Aleksandar Sergejevič Puškin svoj roman u stihovima Evgenije Onjegin piše od 1823. do 1832. godine, skoro pedeset godina posle Geteovog romana Jadi mladog Vertera sa kojim smo skloni da otpočnemo tradiciju velikih romana romantizma. Puškin preuzima određene motive, crpe uticaje, kojima su se odlikovala dela njegove epohe ali ih i prevazilazi. Evgenije Onjegin, Puškinov najpoznatiji junak, piščev je alter-ego, iako odnos junaka i pisca ne treba posmatrati u doslednoj uzročno-posledičnoj vezi. Onjegin, baš kao i njegov tvorac, ima besprekorne kvalifikacije za titulu bajronovskog junaka.
Novo poglavlje koje Puškin svojim delom otvara odraziće se na celokupnu rusku književnost. Onjegin je junak čiju karakternu komponentu odlikuje osećanje neumoljive dosade kojoj se bez otpora predaje. Dosada i besmisao u koje je junak ogrezao nisu posledica nedostatka događanja već nedostatka smisla. Puškinov junak suvišni je čovek koji je izgubio iluzije i pre nego što ih je stekao, mladi petrogradski bonvivan zasićen svetom, čovek grada koji čita Rusoa, ali nema afiniteta ka „prirodnom“.
Glavni junak romana, kako je to naslovom sugrisano, jeste Evgenije Onjegin, ali ličnosti pripovedača, Lenskog i Tatjane Larine podjednako su bitne za analizu. Kao i prethodna dela romantizma, i ovo na svojstven način otvara temu putnika i putovanja. Onjegin je jedan od onih junaka-putnika koji nema izražen odnos prema pejzažu kroz koji putuje, niti odnos identifikacije sa prirodnim okruženjem koje vidi oko sebe. Za razliku od njega, preostala tri junaka, svaki na svoj način, imaju specifičan odnos sa slikom prirode koja ih okružuje.
Onjeginovo obrazovno putovanje ostaje bez pozitivnog ishoda. Mesto sa koga je pošao isto je na kome će se naći i na kraju svog putovanja. Njegova fizička dinamika nije doprinela njegovoj unutrašnjoj, duhovnoj dinamici. Onjegin je stran drugima i nepoznat sebi, paradoksalan i suvišan čovek kakvog ruska literatura tek ima da upozna kroz ceo 19. vek. Putovanja kojih se poduzima jesu lutalačka bežanja od samoga sebe, a njegova horizontalna pohođenja belih ruskih stepa pravolinijske su putanje koje ne sugerišu i kretanje njegove volje. Ravne, puste, hladne ruske stepe po kojima junak putuje identične su slici njegovog bića.
U romanu kao kontrast Onjeginu stoji Vladimir Lenski. Onjegin, ciničan, ohol, ravnodušan, pandan je engleskom tipu romantičarskog junaka. Sentimentalni, zaneseni Lenski, obožavalac Šilera i Šubertovih pesama, prototip je nemačkog romantičarskog heroja. Junake idealiste smenjuju junaci cinici ili paralelno sa njima postoje kroz čitav tok evropske romantike. Onjegin je protejskog karaktera, junak koji je istovremeno ohol i dobrodušan, inteligentan, „a ume nevešt da se tvori“. Njegova bolest nije Weltschmerz, „svetski bol“, već je to „čama“, bolest veka.
Pripovedač romana u stihovima neimenovan je, i pored Lenskog još jedan Onjeginov prijatelj. On se čitaocu predstavlja kao neko ko se družio sa Onjeginom. Povremeno, pripovedač ironično komentariše njegove postupke i izgled, opisujući ga kao junaka savladanog setom, sklonog nehotičnoj mašti, nastranog, brzog, hladnog i zajedljivog uma. Onjegin po čitav dan zeva, kako to naglašava pripovedač, gubi se u besposlici duha, ima pretenzija da piše ali ga od te aktivnosti sprečava sopstvena inertnost. Isto je i sa čitanjem drugih pisaca.
I besposlici opet odan
i duševnom prazninom mučen,
cilj izabro je blagorodan
da prisvoji um tuđ i učen;
gomilu knjiga, eno, sprema
i čita, čita – svrhe nema;
ta dosadu, ta laž krije.
Bajronovog junaka odlikuju dinamika i snaga volje, Onjeginu nedostaju obe komponente. I na kraju romana, kao što je i na početku, on uzvikuje: „Dosada, dosada!“.
Da l’ će mi doći čas slobode?
Vreme je, vreme je, ja joj kličem
Kada ću poći na put žurni
I ostaviti život tmurni
U ovom kraju neprivlačnom?
Junak u slici prirode ne prepoznaje svoj lik, on nema estetsko čulo za lepote pejzaža kojima je okružen, u njihovim prostorima on ne vidi mogućnost za kontemplaciju. Kategorija brzine na njega se može odnositi u kontekstu brzine zasićenja i stalne potrage za novim, drugačijim, egzotičnim. Stalna potraga za novim, za praznom formom kojoj ne ume da pronađe sadržaj i odgonetne značenje.
Dva dana su mu bile nove
samotne dolje toga kraja,
potoka priče, šumor zove,
i sumračna svežina gaja,
al’ trećeg, polje i lug mali
nisu ga više zabavljali;
zatim ga od njih dremež svlada
i on već jasno vide tada;
iako dvorci bulevara
balovi, karte ne postoje,
da i u selu dosadno je;
stražari i tu čama stara
i progoni ga svakog trena
ko senka ili verna žena.
Onjeginovoj dosadi nedostaje šarm melanholije. Melanholija podrazumeva čežnju, setu za nečim što je bespovratno izgubljeno, a što junak oseća da mu je pripadalo. Melanholija afirmiše maštu i usmerava ju ka dalekom i davnom, ka drugim prostorima, ka davnim vremenima. Ona ima kreativni potencijal.
I bolest, čije su poreklo
morali naći već lekari,
splin, kako bi se negde reklo,
naša čamotinja u stvari,
ovladala je njim pomalo.
Zacelo njemu nije stalo
Samoubistvo da pokuša,
al’ sada mu je hladna duša;
ko Child Harold je nedosežan
išo u salon iz salona;
ni spletke sveta, draž bostona
ni uzdasi, ni pogled nežan,
baš ništa pažnju da mu skrene,
ni da ga trone ni da ga prene.
Onjegin je liberten i dendi, dekadent koji čita Rusoa. Treba uzeti u obzir da je dekadencija opterećena idejom slobode. I dekadencija i sloboda kao političke i kao umetničke ideje bile su značajne s kraja 18. i tokom čitavog 19. veka. Onjegin i na njihove pomeni zeva, on je bez iluzija. U filmu Onjegin rediteljke Marte Fajns iz 1999. godine nalazi se jedna scena koja je rečita. Nje nema u knjizi. Onjegin staranje nad imanjem koje mu je stric prepisao namerava da ostavi kmetovima što kod svih okupljenih za stolom izaziva negodovanja, osim kod Tatjane. Kada ga drugom prilikom ona upita da li to zaista namerava da učini, on joj odgovara da je iskren u svojim namerama, ali da ga ona ne treba shvatiti pogrešno: on to čini samo zato što je lenj da se bavi imanjem a ne zato što veruje u ukidanje kmetstva i feudalizma, u društvene promene koje je sa sobom nosila Francuska revolucija ili zato što je idealista.
Lenski je sentimentalan, „duh getingenski“, „poklonik Kantov i poeta“. Naivnost Lenskog, njegovi ideali i zanesenost biće poraženi u dvoboju sa letargijom, cinizmom i ohološću.
Njemu je ime bilo Lenski;
lepotan i duh getingenski
u cvetu svojih mladih leta,
poklonik Kantov i poeta
iz Germanije on je tmurne
doneo znanja znake nove:
slobodoljubiv duh i snove,
nastrane misli, želje burne
i reči večno u zanosu,
a do ramena crnu kosu.
Mesta koja Onjegin posećuje po odlasku iz prirodnog seoskog okruženja, posle ubistva Lenskog u dvoboju, opisana su u poslednjem, fragmentarnom, delu romana nazvanom „Odlomci iz Onjeginovog putovanja“. Onjegin iz Moskve putuje u Njižni Novogord, mesto koje pripovedač detaljno opisuje, zadržavajući se na opisima običaja i naravi ljudi toga podneblja. Završivši strofu, a pre daljeg nastavka nabrajanja mesta kojima Onjegin putuje, zapravo u prostoru između dve strofe, pripovedač ubacuje, stavlja u vidu izopštenog, ali ne i dekontekstualizovanog fragmenta, reč „dosada!“.
Gorčini gotov da se preda
pred ojađenim skupom tim,
sažaljivo naš junak gleda
na izvore i njihov dim.
I misli skrhan tugom crnom:
Što nisam ranjen kobnim zrnom?
[…]
O, bože! Zdrav sam, krepak, mlad:
šta čekam? Dosada i jad!
Kada ugleda planine Onjegin ih doživljava kao „ojađen skup“, taj prizor ga vraća gorčini i samosažaljenju. „Dalje, dalje!“, uzvikuje on, krećući se u želji da na horizontu ugleda oslobođenje od okova sopstva. Gonjen savešću zbog smrti prijatelja i izneverene ljubavi, Onjeginov cilj je daljina. Međutim, ništa konkretno u nju nije projektovano. Dinamika i beg sami su sebi svrha.
Tatjana Larina je pod uticajem literature koju čita i koja je u funkciji njene karakterizacije. Isto je i sa drugima. Na Onjegina, kao i pojedini putnici na prirodu, ona gleda očima literature. Tatjana čita epistolarne romane Ričardsona i u liku neodoljivog Lavlesa prepoznaje Onjegina. Obojica poseduju demonsku zavodljivost negativnih junaka, nepristupačnost i superiornu inteligenciju.
Ćutljiva, divlja, seti rada,
bojažljiva kao srna mlada,
[…]
često, u prozor zagledana,
sanjarila je celog dana
[…]
Sanjarenje – njen znanac stari –
od mladosti je njene rane
krasilo maštom punom čari
dokone, duge selske dane.
Tatjana Larina, kao i ženska prilika na Fridrihovoj slici Žena na prozoru iz 1822, gleda kroz prozor i sanjari. Ona je kao umetnik koji prirodu posmatra i najbolje doživljava u svojoj sobi. Slike malog formata, koje prikazuju scene svakodnevnog, građanskog enterijera ili umetnika u njegovom ateljeu bile su česte u prvoj polovini 19. veka. Na neku od njih podseća nas i okruženje Tatjane Larine.
Pored knjiga, predmeti kojima su junaci okruženi stoje u funkciji njihove karakterizacije. Tanja čita Ričardsona, Lenski Šilera. Onjegin čita Gibona, Herdera, Rusoa, Žerminu de Stal, Bajronovog Don Žuana. Prostor, knjige i predmeti kojima je Onjegin u svom zamku tokom boravka na selu bio okružen Tanja posmatra posle njegovog odlaska.
I očaranim pogledima
unaokolo Tanja bludi
sve ovde za nju draži ima
i sve joj setnu dušu budi
radošću nekom polubolnom;
i sto sa mračnom lampom stolnom,
i krevet širok i zastrven,
i knjiga breg i stalak drven,
u prozorima pejsaž mračan
unutra bledi mrak salona
i tamni portret lorda Bajrona.
Roman sadrži i pripovedačeve opise ruskog sela koje možemo okarakterisati kao mimetičke. Način na koji su predočeni nisu u funkciji karakterizacije niti su u funkciji isticanja junakove osećajnosti spram pojavnog. Pripovedač se ne identifikuje sa slikom prirode koju vidi pred sobom. I njega belina ruskog snega čini umornim, takvim ambijentom i on postaje vrlo brzo zasićen.
U magli sviću zore hladne,
[…]
I evo puca mraz već duže
i ledom srebri polja mnoga
[…]
i pada. Ko zvezdan pljusak
sleće na polje i na breg
veseo, blistav prvi sneg.
[…]
Šta bismo mogli u to vreme?
U šetnju? Sada puste paše
I sumorne poljane neme
Dosadom muče oči naše.
Prema ovom opisu, pejaž ruskog sela je beo, pokriven debelim slojem snega, nepomičan, idiličan, njega kao da odlikuju zvuci Vivaldijevih kompozicija „Zima“ koje se nalaze u okviru violinskog koncerta poznatog pod nazivom Četiri godišnja doba. Zimska idila ruskog sela je jednostavna, baš kao da je preslikana sa goblena. Sneg je blistav, zima je hladna, ali okrepljujuća, ona više nema konotaciju potpune pustoši, zatišja i smrti, kao ni konotaciju potpunog utihnuća života i nade kao na slikama već pomenutog Kaspara Davida Fridriha. U ranoj nemačkoj i kasnoj ruskoj romantici uviđamo dva potpuno različita predstavljanja istog godišnjeg doba.
Tatjana predstavlja književno ostvarenje Rusoovih ideala. Ipak, u romanu ona čita Ričardsona, a Onjegin Rusoa. No, zanimljivo bi bilo napraviti još jednu paralelu sa filmom Onjegin. U filmu Tatjana pored Ričardsonovih epistolarnih romana, za koje smatra da su preopširni, čita Rusoovu Novu Eloizu, roman koji joj pozajmljuje Onjegin iz svoje biblioteke. Rediteljkino odstupanje u odnosu na roman dobro je uočavanje veze Tatjane i Rusoovog dela, pre nego Ričardsonovog, iako oba variraju motiv verne i virtuozne žene, što treba da je u funkciji predočavanja Tatjaninog etičkog polazišta koji će uticati na dalji razvoj događaja.
Tatjana, kao i drugi književni junaci doba romantizma, utehu zbog neuzvraćene ljubavi pronalazi u prirodi. Ona luta noću bez cilja, dinamika prirode oko nje dinamika je njenih misli i kretanja. Uviđamo analogiju između odsjaja mesečine, koji se razliva o površinu vode, i Tanjinog sanjarenja.
U pusti vrt je Tanja zašla
bez cilja luta i bol krije
[…]
Bilo je veče. Mrak se hvato
Strujale vode. Zvuk se čuo
Rasturalo se kola jato
i preko reke je buknuo
ribarski oganj. U dolini
na srebrnastoj mesečini
utonula u bezbroj sanja
dugo je sama išla Tanja.
Grad je slika civilizacije, selo je slika prirode. Opozicije selo-grad, opozicije su priroda-društvo, prirodnog i stvorenog, prirode i civilizacije. Tatjana po udaji napušta prirodno okruženje sela i prelazi u grad. Napuštanje prostora prirode simbolička je smrt njenog dotadašnjeg bića. Poslednje reči pred odlazak ona upućuje prirodi, a kao da ih upućuje onom delu sebe koji ostavlja u predelima svoga rođenja. Tatjanin razgovor sa prirodom, kao da je poslednji razgovor koji je vodila sa sobom.
Budna sa prvim zrakom ranim
ona u polja ide stara
i očima ih očaranim
gleda i sa njima razgovara
„Zbogom, doline mira pune,
i vi, šumarci, znanci stari,
prirodo vedra, nasmejana!
Svet spokojan i prisan dajem
za taštinu pod lažnim sjajem!
Zbogom, slobodo mladih dana!“
Romantičarski junaci potiču iz gradova. Oni ih napuštaju zarad odlaska u divlja, nenaseljena i nepristupačna prostranstva prirode. Tatjanin primer je obrnut. Ona nije morala da idealizuje prirodu niti da je veliča na osnovu poznavanja slikarstva i književnosti, antičke istorije i arhitekture. Za razliku od drugih književnih junaka romantizma, kod kojih početak autentičnog odnosa prema prirodi podrazumeva odlazak iz grada u prirodu, Tatjana je junakiinja koja je iz prirode otišla u grad. Ona napušta predele koji joj jesu dragi, drugi junaci odlazili su iz predela koji im nisu bili dragi.
Junaci odlaze iz grada u prirodu, Tatjana odlazi iz prirode u grad. Taj trenutak i nagoveštava kretanje motiva u daljoj evropskoj književnosti. Jednostavnost prirode smeniće grad sa svojim izazovima, dinamikom, tehničkom i ekonomskom revolucijom. Najveći književni junaci do kraja 19. veka, a i kasnije, biće junaci na čiju će unutrašnju dinamiku uticati dinamika samog grada. Dovoljno je pričitati Bodlerov esej Slikar modernog života. Došlo je do inverzije i promene u načinu razmišljanja. Putnike po planinama i morima smeniće putnici po kišnim bulevarima. Melanholija je ostala.
Citati: Aleksandar Sergejevič Puškin, Evgenije Onjegin, preveo Milorad Pavić, Rad, Beograd, 1964.
Slike: Puškinov autoportret, 1820; Orest Kiprenski, Portret pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina, 1827; Edmund Dulak, Sam, 1900; Kaspar David Fridrih, Žena na prozoru, 1822.
Napomena: Autorski tekst Ane Arp koji se u ni delovima ni u celini ne sme kopirati, preuzimati i prisvajati.
A . A . A 