Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“

Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu.

Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata.

Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga.

Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Nastavite sa čitanjem

Жорж Роденбах: „Тај мртви Бриж“ (одломак)

А сада овај Град у већој мери има једно лице Веренице. Побожни савети и одрицања су ти што град њима одише, из његових зидова, прихватилишта па самим тим и оних самостанских, из његових учесталих цркава, у одеждама од камена и на коленима. Поново је он почео да управља Игом, и да му своју послушност намеће. Наново је постао једна личност, његов првенствени животни саговорник, који одушеви, одвраћа, заповеда, према коме се усмеравамо и од кога се извлаче разлози свих поступања.

Ига је затекло, па и прилично освојило, то мистично лице Града, и то баш сада када је полако измицао лице од њеног пола и лажи једне Жене. Ову је мање слушао, па сразмерно томе, и нешто више слушао звона.

Бројна звона, и која нису посустајала, када би се, у његовим нападима потиштености која је навраћала, поново намерио да излази по сумраку, како би насумице лутао дуж кејова.

Оно што му је причињавало бол, била је та непрестана звоњава – погребна звона, она богослужења за покој душе, њих тридесетак; звоњење за јутрење и вечерње – сваки дан љуљушкајући своје црне кадионице што се не виде и из којих се дизао, као некакав дим од звука.

Ах! Та непрекидна звона Брижа, та велика служба за мртве, без престанка једна псалмодија у ваздуху! Као што му је од ње долазила једна одвратност према животу, јасан смисао свеприсутне таштине, и најава смрти што долази путем…

Дуж тих празних улица, па све даље и даље, живнуо би један фењер, понека се ретка силуета прострла, жене из народа, у дугим огртачима, црним и као бронзана звона, љуљушкајући се као и она. И, упоредо, и звона су и огртачи, изгледали као да се котрљају према црквама, преваливши исти тај пут. Nastavite sa čitanjem

Томас Ман: „Смрт у Венецији“ (одломак)

Тако је он клизио и њихао се, наслоњен на мека црна узглавља, за оном другом црном кљунастом барком, привезан страшћу за њен траг. Понекад ју је губио из вида: тада је осећао жалост и немир. Али његов вођа, као да је добро увежбан у оваквим налозима, умео је свагда да му поново предочи оно за чим жуди, служећи се лукавим маневрисањем, брзим попречним вожњама и преким путевима. Ваздух је био миран и јако је мирисао, сунце је тешко жегло, кроз пару која је небу давала оловну боју. Вода је клокоћући ударала о дрво и камен. На узвик гондолијера, пола опомена пола поздрав, долазио је отпоздрав из тишине лабиринта по чудном договору. Из малих, високо засађених вртова, преко трошних зидова, висили су цветни гроздови, бели и пурпурни, и мирисали на бадем. У мутноме се оцртаваху арапски украси ћерчива. Мраморне степенице једне цркве спуштаху се у воду; на њима је чучао један просјак, уверавао о својој беди, и пружајући шешир превртао очи да ми се види беоњача, као да је слеп; један старинар пред својом шпиљом позиваше пузавичким покретима пролазника да сврати к њему, у нади да ће га преварити. То је била Венеција, мазна и сумњива лепотица – тај град, пола бајка, пола клопка за странце; у њеном ваздуху који носи клице трулежи, расипно је негда набујала уметност, музичарима је она уливала гласове који њишу и сладострасно уљуљкују. На његовом путу у авантуру чинило му се да му око упија такву раскош, да се такве мелодије улагују његовом уху; он се још и сећао да је град болестан а да то таји из грамзивости, и мотрио је необузданије на гондолу која је пред њим лебдела.

И тако пометен друго ништа није ни знао ни хтео но да без престанка иде за предметом који га је распламтео, да о њему сања кад је далеко, и по обичају оних који воле, да говори нежне речи самој његовој сенци. Самоћа, туђина, и срећа позног и дубоког заноса храбриле су га, и наговарале да допусти себи и оно што је чудновато, не стидећи се и не руменећи; и тако се збило, кад се позно вечером враћао из Венеције, да се задржао на првом спрату хотела, пред вратима лепог дечка, да је наслонио чело на шарку, и дуго се није могао одвојити, излажући се опасности да га затекну и нађу у тако безумном положају.

Извор: Томас Ман, Смрт у Венецији, превела Аница Савић-Ребац, Новости, Београд, 2004.

Сексуалне персоне Карла Уисманса

У суштини, истински опсцени су само чедни људи.

Јер сви знају да уздржавање ствара ужасне развратничке мисли, да се човек, који није хришћанин па је према томе нехотично чист, загрева, пре свега, у самоћи и егзалтира се и размишља; он тада иде ментално у свом сну на јави до краја оргијског делиријума.

Вероватно је, дакле, да уметник који на жесток начин обрађује телесне садржаје из једног или другог разлога чедан човек.

Али ова констатација не изгледа довољна, јер човек, посматрајући себе, открива да је, чак иако се не придржава неке тачне континенције, чак иако је сит, чак иако осећа искрено гађење према чулним радостима, ипак узнемирен ласцивним идејама.

Тада се јавља тај бизарни феномен душе која себи сугерише разблудне визије без телесних жеља.

Нечисти или не, уметници чији су живци излизани до крајње границе су, више него други, стално подложни неподношљивим траговима Блуда. Говорим искључиво о Духу Блуда, о изолованим еротским идејама без материјалних кореспонденција, без потребе за животињским наставком који би их смирио.

И готово увек је призор који сањамо идентичан: слике се дижу, голотиње се пружају; – али, док трепнеш, природни чин нестаје, лишен интереса, сувише кратак, као нешто што изазива само очекивано узбуђење, баналан узвик; – и, изненада се јавља полет према неприродним гадостима, постулација према неконтролисаним кризама тела, које искачу изван грчева. Бешчасност душе постаје, ако то хоћемо, тежа, али се профињује, оплемењује мишљу, која се у то меша, о идеалу надљудских грехова, који бисмо хтели да су нови.

Оваквим продуховљењем гадости у мозгу долази до стварног губитка фосфора и ако случај хоће да се за време овог узнемирујућег стања душе која сама себи и за саму себе сугерише те загрејане визије чула умеша стварност, да дође жена од крви и меса, онда човек изнурен од сна остаје збуњен, постаје готово фригидан, осећа у свим случајевима после истинске полуције разочарање, окрутну тугу.

Ова чудна привлачност према компликацијама тела, ова чежња за прљавштином ради прљавштине, та пожуда која се цела одвија у души а да се консултовано тело у то не меша, тај оловни и ограничени импулс, остају јединствени кад на њих мислимо.

Ова ментална хистерија или та delectatio morbosa морала је у уметности неизбежно да се преведе у дела и фиксира слике које је себи створила, јер је у томе налазила свој духовни излаз, духовно извршење. Дакле, баш том специјалном стању душе можемо приписати написане или насликане телесне изливе истинских уметника.

Превела Цвијета Јакшић

О СЛИЦИ

О феномену тројне љубави писала је француска књижевница Габријела Колет. У наставку следи одломак који се може односити на Жерикоову слику, пример романтичарског сензибилитета који је водио ка „црној струји“ с краја века. Такође, тројна љубав свој наставак има и ван уметности, у биографијама појединих уметника 20. века као што су Осип Брик, Љиља Брик и Владимир Мајаковски. Одломак који следи може се и на њих односити.

Претенциозни порок који се зове „тројна хармонија“ је тужна клопка. Његова монотонија, његов кружни изглед и изглед „људске пирамиде“ брзо су, верујем, одбили и најнепристојније људе. – Колет, „Les Plaisirs“, 1932.

Напомена: Овај Уисмансов одломак припада књизи Certains, објављеној 1908. године. Овде је цитат дат према књизи Агонија романтизма Марија Праца у преводу Цвијете Јакшић. Уисмансова књига бави се двојицом сликара који су међу декадентима уживали нарочит углед. У питању су Гистав Моро и Фелисијен Ропс.

Слика: Теодор Жерико, Троје љубавника, 1820. (The J. Paul Getty Museum)

Препорука: Сајт посвећен писцу

Шарл Бодлер: „Преображаји вампира“

Madonna, Edvard Munch

Груди јој је гњечио стезник, и, ко змија
Што се на жеравици грчи и превија,
Жена, свој глас мошусни пустивши да тече,
Јагодама-уснама мени тада рече:

„Моје усне влажне су, и ја знам, кад љубим,
Како да у кревету древну свест изгубим.
Свака суза пресуши крај моћних ми груди;
Од њих се у старцима детињи смех буди;
А ко мене угледа голу и без вела,
Томе сунце постајем, васиона цела!
Ја, мој драги докторе, тако учим сласти
Човека у наручју мом, у мојој власти,
Док препуштам његовим уједима тело
Блудно и бојажљиво, стидљиво и смело,
Да би на том душеку, замрлом од страсти,
И анђели морали у пакао пасти!“

Кад ми је из костију сву срж исисала
И кад ми је немоћна глава на њу пала
Да јој страсни пољубац врати, спазих тада
Само једну мешину гнојну, пуну гада!
Од грозе се следивши, ја затворих очи,
А кад опет погледах у тој светлој ноћи,
Уместо те утваре, крвљу снабдевене,
Видех само дрхтање тмурно поред мене
Остатака костура, с чијих пршљенова
Ширио се звук, као зов певаца с крова
Или глас зарђале фирме, коју њише
Ветар што кроз ледене зимске ноћи брише.

ПРЕОБРАЖАЈИ ВАМПИРА

Једна од шест „осуђених“ песама. Ова рана Бодлерова песма (постоји један примерак из рукописа 1852) носи обележје поезије френетичног романтизма у коме не недостају ни вештице ни вампири. (У Хофмановим Причама појављује се један женски вампир, Аурелија, а у Албертусу Теофила Готјеа вештица Вероника заводи главног јунака, али се у поноћ претвара у костур).

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Мадона, 1904.

Шарл Бодлер: „Једна мученица. Цртеж непознатог мајстора“

arthistory-blog: “ The Brooch, Eva Mudocci (1903) by Edvard Munch ”

У метежу бочица, тканина скупоцених,
Хаљина мирисних и красних,
Крај ваза од мрамора, крај слика, поред снених
Лампи, дивана сладострасних,

У соби загушљивој, чији је ваздух млаки
Као у стакленику кобан,
Где букети издишу последњи дах свој лаки
Из свога стакленога гроба,

Један леш, обезглављен, по јастуку податном
Још топлу струју крви лије,
Налик на неки поток црвени, што га платно
Ко сасушена њива пије.

Сличи на авет бледу што рађа се из мрака
Прикивајући поглед нама,
А глава, под теретом тамних јој увојака
И с драгоценим минђушама,

На ноћном столу лежи, без мисли, налик жутом
Цвету, а поглед јој напрегнути
Још извире јој, мутан и бео као сутон,
Из очију изокренутих.

На кревету, откривши без стида сву наготу,
Све дражи, мрачну замку коби,
Трупло неусиљено показује лепоту,
Дар што од природе га доби;

Ружичарста чарапа на нози остала је
Као нека бледа успомена,
И као дијамантско око, скривеним сјајем,
Блиста се подвезица њена.

Тај необични кутак, пун самотничких снова,
Тај лик с портрета, сав у власти
Пламне чежње, с очима препуним изазова,
Све говори о мрачној страсти,

О грешноме ужитку и чудној свечаности
Где адски пољупци се пију,
Којима се веселе зли анђели, ти гости
Што се у завесама крију;

Па ипак, из отмене виткости ове жене,
Из мршавих рамена њених,
Из чилог стаса, као у змије разљућене,
Из кукова јој наглашених,

Види се да је млада! – На душу утучену,
На чула, клонула од чаме,
Да ли су се стуштиле, као к немоћном плену,
Жеље што к беспућима маме?

Да ли је осветљивцу, ком твоја љубав жива
Довољна никад није била,
Та твоја пут податна, беживотна и сива,
Бескрајну жељу испунила?

Одговори, лешино блудна! – Кад те за косе
Он диже руком која дрхти,
Реци ми, главо грозна, да л’уста дотако се
Ледних, за опроштај у смрти?

Далеко од тих руља где врве лаж и сплетка,
Спавај у миру, биће чудно,
И знатижељном сунцу нек буде загонетка
Твој гроб, ког тражи узалудно;

Док муж твој лута светом, твој лик га не напушта;
Бесмртан, бди он поред њега;
И, као и ти њему, биће ти верност сушта,
Док гробни дах не дотакне га!

МУЧЕНИЦА

Једна од најсмелијих песама Цвећа зла која, зачудо, није била оптужена иако се у дванаестој строфи описује некрофилија.

На овнову Банвилове приче Романтична нота, могло би се закључити да је Бодлер ову песму написао у стану глумице Розине Штолц, у који је дрско ушао са намером да чувеној лепотици изјави љубав. Лична имена у овој причи су измењена, али се може препознати мноштво детаља из Бодлеровог живота.

Извор: Шарл Бодлер, Цвеће зла, превео Никола Бертолино, БИГЗ, Београд, 1974.

Слика: Едвард Мунк, Брош. Портрет Еве Мудочи, 1903.

Владимир Пиштало: „Хермес“

Хермес стоји нагнут над градом, на зеленој куполи. Такве куполе постоје у Берлину, Паризу, Бриселу, Санкт Петерсбургу. Једна постоји у Новом Саду. Колико Хермеса у градовима Европе својим контурама пркосе сумраку?

Волим његов шлем, крила на позлаћеним палмовим сандалама. Волим његове симболе – петла, палму, корњачу. Волим његове сестре, Музе и Грације.

Хермес је бог трговине и друштвених односа, промискуитета, наглог обогаћења, друмова и раскршћа, преласка прагова, договора и уговора, пријатељства, гостољубивости, игре, извлачења, жртвовања и жртвених животиња, плодности земље и стоке.

Порекла је звезданог јер му је мајка једна од Плејада.

Волим тај идеализован лик, плашт путника и меланхоличну нагост. Мермерна мушкост над дугим ногама изгледа као обрнути грозд.

Он је тркач, хрвач и боксер. Он је говорник, гимнастичар и саобраћајац снова. У њега се уздају сви који жуде за нечим што су изгубили.

Његов син Пан смртнима дарује узлет и панику. Парадоксално Пан је и син и отац Хермесов јер се каже да је Хермесов култ потекао од Пановог култа. Могуће је да је некад био бог змија. Змија се сунча и понире. Хермес разграничава па потире границе, чува и краде, лаже и поручује. Лако је замислити двојне храмове њему и Аполону, њему и Асклепију, њему и Хаду. Некад је био лекар и подземни бог, шаманистичко биће: пророковање, помирење, магија, жртвовање и контакт са другим спратовима постојања. По једном александријском запису он је учитељ свег тајног знања кроз искуство религиозне екстазе.

Он је божански гласник и водич умрлих кроз доњи свет. Преносник снова и душа. Зевсов соко. Хермес од агоре. Давач богатства. Бог гостопримства. Заштитник луталица. Његов трк је сублимна уметност.

Хермес се стално креће.

Носи га ветар а ветар је он. Носи га мисао а мисао је он. Носи га струја а струја је он.

Он је измислио ватру. Он је направио лиру.

Ватра коју је измислио избија у његовом електричном лету, у његовој лири, у његовим речима. Он је бог нашег времена, бог брзине и интелигенције. Бог лопова. Бог софиста и адвоката. Бог реклама на крововима. Онај који убеђује. Бог овнова за жртвовање, младих и њихових ритуала.

Његов симбол је крилати скиптар са две змије. Тај скиптар има моћ да буди и успављује.

Химна Хермесу га призива као бога многих начина, доносиоца снова, ноћног чувара, лопова на капији, онога који ће се исказати дивним делима међу боговима бесмртним.

Езоп каже да је он сваком човеку доделио његову меру интелигенције. Под сунцем, Хермес разграничава ствари. Он мири видљиви и невидљиви свет. Елегантни Манов Феликс Крул је људско оваплоћење Хермеса.

*

Зевс је Хермеса послао да човечанство научи знању и унапреди људске односе. Кажу да је Хермес смртнима најнаклоњенији бог. Можда је то зато што он користи мајсторство говорништва и специјалног заузимања. Можда и зато што људима не одговара строга Правда (супротно ономе заговара Емануел Кант), већ им одговара лаж и крађа и изузетак из општег правила. Ипак – послати људима лажова да их научи правду – зар није то израз Дивове хипокризије? Природне хипокризије најмоћнијих?

Зевсовог весника називају диакторос али и ангелос. Огрнут у ветар, у паганском свету он би донео благовест Девици Марији.

Мени је Хермес ближи у свом безграничном облику, него у својству бога граница. Галебови кевћу над светом где је Пријапа поставио између вртова. Сунчеве змије трепте по приморским стенама.

*

Хермес је бог добре среће и прочишћења. Зеленци, бронзани звонари у Дубровнику имали су рељеф Хермеса на грудима. Тако да су бронзани часови уз Хермесову помоћ летели на Дубровачком републиком све до 31. јануара 1808.

*

Змије на његовом штапу моћи и магије преплетене су у осмицу. Мој штап ће донети мир! – Тако говори Бог.

*

Он је невидљив и може да подари невидљивост.

Јавља се ветром у доба оморине. У сиви час праскозорја. Када ти ластавица крилом дотакне чело, то је његов знак. Да ли је ветар? Да ли је Хермес? Теско је рећи. Активан је онда кад клизећи лет ластавица замени нервозни лет слепих мишева. У двојни час. Бог гробова и гласника, оног што је немо и оног што је одјекује.

Заштитник гласника и путева. Разлепршан измећу богова и смртника. Ветровито биће раскршћа. Водич душа. Бог тражилаца.

Један мој деда, Александар Вуковић, био је пилот. Други, Спасо Пиштало, био је железничар. Авијација је крилата. Симбол железнице је точак, са крилима као она на Хермесовом шлему. Обојица мојих дедова су служила Хермесу. А одан сам му и ја.

По јунгијанској интерпретацији, све што украде он касније жртвује боговима снова. Улога гласника између светова и водича кроз подземни свет учинила га је богом подсвести, њеним посредником са свешћу и водичем за унутрашња путовања. Хемес вара људски ум али вара и болест. Он је позитивни симбол нарцистичког поремећаја. Важан је за испитивање феномена синхроницитета.

Он зна колико је сати у свим паралелним световима. Он зна гласове птица, он зна шта људи мисле кад ћуте, он зна сваку звезду на небу и сваки камен под водом. Од њега се ништа не може сакрити. Бог унутрашњих потрага. Замишљам како роним у великом плаветнилу а поред мене рони Хермес.

*

Ја Хермес стојим ту на раскршћу у буром киданом воћњаку, крај прастаре сиве обале. Чувам одмориште за уморне људе. И бљештави чисти извор надире.
Тако је певао Анит од Теге у 3. столећу пре Христа.

*

Персеј је Хермесовим златним мачем одсекао главу Медузи. Хермес је убио стооког дива Аргоса. Успавао је његових сто очију и ставио их на паунов реп.

*

Волим причу о његовом праунуку Одисеју. Као толики други и ја сам пловио са Одисејом, запушио уши на песме сирена и Киклопима рекао да сам Нико.

*

Са његовим благословом много пута сам прелазио границе. У том смислу он је врховни ослободитељ. На путовањима, имао утисак да носим Хермесове сандале, отресао сам прашину с њих у местима која се зову Кејп Таун, Казабланка, Њу Орлеанс, Монтевидео.

*

Он је још један двоструки лик, свети варалица, врста џокера, убеђивач, онај ко зна за наше бриге моли посебну пажњу.

Не знам да ли је могуће бити писац а не бити његов дужник.

Напомена: Захваљујем се писцу на уступању рукописа и дозволи за објављивање. Есеј се претходно појавио у једном штампаном недељнику.

Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden… – Шубертова песма

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој соби
Где су размештене туђе ствари
Морамо довршити наш некадањи
Тужно прекинути разговор стари.

До данас за округлим столом
Седимо ко у онај прошли час.
Како те дане дати забораву?
Како скинути те чари с нас?

И на уснама, као некад,
Осећам сузу што капље лено…
А ти ми ништа не одговараш,
И једеш грожђе зелено.

Још увек погледом ти певам
„Du holde Kunst“… и срце ми лупа!
И морам на пут… ти се опрашташ
Али не дрхти твоја рука.

И наш се разговор прекинуо,
Нестао као лако иње.
„Du holde Kunst“ – зар тако? Без речи?
Стално те зовем и преклињем.

Онај дом бели, соба мртва,
До данас ништа нису схватили.
Дошли људи, населили се,
И одједном их напустили.

А тамо нам је све остало!
Траје чак и она тишина бела…
Па можда бисмо ипак, драга,
Пошли на дан до Томашева?

ФРИЗЕРИ

Чаплину

У празној радњи седе фризери поред зидова,
Гледају, чекају, гостију нема, досађују се.
Сами се чешљају, сами се брију, сами, сами
Говоре што знају, дремају, хрчу и буде се.

Иду до прозора, ништа у прозору.
Враћају се натраг, у огледалима – фризери,
Глатко очешљани, тужно зализани,
Напудровани, лепи фризери.

Новине читају, чела бришу и звижде,
Ходају, ствари друге и стране чекају.
У међувремену пред огледалом се клањају, цмиздре,
Зевају и сненост пустињску гутају.

Биће бура, у граду је сиво, певају петли.
Фризери се боје, ходају журно – ево већ грми,
Фризери плачу, фризери певају, луде фризери,
Успоравају корак и нагло иду à ralenti.

Подижу руке врло лагано, врло лагано,
Врте главама врло лагано, шта им је, шта је,
У немом шапату мичу уснама у сто загледани,
У никловани предмет што их је урекао смртним сјајем.

А сад се мотају, на зидове скачу, пљусак чују,
Ваљају се пред огледалима зачуђеним – муња је пала,
Фризери играју, фризери вичу, висе у ваздуху,
И као анђели скакућу у дубини огледала.

ЛИКЕР

На плавој неба основици
У зеленкастој измаглици
Месец.

Снег блиста. Чујеш, неко ступа.
Гледа кроз окна замрзнута
Месец.

Још једну чашицу! Видим јој дно
И размишљам: „Но – но – но!
Месец?!

ПЕСМА О ГЛАВИ И МЕСЕЦУ

Наспрам месеца је мој дом,
У прозору округла глава,
Окном равно пресечена.
Он се по небу ваља,
Колутају се очи,
Буље рибље глупо.
Ах, главо насмешена,
Изгледаш мртвачки тупо,
Котрљаш се одсечена.
Наспрам месеца је мој дом,
Сребрну жену зовем и будим:
„Гледај, идем зидовима ка дрвећу,
Држи ме да се не котрљам, да се не изгубим,
Ја очима морам за њим, ево
Гинем, одвлачи ме та поплава!“
Сребрна жена несрећна у плач,
Погледом моје кретање кроз собу прати.

Наспрам месеца је мој дом,
Опловио сам светли простор собе
И вратио се на прозор,
И седи освит ме ови,
Нада мном плаче удовица бледа
Ја иза стакла округлога гледам.
Као наказа, као гном:
Глава плови по прозрачном слоју.

Не седајте крај прозора, чувајте главу своју
Кад наспрам месеца имате дом!

AB URBE CONDITA

Одмах сутрадан, тј.
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
Док је град пуцкетајући
Догоревао као жртвена јаловица на свештеној ломачи
И само подрхтавањем удова сведочио о животу
Који је био смрт,
И одисао, умирући, задахом паљевине
Као длака жртвене животиње;
И док се по лествама дима
Већ у небо пела Варшава
Да би далеким прапоколењима
Са висина
Засијала једном као астрални мит,
Као ватрена легенда,
А овде да остане угашени кратер,
Кратер вулкана до дна искрвављен –
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
На углу Руина и Краја,
На углу Рушевина и Смрти,
На углу Развалина и Ужаса,
На углу Маршалковске и Јерусалимске,
Што су пале једна другој у ватрени загрљај
Опраштајући се заувек, љубећи се пожаром
Појавила се округла варшавска бака,
Бесмртна госпа са марамом на глави,
Поставила дном нагоре сандук на рушевинама,
Подупрла га метеором – некаквим одломком Града –
И повикала бесмртним тоном:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Нисам је видео, али видим:
Сузе се роне
Из њених – и поред свега – насмешених очију.

Могла се појавити као Ниобе-Туга,
Као пророчанска фурија, као Јовова жена,
Као Рахиља што оплакује своју децу –
И такође би јој поверовали.

Могла је слетети као вештица на метли
Или као вампируша у крвавом сјају
Згаришног дана –
И такође би јој поверовали.

Могла је – као Велика Петруша из бајке –
У јампски патос оденути речи
И објавити да ће се родити нови град из рушевина
„За инат надменом суседу“ –
И такође би била истинита…

Могла је стати на сандук као величанствени споменик,
Заузети лепу позу и задекламовати:
„Per me se va nella città dolente“ –
И нико се не би зачудио.

Ах, могла је најзад, као Клио или не Кхо,
Као Ливије у сукњи,
Сести на камењу изумрле престонице
И некаквим гвожђем на некаквој цигли
Изгрепсти наслов:
„Од оснивања града…“

Али она је другачије:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Утемељитељко! Пионирко! Музо!
Данас лупа и ломљава у целој Варшави
Тебе слави!

Теби споменик диже!
Данас сваки зидар сваком новом циглом
И цела Пољска – госпо, о, госпо! –
Твоју бесмртност објављује.

Кличе гдињска лука – Слава!
Трубе творнице Лођа – Слава!
Шлески рудници и ливнице – Слава!
Вроцлав – град војводски – Слава! Слава!

Слава краљици на круни рушевина,
Којој је име напросто: Варшава!

ЈУЛИЈАН ТУВИМ

Највећи песник у групи „Скамандар“, Јулијан Тувим био је уједно и најпопуларнији и најутицајнији пољски песник између два рата. Један од најплоднијих пољских песника, блистав версификатор, чега се год дотакао, све што је око себе видео и доживео претварао је у стихове. Рођен у јеврејској грађанској породици у творничком Лођу, Тувим је поезију демократизовао, осавременио, оживео. Увео је у њу обичног, малог човека са градске улице, из гета, из трговине, из каване. Све што је Тувим писао изгледало је ново, привлачно и приступачно. Тувимова поезија магично је деловала на читаво писмено друштво пољске, читаве генерације васпитавале су се на тој поезији. Била је то поезија свакодневна, улична, каванска, новинска. Сретала се и у књижевним часописима, и у књигама, у школским читанкама, у хумористичким листовима, у кабареима, певала ју је певачица лаке музике преко радија, и препричавали су је бонвивани у виду фриволног каванског вица или епиграма. Када га је ратна бура бацила на територију Сједињених Држава, био је одсечен од света, ништа није разумевао што се писало у тадашњој европско-америчкој поезији, као ној је зарио главу у песак пољске прошлости и писао бескрајне риме о старој Пољској и старој Варшави у недовршеној анахроничној поеми Пољско цвеће. Тувимова поезија данас нема следбеника. Она је блистав завршетак једне епохе у развоју пољске поезије, завршетак грађанске епохе. Као и грађанско друштво и грађанска држава, ова поезија данас је прошлост. Јулијан Тувим је рођен 1994. године. Умро је 1953.

Извор: Савремена пољска поезија, одабрао и превео Петар Вујичић, Нолит, Београд, 1964.

Слика: Алекс Кац (Alex Katz)

Пољска поезија понедељком послеподне на блогу А . А . А

Шта је истина у роману „Убиство у Оријент експресу“ Агате Кристи?

I

У својој теоријској студији Истина и поетика Корнелије Квас анализира, преиспитује и тумачи различите облике књижевне истине, изражене најпре у делима античких поетика, пре свих мишљења Платона, Аристотела и Хорација. У питању је систематизована и компаративна анализа која у првом поглављу, насловљеном „Теорије истине и истина песништва“, износи пред читаоца неколико теорија истине које су одувек заокупљале филозофска, књжевно-теоријска и естетичка разматрања.

Аутор издваја неколико утицајних теорија истине: теорију кореспонденције, теорију кохерентности, прагматичну теорију истине, теорију консензуса и теорију евиденције, наглашавајући да

због природе наше теме не можемо и не желимо обухватити све постојеће теорије истине, нити нам је намера да их подробно анализирамо. Циљ нам је разумевање односа античких поетика према истини песништва, па је и наша расправа о различитим и многобројним теоријама истине прилагођена тој сврси.

Аутор као најпознатију и најстарију теорију истине издваја теорију кореспонденције и наводи Платона као првог мислиоца коју у свом дијалогу Кратил поставља њене основе. Платон разликује две врсте говора: истинит говор и лажан говор. Истинит говор је онај који о стварима сведочи какве оне јесу и он је истинит у целости, најмања јединица истините реченице била би реч и она би, такође, морала бити истинита. Дакле, реч је основни елемент у сазнавању истине. Реч је слика предмета и на основу ње препознаје се стварност самог предмета. Међутим, уколико бисмо реч схватили као слику предмета и уколико бисмо прихватили апсолутну идентичност речи и слике дошло би до удвајања стварности и не би се могла увести дистинкција између истинитог и лажног говора зато јер би свака реч била идентична стварности. Платон овом проблему истине приступа из језичке перспективе (најпре у дијалогу Софист) која је под неодвојивим утицајем његове онтологије, коју излаже у низу дијалога, од којих нам је најзначајнија Држава као полазиште за његово разумевање истине, уметности и песништва. Кореспонденција или подударање речи и ствари недовољна је за обухватност истинитости па Платон уводи релацију између реченице (исказа) и стварности. Два начина су неопходна да се вербално изрази биће: именице и глаголи. Глаголи се односе на радњу, именице на онога ко ту радњу врши. Суштина бића не може се изразити док се глаголи не повежу са именицама. Њихов спој твори реченицу и води до исказа као најмање смисаоне јединице. Исказ који говори о стварима какве оне јесу јесте истинит. Исказ који говори о стварима какве оне нису јесте лажан исказ. У онтолошком смислу истина уметности се доводи у питање јер уметничко, песничко дело рефлектује предмет, али не и идеју предмета, оно никада не кореспондира идеји или истини Бића. Аристотел касније систематизује ову теорију истине наглашавајући у својој Метафизици да је истинита реч, исказ или мисао она која је у складу са стварношћу, која са њом кореспондира. На тај начин, уочавањем релације између реченица са једне и објеката са друге стране успоставља се подударност између субјективног и објективног. У питању је истина која одговара кореспонденцији између мисли и објеката. Захваљујући Аристотелу истину разумемо као поклапање ума и стварности. Он однос између субјекта и стварности првенствено сагледава у језичкој и логичкој равни. Он га не измешта, самим тим, из онтолошке равни, али се његов и Платонов став разликују. Он кореспонденцију мисли и објеката првенствено разуме као језички проблем и развија ју у правцу анализе језичког исказа. Аристотелова теорија кореспонденције утиче на модерне лингвистичке и семантичке теорије истине. Једна од њих је теорија истине Алфреда Тарскија, на коју се надовезао Доналд Дејвидсон а, касније, и Паоло Кривели.

Друга теорија истине јесте теорија кохерентности. Она подразумева логички систем исказа који су у међусобној зависности, систем исказа који једни из других произилазе. Аристотелова теорија истине, не напуштајући теорију кореспонденције, у себи садржи клицу ове теорије. Кохерентност је однос између исказа. Уколико желимо да читав исказ буде истинит онда ниједан од исказа не може бити другачији до истинит. Да би став био истинит он се мора повезати са другим ставовима у једну, кохерентну целину. Истинит исказ остварује везе са свим осталим исказима унутар датог система. Односи се више не усклађују између субјекта и стварности, како је то било подразумевано у теорији кореспонденицје, већ се усклађују између свих истинитих исказа. Ево како аутор доводи у везу Аристотела, теорију кореспонденције и теорију кохерентности у везу:

Мада је теорија кореспонденције једина античка теорија истине, Аристотелово вредновање квалитативних делова трагедије у корист фабуле заснива се на степену кохерентности догађаја који улазе у састав фабуле. Зато Аристотел, на крају осме главе Поетике, и говори о структуралном јединству догађаја који улазе у састав фабуле, тврдећи да ће се премештањем или уклањањем макар једног од њих пореметити целина песничког дела (Поетика 1451 а 32-34).

Трећа теорија истине коју аутор књиге Истина и поетика наводи јесте прагматична теорија. Оснивач ове теорије истине је Вилијем Џејмс који сматра да апсолутна извесност сазнања није прави предмет теорије. Прави предмет прагматичне теорије су ставови који су истинити само уколико су практичне последице прихватања таквог става боље од његовог неприхватања. Истинито је оно што има практичну корист и практичне последице. Аутор на крају сматра да ова теорија јесте више критеријум него што је дефиниција истине.

Четврта теорија истине јесте теорија консензуса. Главни критеријум ове истине је слагање мишљења у погледу неке тврдње или исказа. Сократ, главни протагониста Платонових дијалога, тежи да постигне консензус у погледу изречених ставова пред својим саговорницима. У овој чињеници видимо да су се још у антици, којој најдубље припада теорија кореспонденције, најавиле клице каснијих теорија истине, међу којима је и ова. Данас се ова теорија истине примењује у правним и историјским наукама. Стенли Фиш, савремени теоретичар књижевности, као истинито одређује оно тумачење које је својствено једној интерпретативној заједници. Она представља слагање, консензус критичара о  истини појединог књижевног дела.

Најзад, долазимо и до теорије евиденције која заступа тезу да се истина налази у евиденцији, у емпирији, и да сви појмови произилазе управо из искуства. Теорију евиденције развио је Хусерл. Касније, ову теорију развијају Хајдегер и Гадамер. Хајдегер разликује, као и многи пре њега, чињеничну истину и уметничку истину. Уметничко дело је видљивије, према Хајдегеру, уколико се постави насупрот чињеничној истини. Уметничко дело садржи Биће као скривену суштину ствари које је универзална истина. Уколико је уметничко дело истинито оно је и уметнички вредно. Гадамер је свестан модерне европске рефлексије која, од ренесансе, афирмише принцип субјективности, стваралачке способности уметника који свет обликује према себи. Гадамер сматра да уметност у себи саржи истину којој не треба тражити спољашњу потврду. Истина је у суду али није у подударности суда с објектом већ у доживљају истине која је самим тим евидентна. Евиденција истине је доживљај који се не дефинише и Гадамер не захтева емпиријску проверу духовног доживљаја истине. У наставку се каже и да

Гадамерово разумевање уметничке, песничке истине као непосредног доживљаја бића разликује се од теоријског формулисања истине у антици, али је блиско античкој рецепцији песништва као уметничког остварења највиших истина о човеку и свету.

Као што и сам наслов поглавља каже да постоје теорије истине и истине песништва ми ћемо се, сада, окренути другом делу наслова и, пошто смо већ нагласили теорије истине, почети да наглашавамо истине песништва тј. оне моделе истине који се појављују у књижевности. Дуго се постављало питање треба ли књижевности наметати критеријум и категорију истинитости. Песништво је препуно нетачности и неистинитости али су појмови истине и лажи ирелевентни у стваралаштву. Стога, на песништво се примењује појам фикције. Песништво не третира истину на исти начин као што то чине филозофија, историја, наука али, истовремено, оно успоставља и одржава одређени однос према истини, смао на другачији начин у односу на ове дисциплине. Фикција је имагинативна способност стварања нестварног.

Појам фикције омогућио је неутрализацију истине у иметничком и књижевном делу. Назнаке тог процеса јавиле су се у просветитељству, ојачале су у романтизму, да би свој пуни израз нашле у постмодерни, у постструктурализму и посебно у деконструкционизму. Књижевно дело није ни истинито ни лажно, оно у себи садржи одлике фикције, омогућавајући нам да нестварно прихватимо као стварно. Постструктурализам и деконструкционизам изједначавају књижевности и фикцију. За њих је, једноставно речено, књижевност фикција одељена од истине, независна од сваке стварности, и то је полазна теоријска претпоставка заступника ових теоријских школа.

Романтичари уводе појмове као што су имагинација, песнича слобода, генијалност и самим тим, иако не раскидају везу поезије и истине, они отварају могућност да касније тврдње о томе како су појмови истине и лажи ирелевантни за једно књижевно дело буду прихваћени. Из романтичарских теорија настају, касније, надреалистичке теорије песништва и стваралаштва које инсистирају на апсолутној слободи песника чије је стваралаштво, због специфичне употребе језика и слика у њему, удаљено од референцијалне функције језика. Одвајање се врши и кроз наредне развојне фазе уметности и теорије, од руских формалиста до Вирџиније Вулф, Ролана Барта, Јулије Кристеве и Мишела Рифатера.

Савременост препознаје књижевност као врсту фикције. Међутим, има и оних који сматрају да је песништво нераскидиво од истине. Стога, можемо разликовати пет главних модела истине у књижевности:

  1. миметички модел
  2. епистемолошки модел
  3. етички модел
  4. модел аутентичности
  5. фигуративни модел

Миметички модел полази од претпоставке да књижевно дело подражава чулну стварност. Он подразумева кореспонденцију и успостављање односа између реченица и мисли (исказа) и објекта. Овај модел истине остаје у оквирима теорије кореспонденције коју у антици Платон и Аристотел формулишу кроз своја дела

Епистемолошки модел полази од претпоставке да књижевно дело води до знања. Читањем дела ми стичемо знања о одређеним чињеницама и појмовима. Читања о њима носе одређену парадигматску истину. Уколико неко дело поседује особено знање оно ће, у складу са епистемолошким начелом, водити до истине. Епистемолошки модел обухвата и субјективни начин сазнања када дело омогућава читаоцу да доживи одређене ситуације које није у стварном животу искусио. Велике љубави, ратни сукоби, драматични призори део су тог искуства.

Етички модел полази од претпоставке да књижевно дело садржи истине из сфере људског морала, да оно читаоцу пружа одређена морална знања. Платон у Држави одриче песништву моралну истину, оно нарушава етички модел истине. У песничким делима људи који чине добро могу бити несрећни а они који чине неправду могу остати некажњени.

Како се етички модел истине нарушава у еповима и трагедијама, Платон оштро осуђује песништво и цензурише садржај песничких дела. Платон не приступа песништву као аутономној области стваралаштва, која је дефинисана сопственом логиком и формалним начелима, већ као помоћном средству развијања моралне филозофије.

Модел аутентичности заснива се на претпоставци да је искреност аутора ознака аутентичности уметничког представљања. Аутор дела је искрен уколико тежи да говори истину. Што је песник више искрен у преношењу својих емоција то су више њихови искази уверљивији. Искреност је услов истинитости песничког дела и на том ставу инсистирају Аристотел и Хорације.

Фигуративни модел књижевне истине жели да обједини неутрализацију истине, на којој неке модерне теорије инсистирају, са становиштем оних других да истина књижевности постоји. Овај модел обједињује два става: да књижевна дела производе фикције, али и да имају сазнајнуу функцију. Читалац у делу долази до истине, која није ни чињенична ни парадигматска, већ је метафоричка истина. Истина књижевности је метафоричка, за разлику од директне научне истине.

У суштини, фигуративни модел полази од претпоставке како књижевна дела могу да садрже метафоричку истину на исти начин на који је истина садржана у метафорама. У равни једноставних исказа релативно лако је показати начин функционисања метафоричке истине, али како се искази повезују у сложен систем какав потенцијално може бити књижевно дело, изједначавање метафоричке и књижевне истине вишеструко се усложњава. Тога су, наравно, свесни и заступници фигуративног модела; прави разлог изједначавања две истине не налазе у томе што је песнички језик често метафоричан, већ у уверењу да и књижевни и метафорички (фигуративни) језик имају сазнајну функцију.

Када смо утврдили најзначајније теорије истине, као и пет модела књижевне истине, прелазимо на њихову примену. Анализираћемо конкретно уметничко дело и покушати да у његовим одликама препознамо поменуте тероије и моделе истине.

II

Дело које ћемо анализирати припада криминалистичком жанру. Сматрамо да је овај облик романа нарочито погодан за тип истраживања који посредством нарације и исказа књижевних јунака тежи да утврди разлику између лажног и истинитог исказа, о стварности дела која је у језику, а који је, као такав нестабилан и не одговара теорији кореспондениције: исказ субјекта и објективна стварност иако кроз дело делују подударни, испоставља се да нису. Ауторка која је довела вештину лажних исказа до савршенства јесте енглеска ауторка криминалистичких романа, Агата Кристи.

Дело које ћемо анализирати је њен роман из 1934. године. У питању је најпознатији традиционални криминалистички роман на свету, Убиство у Оријент експресу. Инспирацију за роман Агата Кристи пронашла је у реалности, и то двоструко. Сама је путовала Оријент експресом, чија је рута заводила машту многих тадашњих светских путника, од Алепа и Инстанбула, преко Београда до Париза. То је била инспирација за место злочина. Инспирацију за сам злочин књижевница је пронашла у једном стравичном догађају који се односио на киднаповање и убиство из 1932. када је страдало дете Чарлса Линдберга, америчког авијатичара и официра.

У свету романа је дванаест путника. Жртва је избодена дванаест пута. Судска порота се састоји од дванаест особа. Свих дванаест путника, не рачунајући самог детектива, Херкула Поароа, извршитељи су злочина, свих дванаест путника убили су Речета, Американца који је крив за отмицу и убиство детета са којим је, сваки од путника, био у некој вези, пословној или приватној. Дајући изјаве детективу, ниједан од ових путника не наводи детектива на помисао да би он могао бити убица. Оно што детективу, Херкулу Поароу, прво скреће пажњу је симболика броја дванаест, подударност броја путника и броја убода, као и необична гужва када је у питању Оријент експрес, с обзиром да путују ван сезоне. Испоставља се да је друштво састављено од различитих народности – Италијан возач, Енглескиња гувернанта, Швеђанка дадиља, Францускиња собарица. То је, закључује детектив, могуће само у Америци. Жртва је Американац али се свако од путника представља другачије.

Све написано читалац сазнаје на последњим страницама романа. До тада, он је упознат са чињеницама које су, захваљујући мноштву гласова, контрадикторне, испреплетене и које га, као такве, остављају у недоумици до краја романа. Ево једног типичног примера разговора детектива са другим путницима који су, са једне стране, чињенично изношење детаља, а са друге стране, лажни искази. Поставља се питање шта је истина. До краја романа читалац са њом није упознат. Када ју сазна он остаје збуњен, изненађен, изневерен текстом. Како је могуће да је то истина а да ништа у језику то, не само да није наговештавало, већ да нигде није ни потврђено. Ауторка као да се подсмева читалачкој инфериорности у сазнавалачком процесу. Међутим, ауторка није ни омогућила fair play јер је поставила у језику однос који иде њој у корист а који читаоца упорно наводи на погрешан траг. То је као да у закону стоји нешто што очигледно дозвољава вршење радње али што, истовремено, по обављању радње, појединца терети за кривично дело. Све је у језику и, истовремено, ништа није у језику када је у питању детективски роман Агате Кристи. Све је нестабилно. Каква је то, онда, стварност, којој ми присуствујемо читајући њена дела?

Поаро се накашља и поравна комадић упијајуће хартије.

Хајде да се осврнемо на случај, онакав какав сада изгледа. Пре свега, има извесних непобитних чињеница. Тај човек Речет, или Касети, прободен је на дванаест места и умро је прошле ноћи. То је чињеница број један.

То вам гарантујем, рече Бук уз један ироничан покрет.

Херкул Поаро се није збунио. Он мирно настави:

Проћи ћу, привремено, преко извесних прилично чудних појава, о којима смо већ расправљали др Константин и ја. Вратићу се већ на њих. Следећа важна чињеница јесте време када се одиграо злочин.

Злочин је извршен у један и четврт јутрос. Све иде у прилог томе да су се ствари тако одиграле.

Не све. Претерујете. Постоји, свакако, приличан број доказа који би ишли у прилог таквом гледишту.

Наставак разговора је сличан. Детектив и његови саговорници износе чињенице које су непобитне и које су, као такве, истините. Међутим, упркос истинитости појединачних исказа, испоставља се, на крају романа, да је сваки од њих, гледано у низу, био лажан исказ. Ту присуствујемо парадоксу на коме почива поетика Агате Кристи. Није ствар у томе да њени јунаци дају лажне исказе њеном проницљивом детективу већ је ствар у томе да су ти истинити искази заправо не односе на Истину у целини коју у језику, тек на крају, као реконструкцију, као мозаик, износи Херкул Поаро пред све окупљене и пред читаоце, који се увек осећа као један до јунака, онај који стоји са стране или седи у последњем реду.

Када су у питању теорије истине можемо рећи да се на овај роман може применити теорија кореспонденције. Ипак, са њом је садржај романа у парадоксалном односу. Истинит говор и лажан говор овде су нераздвојиви. Некада је у романима Агате Кристи истинит говор истинит на нивоу реченице, али не и на нивоу речи јер често најмања језичка јединица може да буде „злоупотребљена“ од стране писца како би се читалац навео на погрешан траг. Теорија консензуса је још једна теорија коју можемо применити на радњу овог романа, али и она постаје нестабилна јер се многи протагонисти слажу у исказима, у питању је слагање мишљења поводом неке тврдње или исказа, али он води ка кривом трагу, најчешће, и што се више протагонисти слажу у тврдњи, то је подозрење детектива веће када он зна да искази не воде истини већ да су сведочанство лажи. Теорија евиденције је нарочито непоуздана у фикционалном свету романа Агате Кристи. Истину изјендачити са битком у фикционалном свету романа Агате Кристи рискантно је јер су судови њених јунака необјективни, непоуздани и нарочито су такви у језику којим ауторка описује догађаје, а који су у функцији скретања пажње читаоцу са правог трага. Следи пример сукобљених мишљења око тога да ли је у одређеном тренутку кондуктер прошао ходником или није. Двојица јунака су га видела али он сам тврди супротно:

Чињеница је да обојица, и пуковник Арбатнот и Хектор Мак Квин, помињу да је спроводник прошао поред њиховог купеа. Они томе нису придавали никакав значај, али, господо, спороводник је изјавио да није напуштао своје седиште, осим у извесним нарочитим случајевима, од којих га ниједан не би довео на овај крај вагона да би прошао поред купеа у коме су седели Арбатнот и Мак Квин.

Ми не знамо коме да верујемо, да ли двојици путника која тврде да су видела спроводника или спроводнику који тврди да није напуштао своје седиште. Сви ови искази су лажни, иако су, истовремено, истинити јер су сва тројица протагониста заправо била те вечери заједндо у купеу жртве. То читалац сазнаје тек на крају.

Када је реч о миметичком моделу књижевне истине он је примењив на роман Агате Кристи. Дело копира, имитира, подражава чулну стварност. Стилистички поступак енглеске књижевнице је реалистичан, она своју инспирацију налази у спољашњем свету, али и свој фикционални свет представља у јасним и очигледним контурама које реферишу на стварност. Епистемолошки модел књижевне истине је у делима ове књижевнице делимичан или скоро никакав. Посебне вештине, знања, појмове нећемо стећи читајући ова дела, што не умањује његову литерарну вредност. Етички модел књижевне истине скоро у потпуности изостаје из књижевног опуса Агате Кристи. То не значи да њена дела имају потенцијал да кваре своје читаоце. Она су ту да их поуче, у неком смислу и да их забаве. Ипак, ни поука, ни забава не могу бити узете дословно у обзир. Модел аутентичности није примењив на дела Агае Кристи јер су она у потпуности лишена емоционалног, искреног, личног. Њени јунаци када плачу не изазивају код читалаца исту реакцију која би водила ка катарзичном искуству. Бол њених јунака не боли и саме читаоце. Бол њених јунака често је пародиран и афектиран. Метафоричка истина књижевности може се применити на детективске романе мада су њихови садржаји често егзактни и самим тим ближи научним истинама.

III

Поредећи теорије истине и моделе књижевне истине са романом криминалистичког жанра Убиство у Оријент експресу дошли смо до спознаје да се не могу све филозофске и књижевне теорије које се тичу односа уметности и стварности применити на свако дело. То је необично јер свака филозофска или књижевно-теоријска мисао тежи истини, а истина, уколико бисмо следили Платона, не може бити потпуна ако сви делови једне целине нису истоветни. Истина претендује да буде универзална, а ми на овом примеру видимо колико је универзалност истине упитна када су у питању поједина уметничка дела. У томе ми видимо моћ уметности. Она својим измицањем поделама и теоријама које претендују да буду коначне подстиче исте да се мењају и допуњују, на тај начин доприносећи и теорији и уметности.

Литература:

Агата Кристи, Убиство у Оријент експресу, превела Невена Церовић, Народна књига, Београд, 1997.

Корнелије Квас, Истина и поетика, Академска књига, Нови Сад, 2011.

Напомена: Овај рад био је део моје испитне обавезе на докторским студијама у оквиру курса „Књижевност, фикција, истина“ који је током зимског семестра 2017-2018. године на Филолошком факултету у Београду држао др Корнелије Квас.

Фотографија: Агата Кристи 1913. године.

Размишљања о читању (скица)

Читање је за мене креативни, не интелектуални чин. Читалац не треба да постане интелигентан, он треба да постане (буде) маштовит.

Читалац је подједнако аутор неке књиге као и писац. Он довршава у духу оно што је писац измаштао-написао-откуцао. Када дело пређе у руке читалаца, писац губи моћ даље контроле. Писац је композитор, критичар покушава да буде диригент али ниједан од њих двојице није прва виолина.

Не читам брзо и ретко читам књигу од корице до корице (зато тешко читам обимне романе у којима је акценат на радњи јер они захтевају праволинијски а не дијагонални приступ тексту).

Читам јер ми се путује кроз време и кроз простор а не да бих неку мудрост и поуку пронашла у књизи. Људи који уметност тумаче као филозофи, који књижевности приступају као етичари, психолози и историчари, нису читаоци са којима бих имала о чему да разговарам. Књиге нису „упутство за употребу живота“. Уметност и стварност (живот) две су потпуно одвојене појаве и оне се никада, ни у једној тачки, неће срести и спојити. Одлика је лошег читалачког укуса и осредњег списатељског талента када се то покушава.

Читајући, ја текст мерим према себи. Текст се мења онолико пута колико се ја променим у току дана, месеца, године. Иако је фиксиран, он је увек другачији. То, међутим, не подразумева релативизацију написаног или учитавање у текст непостојећег.

Треба бити обазрив са читалачком слободом. Књиге су опасне. То није заблуда или тек заводљива реторска фраза.

Уопште није битно да ли је Макијавели етичан, али јесте битно то што он пише како бих ја то јутро отишла до Фиренце јер ми се, баш тада, пролазило поред Дуома. И ја, заиста, пролазим поред Дуома док читам. И гледам те људе. Посматрам их. Креативност читања је, заправо, чин „непосреднијег“ увида у стварност, земље, идеје, људе који ме у тренутку занимају. То је телепортација која поништава утврђена правила физике.

Све књиге које имам искључиво су моје. Моја колекција књига је само моја у смислу да није наслеђена. Велики сам противник наслеђених библиотека јер ја у њима не видим аутентичност која ми је код процене појединца битна. Већина људи ни не схвата да у својој кући има, да у својој кући чита, оно што је други одабрао за њих.

И, најзад, напоменула бих нешто што сматрам битним за своје читалачко искуство: ја сам своје књиге сама купила. Сам купити књигу је веома битно јер да би се зарадио новац потребна је озбиљна авантура („Ништа човека не чини већим авантуристом од празног џепа“, писао је Виктор Иго). Пред полицом се увек, када сами себи купујете књиге, размишља и о томе. Аутентичност читања јемчи, претходно, аутентичност живота.

Текст (скица): Ана Арп

Фотографија: Ана Арп (моја соба 2010. године, у време рађања идеје о блогу А . А . А)

Радница у култури Југославије: Војка Смиљанић Ђикић

Дама на фотографији је Војка Смиљанић Ђикић.

Питате се: „Ко је она?“

У питању је жена коју сам једино знала по томе што је превела роман „Алексис“ Маргерит Јурсенар чије сам одломке објављивала на овом месту.

Име ништа не може да исцрпи а толико тога је иза њега сакривено.

Војка Смиљанић Ђикић била је једна од најзначајних радница у култури и културној политици Југославије. Мислим да људи када размишљају о свеукупној култури једне земље никада не помишљају на уреднике, а ти су људи управо творци и планери читавог пројекта. Ко би могао да помисли да је ова жена стајала иза дешавања и догађаја у култури који су образовали стотине хиљада људи?

Она је била једна од таквих: особа која је заслужна за садржај Радио Београда, особа која је заједно са Мешом Селимовићем радила на роману „Дервиш и смрт“, особа која је са енглеског преводила писце из земаља несврстаних, особа која је познавала толико људи значајних у контексту југословенске културне сцене.

Много прича и легенди казала је у интервјуу за Сарајевске свеске новинару Бору Контићу. Уметност интервјуа је посебан поетички и књижевни жанр. Историја, теорија, критика: све је ту. И форма интервјуа, не само форма есеја или научног текста, требала би бити препоручена литература за испит. Невероватне приче можете сазнати из интервјуа који следи, од оних из уметничких кругова до прича са политичког врха.

Уопште, можете сазнати много више: шта је (био) један живот. Војка Смиљанић-Ђикић била је последња југословенска Уредница, како су је назвале колеге из Свесака, у чијем је оснивању и учествовала (томе у прилог говори и овај видео). Преминула је у Сарајеву крајем августа 2016. године. У наставку можете читати одломке из интервјуа.

*

РАДИО БЕОГРАД

Ја долазим на Радио Београд негде 1956, 1957. Радио Београд је био чаробан. Стево Мајсторовић је био шеф културе. Ја сам дошла у ту редакцију а тамо: Нада Маринковић, Моча Миланков, Цици (Милорад) Павић, Душко Радовић, Мића Данојлић. Ту сам ушла у гротло и испекла занат.

Занат је подразумијевао, шта?

Одлазак на сва места од Академије до праћења позоришног репертоара. Само су ме бацали, гурали овамо, онамо. Тако сам прешла на екавицу. Прво сам радила са лектором Радио Београда, Милијом. Али, мислим да је главни узрок моје екавице – српска поезија. На њој сам нарасла као личност. Тада сам написала и прве песме, на екавици и тако је остало, ево до данас.

БЕОГРАДСКЕ КАФАНЕ

Пуно сте се и дружили?

Да, а то је значило кафану. Ту сам научила да седим и једем пребранац. Најбољи ресторан тог времена у Београду био је „Јанићије“. Није био отмен, није било сервирања, ни салвета. Али врхунска храна. Јанићије је био Македонац, мали, мршав с брковима. Стар. А његова жена као Аксиња из Тихог Дона. Лепотица, раскошна. Њих двоје су то водили. Она је наплаћивала.

Гдје је био тај ресторан?

Идете Булеваром (револуције) доста високо. Прођете и ону пијацу па се негде лево скрене. Значи лево од булевара кад се иде горе према Цветку. И ту у једном ћошку, старинска кућа која има онај улаз на ћошку. Није било пуно столова. То је била кафана у коју је обавезно долазила екипа из Југословенског драмског, после представе. Не могу да нађем никог у Београду ко се сећа тог Јанићија. Јанићије је наравно, умро. Уопште, Београд моје младости је нешто најлепше. Па онда Клуб књижевника. Краљ, краљева. Иво, Будо, млади били. То је цветало. Мислим да нигде у свету нисам јела као у том Клубу књижевника. Онда је било пар ресторана на Ковачу.

МИЛИЦА ЗОРИЋ-ЧОЛАКОВИЋ

Иначе, Милица Зорић – Чолаковић је за време рата била у логору на Бањици. Спасила је нека Зора, партизанка, која је касније живела у Сарајеву. Милица је имала само 30 кила кад је изашла из логора. Мислим да је Милица увела Роћка у тај круг око Андрића, одмах након рата.

Морате знати да је Милица Зорић – Чолаковић била Андрићева пријатељица још пре рата. Дописивали су се и гајили нежно пријатељство. Отац Милице Зорић био је инжињер. Предавао је на Високој школи у Београду. Милица је била велика љубав Бранимира Ћосића који је рано умро. Волио ју је такође и Веселин Маслеша. И композитор Вучковић.

Моје право пријатељство је почело после Милицине изложбе у Музеју фресака у Београду. Остала сам потпуно запањена. Полудела сам од тих њених таписерија. То нису само таписерије. То је историја народа. Она је после излагала у Антибу затим Швајцарској. Њен је отац био колекционар. Иначе, она је сестра Растка Петровића. Расткова мајка и Милицин отац су брат и сестра. Значи родбински везана и за Надежду Петровић. Милица иде из најугледније српске породице. Имала је тај велики хендикеп да јој је муж био високи политичар. У свету такав муж је привилегија. Код нас је драма.

Одем значи на ту изложбу – полудим. Приђем јој, изразим своје дивљење и тако почнем с њом да се виђам. Једном смо на Брионима ишле на плажу Милица, Роћко, ја и Бела Крлежа. И каже Бела Роћку: „Леп си као Гари Купер“. А Милица је одмах одговорила: „Ма како можеш оног глумца упоредити са овим чичекањом“. Милица је била бритког језика. Једном је пред Титом рекла оном Влаховићу (Вељко): „Ма дај богати шта се петљаш у културу. Остави је више“. Е видите, Милица Зорић – Чолаковић је сада заборављена у српској уметности. Ја сам хтела једном у Свескама објавити али нисам нашла никог да напише слово о њеним таписеријама. Њена је генерација помрла. Пеђа (Милосављевић) је дивно писао о томе. Кад је излагала у Антибу то су биле дивне критике. У Југославији, увек је била само Роћкова жена.

ИВО АНДРИЋ

Андрића сте такође познавали?

Да. Дао ми је право да драматизирам и направим ТВ филм по његовој причи „Злостављање“. Ја сам Андрића, осим на излетима са Чолаковићима, раније сретала код Стеве Јаковљевића и његове жене Војке на адреси – Авалска 6. Ту сам долазила 1950-тих. Мислим да се на тој адреси у рату дубоко развила љубав Иве Андрића и Милице Бабић – Јовановић. И Војка Јаковљевић и Милица Бабић су остале без мужева током Другог светског рата. И Стева и Ненад Јовановић су одведени у њемачки заробљенички, не концентрациони логор. Стева Јаковљевић, који је био познат по својој „Српској трилогији“, написао је после рата роман о својим заробљеничким искуствима али тај текст није доживео прави пријем. Имао је сукоб, нисам сигурна да ли са Ђиласом или неким другим и након тога је готово престао да пише. Стева Јаковљевић је био професор биологије, чувени ихтиолог, и са Синишом Станковићем истраживао је Охридско језеро.

Његова жена Војка била је сличних година као и Милица Бабић – Јовановић (која је рођена 1910. године). Предратна лепотица улазила је у ред најчувенијих заједно са Лелом Чавком и Лелом Лопандић. Могло би се комотно рећи да су главне предратне београдске лепотице потицале из Босне. Након рата када се Милици Бабић вратио муж из заробљеништва, као и свака патријархална Босанка, посветила се мужу.

Сећам се сусрета са Андрићем тих година у кући Јаковљевића. Сретали смо се у соби са охридским намјештајем. Војка Јаковљевић је потицала из Куманова. Андрић је био помало и гурман. Волео је посебно пасуљ са кобасицама. Једном недељно то му је спремано код Јаковљевића. Такође и пита од вишања. Стева би му говорио „Да вас виде оне ваше обожаватељке изгубили би доста на значају“. Стева Јаковљевић је 1950-тих често ишао са Андрићем на књижевне вечери. Андрић је говорио да „у Србији сви знају за Стеву, мене нико не зна“. Да ли је то говорио као џентлмен или је тако стварно било…

Јулка Хлапец Ђорђевић: „Мушкарцу“

Мрзим те, мрзим очајно. Прошлошћу корачаш гордо као уметник, војсковођа, државник… да, и као зликовац, блудник. Али увек се само о Теби пева, приповеда и говори, само о Теби. И садашњошћу владаш Ти. Бориш се с Богом, тражиш цесте до свемира, зидаш мостове преко провала света. Велиш да је све около мене, дело Твоје.

Унезверено тражим: Где сам, шта сам ја? У чему је прошао живот мој, мојих мајки и прамајки?

Нама, заосталим у низинама физичког одржавања људства, утиснуо је оков пола жиг безимене масе. Ми нисмо познали осећај одушевљења и раскоши, пијанство победе, заносну моћ стварања. И од љубави, по Теби сврхи нашег бивања, оста нам уморно сабирање плодова за време јесењих, кишних и хладних дана. Тек сада се будимо ка самосвести свога сопственога Ја.

Не, нећемо више да Те дворимо и да Ти ласкамо, да служимо као гнојиште Твоме усавршавању. Додијало нам је мајмунско ачење, понизно чекање, док се на Твоме у презрењу скамењеном образу укаже осмех признања за насићену пут. Уклони шарене ђинђуве и блиставе гривне, којима си нас омамљивао, да не осетимо бол над столећима нанесених рана. Не пружај нам круну мучеништва, његово трње проболо нам је мозак, уништило вид.

Питаш зачуђено: а шта ће бити са породицом? Потомством? Људством? Светом? Ако је за његово искупљење потребно жртвовање нашег људског достојанства: Нека пропадне свет.

ЈУЛКА ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ

Рођена је 1882. године у Старом Бечеју. Скоро читав живот провела је у иностранству, где се и школовала. У Бечу је у француском интернату похађала приватну средњу школу, а касније је постала ванредна слушатељка славистике. Матуру из класичних језика положила је у Љубљани 1904. Докторирала је 1906. године и постала прва жена доктор филозофије у Аустроугарској. Тема њене дисретације била је Подвојвода Јован Монастерлија (рад је објављен у Летопису Матице српске, књига 247, свеска 1, Нови Сад, 1908).

Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и, након удаје за чешког официра Здењака Хлапца, чешки језик, на који је касније и преводила. Иако је живела углавном у иностранству, у Чешкој, Галицији и Бечу, својим интересовањима остала је везана за домовину. Сарађивала је у десетак наших листова и књижевних часописа, међу којима су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, Женски покрет и Живот и рад. Такође је иницирала организовање феминистичких удружења код нас. Живећи дуго година у Прагу, учествовала је у неговању чехословачко-југословенских културних веза и била члан одбора Чехословачко-југословенске лиге.

Објавила је више књига из области феминизма: Судбина жене. Криза сексуалне етике (Љубљана, 1930); Студије и есеји о феминизму (Београд, 1935); Студије и есеји о феминизму II. Феминизам у модерној књижевности (Београд, 1937).

У Београду, код Геце Кона, 1932. објавила је роман Једно дописивање, а 1935. књигу лирских путописа и песама у прози Осећања и опажања, која је од критике оцењена врло високо. „Њени путописи, по оштрини опсервација и богатству мисли, по снази унутрашњег живота, по суптилности и дискретности осећања долазе одмах иза путописа Љубомира Ненадовића и Јована Дучића“, писано је.

Умрла је у северној Чешкој, 1969. године. Имала је две ћерке.

Извор биографије: Јулка Хлапец Ђорђевић, Једно дописивање, Просвета, Београд, 2004.

Слика: Милош Голубовић, Визија, 1914. (Народни музеј у Београду)

Напомена: Захваљујем се Синиши Лекићу на открићу овог одломка који је он првобитно објавио на свом сајту Мала продавница реткости.

Кларис Лиспектор: „Први пољубац“

Њих двоје су више мрмљали него разговарали: завођење тек што је почело, ходали су бесловесни, била је то љубав. Љубав са оним што је прати: љубомором.

– У реду, верујем да сам твоја прва девојка, срећна сам због тога. Али реци ми истину, и само истину: никада ниси пољубио другу жену пре него што си љубио мене?

Он је рекао једноставно:

– Да, већ сам љубио једну жену.

– Ко је она била? – питала је болно.

Покушао је да исприча у грубим цртама, није знао како да опише.

Аутобус за екскурзију успињао се лагано уз планину. Он, један од дечака међу дечурлијом у метежу, пустио је да му свеж ветар удара у лице, да продире у косу дугим прстима, танким, лаким, као мајка. Понекад би се умирио, готово не мислећи, само је осећао – било је тако добро. Усредсредити се и осећати тешко је у вреви сапутника. И наступила је жеђ: играти се, говорити гласно, гласније од буке мотора, смејати се, викати, мислити, осећати, гурати живот! Како грло само пресахне од тога.

А од воде ни трага. Мора се прогутати пљувачка; то је и урадио. Скупио ју је уснама и лагано прогутао, ужареним грлом, још једном, још једном. Пљувачка је била топла, није гасила жеђ. Жеђ већу од њега самог, која је сада запосела цело тело.

Свежи ветар, испрва тако пријатан, постао је топлина и жар подневног сунца, продирао је кроз нос, исушио стрпљиво скупљену пљувачку.

А ако затвори ноздрве, удисао би мање тог пустињског ветра? Покушао је на трен, осетио је да се гуши. Сада се мора чекати, чекати. Можда само неколико минута, можда сатима, а његова жеђ расла је годинама.

Није знао како ни зашто, али осетио је да се приближива води, слутио је да се она примиче, његове очи изјуриле су кроз прозор, претражиле ауто-пут, продирале у грмље, вребале, мирисале.

Животињски предосећај није грешио: иза неочекиване кривине, на путу, израња: фонтана из које тече сањана вода.

Аутобус се зауставио, сви су били жедни, али он је успео да до каменог водоскока стигне први, пре свих.

Затворених очију, отворио је уста, као огрлицом њима обмотао отвор из ког је куљала вода. Први хладан гутљај спустио се низ груди, до стомака.

То се живот враћа, натапа његову пешчану нутрину, све док је не засити. Сада може да отвори очи.

Отворио их је, видео је тик уз своје лице два ока статуе прикована погледом за њега, видео је да је то статуа жене, из уста жене вода допире. Сетио се да је при првом гутљају на  уснама осетио ледени додир, хладнији од воде. И тада је знао да је прислонио усне на уста камене статуе жене. Живот је потекао из тих усана; од једних усана ка другима. Инстинктивно, збуњен у својој наивности, помислио је, уздрман: али не потиче од жене животодавна течност, течност која носи семе живота… Проматрао је нагу статуу.

Пољубио ју је.

Наступио је потрес, споља неприметан, обузео је читаво тело, прштао по лицу као жеравица. Закорачио је унапред, или уназад, није више знао шта чини. Измењен, нем, осетио је како део његовог тела, раније увек опуштен, постаје силовито оштар, никада раније се то није догодило.

Стајао је, у насилној сласти, сам међу другима, срце је ударало из дубина, пространо, слутило је да се свет преображава. Збуњено, у крхкој равнотежи.

Све док из дубине његовог бића, из скривеног извора, није потекла истина. Одмах га је испунила страхом и поносом који је први пут осетио: он…

Постао је мушкарац.

Превела са португалског Јелена Жугић

КЛАРИС ЛИСПЕКТОР

I only write when I want to. I’m an amateur and insist on staying that way. A professional has a personal commitment to writing. Or a commitment to someone else to write. As for me… I insist on not being a professional. To keep my freedom.

Кларис Лиспектор (1920, Подолија – 1977, Рио де Жанеиро): бразилска новинарка и писац украјинског порекла. Једна је од најзаначајнијих ауторки књижевности на португалском језику. Њена проза сматра се прекретницом на бразилској књижевној сцени пре свега по разноврсности стилских регистара, истанчаним и снажним описима интимних, наизглед неосетних личних преображаја, открића и јачања животних снага, са свим њиховим изазовима. У њена најзначајнија дела спадају:

  • Близу дивљег срца (роман, 1943)
  • Јабука у тами (роман, 1961)
  • Пасија по Г. Х. (роман, 1964)
  • Учење или књига ужитака (роман, 1969)
  • Жива вода (роман, 1973)
  • Час звезде (роман, 1977)
  • Дах живота (роман, 1978)
  • Породичне везе (приповетке, 1960)
  • Легија странаца (приповетке, 1964)
  • Срећа из потаје (приповетке, 1971)
  • Via Crucis тела (приповетке, 1974)
  • Где си била ноћу (приповетке, 1974)
  • Лепотица и звер (приповетке, 1979)

Препорука: Поља

Сексуалне персоне Анаис Нин

По сопственом запажању, рекла бих да жена није раздвојила љубав и сензуалност док мушкарац јесте. То двоје се обично прожима у жене; њој је потребно било да воли мушкарца коме се даје или да буде вољена. После вођења љубави изгледа да јој је потребна потврда да је то љубав и да је чин сексуалног поседовања део размене коју диктира љубав. Мушкарци се жале да жене захтевају уверавања или изразе љубави. Јапанци су признали ову потребу, и у стара времена било је апсолутно правило да је после ноћи вођења љубави, мушкарац морао да срочи песму и испоручи је својој љубави пре него што се пробуди. Шта ли је то било ако не везивање вођења љубави и љубави?

Верујем да жене још увек замерају нагли одлазак, недостатак признавања ритуала који се управо збио; њима су још увек потребне речи, телефонски позив, писмо, гестови који сензуални чин чине посебним, не анонимним и чисто сексуалним.

То може или не мора да нестане у модерне жене, намерним порицањем свих њених прошлих сопстава, и може постићи ово раздвајање секса и љубави које, по мом схватању, умањује ужитак и снижава високи квалитет вођења љубави. Јер се вођење љубави постиже, уздиже, интензивира његовом емотивном садржином. Могли бисте га поредити са разликом између соло извођача и широког домета оркестра.

Сви се бавимо одбацивањем лажних сопстава, програмираних сопстава, сопстава која су створиле наше породице, наша култура, наша религија. То је огроман задатак јер је историја жена исто толико непотпуна као и историја црнаца. Чињенице су затамњене. Неке културе као што су индијска, камбоџанска, кинеска и јапанска учиниле су свој сензуални живот веома приступачним и познатим кроз своје мушке уметнике. Али, често, када су жене хтеле да открију особине своје сензуалности, биле су спречаване. Не на неки очигледан начин као што је спаљивање Лоренсових дела, или осуда Хенрија Милера или Џојса, већ дугим, сталним порицањем критичара. Многе жене су посегле за коришћењем мушких имена за своје дело да би избегле предрасуде. Само пре неколико година, Виолет Ледук је написала потпун, речит, дирљив опис љубави међу женама. Њу је публици представила Симон де Бовоар. Па ипак, сваки приказ који сам прочитала тицао се моралног суда о њеној отворености. Није било моралних судова о понашању Милерових личности, само примедби на језик. У случају Виолет Ледук радило се о њеној сопственој личности. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Записи из мртвог дома“ (одломак)

Суђено ми је било да још две године проведем под старешинством тога мајора. Све што ми је Аким Акимић о њему причао било је истинито, само што је утисак од стварности увек јачи од простог причања. Мајор је био страшан због тога што је такав човек био старешина, готово потпуно независтан старешина, над двеста људи. А иначе, био је неисправан и зао и више ништа. Осуђенике је сматрао као своје природне непријатеље и то му је била највећа и главна погрешка. Имао је чак и неких вредности, али све код њега, па и добре његове особине, показивало се некако изопачено. Неустрашив, зао, он је понекад и ноћу упадао у тамницу, и ако види да неки осуђеник спава на левој страни, или наузнак, он га ујутру за то казни. „Спавај“, вели, „на десној страни, као што сам наредио.“ У тамници су га мрзели и бојали су га се као куге. Лице му је црвено, паклено. Сви су знали да је потпуно у рукама свог посилног, Феђке. А највише је волео Трезорку, свога пса, и када му се тај пас разболео, умало није полудео од жалости. Кажу, ридао је над њим као над рођеним братом, отерао је ветеринара и, по свом обичају, умало се није и побио са њиме, а кад му је Феђка казао да код нас, у тамници, има неки самоуки ветеринар који врло успешно лечи, одмах га је дозвао.

„Спасавај! Излечи Трезорку, позлатићу те!“, повика.

Осуђеник је био сибирски сељак, лукав, паметан, уистину веома вешт ветеринар, али прави сељак.

„Гледам ја Трезорку“, причао је после он осуђеницима, истина много после своје походе код мајора, кад је већ све заборављено, „гледам, лежи пас на дивану, на белом јастуку и већ видим да је запаљење и да треба пустити крв, па би пас оздравио, велим, богами! А у себи мислим: а шта ћемо ако га не излечим, ако липше? – Богме, господине мајоре, доцкан сте ме позвали. Да сте ме звали јуче или прекјуче, ја бих га излечио, али сад не могу да му помогнем…“

И тако Трезорка липса.

Извор: Ф. М. Достојевски, Записи из мртвог дома, превела Косара Цветковић, Новости, Београд, 2010.

Слике: Албрехт Дирер, 1520. (British Museum)

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena. Nastavite sa čitanjem