Nešto nisko prepliće se sa vrhunskim stilom.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Gérard Schlosser

Aleksandar Puškin: „O klasičnoj i romantičnoj poeziji“

Puškin

Naši kritičari još uvek nisu složni kada je reč o očiglednoj razlici između pojmova klasičnog i romantičnog. Pometnju u ovo pitanje uneli su kod nas francuski publicisti, koji obično pripisuju romantizmu sve što, na izgled, nosi pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma ili se zasniva na predrasudama i prostonarodnim predanjima: sasvim pogrešna definicija. Pesnik može da poseduje sva ova obeležja, a ipak da pripada klasičnom tipu.

Ako umesto forme jedne pesme budemo uzimali kao osnovno samo duh u kome je ona napisana – nikad se nećemo ispetljati iz definicija. Razume se, himna Ž. B. Rusoa razlikuje se po svom duhu od Pindarove ode, Juvenalova satira od Horacijeve satire, „Oslobođeni Jerusalim“ od „Eneide“ – pa ipak sve to pripada klasičnom tipu.

U ovu vrstu treba ubrojati pesme čije su forme bile poznate Grcima i Rimljanima, ili čije su nam obrasce oni ostavili: prema tome, ovde spadaju: epopeja, didaktična poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, herojida, ekloga, elegija, epigram i basna. Kakve pesme treba uvrstiti u romantičnu poeziju?

One koje nisu bile poznate klasicima i one u kojima su ranije forme izmenjene ili zamenjene drugima.

Smatram da nije potrebno govoriti o poeziji Grka i Rimljana: svaki obrazovani Evropljanin dovoljno zna o besmrtnim tvorevinama veličanstvene klasične starine. Bacimo pogled na poreklo i postepeni razvoj poezije mlađih naroda.

Zapadna imperija bila je sklona padu, a sa njom nauka, književnost i umetnost. Najzad, ona je pala; prosveta se ugasila. Neznanje je zamračilo okrvavljenu Evropu. Jedva se spasla latinska pismenost; u prašini manastirskih biblioteka monasi su strugali sa pergamenta stihove Lukrecija i Vergilija i umesto njih pisali svoje hronike i legende.

Poezija se probudila pod nebom južne Francuske – rima je odjeknula na romanskom jeziku; ovaj novi ukras pesme, na prvi pogled tako malo značajan, imao je važan uticaj na književnost novijih naroda. Uho se obradovalo udvojenim akcentima glasova; savladana teškoća uvek nam pričinjava zadovoljstvo – čovečijem umu je svojstveno da voli ritmičnost, sklad. Trubaduri su se igrali rimom, pronalazili za nju sve moguće obrte, izmišljali najkomplikovanije forme: ojavljivali su se virelai, balada, rondo, sonet itd.

Odavde je potekla neophodna nategnutost izraza, nekakva izveštačenost, potpuno nepoznata klasičarima; plitka duhovitost zamenila je osećanje koje se ne može izraziti trioletom. Ove nesrećne tragove nalazimo i kod najvećih genija novijih vremena.

Ali um ne može da se zadovoljava samo igračkama harmonije, mašta zahteva slike i priče. Trubaduri su se okrenuli novim izvorima nadahnuća, opevali ljubav i rat, oživeli narodna predanja – rodio se le, roman i fablio.

Maglovite predstave o klasičnoj tragediji i crkvene svetkovne dale su povoda za stvaranje misterija (mystères). One su gotovo sve pisane na jedan kalup i podležu istim pravilima, ali, na nesreću, u to vreme nije bilo Aristotela koji bi ustanovio apsolutne zakone mistične dramaturgije.

Dve okolnosti imale su odlučujući uticaj na duh evropske poezije: mavarska najezda i krstaški pohodi.

Mavri su joj ulili zanos i nežnost ljubavi, sklonost ka neobičnom i raskošnu istočnjačku krasnorečivost; riteri su preneli svoju pobožnost i iskrenost, svoja shvatanja o herojstvu i slobodu Gotfridovih i Ričardovih pohodnih tabora.

Takav je bio skroman početak romantične poezije. Strogi prigovori francuskih kritičara bili bi opravdani da se ona zaustavila na tim pokušajima, ali njeni izdanci su brzo i raskošno procvetali, tako da je postala suparnica drevne muze.

Italija je prisvojila epopeju, poluafrička Španija ovladala je tragedijom i romanom, Engleska je gordo suprotstavila imenima Dantea, Ariosta i Kalderona imena Spensera, Miltona i Šekspira. U Nemačkoj (što je prilično čudno) javlja se nova satira, jetka, šaljiva, čiji je nosilac Renike Fuks.

U Francuskoj je poezija tada još uvek bila u povoju: najbolji sastavljač stihova iz vremena Fransoa I

rima les triolets, fit fleurir la ballade.
Slagao je triolete, potpomogao procvat balade.

Proza je već imala snažnu premoć: MOntenj i Rable bili su savremenici Maroa.

U Italiji i Španiji narodna poezija je postojala još pre pojave njenih genija. Oni su krenuli već utrvenim putem: bilo je poema i pre Ariostovog „Orlanda“, bilo je tragedija i pre ostvarenja De Vega i Kalderona.

U Francuskoj je prosveta zatekla poeziju nerazvijenu, bez ikakvog cilja, bez ikakve snage. Učene glave iz doba Luja XIV opravdano su prezrele njenu ništavnost i okrenuli je drevnim uzorima. Boalo je objavio svoj Koran – i francuska književnost mu se pokorila.

Ova pseudoklasična poezija, stvorena u predvorju i ograničena na salon, nije mogla da se otrese nekih urođenih navika, i mi u njoj vidimo svu romantičnu izveštačenost, odevenu u stroge klasične forme.

P. S. Ipak ne treba misliti da ni u Francuskoj nije ostalo nikakvih spomenika čiste romantične poezije. Lafontenove i Volterove priče i „Devica“ ovog poslednjeg nose njen pečat. Ne govorim o mnogobrojnim podražavanjima ovoga i onoga (podražavanjima, većinom posrednik: lakše je prevazići genija u zaboravljanju svih obzira nego u pesničkoj vrednosti).

Izvor: A. S. Puškin, „Pisma“, „Ogledi i zapisi o književnosti“, preveo Milorad Živančević, Rad, Beograd, 1972.

Madam de Stal: „Zašto Francuzi ne odaju priznanje nemačkoj literaturi?“

Na ovo pitanje mogla bih da odgovorim veoma jednostavno objašnjavajući da je malo ljudi u Francuskoj koji znaju nemački i da lepote tog jezika, naročito u poeziji, ne mogu biti prevedene na francuski. Tevtonski jezici lako se prevode između sebe; to isto važi i za latinske: ali oni ne bi mogli da prenesu poeziju germanskih jezika. Muzika komponovana za jedan instrument ne može se s uspehom izvoditi na instrumentu druge vrste. Uostalom, nemačka literatura, u svoj svojoj izvornosti, postoji tek od pre četrdeset ili pedeset godina; a Francuzi su, poslednjih dvadeset godina, toliko obuzeti političkim događajima da su prekinuta sva izučavanja literature.

Ipak, bio bi to sasvim površan prilaz pitanju ako bismo se držali tvrdnje da su Francuzi nepravedni prema nemačkoj literaturi, zato što je ne poznaju; oni imaju, to je tačno, predrasude prema njoj; ali te predrasude postoje zbog nejasnog osećanja izrazitih raznolikosti u načinima na koje i jedan i drugi narod na nešto gledaju ili osećaju.

U Nemačkoj ne postoji ni u čemu određen ukus, sve je nezavisno jedno od drugog, individualno. O jednom delu ceni se prema utisku koji ono proizvodi, a nikako prema pravilima, jer opšteprihvaćenih pravila i nema: svaki autor slobodan je da ostvaruje sopstvenu sferu.

U Francuskoj, većina čitalaca ne želi da se uzbuđuje, pa čak ni da se zabavlja na račun svoje literarne savesti: skrupuloznost je tu našla pribežište. Nemački autor oblikuje svoju publiku; u Francuskoj, publika komanduje autorima. Pošto u Francuskoj ima mnogo veći broj ljudi od duha nego u Nemačkoj, publika je tu mnogo uticajnija, dok nemački pisci, bitno iznad onih koji ih prosuđuju, upravljaju publikom umesto da prihvataju njene zakone. Otuda i to što se takvi pisci nikad ne usavršavaju putem kritike: nestrpljenje čitalaca, ili pak gledalaca, ni najmanje ih ne primorava da prekrajaju dužinu svojih dela, i oni se retko zaustavljaju u pravo vreme, mada jedan pisac, kojem nikada nije dosta sopstvenih koncepcija, može o tome da dobije znak samo od drugih u trenutku kad one, te koncepcije, prestanu da budu zanimljive. Francuzi žive i misle kroz druge, bar u pogledu njihovog samoljublja; i u većini njihovih dela oseća se da glavni cilj nije da obrađuju objekat, već da je cilj efekat koji proizvode. Francuski pisci uvek su u društvu, čak i kada pišu svoje sastave, jer ne gube iz vida procene, podsmehivanja i ukuse koji vladaju, to jest literarnu vlast pod kojom u tom i tom vremenu žive.

Prvi uslov za pisanje to je sposobnost živog i jakog osećanja. Osobe koje proučavaju kod drugih ono što bi morale da osećaju, ili šta bi bilo dozvoljeno reći, u literarnom smislu i ne postoje. Nema sumnje da su se naši pisci od duha (a koji ih narod ima više od Francuske!) potčinjavali samo onim stegama koje nisu škodile njihovoj originalnosti. Ali, dve zemlje treba upoređivati globalno, i u odgovarajućem vremenu, da bi se saznalo u čemu leže njihove teškoće u sporazumevanju.

U Francuskoj, jedno delo čita se samo da bi se o njemu govorilo; u Nemačkoj se ono proživljava gotovo usamljenički, hoće se da to delo samo po sebi bude društvo; a kakvo se društvo duha može napraviti od knjige koja i sama ne bi bila odjek društva! U tišini povučenosti, ništa ne izgleda tužnije no svetski duh. Usamljen čovek ima potrebu da mu intimna emocija zameni spoljni promet koji mu nedostaje.

Jasnost u Francuskoj važi za jednu od prvih spisateljskih zasluga; jer, pre svega se radi o tome da se ne treba naprezati, da se čitajući ujutro uhvati ono čime će se uveče briljirati u razgovoru. Ali, Nemci znaju da je jasnost uvek samo relativna zasluga: jedna knjiga je jasna zavisno od sižea i zavisno od čitalaca. Monteskije se ne može razumeti tako lako kao Volter, a ipak je toliko jasan koliko to dozvoljava predmet njegovog razmišljanja. Nesumnjivo, svetlost treba proneti u dubine; ali oni koji se drže finoće duha i igre reči, mnogo su sigurniji da će biti shvaćeni: oni se ne primiču nikakvim tajanstvenostima, kako bi, onda, mogli biti opskurni? Nemci, po nekoj naopakoj sklonosti, uživaju u pomrčinama; često vraćaju u noćono što je bilo po danu, radije nego da idu utabanim putem; imaju toliku odbojnost prema opštim idejama da ih, kad se nađu primorani da idu za njima, uvijaju u apstraktnu metafiziku koja bi ih mogla prodavati kao nove, sve dok se to ne otkrije. Nemački pisci ne ženiraju se nimalo pred svojim čitaocima; budući da se njihova dela prihvataju i komentarišu kao proroštva, oni ih mogu sakrivati oblacima koliko hoće; strpljenje neće nedostajati da se ti oblaci razagnaju; ali je potrebno da se na kraju vidi neko božanstvo: jer, ono što Nemci najmanje podnose, to je da budu prevareni; njihovi napori i njihova ustrajnost donose im velike i potrebne rezultate. Čim u jednoj knjizi nema jakih i velikih misli, ona brzo doživi nipodaštavanje, i dok se zbog talenta sve oprašta, dotle se nimalo ne cene razne vrste veština kojima se nastoji zameniti talenat.

Nemačka proza je prečesto zanemarena. U Francuskoj se mnogo više pridaje važnost stilu nego u Nemačkoj; u reč se unosi ceo jedan prirodan niz interesa, kao i cena koju ona treba da ima u zemlji kojom dominira društvo. Svi oni koji imaju bar malo duha sude o tačnosti ili prigodnosti ove ili one rečenice, dok je za shvatanje celine ili povezanosti jednog dela potrebno mnogo pažnje i proučavanja. Uostalom, način izražavanja je mnogo pogodniji za zbijanje šala nego što su to misli, i svemu što se tiče reči, ljudi se smeju i pre nego što razmisle. Međutim, lepota stila, i u tome se treba složiti, nije neka prednost spoljašne prirode; jer prava osećanja nadahnjuju uvek najplemenitije i najtačnije izraze, pa ako se prema stilu kakvog filozofskog spisa joši može biti blagonaklon, to se ne može biti prema nekom književnom delu; u sferi lepih umetnosti forma pripada koliko duši toliko i samom subjektu.

Dramska umetnost nudi frapantan primer različitih sposobnosti dvaju naroda. Sve što se odnosi na radnju, na zaplet, na zanimljivost događaja, kod Francuza je hiljadu puta bolje složeno, hiljadu puta bolje zamišljeno; sve što je u vezi s razvojem onoga što se nosi u srcu, s potajnim burama jakih strasti, kod Nemaca je mnogo produbljenije.

Da bi ljudi uzvišena duha i jednog i drugog naroda stigli do najviše tačke savršenstva, trebalo bi da Francuz bude religiozan, a Nemac malo više svetski čovek. Pobožnost se suprotstavlja rasipnosti duše, koja je i falinka i finoća francuskog naroda; poznavanje ljudi i društva dalo bi Nemcima, u literaturi, ukus i lakoću koji im nedostaju. Pisci obeju zemalja nepravedni su jedni prema drugima: Francuzi su, ipak, u tom pogledu, više krivi od Nemaca; oni sude ne poznavajući, ili istražuju pristrasno. Nemci su manje pristrasni. Širina njihovih spoznaja izlaže njihovim pogledima tolike različite načine viđenja, da njihovom duhu obezbeđuje tolerantnost koja se rađa iz univerzalnosti.

Francuzi bi bili više na dobitku spoznajom francuskog duha, nego što bi Nemci dobili podvrgavajući se francuskom dobrom ukusu. Svaki put, za naših dana, kad je u francusku svakodnevicu bilo uneto malo životodavnih sokova sa strane, Francuzi su tome oduševljeno aplaudirali.

Ljudi od duha u svim zemljama pozvani su da se razumeju i da se cene; ali, priprostost nekih nemačkih i francuskih pisaca i čitalaca podseća na onu Lafontenovu basnu u kojoj roda ne može da jede iz tanjira, a lisica iz boce. Najači kontrast vidi se među onim duhovima koji su se razvijali u usamljenosti i onih koje je oblikovalo društvo. Spoljašnji utisci i pribiranje u duši, poznavanje ljudi i proučavanje apstraktnih ideja, akcija i teorija, daju sasvim susprotstavljene rezultate. Literatura, umetnost, filozofija, veroispovest dvaju naroda svedoče o toj razlici; a večna granica Rajna razdvaja dve intelektualne sfere koje su, ne manje nego i dve pokrajine, strane jedna drugoj.

O Nemačkoj – tako je književnica Madam de Stal (1732-1817), jedan od najbriljantnijih duhova tog doba, nazvala svoje delo puno entuzijazma za susede s druge obale Rajne. Godine 1813, kada je knjiga objavljena, zbio se prvi ozbiljan intelektualni pokušaj u istoriji francusko-nemačkih odnosa da se jednima objasni da su i oni drugi kulturni narod. I više od toga. O Nemačkoj – to je pronalazak jedne strasti. Upravo pročitani tekst odlomak je iz pomenute knjige.

Kratka Novalisova biografija

Pesnik i mistik Novalis nije doživeo svoj 29. rođendan. Veliki erudita u svim oblastima znanja 18. veka. Neki u njemu vide preteču Zigmunda Frojda i Alberta Ajnštajna. Njegove ideje su za vek pretekle ideje oca ruskog kosmizma Nikolaja Fjodorova.

Baron Georg Filip Fridrih fon Hardenberg se potpisivao kratko, sa Novalis. Njegovi preci, iz Donje Saksonije u 12. veku su se potpisivali kao gospoda fon Rode, što se na zvaničnom latinskom tog doba prevodilo kao „de Novalis“. U samom imenu Novalis nema ničeg mističnog, ono označava raskrčenu ledinu, zemlju spremnu za useve. Sam Hardenberg je smatrao da Novalis znači „onaj koji obrađuje zemlju“.

Rođen je 2.maja 1772. godine u zamku Videršted, koji je prethodno bio ženski manastir. Bio je bolešljiv, u odnosu na vršnjake zaostao u razvoju, a biografi navode da je posle nimalo mistične bolesti – teške dijareje, doživeo fizičkiu katarzu.

Već sa dvanaest godina znao je mrtve jezike, starogrči i latinski, naučio francuski, italijanski i engleski. Bio je učen kao Lajbnic ili Gete. „Među fragmentima Novalisa, koji čine čitave tomove, nalaze se oni posvećeni fizici, medicini, matematici. Proročki dar iskazao je i u nauci“, smatra V. B. Mikuševič, prevodilac njegovih dela na ruski jezik.

Sa petnaest godina odlazi kod strica, starijeg očevog brata, koji, iako nosilac viteškog ordena, vodi život u stilu Lujeva, i ovaj kontrast prefinjenih zabava i strogog morala Novalisu se dopada. Tu izučava francuske enciklopediste i masone. Želi da napravi sopstvenu Enciklopediju, u kojoj bi, za razliku od francuske racionalističke misli, bili predstavljeni različiti pogledi na svet. On je protivnik Prosvetiteljstva i Francuske revoulcije za koje tvrdi da su uništili evropsku duhovnost.

Onda izučava pravne nauke na Jeni, gde je u zimskom semestru 1790/91. Fridrih Šiler držao predavanja o krstaškim pohodima. Pod uticajem Šilera, Novalis počinje da usvaja istorijski način mišljenja. Nastavlja studije u Lajpcigu, ali osim prava sluša u predavanja iz matematike i prirodnih nauka. U to vreme postaje prijatelj sa Fridrihom Šlegelom, i ovaj vršnjak ga je zainteresovao za nemački kulturu, otkrio mu „duboke, očaravajuće tajne“. Upoznaje Sofi fon Kjun pastorku kapetana i, po sopstvenom priznanju, tih petnaest minuta su odredili njegov život. Tada je imala trinaest godina. Verili su se. O njoj ima malo podataka, osim što se zna da je imala tamne oči i bolovala od teškog oblika tuberkuloze. Otac se protivi, ali pod uticajem očaravajuće lepote Sofi daje blagoslov. „Večna deva nije ništa drugo, do večno ženstveno dete… devojka, koja je prestala da bude istinsko dete, više nije Deva“. „Ona ne želi da bude nešto – Ona je nešto“. Sofi je umrla dva dana posle svoje petnaeste godine. „Kraj groba palo mi je na pamet, da će moja smrt javiti svetu primer vernosti do groba. Ja ću takvu ljubav učiniti mogućom“. Posle smrti voljene Novalis shvata da je njeno ime premudrost Božija, a Sofija je neodvojiva od vaskrslog Hrista. Da li Hrist vodi Sofiju njemu, ili Sofija vodi Hrista, ostala je tajna.

Radost života, vitalnu prirodu Novalisa, osenčila je smrt „rešenje svih zagonetki“. Posle njene smrti više ga interesuju prirodno-naučne istine od poetskih traganja. Poslednje godine života proveo je u Frajbergu. Kako smatra Mikuševič, „njegovi frajberški radovi odišu misticizmom, gde se prepoznaje ne samo prihvatanje, već preodolevanje smrti.“
Umro je 25. marta 1801, od posledica tuberkuloze, kojom se zarazio, verovatno, dok je negovao Fridriha Šilera. Već je godinu pre toga bio težak, neizlečiv plućni bolesnik.

Tekst: Igor Buker. Prevod: Jadranka Dubak.

Napomena: Zahvaljujem se Jadranki Dubak na ustupanju prevoda, kao i preporuci da ga objavim.

Nensi Armstrong: „Gotski elementi u romanima Džejn Ostin“

Nortengerska opatija je rukopisni prvenac (1794), ali poslednji objavljeni veliki roman (1818) Džejn Ostin. Budući da je pisan i revidiran u vreme kad je vladala pomama za gotskim romanima, šaljivo poigravanje s Tajnama Udolfa En Redklif na stranicama romana Ostinove navelo je akademsku i kritičarsku javnost da njene romane svrstaju u pobornike avgustinske razboritosti i umne visprenosti prezrivo nastrojene prema iracionalnosti sentimentalne knji­ževnosti uopšte, a posebice prema neobuzdanim uzletima gotskog romana. Nastavljajući tamo gde je feminističko prisvajanje sentimentalne književnosti stalo tokom osamdesetih i devedesetih godina dvadesetog veka, Klaudija Džonson nas poziva da razmotrimo da li je Nortengersku opatiju moguće tumačiti pre kao odbranu Redklifove nego kao satiru na njen račun, pri čemu Džonsonova postavlja pitanje kojim i ja želim da se pozabavim: „Da li se i Džejn Ostin može smatrati autorkom gotskih romana?“ (Johnson 2003: IX). Za razliku od sažete visprenosti karakteristične za stil Džejn Ostin, gotski roman, baš kao i sentimentalna proza, naginje ka blagoglagoljivosti i ekstravagantno konvencionalnom što dovodi do toga da ljudska osećanja i postupci prelaze granice razuma i pristojnosti (Walpole: 10). Naizgled „sabotirajući“ pomenute tehnike, smatra Džonsonova, Nortengerska opatija ih zapravo prevodi u svakodnevni govor i međuljudske odnose čime udahnjuje čuvstvenu energiju u roman manira (Johnson 2003: IX). No, ako se Nortengerska opatija zaista podsmeva gotici, kako onda treba shvatiti satirični odnos prema Redklifovoj? Da li je na osnovu ovog romana moguće izvesti paradigmu za tumačenje onih romana Džejn Ostin koji su se pojavili tokom dvadeset i pet godina koliko je prošlo od prve rukopisne verzije Nortengerske opatije do njegovog objavljivanja? Ovaj ogled upravo nastoji da pokaže kako je to moguće.

Istoričari mahom smatraju da je Džon Lok, kada je tokom 1679–1680. godine formulisao svoju teoriju vlasništva koja je protivrečila argumentaciji Roberta Filmera da je moć monarhije praktično bezgranična na zemlji, imao na umu isključivo zemljoposedničke interese (Macpherson, 1964). Ako Ostinova ima bilo šta da kaže na tu temu, Lokova teorija vlasništva nije postala ništa manje ubedljiva ni dugo nakon što je monarhija prestala da predstavlja pretnju zemljoposednicima, i to ne samo zato što tvrdi da vlasnik ima neprikosnoveno pravo da poseduje svoju zemlju nego i zato što ističe i dopunski pojam vlasništva koji se odnosi na ono što svaki pojedinac ima „u sebi“, kao što se objašnjava u Ogledu o ljudskom razumu. Bez obzira na to da li je ili nije Lok imao na umu zemljoposednike kada je uobličio ideju o ovom drugom vidu vlasništva i uključio je u Drugu raspravu o vladi, obezbedio je teorijsko uporište svima koji su posedovali nešto u sebi. Gotski žanr ponudio je romanopiscima mogućnost da pokažu kako se dva oblika vlasništva razlikuju. Kad junakinju u romanima brže-bolje otpreme u zabačeni zamak, manastir ili samostan, ona postaje – činjenično premda ne i zakonski – vlasništvo nekog drugog, vrednovana jedino na osnovu materijalnih izvora koji odgovaraju njenom društvenom položaju, a koje ona ne može upotrebiti da sebi pomogne. Budući da davanje ili uskraćivanje saglasnosti zavisi od vlasništva nad samim sobom, standardni elementi gotskog zapleta kao što su utamničenje, pokušaj silovanja, prigušen govor, presretanje pisama i krivotvorenje istorijskih zapisa stvaraju uslove u kojima se neutralizuje čak i minimalna mogućnost aktivnog činjenja potrebnog da bi se uskratio pristanak. Povezavši pojam vlasništva kao posedovanja unutrašnjih kvaliteta pojedinca sa tradicionalnim poimanjem vlasništva kao posedovanja zemlje, Lok je omogućio da se razlika između ta dva koncepta sagleda kao kontradikcija: da li ste to što jeste zato što pripadate nekoj „kući“, koja podrazumeva i porodicu i zemljišni posed, ili ste to što jeste zato što posedujete nešto u sebi, razum, osećajnost, britak um, postignuća ili učtivost koje donosite u domaćinstvo i tako ga činite svojim? Gotske konvencije sučeljavaju ova dva vida vlasništva, pri čemu se oni međusobno ugrožavaju.

Ostinova je od ove kontradikcije – ključne u britanskoj književnosti nastaloj u decenijama posle Francuske revolucije – napravila okosnicu svog romana, koji bi inače bio roman manira, i time formulisala jezik kojim se imaginativno zadržala učtivost u svetu koji je prolazio kroz buran društveni preobražaj. Pomenuta inkorporacija u njenim romanima kreće se u dva pravca. Ograničava oblike nasilja i okrutnosti kojima mogu biti izložene čak i junakinje poput Fani Prajs i En Eliot, koje su blagoslovene jednim vidom vlasništva, ali ne i drugim. Uz to, Ostinova se istovremeno služi gotskim konvencijama da svaki roman pretvori u svojevrsni gotski zamak – okvir u kojem tradicionalno poimanje vlasništva kao posedovanja zemlje oduzima pojedincima osnovu za donošenje racionalnih odluka, onemogućava im samoizražavanje, pa čak ih lišava i moći da uskrate pristanak. Tamo gde se u Nortengerskoj opatiji čini da bezočna visprenost i razarajuća logika ostinovske rečenice stoje u suprotnosti sa gotskim izlivima koje podrivaju, takve rečenice sazdavaju svet koji umna visprenost ne može da osvetli i u kome logika ne može da zavlada sve dok se dva vida vlasništva koja čine taj svet međusobno potiru.

Kad je kuća zamak?

Junakinja Džejn Ostin ulazi u Nortengersku opatiju zadojena gotskim romanima, te u
duhu njihovih konvencija interpretira arhitekturu, nameštaj, glavu kuće i njegovu preminulu suprugu. Dobija grdnje od Henrija Tilnija, drugog sina jedne zemljoposedničke porodice, zato što se ne oslanja na empirijske dokaze i zdrav razum, te etička težina romana pada na njegov poziv na zdravorazumsku reakciju:

Iz čega ste to zaključili? … Zar se našim vaspitanjem pripremamo za takva divljaštva? Zar ih naši zakoni prećutno odobravaju? Zar je moguće vršiti ih a da se za to ne sazna u zemlji kao što je ova, u zemlji u kojoj su ljudi tako povezani razvijenim društvenim odnosima i štampom, gde je svaki čovek okružen okolinom koja vrvi od dobrovoljnih uhoda i gde putevi i novine čine da je sve svakome pristupačno? Najdraža gospođice Morlend, kakvim ste to idejama dozvolili da vas obuzmu?

Henri s punim pravom smatra da je besmisleno verovati u to da je njegov otac utamničio i ubio svoju suprugu. Čak ni demonski Montoni En Redklif nikad zapravo nije počinio taj zločin. No, jednako je besmisleno to što Henri pretpostavlja da Katarina na osnovu svog obrazovanja i iskustva može da objasni zašto njegov otac tako bezočno krši pravila učtivosti i dobrog ukusa, a kamoli i njegove nagle promene raspoloženja: Opatijom ne upravlja razum ništa više od tajne istorije zločina i strasti. Roman nas, stoga, poziva da obratimo pažnju na Henrijeva retorička pitanja i razmislimo o tome šta Nortengerska opatija ima zajedničko sa gotskom književnošću.

Dok Ostinova s jedne strane koristi Henrija da kazni Katarinu zato što opatiju njegovog
oca meša sa Montonijevim zamkom, s druge strane ne ostavlja mu ništa više slobode izbora devojke kojom će se oženiti nego što je to dopušteno junaku gotske priče. Porodice se venčavaju s kim god požele, pojedincima to nije dozvoljeno. Žitelji Opatije podležu delovanju sile koja ne poznaje ni razum ni osećajnost zato što jednako ne poznaje ni prvi uslov da bi se imalo ijedno od ta dva, a to je vlasništvo u smislu onoga što muškarac ili žena poseduju u sebi. Pojedinačni članovi porodice članovi su jedinstvenog korporativnog tela. Kad raščistimo zbrku koju je unela kako Redklifova tako i zdrav razum, otkrivamo da Henrijem upravlja porodična ekonomija utemeljena na zemljišnom posedu: „Nortengerska opatija u doba Reformacije bila [je] bogat samostan, […] posle raspuštanja pala [je] u ruke jednom pretku Tilnijevih. Henri je drugorođeni sin koji mora sebi da nađe zanimanje, a sveštenička kuća u kojoj namerava da živi pripada generalu Tilniju i on odlu­čuje šta će s njom biti: „To je imanje za jednu porodicu, gospođice Morlend, i budući da uglavnom pripada meni, možete biti sigurni da se brinem da ne bude loše.“

Katarina poseduje tek nešto malo onog tipa imovine za koju se general nada da će nakon venčanja preći u posed njegove porodice, ali ona je mnogo više od bezvrednjakovićke koju gospodin Alen dobija oženivši gospođu Alen, ženu koja jedino poseduje „plemićko držanje, prilično tihu, mirnu, dobru narav i šalјive obrte misli.“ Ostinova nas nikad ne uverava da Henri Tilni više ceni Katarininu obrazovanost od laskavih reči koje mu ona upućuje, ali ono što svakako čini jeste da svoju junakinju podvrgava nizu iskušenja iz kojih se vidi da se njeni izrazi saosećanja temelje na učtivosti i rukovode se njome. U svetu gde ljudi koriste samo spoljašnji privid te vrline kako bi za sebe izvukli neku korist, istinsko osećanje, adekvatno izraženo, ukazuje se kao Katarinin unutrašnji kvalitet – vlasništvo, da tako kažemo, u smislu onoga što ona poseduje u sebi.

Ona u taj posed ulazi kad prestane sa gotskim tumačenjem društvenih odnosa u Opatiji.
U početku je arhitektura podstiče da Opatiju tumači kao zamak iz romana, sa pripadajućim elementima kao što su vijugavi hodnici, zabranjene odaje i zagonetna komoda s fiokama. Premda Katarina ubrzo samu sebe prekoreva zato što umišlja da komoda u njenoj sobi krije dokaz o nekakvoj priči o progonjenju, mrtvačka atmosfera koju general Tilni širi po kući pothranjuje njeno ubeđenje da je on nemilosrdni tiranin Montonijevog kova: „Zar je išta moglo jasnije odražavati mračne misli koje se kovitlaju u mozgu koji još uvek nije potpuno lišen svakog osećanja ljudskosti, misli koje se ponovo vraćaju strašnoj uspomeni na prizor davno izvršenog zločina?“ Katarina ne pogađa pravi razlog njegovog mračnog raspoloženja, no kada je reč o rukovođenju prema materijalnim interesima, on se  zaista ponaša kao savremeni Montoni. Pošto otkriva Katarinino skromno nasledstvo, on kreće da potkopava vezu između Henrija i Katarine:

Isterana iz kuće, i to na ovakav način! Bez razloga koji bi mogao opravdati, bez izvinjenja koje bi moglo ublažiti takvu osornost, grubost, bezobzirnost! Henri je bio tako daleko – nije imala čak ni mogućnosti da se oprosti s njim! Svaka nada, sve što je očekivala od njega bilo je sada u najmanju ruku odloženo, ko zna na koliko dugo vreme? Ko zna kada će se opet videti? I da sve to potekne od tako uljudnog, tako obrazovanog čoveka kao što je general Tilni, čoveka koji ju je naročito voleo! To je bilo isto toliko neshvatljivo koliko je bilo mučno i teško.

Isprekidana sintaksa, zajedno sa imenicama poput „osornost“, „grubost“ i „bezobzirnost“, smeštaju nas u svet u kome ne vlada učtivo ophođenje. Pridevi kao što su „neshvatljivo“, „mučno“ i „teško“ ukazuju na to da je roman poprimio gotski tok, gde se sa ženama postupa kao prema imovini i obezvređuju se emotivne veze. Stoga se čini da Katarina nije dovoljno ozbiljno shvatila Redklifovu, jer, za razliku od čitaoca kome je i te kako jasno o čemu se radi, ona ne shvata šta je razlog promene.

Kad pojam vlasništva u smislu onog što se poseduje „u sebi“ izgubi bitku s pojmom
vlasništva u smislu posedovanja „kuće“, junakinja ostaje lišena svojine, te doživljava unutrašnji rascep, a iz nje se oslobađa, baš kao duh iz lampe, onaj gotski afekat koji prati raspad jednačine koju nazivamo modernim pojedincem gde jedno telo odgovara jednom umu (Armstrong, 2005). Ženska osoba utamničena u gotskom zamku jeste um utamničen u telu kojim ona ne upravlja. Iluzija dužnosti pojedinca, odgovornosti pojedinca, a time i vrednosti pojedinca iščezava zajedno sa učtivošću, a svi koji se zanose tom iluzijom, kao što to čini Katarina, podležu paranoičnom ubeđenju da je nešto pošlo po zlu. Kako etos individualizma uzmiče pred starijim i rasprostranjenijim shvatanjem da je telo vlasništvo porodice, tako razum, saosećanje i uglađeno ophođenje koji odražavaju to shvatanje postaju isprazna gluma, a ne kvaliteti u čije je razvijanje osoba uložila trud.

Katarinino proterivanje iz Opatije razotkriva semiotiku gotske arhitekture onako kako to
roman En Redklif, budući da je gotski roman, nikako ne može. Rastakanjem individualnog tela u korporativno telo, Ostinova ni na koji način ne govori da problem leži u zemljoposedničkoj klasi niti sugeriše da je samodestruktivno sklopiti brak s nekim iz te klase. To je, ipak, nešto što general osujećuje, a što se naposletku postiže na lukavo komičnom kraju romana Džejn Ostin. Roman dostiže svoju najnižu tačku ne zbog toga što je Katarina primljena u „kuću“ nego zbog toga što je bačena u kategoriju onih tela koja nisu bitna (Butler, 1993: 10). To što se okončava mogućnost za ostvarivanje sreće, kao i tekstualni pokušaji da se ona realizuje, sugeriše da u romanu Ostinove život izvan „kuće“ ne postoji ništa više no u romanu Redklifove. Jedino tu – i putem saobražavanja nekih porodičnih prerogativa sa vlastitim osećanjima – osoba može održati privid pribranosti i vladanja sobom.

Nije za šalu

D. A. Miler najbolje objašnjava kako i po koju cenu stil Džejn Ostin ostaje suzdržan kad opisuje šta to krasi ličnost junakinje, a kako je najrazigraniji kad opisuje ponižavajuće trenutke kroz koje dotična junakinja prolazi. Želim da istražim zašto su junakinje podložne takvom srozavanju – naročito u romanima nastalim nakon Nortengerske opatije gde se uloga gotskih konvencija ne može protumačiti satirično. Pretpostavimo da je Ostinova razumela zašto je gotska književnost popularna i da je želela da koristi te konvencije a da pri tom ne postane pisac gotskih romana (Miles, 2002: 42). Pretpostavimo da je u tom cilju izostavila aluzije na gotsku arhitekturu, ali da je gotske konvencije upotrebila da obelodani kontradikciju između shvatanja vlasništva u smislu onoga što osoba poseduje u sebi i tradicionalnijeg shvatanja vlasništva u smislu posedovanja zemlje. Da bismo testirali ove hipoteze, pogledajmo kakvu ulogu dodeljuje ovim konvencijama u romanu manira.

Ko može da zaboravi gospodina Vudhausa, pravo pravcato sebično čudovište? Uprkos tome, on je najdivniji od celog niza neodgovornih očeva koji podsećaju na M. St Obera iz romana En Redklif. Gospodin Vudhaus se razlikuje od gospodina Dešvuda, gospodina Beneta, pa čak i ser Tomasa Bertrama samo utoliko što ovi potonji svu odgovornost za udaju kćeri prepuštaju hirovitim i sebičnim suprugama, dok Emin otac tu odgovornost prepušta samoj Emi. „Grozna majka“ nudi svoju kćer nekoj blažoj verziji Montonija koji je želi zbog nečega, bilo zbog zamišljenog bogatstva i društvenog položaja ili jednostavno zbog uzbu­đenja koje donosi posedovanje žene koja je toliko očigledno bolja od njega, zbog nečega što nije umna visprenost, razboritost, dobrota i integritet koje ona nosi u sebi. Romani Džejn Ostin, poput gotskih romana, drže se principa koji nalaže postojanje loših roditelja da bi se stvorili uslovi u kojima cveta gotika.

Otac koji odbija da vrši svoje ekonomske dužnosti i majka koja ih agresivno preuzima, zajedničkim snagama svoje ćerke dovode u položaj gotske junakinje koja je lak plen pozerima i predatorima. Udobno smeštena u Hartfildu sa svojim ocem, čini se da je Ema izuzetak od gotske strategije po kojoj se junakinja izmešta iz sigurnosti doma i time gubi čvrst oslonac u tradicionalno shvaćenom pojmu vlasništva, te joj kao jedina uzdanica ostaje ono što poseduje u sebi: Marijana Dešvud može jedino da se pouzda u svoj razum i elokvenciju, Elinora u zdrav razum i samopregor, Elizabeta Benet u vrcav duh i inteligenciju i tako dalje. No, čak i Ema naposletku uviđa šta ima zajedničko sa Fani Prajs ili Elizbetom Benet, junakinjama koje imaju po roditelja koji jedva čeka da ih preda neadekvatnom mužu kako bi se okoristili stečenom imovinom. Prvi opis kojim Ostinova prikazuje odnos između Eme i njenog oca ostavlja utisak gotskog nesklada: „Ta nezgodna posledica razlike u godinama […] pojačana je još njegovim telesnim stanjem i navikama: bolešljiv celog života, nije se naprezao ni telesno ni duhovno, te je po načinu svog života bio još stariji nego po godinama.“ Podsmevajući se tome što će Emina guvernanta da se uda za gospodina Vestena i „ima sopstvenu kuću“, gospodin Vudhaus nagoveštava Eminu nesrećnu budućnost. Premda bez zlokobne erotike kojom odišu slični odnosi u gotskim romanima, Ema se nalazi u istom položaju kao da je venčana sa sopstvenim ocem s obzirom na to da do kraja ne dobija „sopstvenu kuću“.

Daleko od toga da sam jedina koja je primetila kako Ostinova poseže za jezikom patnje i zebnje, podnošenja muka, uvreda, padanja u očaj – da bi izrazila junakinjinu reakciju na poniženje koje podnosi zbog roditeljskog nemara. Iskazujući patnju gotskom hiperbolom, britki um Džejn Ostin nas zabavlja na račun junakinje. Umesto pisma koje iščekuje od Vilebija, Marijani Dešvud stiže pismo od majke, „u tom neiskazano bolnom razočaranju, nastalom posle onakvog ushićenja i nade, imala je osećanje kao da još nikad u životu nije patila.“ „Možemo se mi šaliti koliko hoćemo“, kao što objašnjava Robert Feras pošto saznaje da mu se brat odrekao nasledstva da bi ispunio ugovorenu obavezu prema sirotoj Lusi Stil, „ali, tako mi duše, stvar je veoma ozbiljna.“ Iako je izgovara ne baš preterano bistar čovek, ova izjava može se uzeti kao zaključak celokupnog romana. Opasnosti koje prete junakinjama Ostinove ne bi uopšte bile smešne da nisu prikazane posredstvom gotskog preuveličavanja. Razočarane u ljubav, sestre Dešvud čeka ništa manje sumorna budućnost od one koju očekuje Džejn Ferfaks kad biva otpremljena u Irsku da radi kao guvernanta. Dobrotvor Fani Prajs, ser Tomas, vrši pritisak na nju da stupi u brak bez ljubavi time što je vraća roditeljima u Portsmut, gde domaćinstvo loše vodi aljkava majka, gde je maltretira otac alkoholičar, i gde je dočekuje gomila razularene braće i sestara. Imajući na umu situaciju u roditeljskom domu, razlog zbog kojeg ser Tomas isteruje Fani iz Mansfild Parka poprima znatno ozbiljnije konotacije upravo zato što je tako uvijeno i ublaženo izrečen:

On je izvesno želeo da ona rado pođe onamo, ali je, isto tako, izvesno priželjkivao da joj se njena kuća iskreno smuči pre nego što se završi njena poseta; nadao se da će se otrezniti kad bude lišena uglađenosti i udobnosti Mansfild Parka, da će je to dozvati pameti i navesti je da pravednije ceni ponuđeni joj dom, koji bi za nju bio trajniji od Mansfilda a isto tako udoban.

Gotski efekat se postiže time što junakinja prolazi kroz neki vid samonegiranja koje je dovodi do zaključka da je ona sama po sebi niko i ništa. Krcata kuća i luka koje čekaju Fani u Portsmutu su najočigledniji primer u romanima Džejn Ostin toga kako se junakinja preobražava u nekoga koga je praktično nemoguće razlikovati od nekoga drugog. No, čak i u Emi, zamena a ne provodadžisanje igra glavnu ulogu, budući da se pojavljuje Harijeta Smit, ćerka nekog čoveka nepoznatog društvenog položaja, koja preuzima Emino mesto u srcu gospodina Najtlija. Slično tome, već sledećeg dana pošto Elizabeta Benet odbije njegova udvaranja, gospodin Kolins „nije joj se gotovo nikako obraćao, a njegove nežne pažnje, koje je tako svesno ukazivao, prenete su za ostatak dana na gospođicu Lukas.“ Ovde prilika za komediju, prebacivanje interesovanja sa jedne devojke na drugu, može imati razorne posledice. Ubeđene da Vilebi i Edvard Ferars nameravaju da se ožene nekim drugim devojkama, Marijana i Elinora strmoglavljuju se u nekakav bezglavi vrtlog pri čemu Marijana gubi osećajnost, a Elinora razum, te se sestre osećaju i ponašaju kao dve polovine istog bića. Ni u jednom drugom romanu se Ostinova tako očigledno ne oslanja na strategiju dupliranja junakinja s ciljem da pokaže kako bez obzira na to kakve vrline poseduje, devojka, kada se odvoji od „kuće“, postaje kao bilo koja druga devojka, ali svaka junakinja Džejn Ostin bez izuzetka prolazi kroz mračni trenutak u kome iznenada shvata da njeno biće ne pripada njoj da njime upravlja niti da ga usavršava.

Ništa ne ističe tu poentu efektnije od zapleta u kome devojka biva zavedena i obmanuta. Okosnica gotskog romana – po čijim su ruševinama razasuti ostaci žena koje su svoju ljubav, a neretko i svoje telo, imovinu, kao i decu, poverile samoživim muškarcima – bludnik i zavodnik – vreba iza kulisa u svakom romanu Džejn Ostin, te svojim postupcima razotkriva pomenutu međusobnu zamenjivost žena. Lidija Benet podleže istim činima koje su skoro naterale Darsijevu sestru da pobegne od kuće sa Vikamom; Fani Prajs odbija Henrija Kroforda koji potom zavodi Mariju Bertram; baš kao što je štićenica pukovnika Brendena podlegla iskušenju, tako i njena vanbračna ćerka ne odoleva Vilebiju, čoveku koji slama Marijanino srce, dok se Frank Čerčil sa Emom upušta u flertovanje koje udvostručava njegovu ulogu udvarača i skreće pažnju s njegove tajne veridbe sa Džejn Ferfaks. Ove skrajnute priče izbijaju u prvi plan tokom romana, pokazujući time da prošlost nikad ne umire nego se ponavlja, što naglašava međusobnu zamenjivost žena.

Pošto smo ustanovili vezu između gotike i pripovedačkih konvencija koje prave razliku između dve vrste vlasništva kako ih je formulisao Lok, kao i to da ih gotika dovodi u kontradikciju, suočavamo se sa dvostrukim pitanjem: zašto je uopšte bilo neophodno uspostaviti tu kontradikciju i kako je ona obezbedila trajnu popularnost gotske književnosti? Znamo kako je to uradila Ostinova – tako što je u roman manira inkorporirala opšta mesta gotike. No, do koje mere je njena proza bila primamljiva čitaocima devetnaestog veka zavisilo je od toga šta je tim potezom učinila fobičnim.

Nezamislivo

Ako pogledamo sada roman Pod tuđim uticajem, koji je objavljen iste 1818. godine kada i Nortengerska opatija, uočićemo da se tamo nalazi junakinja kojoj preti samouništenje zato što pripada uticajnoj i dobrostojećoj porodici: „En, skladnog duha i blage naravi, zbog kojih je morala visoko odskakati u očima ljudi koji imaju stvarno razumevanje, nije predstavljala ništa ni za oca ni za sestru: njena reč nije vredela, njena korisnost se uvek izražavala ustupcima – ona je bila samo En.“ Kao da nije bilo dovoljno uskratiti joj pravo na ispoljavanje sopstvene ličnosti, prvo tako što joj je osujećen pokušaj da se uda iz ljubavi, pa zatim tako što je nagovarana da se uda kako bi sačuvala porodično imanje, roman se završava tako što se Enina sudbina veže za sudbinu siromašne i slabašne prijateljice, gospođe Smit. Baš kada se čini da će nestati sa karte osoba cenjenih zbog svojih unutrašnjih kvaliteta, gospođu Smit spasava kapetan Ventvort koga upoznaje posredstvom En, tako da od osobe koja jedva uspeva da sastavi kraj s krajem, gospođa Smit postaje neko ko može da ispolji ono što poseduje u sebi i da bude cenjena zbog toga „jer je njena vedrina i živost duha nisu izneverili; i dok su trajale ove osnovne zalihe dobra, mogla je prkositi čak i većem prilivu ovozemaljskog blagostanja.“ Kako ovo priznanje ne bi zasenilo prednosti pripadanja uglednoj kući, roman dozvoljava da svaka prijateljica ima udeo u onome u čemu ona druga obiluje. Gospođa Smit stiče imovinu zahvaljujući Eninoj pomoći dok En zahvaljujući gospođi Smit poprima nešto od njene vedrine čime se hijastično povezuju dve vrste vlasništva.

Zarobljenica sopstvene porodice, En vene, te „njena mladalačka svežina brzo je nestala.“ No, kad radnja romana počne da se odvija, ona sebi može priuštiti taj luksuz da sledi svoje srce uprkos onome što vlasništvo nalaže jer je više ne privlači muškarac koji „nema ništa osim samog sebe“ da donese u brak, budući da se kapetan Ventvort „istakao“ i „stekao lep imetak“. Mornarica omogućava upravo ono zbog čega je ser Volter, njen otac, kritikuje: „donosi prekomeran ugled i uzdiže ljude do počasti o kojima njihovi očevi i dedovi nisu nikad ni sanjali.“ U tom pogledu, mornarica deluje suprotno od gotskih konvencija kojima se razotkriva da posedovanje unutrašnjih kvaliteta i vlasništvo nad samim sobom gubi svu moć kada nije združeno sa posedom koji se nasleđuje od porodice. Bez obzira s koje strane posmatramo, neka kombinacija zemljišnog poseda, bogatstva i položaja su neophodni preduslovi za razmenu unutrašnjih kvaliteta kao osnove za harmoničan odnos: „En je bila sušta nežnost, i ona je za nju našla punu protivvrednost u ljubavi kapetana Ventvorta.“ Budući da sledi nakon toliko godina međusobnog „voljenja“ čak i „kad je nada izgubljena“, da li ovakav završetak romana može u čitaocu izazvati osećaj zadovoljstva?

Do sada sam upotrebljavala reč „imovina“ kao da je to nešto što neko ili poseduje ili ne poseduje, nešto čvrsto i opipljivo za razliku od neuhvatljivosti unutrašnjih osobina. No, „imovina“ nije tako monolitan pojam kao što sam vas mogla navesti da pomislite. Nasledstvo nikad nije kratka i jasna stvar. Okosnicu romana Džejn Ostin čine sukobljeni oblici imovinskih prava i oblika: dodela nasledstva drugorođenom sinu, mirazi, žene koje nasle­đuju imovinu, kupovina činova u vojsci, prava po rođenju, udovice i napuštena deca, zakonsko poništenje unapred ugovorenih nasledničkih odnosa, imanja u Britaniji koja zavise od plantaža u kolonijama, bogatstvo stečeno trgovinom, i tako dalje. Rezultat je splet sukobljenih interesa. Kada admiral Kroft daje Kelinč Hol u zakup zato što ser Volter Eliot ne može da otplati svoje dugove; kada se naslednik titule baroneta, Enin rođak Volter, uplaši da će ser Volter dobiti vlastitog sina, te njega lišiti nasledstva; kada taj isti Volter odbija da pomogne gospođi Smit da povrati novac koji joj pripada nakon muževljeve smrti; kako možemo da znamo šta kome pripada? Enin život – uključujući i njeno prvobitno odbijanje Ventvorta, njene posete Aperkrosu, a potom Batu, kao i rođakova bračna ponuda – koreografisan je potrebom da se održi porodično imanje.

Ako modernim čitaocima u oči upada pojam vlasništva u smislu onoga što pojedinac ima u sebi, te ga smatraju problematičnijom diskurzivnom niti u prozi Džejn Ostin, to je nesumnjivo zbog toga što živimo u dobu borbene demokratije gde je situacija obrnuta od one kakva je bila u vreme Džejn Ostin. Vlasništvo shvaćeno kao posedovanje unutrašnjih kvaliteta, koji čine suštinu liberalnog pojedinca, istovremeno je i čvrsto ukorenjeno i vidno u defanzivi u našem veku. Čitajući u retrospektivi, uživamo u tome što En dostiže neki oblik individualnog zadovoljenja koje ne bi bilo moguće da se udala za čoveka sa plemićkom titulom. No, prvobitna čitalačka publika Ostinove verovatno nije bila oduševljena uspehom „običnog malog čoveka“, odnosno trijumfom onoga što je u to vreme bio vid vrednosti koji je tek počeo da se probija nad ugledom koji izrasta iz društvenog statusa. Vlasništvo nad samim sobom u proznim delima u vreme Džejn Ostin služi istoj svrsi koju Voren Montag pripisuje tom obliku vlasništva u Lokovoj filozofiji: „Ono učvršćuje savez između radničkih klasa i agrarnih kapitalista tako što pokazuje da se napadom čak i na najveće dobrostojeće imanje istovremeno dovodi u pitanje vlasništvo nad samim sobom čak i najskromnijeg radnika (Montag, 2005: 155). Premda čitalačka publika Džejn Ostin nije obuhvatala toliki društveni spektar, princip i dalje važi. Time što su pokazivali da je ovaj novi vid vlasništva lišen bilo kakve moći ukoliko ga ne podupire i zemljišni posed, romani Ostinove su čitaocima nudili osnovu za identifikovanje. Pri tome su gotske konvencije oba suprotstavljena oblika vlasniš­tva predstavljale kao monolitne. Mogu nam izmamiti osmeh očigledno nategnuti završeci koji pomiruju dva oblika vlasništva na kraju svakog romana Ostinove, no osmeh baš ne garantuje uspeh romana. U takvom je kraju moguće uživati jer je zamršeno klupko složenih i suprotstavljenih odnosa razmršeno i uredno posloženo u binarnu opoziciju. Stoga se moramo zapitati šta Ostinova postiže time što uopšte uspostavlja ovu kontradikciju: šta joj dva oblika vlasništva, onako kako ih prikazuje, omogućavaju da izostavi iz razmatranja?

Način na koji Ostinova pozicionira kontradikciju između oblika vlasništva stvara osećaj celovitosti sveta, kao da svako može polagati pravo na jedan oblik vlasništva, ako ne i na drugi. Od svih njenih romana, Pod tuđim uticajem najočiglednije ukazuje na ono na šta se ne sme pomisliti, a kamoli o tome razgovarati, u situaciji kad je ceo svet vlasništvo. Ostinova u ovom romanu obrće svoju formulu i kroji junakinju od materijala koji je prethodno odbacivala zbog nedostatka unutrašnjih kvaliteta, a to su sve one bezlične gospođice Grej i gospođice Morton, žene kojima se muškarci udvaraju isključivo zbog imovine koja s njima dolazi. Iz toga sledi da En ne može biti cenjena i poštovana zbog onog što ima u sebi ako se uda u „kuću“, što bi se desilo ako prihvati da se uda za rođaka. Umesto toga ona odbija kuću na selu i daje prednost brodu u Kralјevskoj mornarici.

Ostinova se i te kako potrudila da ratni brod prikaže kao idealan dom. „Ženama može na brodu biti, isto tako, ugodno kao i u najboljoj kući u Engleskoj“, gospođa Kroft uverava gospođu Mazgrov već pri početku romana. Zašto bi roman pošto-poto nastojao da brod preobrazi u dom ako ne zato da engleski dom pretvori u sredstvo pomoću kojeg se engleska definicija vlasništva može raširiti po celom svetu? Dok insistira na tome da se atmosfera britanskog doma može stvoriti praktično bilo gde, plutajuće domaćinstvo kapetana Ventvorta skreće nam pažnju upravo na onu pretnju koju nastoji da drži podalje od sebe, „strah od nekog budućeg rata jedini je mogao pomračiti [Enino] sunce.“ Trenutak u kome se podseća na rat ne može biti gori jer naspram turbulentne pozadine sugeriše da princip vlasništva može pripasti onome ko ga se prvi dočepa. I drugi romani Džejn Ostin, međutim, sadrže u sebi tragove onoga što nastoje da prikažu nezamislivim.

Nortengerska opatija suptilno nagoveštava da svet utemeljen na vlasništvu nije tako stabilan. Pošto je nehotice čula kad je Katarina ponovila govorkanja da će se u Londonu dogoditi „nešto vrlo strašno“, nešto „strašnije nego sve o čemu smo ikada čuli“, Eleonora Tilni je preklinje: „Zadovoljite moju radoznalost što se tiče te strašne pobune.“ Kao da želi da kaže kako je i sama pomisao na pobunu nemoguća, Henri joj se podsmeva tako što pokazuje da Katarina nije „govorila ni o čemu drugom nego o novoj strašnoj publikaciji“ gotskog romana. No, i on pridaje važnost toj ideji objašnjavajući da njegova sestra zamišlja „rulju od tri hiljade ljudi kako se okuplja na Sent Džordž Fildsu, juriša na Banku i ugrožava Tauer, ulice Londona natopljene krvlju, eskadron Dvanaeste brigade lake konjice […] da savlada ustanike.“ U drugim romanima Ostinove takođe se nakratko ukazuje širi svet koji dovodi vlasništvo u pitanje: pukovnik Branden „se sa svojim pukom nalazio u Istočnoj Indiji“ dok devojka u koju je zaljubljen, pošto je prisiljena da sklopi brak sa njegovim starijim bratom, beži od kuće, ostaje trudna i dobija tuberkulozu; Edvard Said skreće pažnju na to da je ser Tomas vlasnik plantaža u Antigvi, kao i da je robovlasnik (1994: 25); nešto bliže mestu dešavanja radnje, tačnije na osam stotina metara od Hajberija, niotkud se pojavljuju Cigani i od prestrašene Harijete Smit iznuđuju jedan šiling. Bez imalo poštovanja prema privatnom vlasništvu i uporni u stavu da imaju pravo da slobodno putuju kuda god hoće, da ne moraju nigde da se skrase i da mogu da žive od viška bogatih, Cigani, kako ih prikazuje Ostinova, podsećaju na nadničare koji su krstarili ruralnom Engleskom i podmetali požare na farmama na kojima su odbili da im daju posao (Thompson, 1971).

Jedino romanu Gordost i predrasuda nedostaje delić koji se ne može uklopiti u svet u potpunosti sačinjen od vlasništva. Ako se Pod tuđim uticajem može nazvati melanholičnim romanom Džejn Ostin, Gordost i predrasuda je „suviše vedar, ozaren i svetlucav“ roman za koji je Ostinova smatrala da mu „nedostaje senke“. No, nije uspela da ustanovi koji je to elemenat koji mu nedostaje već je samo izrazila žaljenje što nije ubacila u roman nešto nevezano za zaplet ili nešto što potiče potpuno izvan sveta romana: „Ogled o pisanju, kritiku stvaralaštva Voltera Skota, ili istoriju Bonaparte – ili bilo šta drugo što bi činilo kontrast opštem stilu romana i privuklo čitaoca da sa većim zadovoljstvom uživa u njegovoj razigranosti i epigramatičnosti“ (Letters: 203).

D. A. Miler je s pravom istakao da ukoliko je Ostinova smatrala da nešto nedostaje njenoj prozi, mogla je ubaciti takvu temu u svoje zaplete (Miller, 2003: 102). Element koji nedostaje ne može se imenovati. Vlasništvo čini konceptualni temelj na kojem, poput Redklifove, ona gradi svoju prozu, i od pojma vlasništva Ostinova gradi jedan svet i iluziju da njene reči u potpunosti upravljaju tim svetom. Ipak, nasumično se u njenim drugim romanima pojavljuju primeri koji dovode u pitanje integritet i postojanost vlasništva, a to su pojave koje ne pripadaju svetu utemeljenom na vlasništvu, pojavljuju se iz njega i skoro u istom trenutku bivaju rasterane (Cigani), potisnute na margine (ropstvo), gurnute u prošlost (britansko prisustvo na Karibima) ili u budućnost (rat). U takvim trenucima gotsko – koje razotkriva efemernost vlasništva – i realizam, prema kome je, za razliku od gotike, vlasniš­tvo postojano, postaju jedno te isto.

S engleskog prevela Nataša Kampmark

Napomene prevodioca:

Svi navodi iz romana Nortengerska opatija preuzeti su iz: Džejn Ostin, Nortengerska opatija, prevod Smilјana i Nikola Kršić, Beograd: Feniks Libris, 2014.

Svi navodi iz romana Ema preuzeti su iz: Džejn Ostin, Ema, prevod Jelena Stojanović, Beograd: Feniks i Libris, 2014.

Svi navodi iz romana Razum i osećajnost preuzeti su iz: Džejn Ostin, Razum i osećajnost, prevod Milica Simeonović, Novi Sad: Kuća dobre knjige, 2011.

Navod iz romana Mansfild Park preuzet je iz: Džejn Ostin, Mansfild Park, prevod Nada Ćurčija-Prodanović, Beograd: Feniks Libris, 2014.

Navod iz romana Gordost i predrasuda preuzet je iz: Džejn Ostin, Gordost i predrasuda, prevod Živojin Simić, Novi Sad: Kuća dobre knjige, 2011.

Svi navodi iz romana Pod tuđim uticajem preuzeti su iz: Džejn Ostin, Pod tuđim uticajem, prevod Ljubica Bauer-Protić, Beograd: Feniks Libris, 2014.

LIiteratura:

Armstrong, N. (2005). How Novels Think: The Limits of Individualism from 1719–1900. New York: Columbia University Press.

Macpherson, Sandra (2003). Rent to own; or, what’s entailed in Pride and Prejudice. Representations, 82, 1–23.

Miles. R. (2002). The 1790s: the efulgence of Gothic. U J. E. Hogel (Ur.). The Cambridge Companion to Gothic Fiction (str. 41–62). Cambridge, UK: Cambridge University Press.

Miller, D. A. (2003). Jane Austen, or The Secret of Style. Princeton, NJ: Princeton University Press.

Montag, W. (2005). On the function of the concept of origin: Althusser’s reading of Locke. U S. H. Daniel (Ur.). Current Continental Theory and Modern Philosophy (str.148–61). Evanston, IL: Northwestern University Press.

O’Farrell, M. A. (1997). Telling Complexions: The Nineteenth-Century English Novel and the Blush. Durham, NC: Duke University Press.

Slika: Anna and Elena Balbusso

Izvor: Polja