Putnik Helderlin

Pjesnik i svećenik u početku su bili jedno i tek su ih kasnija vremena razdvojila. No pravi je pjesnik uvjek svećenik, kao što je i pravi svećenik uvjek pjesnik. I zar ne bi budućnost mogla opet dovesti natrag to stanje?[1]– Fridrih fon Hardenberg-Novalis

Fridrih Helderlin je rođen 20. marta 1770. godine u Laufenu, gradu na jugozapadu Nemačke. Između 1784. i 1786. godine on boravi u gradu Denkendorfu, u internatu bogoslovije. U tom periodu, između svoje četrnaeste i šesnaeste godine, piše prvu pesmu. Potom, od 1786. do 1788. Helderlin je u gradu Maulbronu, opet u internatu bogoslovije. Juna 1788. posećuje Hajdelberg. Između svoje osamnaeste i dvadeset i treće godine, između 1788. i 1793, Helderlin je u Tibingenu gde studira teologiju. Tokom naredne dve godine, 1794-95, on boravi u gradovima Valtershauzen i Jena. Za taj period vezuju se počeci njegovog javnog književnog rada, poznanstvo sa Šilerom, pokušaj da se izdržava kao kućni učitelj. Takođe, u tom periodu Helderlin objavljuje nekoliko fragmenata iz prvog dela romana Hiperion. Između 1796. i 1798. Helderlin je u Frankfurtu gde radi kao kućni učitelj kod porodice Gontar kada doživljava i sentimentalnu vezu sa Sizet Gontar, suprugom bankara u čijoj je službi. U tom periodu objavljen je prvi deo njegovog romana Hiperion. Godine 1798. dolazi do prekida sa porodicom Gontar, Helderlin napušta Frankfurt i odlazi u Homburg gde ostaje do 1800. godine. Za te dve godine piše Empedokla i Filosofske fragmente. Od 1800. Helderlin prelazi u Štutgart. Prevodi Pindara i piše neke od svojih najlepših pesama: Arhipelag i Hleb i Vino. Od 1801. godine pesnik je u Hauptvilu, gradu u kome pokušava da nađe zaposlenje kao domaći učitelj. Tada, boraveći u Švajcarskoj, pravi izlet na Alpe. Januara 1802. godine pesnik odlazi u Bordo, grad na jugozapadu Francuske gde je radi kao domaći učitelj u porodici hamburškog konzula. Od juna ili jula iste godine pesnik je kod majke u Nirtingenu. Između 1802. i 1804. godine Helderlin prolazi kroz period velike duševne krize. U međuvremenu, radi na prevodima Sofokla i piše himne. Od 1804. godine pesnik je opet u Homburgu gde radi kao dvorski bibliotekar. Ne prestaje da stvara o čemu svedoče pesnički fragmenti iz tog vremena. Tokom čitave 1806. godine pesnik je u duševnoj bolnici. Naredne godine, 1807, napušta bolnicu i biva poveren na čuvanje porodici stolara Cimera u Tibingenu. Tu će provesti narednih 36 godina svog života, sve do smrti, 7. juna 1843.[2]

Posle ovog krajnje svedenog pregleda pesnikovih kretanja gde se tek blago ističu njegova stvaralačka i prevodilačka upregnuća, a podvlače fizička kretanja, mi želimo da naglasimo da je cilj ovog poglavlja da povežemo Helderlinovu fizičku dinamiku sa njegovom unutrašnjom, duhovnom dinamikom. Onaj deo pesnikovog života koji je nama, na ovom mestu posebno zanimljiv, a koji nismo isprva istakli, jeste period od januara do juna 1802. godine kada on boravi u Bordou. Mi se nećemo baviti razlozima njegovog odlaska, kao ni povratka, već njegovim pešačenjem pri povratku iz Francuske u Nemačku, od Bordoa do Nirtingena, gde se nakon iscrpljujuća dva meseca hoda, po panovski vrelim podnevima Juga (kada ga je udarila sunčanica koju je on poetski opisao kao „mogu reći da me je udario Apolon“), vratio u Nirtingen izrazito potresen i u žalosnom psihičkom stanju. Tokom ovog poglavlja, u kome ćemo pokušati da mapiramo pesnikova kretanja tokom naznačenih nekoliko meseci, mi smo se naročito oslanjali na esej Eugena Gotloba Vinklera „Pozni Helderlin“.[3]

Pesnik napušta Bordo 10. maja 1802. godine. „Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj“[4], piše Vinkler, dodajući usput da je iz pisama koja je pesnik tih meseci slao ostalo nejasno zašto je napustio Nemačku, ali i zašto se tako naprasno vratio u svoj zavičaj. Međutim, Vinkler precizno navodi mesta koja je Helderlin obišao i kroz koja je morao proći ne bi li stigao u Bordo i, kasnije, pri povratku, ne bi li stigao u svoju domovinu. Pri dolasku pesnik je iz Hauptvila, u kome je boravio tokom 1801. godine, krenuo jaunuara 1802, preko Strazbura i Liona, a odatle preko Overnja, na jugozapad Francuske, do Bordoa. Po povratku, pesnik je iz Bordoa krenuo put severa, ka Poatjeu i Turu, a tom prilikom je prošao i kroz Pariz. Takođe, tokom povratka „naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu“.[5] Helderlin, samo trinaest godina posle Francuske revolucije, pešači razorenom zemljom i „potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka“.[6] U tom periodu nastaju himne u slobodnim strofama kao što su Rajna, Germanija i Spomen, koja i opisuje predele oko Bordoa.

Mapa Helderlinovih kretanja. Autori mape: Ana Arp i Siniša Lekić

Kada govorimo o putnicima romantizma, moramo jasno razlikovati junaka koji je u datom delu, proznom ili poetskom, predstavljen kao putnik i pesnika čija je egzistencija određena fizičkom dinamikom putovanja. Helderlinov lirski subjekt, onako kako ga u pesmi vidimo, predstavljen je u određenom predelu, bilo onom koji pripada Nemačkoj ili idealizovanim predelima Grčke. Helderlina, s obzirom na fizičku dinamiku koju je tokom raconalnog dela života ostvarivao, kao  i s obzirom na putovanja koja je u duhu činio, iako u fizičkom svetu nije, pišući o „cvetnim obalama Jonije“ – možemo s pravom smatrati jednim od vodećih umetnika zapadne književnosti čije je biće suštinski bilo ono putnika. Tokom fizičkih kretanja po predelima svoje zemlje, pesnik piše, njima podstaknut, podjednako koliko i svojom lektirom koja je obuhvatala dela klasične starine, o potpuno drugačijim predelima, onima koja nije posetio.

Među putnicima romantizma postoje dve vrste putnika. Svi oni ostvaruju fizičku dinamiku, prelaze neku realnu geografsku površinu, krećući se od tačke A do tačke B. Oni prelaze površinu, na mapi jasno uočljivu, bilo morem ili kopnom, idući od jednog mesta do drugog, u pravolinijskom, kružnom ili nekom drugom, neplaniranom i geometrijski neodredivom smeru. Osim toga, oni su i u egzistencijalnom smislu putnici. Njihova putovanja istovremeno su spoljašnja i unutrašnja. Junaci i njihovi tvorci se ne kreću isključivo po neprohodnim i uzvišenim alpskim predelima, već i po sopstvenoj, „unutrašnjoj teritoriji“.

Kretanja junaka potvrđuju se pri njihovim pešačenjima, planinarenjima ili besciljnim lutanjima. No, kretanja, ona najdinamičnija, mogu biti ostvarena u mestu. Stajanje podrazumeva posmatranje, posmatranje podrazumeva kontemplaciju koja tada ostvaruje puno značenje koje je imala u Aristotelovoj filozofiji: ona je stvaralačko posmatranje iz koga proizilazi mišljenje. Sem ako izuzmemo Rusoa, kome Helderlin posvećuje istoimenu pesmu, i koga pominje u himni Rajna, svi drugi putnici romantizma jesu u neprestanom kretanju, na neprekidnom putovanju, bez obzira da li stoje ili pešače.

Kretanja romantičarskih putnika imaju različite načine i pravce, i na ovom mestu dolazimo do još jedne podele. U romantizmu se javljaju dve vrste putnika: putnici i putnici-lutalice. Putnici jesu junaci koju putuju unapred određenim ili utvrđenim redosledom. Njihova putovanja ostvaruju cilj i posledicu: sazrevanje, unutrašnju promenu junaka koja je bila uslovljena njegovom spoljašnjom dinamikom. Dakle, u pitanju su obrazovna putovanja. Povratak domu jeste jedna od bitnih distinkcija između putnika i putnika-lutalica. Kretanja putnika, za razliku od kretanja putnika-lutalica, nisu jednosmerna, već podrazumevaju povratak. To su kružna putovanja. Shodno tome, znajući biografske podatke Fridriha Helderlina možemo reći da su njegova putovanja, uprkos svojim pravolinijskim i često neodredivim putanjama, na kraju, bila kružna. No, to pitanje ostaje otvoreno jer je pesnik na polovini svog životnog puta zastao, zadržavši se u jednom mestu do kraja života zbog bolesti. Ali, njegov lirski subjekt, Herakle, na primer, on obavlja kružno putovanje. Mi znamo, na osnovu mita, da se Herakle vratio k ranjenom učitelju i da je ispunio proročanstvo, da je obavio zadatak. Između čina nenamernog ranjavanja svog učitelja i njegovog povratka k učitelju, proteklo je mnogo godina i, u međuvremenu, izvršeno je mnogo dela po naredbi mikenskog kralja Euristeja, ali se Herakle, ipak, vratio k ranjenom kentauru, zatvorivši krug njegovih patnji, ali i svog sudbinskog zadatka. Sigurno je da je Helderlin neka od svojih putovanja literarno uobličio, ali njegova su kružna putovanja ostvarena više u duhu nego u empiriji. Naime, on je tokom svog nadahnuća, poput orlova koje često pominje kao glasnike, ptice bogova, kružio između Nemačke i Grčke, iznova se vraćajući grčkim arhipelazima, ali i obalama reka svoje domovine.

Putnici-lutalice nemaju unapred određen plan ili cilj svojih putovanja. Često je taj cilj samo privremen. Motivi za njihova putovanja mogu biti hir, a češće samoizgnanstvo kao osoben vid samooblikovanja sopstvenog identiteta. Kretanja putnika-lutalica nisu ni kružna ni pravolinijska već su nekoherentna. Njihova putovanja ne ostvaruju unutrašnju zaokruženost, dovršenje i pomak. Uopšte, dinamika, bitna odlika obe vrste putnika, drugačije se poima, doživljava, ostvaruje i predstavlja u delima, u zavisnosti kojoj kategoriji putnika dati junak pripada. Ta dinamika ne odnosi se samo na kretanje već i na predstavljanje slike prirode koju lirski subjekt posmatra. Ako bismo taj doživljaj ilustrovali primerima iz slikarstva, onda bi, sa jedne strane, imali sliku prirode (pejsaž) kakav nam  je predstavljen na platnima nemačkog slikara Kaspara Davida Fridriha čija slika stoji na početku ovog rada, kao svojevrstan vizuelni citat, predložak i najava teme koja će uslediti. Ona nam se učinila kao najadekvatnija ilustracija sveta kako ga je Helderlin doživeo. Ovo naročito treba razmotriti jer su umetnici bili savremenici (Helderlin je bio četri godine stariji od Kaspara Davida). Takođe, engleski slikar Vilijam Tarner sa svojim vizionarskim, apstraktnim pejsažima sveprožimajućeg kosmičkog entuzijazma, dinamike i panteizma nudi nam se kao druga adekvatna slika romantičarskog doživljaja prirode, tačnije pejsaža, motiva od izrazitog značaja za Helderlinovu poeziju.

Putnici-lutalice tragaju za dalekim i davnim. Dalekim kao geografskom komponentom, davnim kao vremenskom. Romantičari idealizuju srednji vek ili antičke rimske ruševine. Ali, Helderlin se okreće Heladi. No, tu postoji nesklad i rascep između sveta i doba kojima on pripada i mesta i doba kojima teži. Njegova poezija pokušaj je izgradnje tog vanvremenskog mosta koji bi premostio razlike i Nemce Helderlinovog doba učinio Helenima. Putnici-lutalice, naročito junaci druge generacije romantičara – Čajld Harold, Onjegin i Pečorin – često beže od nečega. Helderlin ne beži, on ide ka nečemu, on je afirmativan. Eugen Gotlob Vinkler je o tome pisao:

Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikad je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste ime se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.[7]

Na razvoj sentimentalnosti i transponovanja takvog osećanja sveta na pojavnost utiču i predeli kroz koja se ostvaruju putovanja. Putovanja romantičarskih junaka uvek su melanholična. Iako prožet entuzijazmom, zanosom i vedrinom, Helderlin pravi zaokret i od idealnog prelazi na sadašnji trenutak, na datost koja ga izneverava. Bitno je naglasiti da preteranoj osećajnosti, kao jednoj od ključnih odlika epohe, doprinosi i udaljenost od ideala, od nemogućnosti pronalaženja mere, ili kako to Helderlin piše u himni Jedini:

Nikad neću pogoditi, onako kao što želim,
meru. Al’ neki bog zna
kada će najbolje što želim doći.[8]

Zato se možemo pozvati na citat sa početka teksta u kome nam Margerit Jursenar prenosi Floberove reči da je kada bogova više nije bilo, ali još ni Hrista, čovek bio sam, a ipak vezan za sve. To je Helderlinova pozicija. O njoj Vinkler piše:

Rascep između sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime) […] Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahhaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečkom Hrista.[9]

Kada je u pitanju mera, kao osnov grčke estetičke misli, mi se moramo vratiti na početak, na trenutak kada Nemačka otkriva staru Grčku, njenu umetnost i kulturu na jedan poseban način koji je vekovima uticao na moderno evropsko viđenje grčke antike. Na pravolinijskoj putanji između Vinkelmana i Ničea, mi moramo pozicionirati tačku u kojoj Helderlin formira svoj odnos  prema antičkim božanstvima, pesništvu, načelu mere kao osnovnom delfijskom principu koji uspostavlja božanstvo Apolon. Vinkelman, koga je pesnik morao čitati, 1755. godine je u knjizi Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu izneo jedno značajno stanovište:

Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare.[10]

Zatim, kasnije, 1767, u knjizi O drevnim spomenicima, Vinkelman piše:

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu.[11]

U istom delu on piše i o božanstvu predstavljenom u ljudskom obličju:

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo – prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze[12] iskaže onu lepotu za koju se može reći da nam je prauzor.[13]

Helderlin je ove spise čitao, preoblikujući ih u svom duhu u jednu novu sliku o kojoj Vinkler piše, a povodom pesme Hleb i vino:

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem značenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno.[14]

Kakva je to slika dobro vidimo na početku elegije Arhipelag:

Vraćaju li ti se ždralovi, i da l traže
brodovi opet do obala ti put? Veju li dahom
zeleni lahori oko smirenih ti voda, i da l sunča
dubini izmamljen delfin[15] na novoj svetlosti leđa?
Cveta li Jonija? Je li čas? Jer s proleća, uvek,
kada živima srce obnavlja se i prva
ljubav se ljudska budi, i spomen zlatnog doba,
dolazim tebi, i u tvom te miru pozdravljam, Starče![16]

No, zagonetnost o kojoj Vinkler govori, ne ostvaruje se toliko u elegiji Arhipelag, koliko u pesmi nastaloj po povratku iz Bordoa, pominjanoj Rajni

Ali sada, u nedrima planine,
duboko pod srebrn-vrhuncima
i pod zelenilom veselim,
gde šume s jezom gledaju
na nju i na kupe stenovite,
natorlašene, danima, onde
u najhladnijem ponoru čuh
devicu kako kuka
za spas, i slušahu kako besni
i optužuje majku Zemlju
i kromovnika koji je rodi,
slušahu je sa sažaljenjem
roditelji, ali smrtnici
pobegoše sa tog mesta,
jer stravično je, dok se bez svetlosti
ona valjala u okovima,
bilo mahnitanje polubožanstva.[17]

Pesma počinje opisom šume pred čijim dverima lirski subjekt stoji, baš kad se zlatno podne spustilo sa „stepenika Alpa, koje nazivam božanski sazdanim zamkom nebesnika“.[18] Himna Rajni „dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima“.[19]

Pre svojih poetskih radova, Helderlin je oko 1790, kao student na tibingenškoj bogosloviji, napisao tekst pod znatnim uticajem Johana Vinkelmana koji je naslovio Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba odakle prenosimo jedan odlomak o pesnikinji Sapfo, za nas utoliko značajan što se može odnositi i na samog pesnika:

Ona, čiji su darovi i kultura opravdavali sve zahteve, ona koja je nadilazila hiljade svojih savremenika, našla se isključena iz svih životnih radosti i, bez ijedne samilosne duše, uništena strašću i suparništvom nagnana da se sunovrati sa vrha stene. Ne bi li joj se trebalo diviti što je umela, uprkos slamajućoj kobi, da pesmom osokoli svoj muževni i odvažni duh i opiše svoja osećanja s takvom silinom koja se ne da oponašati, precizno oživopisujući, poput nekog nepristrasnog posmatrača, i najmanji drhtaj svoje duše? Ne bi li joj se trebalo diviti pre negoli joj prebacivati poroke koji su joj klevetnički pripisivani, ukoliko nisu i sami bili nehotični izraz neke nesrećne ljubavi. Potomstvo ju je nazvalo deseta muza: mnoge joj antologije iznose pokloničku hvalu.[20]

Najzad, trebalo bi nešto reći i o, već pomenutoj, Helderlinovoj pesničkoj slici. Umetnost se na specifičan način realizuje u prostoru naše uobrazilje. Mi smo već citirali Miodraga Lomu koji je istakao značaj onoga što je pesnik u svom duhu video i što je morao da nam prenese. Ali, da bismo adekvatno oživeli predele koje nam pesnik dočarava, mi moramo da afirmišemo našu maštu, u njoj stvarajući prostor za pesničku sliku. Pesničke slike su pokretne i pokrenute „individualnom maštom čitaoca, kojoj pesnikova mašta daje neophodne predstavne, prostorno-vremenske koordinate. Dok u filmu gledamo tuđim vidom i čujemo tuđim sluhom, očima i ušima snimatelja, montažera i reditelja, u pesništvu se služimo ne samo vlastitim unutrašnjim pogledom i sluhom, nego svim čulima naše sopstvene mašte u jednom totalnom unutrašnjem doživljaju, koji upravo svojim ponutrenjem ukida svaku distanciranu kontemplaciju, poništavajući svaku distanciju između primaoca i predmeta estetskog prijema, budući da naša duhovnoduševna nutrina, naša mašta, naša moć estetskog predstavljanja i opredmećivanja neposredno u sebe prima, odnosno u sebi reprodukuje, te ima sam estetski predmet.“[21]

Pesnička slika je poseban duhovni svet kojim se čitalac može kretati posredstvom moći svoje vlastite imaginacije, sposobnosti duha da na osnovu datih oblika, prostornih i vremenskih odlika, tvori oblike i na taj način učestvuje u izgradnji celine, u jednom zaokruženom estetsko doživljaju.

Istovremenost, te uzajamno preklapanje i prožimanje fanzazijskih slika neprestano imamo u vidu kada čitamo, preživljavamo, nanovo doživljavamo, shvatamo, te tim reprodukovanim i shvaćenim, svesno obuhvaćenim, osvešćenim estetskim doživljajem – tumačimo i vrednujemo neko pesničko delo u njegovoj umetničkoj realizaciji.[22]

Mi ćemo sada pokušati da u jedan duhovni svet ukoračimo putem naše imaginacije, u svet jedne pesme koji nam se otkriva dok je čitamo. Nije na odmet pročitati je više puta, upoređujući delove međusobno, uspostavljajući na taj način narativ o samoj celini. Mi ćemo našu imaginaciju, nezavisno od tuđe, pokušati da afirmišemo, a potom i da slike i utiske koje je ona proizvela uporedimo sa doživljajima drugih čitalaca i entuzijasta koji su se umetnički i egzistencijalno, poput Helderlina, okretali Heladi. U pitanju je jezičko, likovno i duhovno bogatstvo sveta pesme, ali i antičke kulture i istorije koje su bile preobražene zahvaljujući tendencijama doba prosvetiteljstva i romantizma, ali i Helderlinovim osećanjem helenstva. Druga strofa već citirane elegije Arhipelag glasi:

Još uvek živiš, o Moćni, i počivaš u senci
brregova tvojih, ko nekad; mladićkim rukama grliš
još ljupku tvoju zemlju, a od kćeri se, Oče
od ostrva ti cvetnih ne izgubi ni jedno.
Krit stoji, zeleni se Salamina u senci lovora,
u cvetnom vencu zraka uzdiže času jutra
zanosnu glavu Delos, i purpurnih su plodova
puni Tenos i Hios, s pijanih brežuljaka
kiparski napitak vrca, a ruše se s Kalaurije
srebrni potoci u stare očeve vode, ko pre.
Sve one žive još, heroja majke, ostrva,
iz leta u leto cvatu, a kad nekad, pušten
iz bezdna plamen noći, podzemna kad oluja
ščepa jedno od ljupkih, i potone samrtnik
u krilo ti, Božanski, ti izdržiš; jer nad tamnim
dubinama ti mnogo diže se već i zađe.[23]

Naše čitalačko iskustvo možemo drugom saopštiti  kroz razgovor, pisanje ili sopstveno stvaralaštvo. No, u pitanju su tek crtice, fragmenti. Mi naš čitalački doživljaj možemo jedino da naznačimo, da ga sagovorniku približimo tek toliko da on može našu sliku, ili naš utisak, uporediti sa svojim čitalačkim doživljajem. Istovremeno, čitalac ne može znati kakav je pejsaž pesnik zamislio. Ali, mi se možemo koristiti tradicijom, upoređivati doživljaje, u ovom slučaju – ostataka antičke Grčke, kako bi smo stvorili predstavu o njenoj slici koja je preovlađivala među Nemcima od sredine 18. veka.

Duh koji tumači treba, a i mora, da ovlada analogijama. Dobri duh jednog afirmativnog i stvaralačkog upoređivanja, koje delo ne bi redukovalo ističući jedino sličnosti, već ga dopunilo, iznutra osvetlilo, treba da se osvrne i na stvaralaštvo iz domena drugih umetnosti, kao i na ideje doba. Za ovu priliku, tim povodom, ja sam izdvojila šest slika koje se danas nalaze u minhenskoj Novoj pinakoteci, a koje je naslikao nemački slikar Karl Rotman između 1834. i 1835. godine po nalogu kralja Ludviga I Bavarskog.

Na svakoj od šest slika preovlađuju isti motivi: ruševine i divlji predeo (koji raspoznajemo tek zahvaljujući nazivu slike). Mi se na ovom mestu nećemo zadržavati na procenjivanju njihovih estetskih kvaliteta već ćemo, posredstvom njih, pokušati da predstavimo kakva je to slika Grčke posredstvom Vinkelmana, Helderlina i, najzad, Karla Rotmana, predstavljena Nemcima. Naročito se na ovom mestu ne možemo zadržavati na Geteovim delima koja bi svakako temu dodatno obogatila. No, možda ćemo nekim drugim povodom pisati o Geteu, ali ne toliko o njegovom doživljaju Grčke, koliko o njegovom putovanju po Italiji, o kome možemo čitati u putopisu i Rimskim elegijama. Zahvaljujući meri intelekta i osećanja, otkrivena je jedna drugačija Grčka, ali je i Evropa, posredstvom nemačke književnosti, otkrila nešto svoje. Pronašla je i prepoznala kao duhovno obogaćujuću, u tim pustim i napuštenim predelima Sunca, izvesnu svetlost jer, po Helderlinu, njegovo je vreme bilo lišeno (takve) svetlosti.

O tome kako je Helderlin pokušao da usaglasi grčke predele i predele svoje domovine, Eugen Gotlob Vinkler je pisao:

Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma.[24]

Ideal i stvarnost se međusobno isključuju, ali u stvaralačkom geniju jedno drugo mogu obogatiti i unutar zajedništva ostvariti meru, sklad delova unutar celine, jednu duhovnu simetriju. Slika Parnasa mogla je imati obrise prepešačenih Švapskih Alpa, „ali, provalija dokazano postoji“[25], smatra Vinkler. Voljena zemlja omogućila je pesniku u duhu vidljivo prisustvo ideala. Vinkler tim povodom nastavlja:

To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu kao urođena – premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan.[26]

„Sklad, međutim, ne može biti trajan“ jeste zaključak koji nas vraća Helderlinu i jednoj od mogućnosti njegovog razočaranja. Dodir sa stvarnošću pesnika goni u udaljene predele spasa, ideal, koji je u pesnikovom neposrednom iskustvu bio neostvariv. Nemogućnost uspostavljanja mere, Vinkelmanovog zahteva koji sa čulno-konkretne skulpture Helderlin pokušava da transponuje na stanje duha svojih sunarodnika, svoga doba, svog bića, njega uvlači u stanje potištenosti duha u, kako je Vinkler naziva, turobnost. „Stvarnost je progonila Helderlina u stopu“, piše on, „silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on postavljao svaki put na sve veću visinu.“[27] No, Helderlin žuđenu meru ostvaruje u pesmi.

Hironovo pitanje, vapaj, „Gde si svetlosti?“ Helderlin, pesnik, učitelj i sveštenik, proživljava hodom kroz ostatke ruševina, nadomak napuštenih vinograda svog života: „Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča.“[28] Tim povodom mi bismo mogli citirati Menonove tužaljke za Diotimom, naročito petu elegiju čiji prvi stihovi svedoče o istom osećanju:

Da slavim hteo bih; ali šta? I sa drugima da pevam,
Ali u toj samoći sve božansko mi manjka.

Ovaj elegijski distih iznova preoblikuje naše mišljenje o mogućnostima estetskog uobličavanja melanholičnih stanja svesti, koja ne bi upala u zamku patetike, razoružavajući nas svojom iskrenošću i svojom istinom. Kao retko kad u romantičarskoj lirici subjektivno i objektivno, pojedinačno i opšte usaglasili su u vrhunskom izrazu, poetskim sredstvima, raspoloženje duha jednog bića. Helderlin i pre pomenute elegije, u romanu Hiperion, izražava nešto slično kada piše:

Postoji jedan zaborav svakog postojanja, jedna zanemelost našeg bića, kada nam je kao da smo sve pronašli.

Postoji jedna zanemelost, jedan zaborav svakog postojanja, kada nam je kao da smo sve izgubili; jedna noć naše duše kada nam ne svetli ni treptaj zvezde, čak ni neko trulo drvo.

Sada sam bio postao spokojan. Sada me ništa više nije dizalo i teralo oko ponoći. Sada se više nisam prljio na svom sopstvenom plamenu.

Sada sam sedeo tiho i usamljeno i nisam više tumarao okom  po prošlosti i budućnosti. Sada se daleko i blisko nije više tiskalo u mome umu; ljude nisam video, ako me nisu primoravali da ih vidim.

A inače je ovo stoleće često ležalo pred mojim umom, kao večno prazno bure Danaida, i sa rasipničkom ljubavlju izlivala se duša moja da ispuni šupljine[29]; sada više nisam šupljine opažao, sada me dosadnost života nije više pritiskivala.

Sada više nisam govorio cvetu: ti si moja sestra, a izvorima: mi smo od jednoga roda. Sada sam verno, kao odjek, davao svakoj stvari njezino ime.

Kao reka pokraj suvih obala, gde nema vrbovog lista[30] da se ogleda u vodi, svet je neulepšan proticao pokraj mene.[31]

O istoj ovoj turobnosti piše, jedan vek kasnije, poštovalac Helderlinovog dela, francuski pisac Alber Kami, koji za zbirku svojih heliotropnih misli – eseja o Mediteranu, Suncu, gradovima bez prošlosti – pod nazivom Leto[32], izdvaja deo iz Hiperiona, koji smo i mi istakli: „Ali ti, ti si rođen za prozračnu svetlost dana“ i citira ga, na samom početku, suprotstavljajući mu „turobne oblake duha“ koji se nadvijaju nad beskrajno Sunce mediteranskih pejsaža:

Dođe dan kada čoveka, usled preterane strogosti, više ništa ne zadivljuje, sve mu je već poznato, život prolazi u ponavljanju. To je doba izgnanstva, jalovog života, mrtvih duša. Da bi se oživelo, potrebni su nadahnuće, samozaborav ili postojbina. U neka jutra, na zavijutku ulice, blaga rosa padne na srce i potom ispari. Ali, neka svežina ostaje i baš nju srce traži. Morao sam opet da odem tamo.[33]

Dakle, naša slika antike iznova se preoblikuje zahvaljujući našem pokušaju viđenja Helderlinove slike stare Grčke, njegovog sveta bogova. No, ona se oblikuje i prema analogijama, poređenju i sagledavanju uticaja koje je delo jednog umetnika moglo imati na delo drugog. Helderlin antičku obrazovnu predaju na svoj način razumeva i, kasnije, uobličava. Klasični Vajmar antički svet poima kao materijal i mogućnost za jedan model obrazovanja. Helderlin, pak, antičko postavlja kao zahtev otadžbinskom. „Između grčkog i otadžbinskog, između antičkih bogova i Hrista kao učitelja hesperijsko-germanske epohe, odoleva postojano srce pesnika Helderlina“, piše Hans-Georg Gadamer[34] u svom eseju „Helderlin i antika“.[35] U Heladi, dan je bio ispunjen prisnošću sa bogovima, u Hesperiji, zemlji Zapada, večitog sumraka, zemlji opisanoj citiranim stihovima na početku, gde je „sunce duha i lepšeg sveta zašlo“, pesnik oseća njihovo odsustvo i otuda elegična raspoloženja kojim je prožet roman Hiperion, pesme „Arhipelag“ i „Hleb i vino“. Žudnja za lepšim krajevima stvorila je veličanstvene poetske slike. Helderlin voli u grčkom svetu to što tu svako „sa smislom i dušom pripada svetu“, što „božija slika živi među ljudima“, dok kod modernih naroda vlada „bezosećajnost za zajedničku čast i zajedničku svojinu, jedna ograničenost koja ih sve – a pre svih Nemce – iznutra parališe.“[36] Najzad, mogli bismo zaključiti ovo poglavlje Gadamerovim komentarisanjem himne „Jedini“ koji istu vidi kao, unutar Helderlinovog poznog pesničkog dela, izgradnju podvajanja.

Kada slušamo tu takozvanu himnu Hristu, očevidno nam se postavlja zagonetka: nije preterana ljubav prema starim bogovima, koju pesnik spočetka priznaje (i to priznanje ponavlja u brojnim drugim pesmama) uzrok tome što Hrist ostaje daleko, već naprotiv: krivica je do prevelike ljubavi prema Hristu. Ne radi se o tome da nebesnici jedni druge ljubomorno isključuju – naklonost pesnikovog srca, njegova ljubav prema Jedinom je nedostatak koji sprečava ujedinjenje Hrista sa starim bogovima. ’Nikad neću pogoditi, onako kao što želim, meru’.

U stvari, to je ono što je Helderlin poznavao i uobličio dublje nego bilo ko drugi od velikih vodiča nemačke duše u Heladu: problem nemačke klasike nije to što njena posebna ljubav prema klasičnoj Grčkoj ne može da se ispuni, nego obrnuto, to što ta ljubav neće da se ujedini sa naklonošću srca, koje svoj zapadnjačko-hrišćanski i otadžbinski način ne može da ispuni na ’blaženim obalama Jonije’[37]

Moj učitelju i gospodaru!
O, ti, moj vaspitaču!
Što si daleko
ostao? I kad sam
pitao, među starima,
junake i bogove, zašto te
nije bilo? A sad mi je duša
prepuna tugovanja,
kao da ste, nebesnici, i sami
surevnjivi što mi,
ako jednome služim,
ono drugo nedostaje.

Ali ja znam, to je krivica
sopstvena! Jer previše sam,
o, Hriste, privržen tebi
mada si Heraklov brat.
A smelo kažem da si
i brat Evijca, koji je
za kola zapregao
tigrove i dole
sve do Inda, radosnu
službu naređujući,
zasnovao vinograd
i obuzdao jarost naroda.[38]

Helderlin je „putujući Grčkom“ pokušao preoblikovati, ili sebi prilagoditi, doba u kome je stvarao, ali i pronaći tačku oslonca sopstvenog života. Prevazilaženje odsustva, pronalaženje tražene svetlosti, odricanje od samoće zarad prisnosti i zajedništva sa drugima – nisu bili tek pesnički izlet, već „potraga za simbolima životne harmonije, harmonije u zajednici.“[39]

Helderlin je, uprkos bolesti, do kraja svog života ostao putnik. Ako je alpske predele i stalna kretanja po Nemačkoj, kao i dugo pešačenje od Francuske do Nemačke, zamenio mirnim seoskim predelima, ipak nije zaboravio da je u blizini njegovog prebivališta jedan poljski put (imajmo na umu poljski put koji je Kaspar David Fridrih često slikao, a zamislimo i identičnu svetlost, ili pak malo prozirniju). Po njemu je, i posle 1807. godine, usred „panovski vrelih podneva“, sa rukama iza leđa, ili rukom pred sobom i kažiprstom uperenim pravo, kako nam ga preostali portreti u formi crteža prikazuju, hodao Fridrih Helderlin. Ne smemo tvrditi – dozvolićemo sebi da kreativno čitamo jedan Hajdegerov tekst – ali možda je naredni odlomak iz „Poljskog puta“ baš Helderlinu posvećen.

..znajuće vedrine, čije lice izgleda setno. Ovo vedro znanje je blagost. Oni koji ga imaju, imaju ga od poljskog puta. Od bliskosti sa jednostavnošću, od širine izraslih stvari, što oko poljskog puta prebivaju, od širine koja daruje svet.[40]

Karl Rotman – Akropolj

Karl Rotman – Delos

Karl Rotman – Egina

Karl Rotman – Korint

Karl Rotman – Maraton

Karl Rotman – Olimpija

Karl Rotman – Sikion i Parnas

Karl Rotman – Sikion sa Korintom

Napomena:

Ovaj tekst je u potpunosti autorski rad Ane Arp. On je, zapravo, drugo poglavlje master rada posvećeno odi „Hiron“ Fridriha Helderlina. Tekst se u celini ili delovima ne sme prisvajati, ni u kom obliku, bez pomene i prethodne dozvole autorke.

Citati:

[1] Novalis, „Fragmenti“, u: Povijest književnih teorija (od antike do kraja 19. veka), SNL, Zagreb 1979.

[2] Pri iznošenju ovih rudimentarnih biografskih podataka cilj nam je bio da, pre svega, ocrtamo mapu pesnikovih kretanja tokom prvog dela njegovog života. Za detaljnije podatake videti: Fridrih Helderlin, Odabana dela, preveli Branimir Živojinović i Ivan V. Lalić, Nolit, Beograd 2009, str. 49–50.

[3] Za više informacija o ovom nemačkom filologu videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 171–175.

[4] Eugen Gotlob Vinkler, „Pozni Helderlin“, u: Poezija br. 45–48, preveo Dragan Stojanović, Beograd 2009, str. 75.

[5] Isto, str. 75.

[6] Isto

[7] Isto, str, 77–78.

[8] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 206.

[9] „Pozni Helderlin“, str. 76.

[10] Citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, prevela Dušica Todorović-Lakava, Plato, Beograd 2004, str. 38.

[11] Isto, str. 47

[12] Vinkelman misli na skulpturu Apolona Belvederskog koja potiče iz prvog veka pre nove ere. Skulptura se sada nalazi u Vatikanskom muzeju, ne u muzeju vile Borgeze.

[13] Istorija lepote, str. 251.

[14] „Pozni Helderin“, str. 88.

[15] Delfin vizuelno naročito zaokuplja Helderlina. Nije izvesno da je on mogao videti antičku grčku crnofiguralnu kupu nastalu oko 525. godine pre nove ere, koja se sada nalazi u Minhenu, na kojoj je prikazan bog Dionis na brodu čije je kormilo obraslo grožđem, koje se nad njim nadvija, stvarajući mu hlad, a oko koga delfini prave krugove u poskocima. Od 1828. godine Lisjen Bonaparta vrši iskopavanja u italijanskom gradu Vulči gde i pronalazi ovu kupu. Nju je tek 1841. otkupio kralj Ludvig I Bavarski. Takođe, pesnik nikako nije mogao videti delfine ni na kritskim freskama, u Minojevoj palati, no njegov naivni genije ih spontano pridružuje pejsažu koji je oformio u svom duhu. On prevodi Pindara i piše Arhipelag u približno isto vreme, oko 1800. godine. Takođe, on je prevodeći Pindara morao naići na pominjanje te morske životinje, o kojoj je u komentaru uz prevod napisao:

U dubinama mora bez vala
Milo ga uzbudila pesma frula.

„Pev prirode, usred lahora Muza, kad ponad svetova oblaci poput pramenja lebde, a iznad se preliva zlatno cveće. U to doba svako biće izjavljuje svoj ton, svoju vernost, način kako se sa sobom zglašava. Jedino razlika u načinima tada vrši razdvajanje u prirodi, pa je, tako, sve više pev i čisti glas nego naglasak potrebe ili jezik od neke druge strane.

To je more bez vala, gde gipka riba oseća zvižduk tritona, odjek rastenja u mekom vodenom bilju.“

Fridrih Helderlin, „Odlomci o Pindaru“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 51.

[16] Fridrih Helderlin, „Arhipelag“, preveo Ivan V. Lalić, u: Hleb i vino, str. 155.

[17] Fridrih Helderlin, „Rajna“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 192–193.

[18] Isto, str. 192.

[19] „Pozni Helderlin“, str. 89.

[20] Fridrih Helderlin, „Istorija umetnosti kod Grka do kraja Periklovog doba“, preveo Jovica Aćin, u: Uvod u tragedije, str. 84.

[21] Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 19.

[22] Isto, str. 20.

[23] „Arhipelag“, str. 155–156.

[24] „Pozni Helderlin“, str. 79.

[25] Isto, str. 79.

[26] Isto, str. 79–80.

[27] Isto, str. 80.

[28] Isto, str. 83.

[29] Danaide, pedeset kćeri kralja Danaja koji je vladao Argom, udale su se za pedeset Egiptovih sinova. U strahu od brojnog bratovljevog potomstva, Danaj je podelio kćerkama mačeve i savetovao im da posle prve bračne noći ubiju svoje muževe. Ćerke su ga poslušale tako što su svojim muževima poodsecale glave. Kasnije, po Zevsovom nalogu, Hermes i Atena očistil su Danaide od greha ali su one posle smrti surovo kažnjene. U Podzemlju obavljaju beskrajan i uzaludan posao pokušavajući da napune vodom posudu bez dna. „Mit o Danaidama obradio je Eshil u dramskoj tetralogiji, od koje je sačuvan samo prvi deo – tragedije Pribeglice.“ Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd 2004, str. 101.

[30] U odi „Hiron“ Helderlin piše: „Dan! Dan! Sad opet dišete zbilja; sad pijete / Vi vrbe potoka mojih!“ Već ovde naslućujemo uzajamnu značenjsku vezu vrba i svetlosti koju Helderlin podvlači, povezujući ih, najverovatnije, sa mitom o Persefoni kojoj je vrba bila posvećena, ali i sa boginjinim kretanjem od tame Podzemlja ka svetnosti plodnih polja. Vrba simbolizuje neprestano obnavljanje života. Kod mnogih evropskih naroda vrba, naročito žalosna vrba, ima sakralna obeležja i bila je poštovana kao sveto stablo.

[31] Fridrih Helderlin, „Hiperion ili pustinjak u Grčkoj“, preveo Ivan V. Lalić, u: Odabrana dela, str. 177–178.

[32] Pozivam čitaoca da u pamćenje prizove četri pesme jednostavno naslovljene „Leto“ koje je Helderlin pisao između 1807. i 1843. godine, boraveći kod Hansa Cimera. Hleb i vino, prveo Branimir Živojinović, str. 246, 250, 253, 254.

[33] Alber Kami, Leto, prevela Ivanka Marković-Pavlović, Nolit, Beograd 1956, str. 45. Za nas je još značajan i sledeći deo, iz istog eseja: „Izgubljen, dok sam išao pustim i mokrim poljima, pokušavao sam da pronađem makar onu snagu, dosad vernu, koja mi pomaže da stvari prihvatim kakve jesu, pošto sam se uverio da ne mogu da ih izmenim. A nisam zaista mogao da se vratim u prošlost, da svetu dam lik koji sam voleo, i koji je nestao u jednom danu, nekada davno. Drugog septembra 1939, naime, nisam otišao u Grčku, kao što sam nameravao. Taj razmak, te godine koje su razdvajale tople ruševine i bodljikavu žicu, pronašao sam i u sebi, tog dana, pred sarkofazima punim crne vode ili pod pokislim tamarisima. Pošto sam najpre odrastao u prizoru lepote, koji je bio moje jedino blago, počeo sam od punoće.“ Isto, str. 44.

[34] O Hansu-Georgu Gadameru i njegovim pogledima na Helderlinovo stvaralaštvo videti: Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 168–171.

[35] Hans-Georg Gadamer, „Helderlin i antika“, preveo Saša Radojčić, u: Filozofija i poezija, priredio Milo Lompar, prevod Saša Radojčić i Jovica Aćin, Službeni list SRJ, Beograd 2002, str. 86.

[36] Isto, str. 87.

[37] Isto, str. 87.

[38] Fridrih Helderlin, „Jedini“, preveo Branimir Živojinović, u: Hleb i vino, str. 205–206. Takođe, pogledati i prevod, kao i tumačenja upravo citiranih strofa (četvrta i peta) himne „Jedini“ koje izlaže Miodrag Loma, Slika Hrista u Helderlinovom pesništvu, str. 551–565.

[39] Sreten Marić, „U predvorju Helderlinove poezije“, u: Odabrana dela, str. 28.

[40] Martin Hajdeger, Poljski put, Opuštenost, preveo Dušan Đorđević, Gradac, Čačak 1992.

 

Fridrih Helderlin: „Polovina života“

Sa žutim kruškama nadvešena
I puna divljih ruža
Nad jezerom krajina,
Vi ljupki labudovi,
I poljupcima pijani
Vi gnjurate glavu
U svetotreznu vodu.

Avaj, gde da nađem, kada
Zima bude, cvetove, a gde
Sunca sjaj
I senke zemaljske?
Zidovi stoje
Bez reči i hladno, u vetru
Zveket vetrokaza.

Preveo Ivan V. Lalić
Slika: Kaspar David Fridrih

Eugen Gotlob Vinkler: „Pozni Helderlin“

hoelderlinzeichnungschefberger1989

O Helderlinovom povratku iz Francuske znamo malo. Do odluke o četiri decenije njegovog kasnijeg ludila došlo je u jednom odsečku njegovog života u čiju tamu prodire samo svetlost nekoliko oskudnih činjenica. U Bordou je on proveo četiri meseca kao kućni učitelj i pastor nekog nemačkog trgovca. Grad je napustio 10. maja 1802. Nije se saznalo iz kojih razloga se odlučio na taj iznenadni odlazak; u njegovim pismima iz tog vremena nalaze se samo reči koje govore da se dobro oseća. Po panovskom podnevu južnog leta išao je on pešice nazad u zavičaj. U jednom pismu koje je napisao po svom povratku iz Nirtingena pominje posetu Parizu. Drugačije nego prilikom putovanja u Bordo, kada je od Strazbura išao za Lion, a odatle preko Overnja na jugozapad Francuske, sada mora da je udario put severa, ka Poatuu i Tureni; naišao je na tragove zverskih borbi koje su trupe Francuske revolucije u Vandeji donele ustaničkom stanovništvu. Seljaci su s kosama i mlatilima za vršidbu krenuli da bi odvajkada im prisno poznati poredak svog sveta, baštinjen od otaca i overen od strane Boga, branili od nasilničkog sna jednog duha obuzetog hibrisom, od trostruke zvezde iluzorne slobode, smrtonosne jednakosti i bratstva u niskosti. Helderlin je video „žalosnu, usamljenu Zemlju“ i, potresen u temelju svog bića, pometen u duši, stigao je u pozno leto 1802. kod svojih rođaka.

Došlo je još do poslednjeg uzleta snage kadre da oblikuje. Nastale su pesme kao što su „Rajna“, „Germanija“ i „Patmos“. Tek u novije vreme je kritika, koja je pola veka po Helderlinovoj smrti smatrala da se važeće pesnikovo delo završava s langversima, prihvatila tvorevine koje joj je bilo moguće da protumači. Mećutim, već „Patmos“ obuhvata obilje duhovne građe kojom tumačenje nije bez daljeg u stanju da ovlada. Samo korak po korak i deonicu po deonicu, može se na pesmi još pokazati, poput ostrva, promišljen sistem nekog mitskog poretka sveta, dok se izmeću toga otvaraju ponori novog i nesavladanog pogleda na taj poredak. Rascep izmeću sveta grčkih bogova, za kojim u njegovoj čulnosti Helderlin s čežnjom neposredno žudi, i iskupljujućeg sveta hrišćanstva koji nadjačava tragiku, a čiju je sigurnost pitomac racionalistički usmerenog tibingenskog zavoda, hranjen pijetizmom 18. stoleća, mogao samo s teškoćom, a zapravo nikad nije mogao sasvim da napusti (Helderlinovo hrišćanstvo je određeno kako racionalizmom kakav se predaje u školi, tako i pijetističkim duhom vremena, formiranim u virtemberškim porodicama s naročitom usrdnošću – onim prvim kao pritiskom odozdo, ovim drugim kao pritiskom odozgo jedne iste duhovne klime): – onu suprotnost antičkog boga-slike i razvejavanja slikovne prirode predstave o Bogu, kakvo je preduzeo protestantizam, i koje je, produženo preko nemogućnosti da se Božje biće uopšte zamisli, konačno moralo da se završi u nepostojanju Božjeg bića, tu suprotnost nastojao je pesnik da još jednom savlada u poslednjim svojim himnama s premorenom dušom i duhom koji je postao nesiguran. To je volja koja, premda delujući u sferi pesničkog, ipak ne proizlazi iz njega. Pesništvo je oblik posredstvom kojeg Helderlin iskazuje problem pojedinca, koji je, svakako, bio i još uvek je problem mnogih. Problem je kao sadržaj vremenski objašnjiv i posmatranje i procenjivanje njegovog posebnog položaja u duhovnom prostoru mogu se mirno odvijati nezavisno od njegovog pesničkog pojavljivanja. Usaglašavanje antike i hrišćanstva, koje se u pojedinostima ovde još jednom pokušava, jeste, isto kao njihovo suprotstavljanje i njihovo razdvajanje, pitanje isto toliko staro koliko i hrišćansko mišljenje samo. Antika preuzeta nezavisno od tradicije, još jednom iznova otkrivena na način u najvećoj meri poseban, i hrišćanstvo koje je na isti takav način isparilo zahvaljujući intelektu i osećanju, susreli su se u Helderlinu s takvom oštrinom i iskonskom nepomirljivošću, kakve katoličko mišljenje, koje je prošlo kroz asimilacione procese srednjovekovne sholastike, nikada nije doživelo. Hristos je postao Herkulov brat koga je, kako kaže priča, isto kao Marijinog sina, začela božanska natpriroda i koji je, kao spasitelj smrtnika iz zemaljske muke i nevolje, doživeo propast kao čovek zbog ljudske krivice, da bi kao bogočovek bio prihvaćen u društvo bogova. I zahvaljujući tome što je duh koji tumači ovladao analogijom spoljašnjih vidova stvari, Dionis, osnivač vinograda, nazvan je pretečom Hrista.

Značaj figura nije utvrđen saobrazno njihovom obimu i području delovanja; on se sužava, proširuje i menja od jedne do druge prilike. Čas je Hristos naslednik nestalog neba bogova, koji u vremenu lišenom svetlosti vrši vlast svetih, dok vidljivi znaci njihove vlasti bivaju očuvani u metaforičnosti simbola. Čas se, opet, Sin Božji pokazuje kao veliki ispunjivač: kao onaj koji duhom probija i prevazilazi pojave, kao poslednja metamorfoza božanskih snaga, putem koje mnoštvo oblika, u kojima su se te snage na grčki način izražavale kao ličnosti, konačno nalazi svoje jedno jedino obličje. Ali i u najvišem Helderlinovom prizivanju, Hristos je viđen samo kao pojavljivanje božanskog – nikada kao Bog sam. Prividna suprotnost, koja postoji između transcendentnosti njegovog porekla i povratka, i njegovog ovaploćenja u čoveka, i koju hrišćansko učenje shvata kao veliko čudo i spas koji se događaju čoveku, doživljava kod Helderlina svoje tumačenje i ukidanje u mitu kao nekoj manjoj i shvatljivijoj tajni. Ono neshvatljivo otima se, doduše, još uvek razumu; tajna verovanja, međutim, raskriva se u jasnoći slike.

Pa ipak: time što se kod Helderlina adventistička prethodnica antičke predstave o bogovima podudara sa povratkom ličnog osećanja luteranskog hrišćanina, još uvek ne dolazi do velike sinteze. Oba ta područja predstave na presudan su način odvojena jedno od drugog. Ono što tu nastaje samo je jedan most koji graditelja i sve one koji ga koriste drži zarobljenim između onoga što je s ove i onoga što je s one strane. Onaj ko stoji na njemu nalazi se izvan stvarnog prostora. Njegovo stanište je prinudno, majušno, na njemu se ne može ništa sagraditi i izloženo je sa svih strana. Prilaz tom mostu postoji i sa jedne i sa druge strane. Paganin koji stupa na njega razumeće veru; naravno, ne u potpunosti, on pred sobom vidi samo zemlju verovanja. A hrišćanin koji se nalazi na njemu može dobro da sagleda antiku, no nikada je ne može dosegnuti niti biti u njoj. Misli kojima se oni što tu obitavaju obično u potpunosti predaju privlače slobodan promet seni i pojedinačnih vrednosti. Jedan isti bog, prizivan takvim mislima, prelazi preko mosta prerušavan u bezbroj nijansi, viđenih krajnje tačno; no ne nastanjuje se na njemu niti obznanjuje svoje biće. Vrednosti koje dolaze s ove i s one strane razmenjuju se u trgovačkom prometu. A pošto se stanovnici ovog mosta pokazuju kao pošteni ljudi, za prste im se ne lepi nikakva trgovačka dobit. Oni ostaju siromašni, bez igde ičega, izloženi neizvesnosti. Oni imaju samo svoj most – tu građevinu od divnih lukova pesama. Može li se živeti na njima? Na njima, od njih? Neki umeju da nose svoju nevolju dostojanstveno i otmeno, neki su slepi i ne znaju za nju. Prvi koji je to stanište po imenu Helderlin ostavio za sobom bio je on sam.

*

Srazmerno kasno izranja lični, upravo tada grubo skiciran najvažniji sadržaj, a time i vlastiti način kazivanja. Još kao dvadesetšestogodišnjak, istrajavao je Helderlin u beživotnom svetu sintetičkih ideala, lišenom vazduha, iz kojeg ga je izvela tek Diotima, da bi ga sučelila sa stvarnošću. Poneko je pesnik jer ne poznaje život. U neku ruku prinudno preuzima on tipičnost neke pojave, pošto mu nedostaje izvornost individue. Doživljaj Diotime bio bi sposoban da potpuno istroši nekog pesnika ove vrste, kako bi iz pepela koji preostane tek nastala prava ličnost. Za Helderlina, međutim, tada je započela njegova sudbina. Diotima je načinila od njega čoveka, koga onaj raniji pesnik nije ukinuo nego ga je tek učinio nekim bićem koje važi kao nešto. Ovaj doživljaj nije preoblikovao Helderlinovo pesničko Ja u njegovoj idealističkoj nastrojenosti. Da, ono je ostalo dominatno i posle doživljaja Diotime u Helderlinovoj trodelnoj prirodi, koju su činili urođeni pesnik kao nesvesna potencija, hotimični ili svesni pesnik i čovek koji saznaje i doživljava. (Iz promenljivog odnosa koji su te tri komponente njegovog bića uspostavljale jedna prema drugoj može se jasno očitati Helderlinova sudbina.) Ali, od tog trenutka bilo je probuđeno jedno Ja koje doživljava stvarnost i pesničko Ja je bilo obaveštavano o utiscima koje je imalo. Opažaji toka doživljavanja dobijali su značaj i delotvornost tek kada bi ono bilo napojeno njima. U ranije razmnožavanje istorodnih ideja bila se ulila krv iskustva.

Naravno, Helderlinove predstave i dalje su obrazovale jedan čvrst i u sebe zatvoren svet, koji je bio bolji i na koji su se odnosili napolju doživljena svakodnevica i trg. Sve ako se slika Grčke nije više ukazivala kao neodređeni svet bajke, u kojem je mladić, kao nekada u rimovanim strofama, naširoko ispredao čudnovate snove, sada se kao mera stvarnosti nametnulo novo viđenje, koje je postalo helderlinovski konkretno i oštro se odvajalo od stvarnosti. Slika Grčke u odama nije iluzija. Bez predela oko Nekara i Majne, bez urvina Hajdelberga koje su sada neposredno doživljene, ta slika ne bi dobila svoje crte nabijene stvarnošću. Bledunjavi ideal hrani se i snaži stvarnošću; tako oživljava jedan nemački predeo, kakvog nikad i nigde u Grčkoj nije bilo. Svaki put bi nastajala pesma. Ali ono što se tu, usled izvesnog otpadništva u pogledu svega što je valjalo doživeti i izdržati kako valja, i neoštećeno pokazivalo kao čisto i sve čistije duhovno obličje: kao pesnički predeo, to je, primenjeno na život, ako je do toga šta je u njemu moguće i ostvarivo, nužno moralo doživeti neuspeh.

Doduše, između Diotime i Sizet Gontar nije došlo do otvorenog raskida: ideal i stvarnost nisu se tu međusobno isključivali, kao ni slika Parnasa i propešačeni Švapski Alpi. Ali, provalija dokazano postoji. Ona žena, koja je posle Helderlinovog odlaska, iščekujući, stajala na prozoru kako to čini samo žena koja voli i strepi da li će se, pozvan tajnim, žurno pisanim pismom, voljeni uskoro pojaviti na ulici, dobija u pesmi, kao slika Diotime, veličinu koja nam ništa ne govori o onoj drugoj veličini, kakva je za nas, srećom, sačuvana u jednom svežnju pisama. Ona Diotima koja se pojavljuje u Hiperionu i u pesmama, pa čak i Diotima u pismima koja je Helderlin slao Sizet Gontar, više je svedočanstvo o pesnikovoj duši nego ideja koja je učinjena zemaljskom i koju je postalo moguće videti, a koju je onaj koji voli otkrio posmatranjem. Razlika je jasno uočljiva. Ako je ideja najviši rezultat čulne stvarnosti posmatrane s napregnutim erosom, ideal se pokazuje kao unapred stvorena slika, koja se ovde, kada je Helderlin sučeli sa stvarnošću: sa ovim savršenim ženskim stvorenjem, sa njim, po izuzetku, srećno podudarila. Voljena, u svom veoma posebnom biću, omogućila je pesniku vidljivo prisustvo ideala. To je specifično romantičan stav, koji, različito od grčkog pronalaska, ideju urođenu stvarima, koju je moguće izvesti samo iz njih i koja se, po tome kako se pojavljuje, može shvatiti samo zahvaljujući neprestanom trudu, kao urođenu premešta u dušu individue. Od stvarnosti se u neku ruku zahteva da bude ono što o njoj misli pojedinac. Za sve obavezujuća jednakost slike stvarnosti ne pokazuje se sad kao objektivan uvid u objektivne datosti, nego nastaje, koliko još uopšte može nastati pri razlikama u mišljenju pojedinaca, kao sporazum i uzajamno slaganje škole ili društva pojedinih Ja koja subjektivno doživljavaju. Ideal sa zahtevom, koji ima ideja, da bude stvaran, za čoveka koji mu se poverava predstavlja opasnu sigurnost. U istoj onoj meri u kojoj postaje bezuslovan, rastu mogućnosti razočarenja. Sklad, međutim, ne može biti trajan. Ponekad, kao u slučaju Diotime, mogu se ideal i stvarnost pomiriti. Odsustvo pažnje sa kojom su u sebe zatvoreni filozofi idealizma provodili svoj život, brinući se samo za mogućnost svoje misli, nebriga sa kojom su stvarnosti nametali njoj strani poredak, bili su uskraćeni pesniku koga se, dok je otkrivao njen stvarni poredak, ova ticala u stalnim susretima s njom. Svaki dodir s njom terao je svest u sve ljuće razočarenje, iz ovog u sve udaljeniji predeo spasa i ka sve mukotrpnijim pokušajima razumevanja. Stvarnost je progonila Helderlina u stopu, silom je zahtevala da bude prihvaćena, provaljivala je nakaradno sa svih strana u njegov himnički svet, koji je on svaki put postavljao na sve veću visinu, da bi u njemu nakaradno ostala. Samo predstava nekog ko u svojoj ravnodušnosti upravlja svetovima, a čoveku se čini užasnim, mogla je još, na kraju, da uspostavi neki labav odnos između elemenata koji su stremili na razne strane. Najveći deo onoga što Helderlin priziva sad ostaje tajna, saopšteno u pitijskim izrekama, zatvoreno u tamnom, herojskom verovanju u sudbinu, kojim se helderlinovska nežnost, što se zahvaljujući pismima može posmatrati, postepeno naoružava tragičnom muškošću – verovanju koje se branilo od napada spolja sve do sloma.

„Patmos“ je poslednja himna čije sadržaje je Helderlin još, prilično mukotrpno, doveo u idealnu povezanost. Sagledana realnost, koja se više ničim ne može otkloniti, biva spoznata kao skrivanje idealističkog boga, kao neproziran, bezoblični svet noći između dva dana božanskog. Ako se ova krajnja mogućnost tumačenja, zahvaljujući kojoj je bilo moguće da se još uspostavi veza između obeju suprotnosti stvarnosti i ideala, u „Hlebu i vinu“ ostvarila na još prilično prihvatljiv način, u „Patmosu“ problematične činjenice, ne poznajući se uzajamno, stoje, da se tako kaže, slepe jedna kraj druge. Skoro svaka je bremenita nekim pitanjem. Pitanja se sudaraju, pa se čak i iz konačno datog objašnjenja i dalje postavljaju sve nova pitanja. U „Hlebu i vinu“ je još noć bogova objašnjena kao čovekova sudbina:

No prijatelju! Stižemo prekasno. Žive doduše
Bogovi još, al’ gore nad glavom, u drugom svetu.
Beskrajno deluju tamo, a kao da malo mare
Živimo li; toliko štede nas nebesnici.
Jer ne može uvek slabi da sadrži ih sasud,
Ponekad samo podnese obilje božje čovek.

No u kasnijim himnama uliva se u imenovanje božanstva strah, predavanje i optužba: taj bog manje voli nego što je voljen. Zamera mu se nehumanost i udaljenost od ljudi.

No strašno je kako tu i tamo Bog
Beskrajno rastura ono što živo je.

Tako se kaže u „Patmosu“ i dalje: ranije uopštena sudbina se sad oseća lično (značajan je ovde i natpis koji se nalazi među pesnikovim nacrtima, prema kojem je bila planirana himna o Klajstu, rođaku sudbine):

No nerazumno je
Želeti pred sudbinom.
Ali najvećma slepi su
Sinovi bogova. Jer poznaje čovek
Svoju kuću, a životinji bi pokazano
Gde treba da je gradi, a onima je
Greška da ne znaju kud bi
U neiskusnu dušu usađena. („Rajna“)

Upoređena sa ovim procesom, koji se odvijao isključivo u sferi duha, bolest koja je snašla Helderlina na njegovom povratku iz Francuske ima u potpunosti drugorazredan uticaj. Ona sama ne bi mogla objasniti paralizu njegove oblikovalačke snage. Sunčanica, koju je Helderlin sam opisao u neobičnom značenju („… i kako se priča o junacima, mogu reći da me je udario Apolon“), koju pominje pismo Belendorfu 1802, pogodila je jedan već izmoren duh. Još dve godine pesnik se držao uspravno. Prolazno se oporavivši od iscrpljenosti i bolesti, spevao je svoje poslednje i najveće himne i prevodio je Pindara i Sofokla. Još mu je na raspolaganju bio jedan s grčkim kongenijalan nemački, koji niko ni pre ni posle njega nije dosegao. Ako i nije moguće bolest kao medicinski nalaz odvojiti od Helderlinovog života, bilo bi ipak umesno ostaviti odnos uzroka i posledice u sferi one nejasnosti koja, po mišljenju razboritih lekara, ne protivreči najdubljoj suštini bolesti. U najmanju ruku, nije ničim obesnažena pretpostavka da je Helderlinova fizička priroda podlegla nekoj nesreći svesti. Potrebno je pre svega osigurati ozbiljnost i dužno strahopoštovanje prema pesniku i njegovom fragmentarnom delu, nezavisno od njegovog spoljašnjeg savršenstva, kao pojavi jednog u svojoj nemoći još uvek plemenitog duha.

*

U himni posvećenoj Madoni, koja je ostala u odlomku, Helderlin se žalio na turobnost koja razara pesmu. Turobnost je najsmrtonosnija moć za duh. Ona spopada onog čija je vera malaksala, ko je ostao bez nade. Nju ne budi zagonetka života, ukoliko je ovaj neshvatljiv. Ono što je tajanstveno čini čoveka nemirnim, neumornim i čežnjivim. Nesreća izaziva u verniku, kao i u neverniku, bol koji se može tačno lokalizovati. Turoban čovek, međutim, i njegova patnja stoje izvan sudbine koja se oseća kao moć i volja. On živi u carstvu između nebića i bića, u području senki, što je za njega premalo da bi još bivstvovao neutučen, ali je dovoljno stvarno da bi život osećao kao teret koji ne ukazuje više ni na šta, nego je prešao u neko sublimno stanje. Turoban u ekstremnom smislu je grčki Ork. Seni koje ga nastanjuju još imaju udela u ljudskim sposobnostima. Njihovo upražnjavanje. međutim, ne dovodi delanje do kraja. Seni još osećaju da ih mori bol; ne raduju se, ali znaju da se mogu radovati. Turobnost im ne dopušta da učestvuju u vremenu i sadašnjosti; Tantala muči žeđ, a da nikada ne može utoliti osećaj žeći niti može postepeno da zbog že]i podlegne.

Mora da je s Helderlinom bilo tako kad je primio vest o Diotiminoj smrti. Taj događaj delovao je samo još metaforički. Da bi onaj ko je pao u turobnost uopšte izdržao na duži rok taj jad u njegovoj najmučnijoj oštrini, pomaže mu neka čudna ravnodušnost. Turoban čovek pati tamo gde neko drugi ne oseća bol, ali izdržava i istrajava tamo gde bi ovaj smesta morao da se slomi. Nemamo svedočanstva o tome kako je smrt voljene delovala na Helderlina. No, to što je ćutao čini se da pokazuje kako nezadrživo i brzo je konkretni bol prešao u apstraktan bol turobnosti. Nekoliko formula čine slabačke štake na kojima se turobnošću ukočeno Ja još nekako vuče. U sve uvrnutijim i sve nezgrapnijim izrazima poniznosti i predanosti, kojima su ispunjena Helderlinova pozna pisma upućena majci i rođacima, postaje jasno primetno kako ova slabost raste. Jezička krutost pomaže ponekad rastočenom osećanju da se još nekako pridigne. Svaki put se to pokazuje kao sve teže i teže. Helderlin oseća da oseća; on se nije pretvorio u bezosećajnost koja ga je navela da, kada mu je umrla baba, u pismu kojim izjavljuje saučešće, izgovori one krte reči: „Nemojte me pogrešno razumeti ako zbog gubitka naše sada blaženopočivše bake izrazim više neophodnu pribranost nego bol koju ljubav oseća u našem srcu.“ Osećaj, premda još prisutan u Helderlinovom tananom duhu, u stvari ne može više da se ispolji – ne više spontano, direktno i povezano s povodom. On traži i nalazi svoj krajnji, sad još samo utvarni izraz u monotonim, ličnog života sasvim lišenim floskulama od kojih su sačinjena pisma iz poslednjeg perioda.

Turobnost niti može da crpi vodu, niti da dosegne grozd. A kao ni Tantal, ne može ni da skonča. Poslednji Helderlinovi himnični odlomci su uzaludno posezanje turobnosti za posedom pesme. Nužnost njihovog fragmentarnog karaktera je skoro prinudna. Predmet osećaja još stoji pevaču jasno pred očima. Ali on se više ne može izraziti. Formula koja još često premošćuje razmak između najdužeg, krajnjeg dosega njegovog duhovnog zahvata i uprkos svemu nedosegnutog predmeta, ono stereotipno „Mnogo bi o tome imalo da se kaže“, koje se pomalja u himnama i odlomcima, moralo bi češće da bude dopunjavano nego što je to Helderlin u stvarnosti činio. Pesnička sredstva mu više ne stoje na raspolaganju: jezik, pogled, potresenost. Ali sadržaj koji bi trebalo da odredi formu pesme: njen početak, uspon i kraj, obrise i granice onoga što je izrečeno, poredak i pove-zanost pojedinih njenih delova, taj sadržaj, koji, roćen iz Helderlinovog sveta, nipošto izbrisan iz njegove svesti, u koji se još uvek istinski veruje, turobnost sada bespogovorno uskraćuje, protiv Helderlinove volje, koja do očaja pati od te nemoći. To se najbolje može pratiti na samom jeziku u čijem svetu svoje vidljivo uobličenje nalaze duhovna stanja. Sintaksa gubi svoju snagu zakona. Logička struktura rečenice se raspada. On više ne izriče nijedan sadržaj, nego pokušava, uzalud se trudeći, da svojim udovima, nalik raširenim rukama, dosegne sadržaj. U tom pogledu su tipične poslednje skice: „Kada naime loza sok“, počinje jedna od njih i, zaboravljajući cilj onog što se želi reći, zaboravljajući nameru, predaje se počinku na jednoj slici: grozd! On „raste pod hladovitim / Svodom od lišća / Muškarcima snaga, / A lepo mirišući devojkama / I pčelama“. Volja za izrazom pokušava da nastavi, nanovo počinjući jednim Kada, zastajući kod novih slika, da bi konačno, iznurena, potonula, kad se stigne do zaključka koji bi trebalo izvući, do onog što se zaista htelo reći. Govor se prekida; završavava u mucanju u jednoj odvojenoj slici, koja visi u potpunoj praznini: „… hrast šumori…“.

Propast čoveka od iskustva, koji je podlegao turobnosti, propast sa kojom je povezana i propast pesnika ispunjenog voljom i svesnog sebe, silom isteranog iz njegovog himničkog sveta, nije, međutim, mogla sasvim da razori urođenu pesničku prirodu u Helderlinu. Ona je i dalje pevala u njemu kao neko Ono. Još neko vreme je u duhu koji je ostao lišen ličnosti dejstvovala samodelatna snaga njegovog demona; naravno, ispoljavajući se samo hirovito, dolazeći do slika i reči, ne poštujući više ljudski zakon i formu. Pesnikova volja nije više raspolagala snagom koja bi pripomogla da se ostvari roćenje sadržaja koji se tu očigledno iznova pojavljuje.

*

U Helderlinu se ono lirsko pokazalo na retko čist način – svakako kao nešto najčistije izgrađeno što je ikad u području nemačkog jezika postignuto. Helderlin je bio svestan te svoje naročite prirode. Tokom boravka u Homburgu, kad mu je bilo dato srećno vreme mirnog posmatranja sebe i spoljašnjeg sveta, dani neograničenog pesničkog pripadanja samome sebi, povukao je on, u januaru 1799, u jednom dijalogu sa samim sobom koji je poslao majci, odlučujuću crtu kojom je razdvojio pesništvo od filozofije. Do sada se, kaže, plašio imena praznog poete i, da bi izbegao taj odijum, bavio se filozofijom, ali je pri tom doživljavao nemir i neraspoloženje. Pesnik se, veli, sada emancipovao, zaključio je da ga je filozofija udaljavala od njemu „svojstvene“ prirode.

Pesma nije samo nosilac nekog sadržaja koji valja tačno ocrtati, ona se ne može podeliti na izraz po sebi i nešto što treba da bude izraženo. Uopšte je pitanje dokle takvo razdva-janje u jezičkim stvarima može da ide. Skoro da izgleda, piše on, kako dovršena misao ne može više da se odvoji od dovršenog jezičkog tela. Jezički posmatrano, lirski izraz ne stoji u suprotnosti sa proznim. Ako se jednom nastupi s površnim gledištem po kojem je ono što je lirsko u jeziku ukrasan i samo na igru usmeren, zavojit i uvrnut opis nekog jednostavnog stanja stvari, dolazi se do uvida kako je lirsko naspram proznog pojačanje, a pruža više tačnosti, više mogućnosti u izražavanju. Da li bi, recimo, ono što je rečeno lirski moglo u prozi da se pojavi sa neposrednom potpunošću? Proza, shvaćena na uobi-čajeni način, dostiže svoju potpunost sumiranjem. Jedan jedini stih, međutim, može otvoriti pogled u najšire predele. Lirski izraz ne samo što znači – on jeste. U njegovom osnovu postoji nešto pomoću čega se jezik uspinje iznad posredničke i služiteljske uloge i zadobija značaj i smisao preduslova za sadržaj koji treba da se izrazi. Sadržaj postaje povod za jedan jezik koji postoji iz samog sebe, iz pesnikove milosti, do te mere da će, kako će se zaključiti, reč koja je postala moćna učiniti ponekad sebe kod pesnika samostalnom, prodreti u tminu, u kojoj je razum ne može više pratiti. Sadržaj i izraz, misao i reč, ne mogu se više međusobno razdvajati. Lirika, budući više od umetničke forme, proishodi iz određenog duhovnog stava koji, kao kod Helderlina, stvara sasvim određenu životnu formu. Izvorno lirsko je priroda, duhovno i duševno raspoloženje svojstveno svom nosiocu, pesniku, koje, doduše podvrgnuto volji, može da bude upotrebljeno i hotimično, no dovoljno raspolaže svojom sopstvenom snagom da bi, kao u Helderlinovom poslednjem periodu, delovalo preko granica nemoći svesti. Pesniku je jezik dat kao dar. I onda kad više ne ume da ga obuzda, da ga upotrebi u skladu s namerom koja je povezana s nekim ciljem, on mu ipak ostaje veran, nerazdvojan od njegove prirode, stvarajući i stvaralački, sve dok u njemu još uopšte ima nekog života.

Ne povlačiti ovde neku odlučujuću granicu nego nastaviti s razmatranjem dopušteno je utoliko pre što je pesma zapravo neograničena tvorevina, biće čiji spoljašnji opseg stoji prema njegovom unutarnjem području, čija smotra je izvršena i može da bude izvršena, u odnosu svojevrsne neobaveznosti, ako ne već i nepoštovanja. Pesma je po svome karakteru fragmentarna. Ona se u svojim pojedinim delovima, u pojedinom stihu, može pokazati tako savršenom, da to pre razara nego što unaprećuje povezanost celine. Kao izraz nekog psihičkog uzbuđenja, koje niti počinje sa prvom reči koja se može čuti, niti nalazi svoje smirenje sa poslednjom, ali je u svakoj pojedinosti savršeno iskazano, pesma je retko u sebe zatvoreno delo. Svako zahteva ono sledeće; a u isti mah deset pesama ne predstavlja više nego jedna. Ono što je ovde rečeno u opštem smislu o jednom svojstvu pesme među ostalim njenim svojstvima, dobija u Helderlinovim najkasnijim himnama značenje vladajućeg principa. On se uspostavio takoreći sopstvenom snagom, a da ga Helderlin nije koristio umesto nekoga drugog, koji se izgubio. Tako, u spolja gledano još neraspukloj himni čiji je naslov „Spomen“, idealistička misaona konstrukcija nije više vidljiva. Tu se može samo još pretpostavljati. Ali zazvučaće tema koja zaziva moć sećanja:

… Ali more
Pamćenje daje i uzima ga,
A i ljubav upire marljive oči.
No ono što ostaje zasnivaju pesnici.

To je uteha koju obećava kraj. Kroz prethodne strofe, međutim, sablasno se vije uvid u nezaštićenost i brzo prolaženje ljudskog života. Ovde se započinje s tužaljkom nad svetom čiji tonovi su još nepoznati u „Patmosu“. Beznađe, koje je do tada još moglo uz krajnje naprezanje duše biti potiskivano verovanjem u neko sve tajanstvenije i sve zagonetnije božanstvo, sada provaljuje bez zadrške; ne vidi se nikakav spas. Prilično je čudno da nedostaje prizivanje Boga. Uteha dolazi samo od ljudske prirode: iz pesnika, u kojem ta priroda biva uzdignuta, kao čuvara, tumača, onoga ko je sad, dabome, već postao nemoćan i umo-ran, koji tone nazad u dubinu pred tajnom stravičnog poretka, koji više ne može da se hvata u koštac, izmučen je i skoljen turobnošću, ko zaziva zaborav:

Al’ neka mi neko
Pun svetlosti tamne
Mirisni pehar pruži,
Da mogu počinuti: jer sladak
Bio bi dremež među senkama.

Pesnik, koji je dosad bio naviknut na opštenje s nebesnicima, sada se u potpunosti drži ljudskoga, pridružuje se običnim ljudima, kojima duševnu okrepu daje jednostavno pričanje i slušanje:

… Ali dobar je
Razgovor, i da se kaže
Šta srce misli, da se mnogo sluša
O danima ljubavi
I delima koja se zbiše.

Zar nije dovoljno nazvati stvari jednostavno njihovim imenom? Izvan autentičnog otkrovenja svetu se ne otkriva nikakav bog. Sluteći da u osnovi pojava leži nešto što mu je skriveno, nastoji Helderlin sve više i više da to što mu je postalo neprotumačivo i neizgovorivo iskaže reprodukujući opaženu sliku. Time što se pojava verno posmatra, sagledava osetljivom dušom liričara, koja može biti dubinski potresena, dok mu se suština jezika, skrivena u pozadini fizičkog, ne preda, kako bi bila izražena, dosegnuto je ono krajnje što još može biti rečeno.

Prvi put taj način govora postaje uobičajen u langversu. Slika noći, koja stoji na početku elegije „Hleb i vino“, sadrži u sebe uključen odnos helderlinovskog čoveka prema natprirodi. Odnos je opisan samo slikom, nije ga moguće pokazati prstom, razumljiv je još samo kao osećanje. Noć leži nad stvorenjima, bogovi su zaspali, pa ipak: ta tmina nije sasvim lišena nade. Nešto delotvorno vlada još u njoj, čuvajući dušu. Sledećih osam delova elegije, u kojima pesnik pokušava da objasni taj pogled, da ga otvori za ljudski uvid i predstavi ga u njegovoj povezanosti, ne čini ih, međutim, jasnijim; oni pokazuju najtežu konstrukciju, koja, opet, na izvesnim mestima, ne izlazi na kraj bez dokazne snage nedokučive slike.

Ta helderlinovska slika: jasna, oštra, upečatljiva; prodorna, tako da probada srce, ne laka, razgovetna a ipak ne shvatljiva, pri svem zračenju tamna; tačna a ipak nerazumljiva, teška i u isti mah uzlebdela, zauzima u pesmi od slučaja do slučaja mesto koje postaje nezavisno. „Tamna svetlost!“ Ono protivrečno je kao hvataljka kojom jezik grabi ono što se nudi pogledu. Premda između značenja obeju reči ne postoji nikakva veza, koja bi se mogla smisleno objasniti, između njih se ukazuje istinska i stvarno postojeća slika.

Istrajnost i strpljivost, vernost posebno Helderlinovog načina posmatranja stizala je sasvim po zakonu do cilja. Ideal se slamao, ali iz ruševina su nastale ideje. Nije više bilo dovoljno snage da se materija usaglasi sa stvarnošću od koje je trebalo da bude izgrađeno idealno carstvo. Ali, ovladavši tom materijom zahvaljujući svom posmatranju, pesnik je na čulnoj stvarnosti koju je imenovao pokazao praslike; on svojom reči imenuje pojavu, a pošto je njegov jezik vidovnjački, istovremeno se pokazuje njena duhovna slika. O Dunavu se kaže:

Ali ovaj nazivaju Ister.
Lepo stanuje on. Gori stubova lišće
I treperi. Divlje stoje
Oni uspravljeni, jedni među drugima; ponad njih
Druga jedna mera, štrči
Iz stena krov …

Predeo oko Dunava kod Bojrona, gde reka protiče između pošumljenih strmih obronaka, dok odozgo kao arhitrav i sleme vertikalno pritiskaju zidovi stena, dobija tu važeću sliku svog bića. Na isti način dočaran je predeo kod Donauešingena. Idealno zdanje pesme ostalo je ponad toga ruševina; jedva da se ocrtava tlocrt. Ako himna Rajni kao džinovska metafora povezano i jasno još dovodi sliku i pojavu reke u vezu sa životom i sudbinom čoveka, sa (melanholijom već smračenim) odnosom Tvorca i stvorenja, ako je tu slika još sredstvo kojim se vodi neki misaoni sadržaj, u himni Dunavu oglašava se tema koja smera na duhovnu razmenu između Zapada i Istoka još samo raspuklim tonovima. Ideja, praslika „Istera“ preteže. I ono što je mišljeno, obznanjeno, poučno, sve više se zapetljava u neprobojnu sliku. Ista pesma sadrži i obrazloženje: naime, u znacima, kaže se, govori pesnik! Misao postaje gotovo konkretna. U pojavljivanju reke: u Dunavu počiva, kako Helderlin sluti, zatvorena svetska misao, upućivanje izvan ovog sveta:

Potreban je znak,
Ništa drugo, prosto i jasno, da bi Sunce
I Mesec, nerazdvojne, nosio u duši,
I išao dalje, danju a i noću, a
Nebesnici jedni uz druge osećali toplinu.

Kako to i zašto? Uvid ne može više da dovede u red ono što je sagledano. Bog je tu, to poslednja strofa himne Rajni, upućena prijatelju Sinkleru, još zna, premda je, takođe, „sve izmešano i bez reda i ponovo se vraća prastara pometnja“. Ister se, međutim, završava obrtom kojim se pesnik ograđuje: „Šta, međutim, čini onaj, tok, to ne zna niko.“

Nemogućnost da se više zna rascepila je formu Helderlinove pesme. Deo himne koji počinje „Zreli su, u vatru zaronjeni“, i koji služi kao primer za slikovni prikaz misli, daje tom iskustvu, uza svu zatamnjenost, najtačniji izraz. Stvarnost, kako se čini onom „nevezanom“, ima nered kao zakon; u osnovi, naknadno deluje neki tajni, skriveni red u koji „ulazi sve, kao zmije, proročki, sanjajući na nebeskom bregu… Ali zle su staze“. I mnogo toga „valja zadržati“. Helderlin pokazuje „vernost“ toj nuždi kojom nepoznati Bog ljudima nameće svoj zakon. „Šta je Bog“, pita jedan drugi odlomak: – „nepoznat, pa ipak puno je njegovih svojstava lice neba“, i dalje: „Što je nešto više nevidljivo, to se više miri sa stranošću.“

Glas umetnika, učitelja i propovednika, čime je nekada Helderlin nastojao da ispuni smisao i zadatak umetnika, mora sad da zanemi pred tom stranošću i njenim pogledom. Samo pesma, koja je uzima za svoj predmet, dolazi do nekakvog, barem spoljašnjeg kraja: – tako „Ister“ i ona himna nazvana „Spomen“, koja dočarava predgrađe Bordoa, predeo oko Gorgonje i Dordonje, tako upravo pomenuta pesma, kao i nekoliko manjih komada povezanih od fragmenata. Stranost počiva u stvarima. I priroda postaje sad tuđa i svojom prisnom pojavom magično opčinjava pesnika. Još uvek je duh jezika dovoljno moćan da ono što je sagledano položi u reči s nesmanjenom snagom. No, čim Helderlin pokuša da ih poveže između sebe, mora da malakše suočen s opiranjem svoga skrivenog, ali pravog sadržaja. Kao širom razbacane krhotine ostaju pogledi na imaginarni osnovni nacrt himne. Po sebi, one su krajnje markantno profilisane. Njihova preciznost je preoštra, sa takvom oštrinom može duša – ovde nadmoćna nad duhom – da prihvati magiju čulnog utiska:

… podneva, kad u sivo-žutom žitnom polju
Vegetacija šumi, uz uspravnu stabljiku,
I kičmu savija klas na stranu
Poput jeseni …

Na konkretnosti stvari pokazuje se bivstvo koje je verodostojnije, premda je istovremeno i neobjašnjivije, nego ono o kojem nas poučava refleksija. Helderlin, nekada najveći idealista među pesnicima, zanesen duhom, najveći sanjar, sasvim se okreće stvarnosnom:

U međuvremenu, pusti me da gredem
I divlje bobice berem,
Da ugasim ljubav prema tebi
Na tvojim stazama, o, Zemljo.

Svet, koji se sad otkriva u fragmentima i koji, najpre samo nepotpuno, stupa na mesto himničkog sveta, uzak je i po svojoj duhovnoj topografiji krajnje nizak. To je zavičaj, koji se, međutim, više ne ukazuje, kao nekad u „Putovanju“, kao zemlja uzdignuta do mitskog, nego se pokazuje kao u potpunosti konkretan, povremeno moglo bi se čak reći grub Virtemberg. Nalaze se tragovi materija, istina helderlinovski zgusnuto, kakve su inače uobičajene samo u zavičajnoj poeziji koja treba da izazove ugodna osećanja.

Ali voli da vidi sejač
Neku, dok spava
Po danu iznad pletene čarape.

Neće skladno da zazvuče
Nemačka usta,
Ali ljupko šumore
Po bockavoj bradi
Poljupci.

Švapska crta ističe se u to vreme u Helderlinovom biću kao određujuća kao nikada pre. Onaj koji vidi, oseća i sluša, onaj koji pre svega vidi, koji posmatra stvari svojstvene švapskom karakteru, jeste Švaba kakav bezmalo očigledno potiče samo iz okoline starog Virtemberga. Jezik sa svojim preobiljem izraza vezanih za rodno tle samo pojačava taj utisak. Ovde je reč o najprostijim i najsamosvojnijim predmetima:

Na sivo-žutom listu počiva
Grozd, nada vina
tako počiva na obrazu
Senka zlatnog
Nakita, koji visi
Na uhu devojke.

Dovoljnost sa kojom se duša okreće zemaljskom preokreće se, međutim, u bogatstvo, jer iza metafore kao što je ova, koja je u svojoj duhovnoj čulnosti srodnija onom grčkom nego ranija romantična čežnja za Grčkom, sažima se preobilje stvaralačke radosti koje dolazi iz večnosti i koje, polazeći od obilja te pojave, možemo ponovo unazad da sledimo. Vinograd i grožđe, koji stalno potvrđuju ono što je napolju, pokazuju se kao u najvećoj meri trajni simboli. Simbol života, koji oni sadrže, nerazoriv je. Drugi jedan odlomak izriče to direktno:

Kad ponad vinograda plamti
I crno kao ugalj
Izgleda u jesenje
Vreme vinograd, biće
……………………………..
Cevi života bujnije dišu
U nektaru čokota.

Neko nepoverenje prema idealnom tumačenju života probija se kod Helderlina; slavi se jednostavniji, nesalomiviji život. U tibingenskim godinama poslednjeg perioda, kojima se osporavala važnost, kao godinama koje su pomračene ludilom, našao se Helderlin u posedu jedne svesti koja još zna za novo, posebno stanje i odvažuje se da se, na potpuno ozbiljan način, premda su ga kao ozbiljan kasniji posmatrači retko uzimali, odvoji od ranijeg sveta vrednosti. Iz sadašnjosti, iz svakodnevice, koja je ranije romantičaru nešto značila jedino s obzirom na mogućnost da bude protumačena idealno, pritiče sada zadovoljstvo koje u neposredno prisutnom sluti spasonosan sadržaj. I stena je sad „dobra za ždraljiku“, a ono „što je suvo za piće“. „Ako neko hoće da stanuje“, kaže se u opisu one male tibingenske kuće, koja je opstala do danas, izmeću obale Nekara i strmog obronka grada, gde je Helderlin stanovao:

Ako neko hoće da stanuje,
Neka to bude na stepenicama,
I tamo gde je kućica nad vodom nadvešena,
Tu se zadrži.
Ono što voliš
Jeste da dođeš do daha.
………………………………..
Jer gde su oči sklopljene
I gde su noge vezane,
Tu ćeš to naći.

Nalaz: stvarnosti dnevno propešačenih predela, sa strašću posmatrane stvari, nalaze se tako reći na dohvat ruke. Samo čovek koji luta između granica, neko ko je u ovdašnjem u stvari bez zavičaja, može istinski da ih nazove po imenu. Za materijalistu ostaju one neupadljive: – materijal kojim rukuje; za idealistu su one prepreka, oštrih ivica i mutne. Ali smernost gosta, kako hrišćanskog tako i onog ko je naprsto samo to, predaju se stvari u svojoj celovitosti kao poklon gostu.

*

Tibingen, gde je Helderlin proveo tamniju i veću polovinu svog života, leži usred Virtemberga. Uprkos mirnoći svog oblika i nežnosti linija, predeo je tamo neobično prozaičan i opor. Istočno od Nekara put vodi naviše uz šumovite obronke Švapske Jure, po kojima su razasuti zamkovi, da bi onda pukao pogled na oskudnu, golu zaravan Švapskih pašnjaka, koja se blagom kosinom spušta naniže; na zapad se pruža listopadna šuma, prirodni park Šenbuh. Jedan ljudski soj nesklon materijalnim stvarima već stolećima je prestao da u tom pejzažu gradi velike građevine. Bebenhauzen, nedaleko od grada, ima romansku manastirsku crkvu – poslednji primer visoke gradnje. Već tibingenska bogoslovija u svojoj nepatvorenoj gotici samo je građevina koja treba da posluži svojoj svrsi, okićena reprezentativnim ukrasima: dvorana za molitvu i čvrsti zamak Božji, sličan svetovnom zamku, koji bdi na gradskom visu i čije unutrašnje dvorište, u koje se ulazi kroz pomodnu renesansnu kapiju, svojim zidovima od čatme nudi prizor neke džinovske vinogradarske kuće. Apstraktna spiritualnost kalvinizma i prozaična trezvenost podeljene su na nedelju i radni dan do poslednje sitnice. Nije slučajno što u susednom području Štrogoj postoje sela koja su osnovali valdežani i koja imaju francuska imena. Zemlja se samo koristi. Jedva da se negde upražnjava vinogradarstvo. Gag, kako se zove tibingenski seljak, poznat je po svojoj drvenastoj grubosti, svojoj žudnji za profitom i svojoj lukavosti.

Izvanredni duhovi koje je Virtemberg poslao u carstvo besmrtnika ne mogu se, kako kaže rasprostranjena švapska izreka, posmatrati kao pravilo i norma koji su karkteristični za narod tamo. (Primedba: Der Schiller und der Hegel, / der Uhland und der Hauff, / das ist bei uns die Regel, fällt gar nicht weiter auf. Šiler i Hegel / Uland i Hauf, / to je kod nas pravilo, / ništa dalje ne pada u oči.) Naprotiv, oni predstavljaju pojedinačne reaktivne pojave koje se mogu shvatiti kao pobuna protiv opšteg karaktera tog naroda. Učestalost tih slučajeva govori samo u suprotnom smislu o onom što je uobičajeno. Velike Švabe su uglavnom odlazili iz zemlje, jer je smisao za veličinu bio slabo razvijen. Njihovo pojavljivanje najpre je bilo posmatrano sa skepsom, meru na koju nije navikao Švaba i nehotice oseća kao smešnu i budalastu, i tek iz udaljenosti prošlosti, kada se prinos i dobit vide jasno kao na dlanu, ume on da ceni veličinu. Ono prokockano i kockarsko, i u svojoj najmuževnijoj ozbiljnosti, daleko je njegovom valjanom, na korist usmerenom biću. Nemoguće je da za švapskog stolara neka ćud bude važnija nego njegova poslovnost i da umesto, recimo, kreveta ili mrtvačkog sanduka pravi model grčkog hrama. Kada je Helderlin jednog dana za to zamolio majstora Cimera, kod koga je bio na stanu i hrani, ovaj valjani čovek je taj zahtev glatko odbio i odgovorio je, kako sam piše u jednom pismu Helderlinovoj majci, ne bez farisejskog tona u glasu, da on mora da radi za hleb i da „nije te sreće da živi u Filozofskom Miru kao On“. Helderlin, najdublje pogođen, udario je u jadanje i istog minuta napisao je olovkom na jednoj dasci:

Različite su granice života,
Kao putevi i kao granice bregova.
Ono što smo mi ovde, može tamo da dopuni neki bog
Harmonijama i večnom nagradom i mirom.

„Dolaženje do daha“ nije mu više uspevalo bez štete. Ja je bilo rascepljeno. Helderlin je, kao maske, vezivao oko sebe najčudnovatija uobraženja. S vremena na vreme, kada bi ponovo došao do zdrave svesti, koja je rasvetljavala njegovo stanje, osećao se rastrgan bolom i mukom od samog sebe. Sa dirljivom ljubavlju vezivao se za zemaljsko, hvatao se za njega kao za svoj jedini spas. Da izrekne jednostavna iskustva: prirodu i večno vraćanje godišnjih doba, upotrebljava obično, kao najjednostavniju i spolja nametnutu formu, jambski, ređe trohejski četvorostih. No nijedan od stihova nije ukočen. Jedan čudan podzemni, nežan i spiritualan ritam oživljava njihov čvrsti sklop, obuhvata i neravnine jezičkog izraza koje se tu i tamo javljaju, i deluje na njih, kao da ih stavlja u službu neke posebno tražene preciznosti.

Ljupki predelu! gde ulica
Veoma ravna sredinom ide,
Gde se diže Mesec, bledi,
Kad se javi večernji vetar,
Gde priroda veoma bezazleno,
Gde bregovi uzvišeno stoje,
Idem naposletku kući, noseći je u sebi,
Da zlatno vino tamo vidim.

Život po sebi, kakav slave opsežna pesma „Zadovoljstvo“ i brojne druge strofe sastavljene od izreka, sad je ono za čim se najviše stremi – odricanje i ispunjenje u isti mah. Dokle god živi, pripada čovek ovoj Zemlji. Uzaludno je hteti dosegnuti zvezde. Ono čisto razdvajanje, koje švapski životni stil sprovodi između dva područja i njihovih zahteva, sada se javlja i ovde, ali preinačeno i nešto radosnije, lepše, veće: – ozareno Muzama. Priroda je odsjaj neba i daje srećniku predukus sada diskusiji nepodložne onostranosti, koja se pretpostavlja kao nužna i u koju se slepo veruje. Helderlinovo Ja sklanja se u obavezujuću opštost, višestruko osiguranu i čvrsto uhvaćenu. Doduše, jadni šetač po poljanama oko Nekara, obraslim srebrnim vrbama koje je sad slavio, svakako nije u doslovnom smislu učestvovao u životu. Blaga čežnja se probija iz stihova. Ali barem žuđeni život, drugačije nego nekad idealni zahtev, nije bio u nepomirljivoj suprotnosti sa datim danom. Život je bio u istom prostoru i čoveku na dohvat ruke, samo je bio širi, bogatiji, snažniji. Dok je velikan Zemlje nestao na svom konju, pesnik je išao prosto pešice. On je to činio voljno, jer obojica su disali jedan isti vazduh. Nejednakost usuda nije bolna, oseća se da je ukinuta u gostoljubivoj celini kojom u sebe zatvoreni svet obuhvata život. Osobena duhovnost ozaruje realistične slike u kojima se ispoljava predstava poznog Helderlina. Virtemberški vlasnik voćnjaka preobražava se u biblijskog Gospoda. Bogatstvo zadobija nešto čarobnjačko, odbacuje svoju tupu i neprijateljsku materijalnost i pokazuje se u svom zemaljskom pojavljivanju, kakvo Bog hoće, kao životvorna, oplemenjujuća i smirujuća moć. Izgleda kao da ono proizvodi jedinu odgovarajuću klimu u kojoj čovek uspeva u svom punom dostojanstvu. Već samo njegovo postojanje znači siromahu podizanje, radost i utehu. Ono je mecena tihe misli, mirne kontemplacije u prirodi, lepota i sigurnost vladaju zahvaljujući njemu u svetu:

Kada je neko bogato obdaren dobrima,
Kada mu voće iz vrta i zlato krase
Stan i kuću, šta bi mogao više imati
Još u ovom svetu, da svoje krepi srce.

Starozavetni i antički životni vazduh sustiču se u ovim stihovima u mešavini koju pesnik teško da je i sam imao na umu, ublažavajući se uzajamno. Tu Voz (Iz knjige o Ruti – prim. prev.) stoji pod zaštitom jednog Boga koji, humanije nastrojen nego onaj biblijski, nije upropastio Jova, a Horacije, koji opeva svoje poljsko dobro, mogao bi mirno da se liši stoicizma, koji mu je potreban da bi umirio antički osećaj svoje izgubljenosti u svetu. Samo čovek pritisnut krajnjom nuždom mogao je da pruži u opštim potezima sliku tog ugodnog, ne mnogo opasnog života. Dosta skupo je plaćena ta prostodušnost. Za to jedva da je bila dovoljna cena ceo jedan život. Ne troma dovoljnost, već neprocenjiva mera odricanja osnov je ove idiličnosti. Misao i pojava njenog prostodušnog sveta ima svetleću snagu slika rađenih na polećini stakla bojama koje ne propuštaju svetlost. Jedan nepoznati mit o Helderlinu se ocrtava. Pored tragičnog, božanskog lica mladića izranja pojava starca simetričnih crta, kako ih je sačuvao jedan crtež olovkom: nagnut napred, s prstom koji pokazuje naviše… Izgleda kao da je tek ovde vernije ispunjena jedna sudbina, kada život u svojoj nedokučivosti mirno prihvata tragiku.

Preveo sa nemačkog Dragan Stojanović

Eugen Gottlob Winkler, Dichtungen, Gestalten und Probleme. Nachlass, Neske, Pfullingen 1956, str. 314-337.

Izvor: Poezija, časopis za poeziju i teoriju poezije, broj 45-48, godina XIV, Beograd 2009.

Kaspar David Fridrih u Albertini

 

U okviru izložbe „Svetovi romantizma“ („Welten der Romantik“) u bečkom muzeju Albertina izložena su i dela Kaspara Davida Fridriha. Na ovom video snimku kustos govori o njegovoj slici „Životna razdoblja“ („Die Lebensstufen“).

Njegova dela vode u zemlju snova, tako su poetična. – David d’ Anžer, francuski skulptor

Slika „Životna razdoblja“ svojevrsno je umetnikovo zaveštanje. Iscrpljen bolešću, Fridrih stvara delo puno tuge i melanholije izazvane razmišljanjima o brzom protoku vremena i ništavnosti ljudskog postojanja. Spoznaja da je život samo tren, kratak blesak u večnosti, neizbežno dovodi do misli o smrti., prema kojoj je odnos tim složeniji što je čovek stariji i mudriji. Fridrih na platnu prikazuje nekoliko figura, a njihov izgled demonstrira različit odnos prema životu i smrti. Stamena figura sedog muškarca u širokom ogrtaču – to je čovek koji je mnogo toga osetio i proživeo, a sada je na razmeđi života i smrti. Mladi čovek koji stoji nešto dalje svojom opuštenom pozom i lakoćom pokreta još više naglašava nemoć starca koji se oslanja na štap. Jedan kritičar o tome je kazao: „Užasnut čekam da se starac svakog časa okrene, pogleda me s nemim prekorom, a u očima mu suze!“ Deca su pak zabavljena igrom i naoko uopšte ne obraćaju pažnju na sumoran pejzaž i ponašanje odraslih: nedostatak životnog iskustva dopušta im da se osećaju nesputano i da budu srećna.Brod koji plovi kod Fridriha je obično simbol života. Završetak putovanja i ulazak broda u luku označava smrt. Lađa što uplovljava u pristanište odgovara liku pogrbljenog starca, u kome je Fridrih, očigledno, naslikao sebe, a dva broda što plove pod punim jedrima jesu muškarac i žena u najboljim godinama. Dva brodića nedaleko od obale tek su zaplovila i simbol su detinjstva.

Izvor: Veliki slikari, život, delo i uticaji: Kaspar David Fridrih.

Video: Albertina

Evropski putnici i komparativna književnost

Odlomak iz knjige „Komparativna književnost“, autori Klod Pišoa i Andre M. Ruso

LJUDI I NJIHOVA SVJEDOČANSTVA – PUTNICI

Svi pažljivi ljudi nalik su na La Fontainovu lastavicu, a prvi čovjek koji je pošao svojim susjedima u posjet i odanle donio neku sladokusnu priču o novim običajima bio je prvi posrednik.

Postoje dvije kategorije putnika s obzirom na nacionalnost: tako, Francuzi koji odlaze u Njemačku i Nijemci koji dolaze u Francusku pridonose i jedni i drugi uzajamnom upoznavanju. A ima i nepokretnih putnika: takvih koji poput Des Esseintesa sanjaju pre-listavajući vozne redove, onih koji poput Xaviera de Maistrea šeću po svojoj sobi, takvih koji kao Colette čitaju na nekoj nepokretnoj splavi kolekciju Tour du Monde; to i nisu najmanje gorljivi.

Od XVI do XIX stoljeća, zlatno doba putovanja, ne susreću se na cestama Evrope samo „picaros“ koje goni glad, nego i oni koje gura žeđ za saznanjem i promatranjem divota antike. Rim je obećana zemlja humanista koji nisu imali sreću da se rode Talijani; Rabelais i Du Bellay dolaze u Italiju puni pobožnoga zanosa; Montaignea goni radoznalost; zatim u Italiju putuju i mnogi pjesnici prve polovine XVII stoljeća: Saint-Amant, Mainard, Scarpon — a da i ne spominjemo Tallemanta des Reauxa i budućega kardinala Retza. Samo za Luja XIV ta će se tradicija prekinuti.

Slikari, prije renesanse, za renesanse i poslije nje ne vjeruju da je njihovo oblikovanje dovršeno ako nisu promatrali blago vječnoga grada: Flamanci XV i XVI stoljeća; u XVII stoljeću Nicolas Poussin, zatim umjetnici koji će zahvaljujući stipendiji Prix de Rome, fran-cuskoj stipendiji za boravak u Rimu, boraviti u Vili Medici, gdje je Ingres bio jedan od upravitelja. Overbeck i Cornelius stvorili su tamo nazarensku školu vraćajući se Rafaelu prije engleskih prerafaelita. Danski kipar Thornvaldsen boravi tamo i vraća se u Copenhagen samo da umre kod kuće. Inigo Jones donio je u XVII stoljeću u Englesku paladijski stil.

U dobrom engleskom društvu smatralo se da odgoj mladog čovjeka nije dovršen ako nije okrunjen „velikim putovanjem“ koje ga je u XVIII stoljeću za nekoliko dugih mjeseci putovanja vodilo u Italiju, Francusku, Švicarsku, rjeđe u Španjolsku i Portugal (Beckford). Bezbroj mladih Ijudi, a i zrelih, susrećemo na kontinentu: Thomas Gray, E. Yung, Samuel Rogers, Gibbon, Wordsworth; Shelley umire u Italiji (kao i u XVII stoljeću, metafizički, pjesnik Crashaw, koji se obratio na katolicizam).

Italija – njeno sunce, žene, spomenici – čudesno je zanosila Engleze, i mogli bismo citirati mnoge podanike Britanske krune koji su više voljeli život is druge strane Kanala nego magle svoga zavičaja (Walter Savage Landor). Istu takvu privlačnu silu vidimo i u Nijemaca („Wanderlust“) i u Nordijaca: Goethe, nakon Winckelmanna, otkriva u Italiji vrline klasicizma, a Zacharias Werner zavodljivost katolicizma. Jedan nezavisan Francuz, Stendhal, voljet će da ga nazivaju „Milanese“.

U XVIII stoljeću, Pariz, metropola Evrope, također privlači strance. Svi se saloni ponose ponekim egzotičnim gostom. Poneki čak borave trajno u Parizu: Grimm, Galiani. Drugi opet putuju gradovima i selima gledajući očima koje navika ne zasljepljuje, kao Arthur Young, koji nam je ostavio najbolju sliku Francuske uoči Revolucije. A ni Francuzi nisu sjediše: vole promjenu: Abbe Prevost i Voltaire borave u Engleskoj; Montesquieu putuje u Englesku i u Italiju; Falconet i Diderot putuju sve do Rusije, tada nepoznate zemlje; a Ženevljanin Rousseau vječni je lutalica.

U XIX stoljeću područje akcije se širi: Astolphe de Custine opisuje Rusiju u djelu La Russie en 1839 (1843), zemlju koju je i Balzac proputovao; obratno, Tolstoj posjećuje Paris; Turgenjev živi u Parizu. Andersen, koji je toliko putovao po zemljama svoje mašte, ne zazire da putuje Evropom, kao i njegov zemljak Oehlenschlager. Delaoroix donosi iz Maroka album crteža. Chateaubriand, Lamartine, Nerval, Flaubert, putuju po Sredozemlju. Onako kako se romantizam zamjenjuje s „couleur locale“, tako ljudi odlaze u susjedne zemlje, ponajviše u Španjolsku (Chateaubriand, Merimee, Th. Gautier, Hugo, Amerikanac Washington Irving, Englez George Borrovv, koji jeftine Biblije trampi za elemente jezika romani). A Venecija od Musseta do Wagnera, u očekivanju Thomasa Manna, nastoji da nadomjesti Rim.

XVIII i XIX stoljeće upoznali su putnika posebne vrsti: bogatog i pomalo ekscentričnog, takva koji se svagdje osjeća kod kuće, odnosno bolje se osjeća s drugima nego sa svojima; Beckford i princ Pückler-Muskau posvjedočili su u svojim zapisima kako su se s lakoćom prilagođivali stranim običajima. U to vrijeme putnici su prelazili iz jedne zemlje u drugu a da nisu bili žrtve birokratskih, policijskih i carinskih zabadanja. Zadržavali su se ondje gdje su htjeli bez ikakvih ugovora o zaposlenju. Stranci koji su boravili u nekoj zemlji bili su vrlo korisni posrednici, ali nije uvijek lako ocijeniti tu korisnost. Barun d’Eckstein, Heine i Borne, koji su u Parizu živjeli kao dva brata neprijatelja ostavili su nam u svojim djelima svjedočanstva o onome što su donijeli Francuzima; nasuprot tome tko bi mogao reći što oni duguju razgovorima liječnika hipnotizera Koreffa? Ti stranci imaju posebno važnu ulogu kad su u uskoj vezi s časopisima. Kako ne bi gospođa Blaze de Bury, rođena (misteriozno) Rose Stuart, koja je živjela u Weimaru i prijateljevala s direktorom časopisa Revue des Deux Mondes usmjerila Bulozovu radoznalost za strano?

U XX stoljeću, brodovi, zatim avioni, obuhvataju našu planetu sve gušćom mrežom i izazivaju ovu razočaranu tvrdnju Paula Moranda: Rien que la terre. Samo zemlja i ništa više. Claudela i Malrauxa nalazimo u Kini, Gidea u Kongu.

Uz one koji putuju kako bi nešto naučili, ili pak za zabavu, treba spomenuti i putnike protiv volje; to nisu uvijek oni koji od svojih kretanja ne izvlače nikakvu korist; vojnici u križarskim ratovima (Villehardouin); vođe beskrajnih ratova u Italiji (Guillaume Du Bellay, gospar Langeya); žrtve španjolske inkvizicije i portugalski sefardi (od kojih po svojoj majci vuče lozu Montaigne); proskribirani zbog vjerskih razloga (Marrot boravi u Ferrari i odatle donosi sonet); protestanske izbjeglice u Engleskoj, Holandiji, Pruskoj, nakon nanteškog edikta (na to ćemo se još vratiti); politički prognanici (bez poteza viteza de Rohan ne bismo imali djelo Lettres philosophiques), vrlo brojni u XIX stoljeću (Ugo Fascolo sikće svoj bijes u Londonu, koji će pod Drugim carstvom, kao i Ženeva, postati glavni grad Revolucije; Goya umire u Bordeauxu, a mnogi njegovi sunarodinjaci žive u Parizu) još brojniji u XX stoljeću: njemački i austrijski Židovi što su ih nacistički zlotvori otjerali — preko Francuske odlaze u Sjedinjene Države. Ovdje ne nabrajamo one koji su raskrstili s „pjevanjem“ i izgubili svoj dobar glas (Byron, koji je nakon karijere Don Juana u Italiji, pošao da umre u opsadi Missolonghija; Liszt, koji je otevši kontesu D’Angoult, živio s njom nevjenčan u Francuskoj i u Italiji).

UTJECAJI PUTOVANJA

Ta dobrovoljna ili prisilna putovanja, izazvana modom ih nužnošću proizvela su obilje literature: to što je putnik vidio ili čuo i usmeno ispričao na povratku, moglo je oploditi maštu, ali izgubljeno je; no ostalo je ono što je putnik povjerio papiru u različitim oblicima, od bilježaka u putnoj bilježnici (Montesquieu) do izvještaja o putovanju (Chateaubriand), ili zapisanih u dnevniku (Montaigne), ili u pismima (De Brosse), a da ne zaboravimo pamflete pune bijesa (Pauvre Belgique! Ch. Baudelairea; stranice Leona Bloya i Celinea protiv Danske). S putopisima kao Sentimental Journey Sternea, osobito Italienische Reise Goethea i Itineraire de Paris a Jerusalem, putopis postaje književna vrsta vrlo dobro potvrđena u doba romantizma, pa još i nedavno (Loti, Francis de Croiset, Morand). Ta slikovitost čini se da je danas iscrpljena: bilo to o Mjesecu ili o Marsu, treba nam nešto novo.

Ništa manje obilna, štoviše preobilna je književnost posvećena tim putnicima: Francuzi u Engleskoj, Škotskoj, Siciliji i pomalo svagdje po svijetu prodefilirali su pred komisijama za dizertacije, i ne samo na Sorbonni. Dakle, Etiemble nije imao krivo kad je ustao protiv zloupotrebe tih studija (napisanih na štetu drugih radova) koje lako mogu upasti u površnost inventara. Ali u načelu ne bismo ih ipak mogli osuditi pod samom pretpostavkom da su autori vrlo neiskusni istraživači. Ima, zapravo, osnovnih radova, koji dodiruju međunarodnu razmjenu, psihologiju naroda, konstituciju mitova, obnavljaju misli nekog pisca ili smjernice neke književnosti. Ovdje nam valja citirati kao primjerne radove G. Cohena o Francuzima u Holandiji, J. M. Carrea o Francuzima u Egiptu i Michelet en Ita-lie, te J. Ehrarda, koji je slijedio u korak Montesquiea u Italiji. Jednostavno opisne monografije dobile bi na vrijednosti kad bi uzele oblik repertorija ili analize poput onih G. R. de Beera, Travellers in Switzerland (1949) i J. W. Stoyea English Travellers Abroad 1604—1667. Their Influence in English Societj and Politic (1952). Radeći to, treba istaknuti središta privlačnosti: provincije, krajeve, gradove, salone, sveučilišta, kavane, štamparije, akademije, kojih inozemci postaju počasni ili dopisni članovi. Oko nekih gradova nastali su poput aura istinski mitovi: Rim, Firenca, Napulj, Venecija, Weimar, Pariz. Zanimljivo je odrediti dinamičke elemente.

Zaboravlja se vrlo često odrediti osobnu jednadžbu putnika i naroda kojemu pripadaju. Podsjetimo se Labicheove izreke: „Uvijek sam se pitao zašto su Fran­cuzi u svojoj zemlji tako duhoviti, a tako glupi na putovanju.“ Englez, Nijemac, Amerikanac također se ponašaju tako da ih sa sigurnošću možemo prepoznati.

Otkriće Amerike i Dalekog Istoka, djelo pustolova, trgovaca, misionara, učenjaka, daje zapadnoj književnosti mnoge bitne teme i klice obnove. Iz Sjeverne Amerike došao nam je „dobar divljak“, lažni naivac koji, od Montaignea do Rousseaua, svojim nepokvarenim nagonima ukazuje na iskvareno društvo, njegove crkve i feudalnost, dajući u isto vrijeme osjetljiv udarac „Evrocentrizmu“. Chateaubriand preuzima temu i iz toga izvlači sasvim drugačije skladbe. Osvajanje Južne Amerike i Meksika donijelo nam je epopeje, memoare i optužbe pa i, zahvaljujući jezuitima iz Paraguaya, jedan teokratski esej koji je beskrajno zavodio maštu, jer taj esej dokazuje da se utopija otvara prema stvarnosti.

Veze Zapada sa Bliskim ili Dalekim Istokom mnogo su starije: dovoljno je spomenuti ekspediciju Aleksandra Velikoga Makedonskoga, stvaranje grčko-budističke umjetnosti, križarske ratove, zanimanje za mitskog popa Ivana, put svile, putovanje i knjigu Marka Pola, tursiko osvajanje Carigrada, što je otjeralo prema Italiji vlasnike helenske kulture, a sv. Franju Ksaverskoga u Indiju, koja će ući u veliku poeziju preko Camoensove Luisiade. U drugoj polovini XVII stoljeća Evropa znanstveno upoznaje islam, nešto malo Kinu i Indiju, koja će u idućem stoljeću biti snažnije prisutna.

Pustolovni Descartes, koji rado, ali uljudno, prezire tuđa mišljenja, ipak nije propustio da u djelu Discours de la methode izjavi: „Iako možda ima pametnih ljudi među Perzijcima i Kinezima, čini mi se ipak korisnije ravnati se prema onima s kojima moram živjeti.“ Ta će ravnodušnost brzo nestati. Frangois Bernier, popularizator Gassendijeve filozofije, odlazi 1664. u Siriju i Egipat, a boravit će sve do 1668. u Indiji Velikog Mogula, gdje postaje liječnik Aureng-Zeba i odakle donosi perzijsku verziju Upanišada i dovoljno čarolija da bi raspalio La Fontainovu maštu. Chardin i Tavernier putuju Azijom uzduž i popreko, a osobito Perzijom. Antoine Galland objavljuje 1697. orijentalnu kolekciju Biblioteque orientale, bogat islamski inven­tar, što ga je D’Herbelot ostavio nedovršena, zatim još prije smrti Luja XIV remek djelo klasicizma Tisuću i jednu noć, prevedenu sa verzija koje je sam djelomično sakupio za svojih putovanja. Plemeniti Perzijci i velikodušni Arapi dobili su tako lijepu šansu.

La China illustrata, djelo je njemačkoga jezuite Athanasea Kirchera, iz 1663. Zahvaljujuoi djelu Lettres edifiantes izgrađuje se neka imaginarna domovina tolerancije, koja će protiv kršćanstva uspostaviti rezultate napora misionara da prošire kršćanstvo u Kini, taj „Filozofski Istok“ (Etiemble) za koji su se Voltaire (vidi Essai sur les moeurs) i mnogi njegovi suvremenici pasionirano zainteresirali, manje za „couleur locale“ nego za ideje, i premda su počinjene mnoge greške u interpretaciji, opskrbio je filozofsku misao suptilnim oružjem i hranio sociološko ili etnološko razmišljanje jednoga Montesquiea.

Anquetil Duperon došao je u Indiju 1754, William Jones 1783. Iduće godine osnovano je u Indiji Bengalsko azijsko društvo, a 1875. Wilkins je objavio u Londonu prvi potpuni prijevod s originala velikoga sanskritskoga teksta: Bhagavad-Gita. Autentična Indija ulazi u filozofsku i književnu igru Evrope. Kapitalno otkriće, gotovo tako važno kao što je bilo u XV i XVI stoljeću otkriće grčko-latinske antike, očišćene od kršćanske presvlake; odatle naslov remek-djela Raymonda Schwaba: La Renaissance orientale (1950). Fridrich Schlegel izjavljuje 1800: „Najviši romantizam valja nam tražiti na Istoku.“ Herder, Goethe, Schopenhauer duboko su uzbuđeni tim otkrićem i smatraju da Michelet ima pravo kad u Njemačkoj vidi Indiju Zapada. Taj će lijepi zanos prenijeti francuskim piscima (Lamartineu, Hugou, Lamenaisu) barun D’Eakstein. U dešifriranju pisma i znakova (ne zaboravimo hieroglife) Englezi i Francuzi natječu se s Nijemcima.

U poglavlju o putovanjima treba na kraju dodati putovanja s područja mašte. To su: Utopija Thomasa Morea, Grad sunca T. Campanelle, Mjesec i carstvo Sunca Cyranoa de Bergeraca, Salente Fenelonov, Cabetova Ikarija – i, ne zaboravimo, Swiftov Liliput te Voltaireov Sirius: snovi sklada, sloge i pravde kao ironični kontrapunkt zemaljske nesavršenosti.

ULOGA KOLEKTIVA

Djelatnost čovjeka pojedinca može biti značajna; djelatnost skupa solidarnih ljudi još je znatnija. U skupini njihova privlačna moć i utjecaj ima široko polje.

Neke zemlje tradicionalno vrše službu raskrsnica: Holandija, emporij Evrope, šalje Njemačkoj talijanski barok, ponekad ponajprije preko Francuske (Marinov Adone tiskan je u Parizu), što dokazuje da najkraći put nije preko Alpi; tolerantna nacija, Holandija, privlači Descartesa i janseniste nesigurne u Francuskoj, sočinijevce Italije i Poljske, Voltairea i Diderota, švicarska je posrednik, i često filter s pomoću kojega Njemačka i Engleska (ova preko Ciriha) utječu na Francusku. Neki gradovi, u određenom trenutku, pokreću ili kataliziraju inozemne misli i djela: Lyon je prirodni posrednik između Italije i Francuske za renesanse; manje naravno, Rouen importira ili tiska španjolske knjige za Corneilleove mladosti.

Sjetimo se uloge sveučilišta koji su u doba specijalizacije (medicina u Salernu i Montpellieru, filozofija u Padovi, pravo u Bologni i Orleansu) mamili studente da putuju po Evropi. Leyden za doba baroka privlaći Šlezijce. Oko 1700. trebalo je putovati u Holandiju (to je učinio Anquetile Duperon), u pokrajinu Utrecht, ako je netko htio učiti arapski ili perzijski. Pri kraju XVIII stoljeća i na početku XIX College de France privlačio je one koji su htjeli učiti jezilke Bliskog i Dalekog Istoka (za te je uostalom i osnovana Škola za is-točnjačke jezike). Njemačka filozofija, filologija i povijest privukle su Benjamina Constanta i Charlesa de Villersa (student, a zatim profesor u Gottingenu), koji je želio pobjeći od francuske frivolnosti, kasnije J.J. Amperea, Ouineta i Micheleta. Još u srednjem vijeku pa sve do XVII stoljeća na obrežjima brda Saint-Genevieve, ili na obalama Seine, izgrađeni su za strance kolegiji: des Irlandais, des Ecossais, des Quatre Maisons. Tek kasnije su nastali sveučilišni gradovi gdje se sastaju studenti cijelog svijeta.

Atelijeri i radionice štampara, knjižara i izdavaća (prije XIX stoljeća teško ih je razlikovati) drugi su centri koji privlače: Erazmo Rotterdamski radi kao korektor kod Aldusa u Veneciji, Voltaire i Russeau imaju svoje izdavače u toj Holandiji, koje časopisi, slobodno objavljivani, osiguravaju na francuskom jeziku rasprostranjenost književnih djela i filozofskih misli. Ne tako davno knjižare i čitaonice bile su mjesta mnogih sastanaka: književni salon Vieusseux u Firenci, gdje su se sastajali talijanski i francuski liberali; rue de l’Odeon, između dva rata kod Adrienne Monier i njene susjede i prijateljice Silvije Beach („Shakespeare and Co“), Gide, Larbaud, Claudel, Aragon, mogli su raspravljati sa Jamesom Joyceom i svim „Amerikancima u Parizu“, pjesnicima (Ezra Pound), romanopiscima (Hemingway) i osnivačima revija (Eugene Jolas).

Ne smijemo zanemariti ni javne knjižnice i privatne zbirke, osobito knjižnice koje organiziraju izložbe, a ovjekovjećuju ih katalozi; tako su katalozi Nacionalne biblioteke u Parizu, Schillerova Nationalmuseuma u Marbachu na Neckaru priručnici, kao i Catalogo de la Exposicion de Bibliografia Hispanistica (Nacionalna biblioteka, Madrid 1957.) koji recenzira hispanizam u cijelome svijetu od početka XIX stoljeća. Dodajmo: The Romantic Movement (London 1959; monumentalni katalog u izdanju The Arts Council of Great Britain) i Les Francais a Rome de la Renaissance au debut du Romantisme (Hotel Rohan, Pariz 1961). I Akademije su ponekad korisni prenosnici: Talijanska, na primjer, za književnost XVI i XVII stoljeća, Berlinska za Fridriha II, ima za Francuze istu privlačnost kao i Francuska akademija (direktor je Maupertuis); ona cijeni „filozofiju“ tako kao što njena starija sestra i suparnica ortodoksnost; ona ima prednost da povezuje s Nijemcima, koji uostalom pate od galomanije, i druge strance ne samo Francuze. U novije vrijeme kongresi i internacionalne institucije prilika su za plodne kontakte, ako i ne za važne odluke. Nećemo zaboraviti ni kazališta (dramska i operna) i koncertne dvorane (Teatro Fenice u Veneciji, San Carlo u Napulju, milanska Scala, koje je Stendhal bio jedan od stupova, Mozarteum u Salzburgu, Vagnerijanska hala u Bayreuthu, moskovski Boljšoj balet, Covent Garden, Concertgebau u Amsterdamu) bilo da gostovanja dolaze k njima ili oni gostuju u inozemstvu. U tom smislu sjetimo se priredbe u Parizu 1827—1828 engleskih glumaca Kemblea i Harriet Smithson, za koje je cijeli Pariz imao Berliozove oči, te kako su izvanredno primili ruski balet Djagiljeva suvremenici Jeana Cocteaua i Picassa; sjetimo se i utjecaja što ga mogu imati godišnje priredbe Theatre des Nation. Osim toga dug boravak Louisa Jouveta i njegove kompanije u Južnoj Americi za drugoga svjetskoga rata, turneja Comedie Frangaise i gala turneja Karsentyja dopuštaju inozemnim amaterima da ostanu u kontaktu s klasičnim repertoarom ili da upoznaju suvremena ostvarenja. U Njemačkoj XVII stoljeća engleske kazališne trupe upoznale su Nijemce sa Shakespeareom, dok su ih mnoge francuske trupe upoznale s klasičnim teatrom.

Prvenstvo po svom produbljenom djelovanju treba da ostane rezervirano kozmopolitskim salonima. Već smo spomenuli salon Mme de Stael u Coppetu, kojega se sjaj odrazio na cijelu Evropu. Spomenimo još i stariji salon u Bernu, salon Julije Bondeli, pasionirane i učene žene, kojom se Wieland htio oženiti i kojoj je Rousseau za njen esej o Novoj Heloisi rekao da ima „um muškarca i duh žene“ i koja se znala diviti djelima mladoga Goethea. Kod nje su se sastajali eruditi, geografi, orijentalisti, te Vincenz Bernhard Tscharner, koji se družio s Edw. Youngom, Richardsonom i Louisom Racineom. U kontaktu dviju kultura ona je voljela jednu i drugu.

Na obalama Spreve Rahel Levin, supruga Varnhagena von Ensea, berlinskoga Dangeaua, primala je inozemce na proputovanju: uostalom prezirala je Mme de Stael i osvojila Astolpha de Custina.

Književnost i mondenost udruženi su na nekim prinčevskim dvorovima: u Weimaru, npr., kamo dolaze da se dive savjetniku Goetheu. Nakon prvog svjetskog rata kod mecena: u Beču zaslugom Berthe Zuckerkandel Bečani su upoznali suvremeno francusko kazalište. Ona je izazvala preporod Molierova teatra. U Weimaru, grof Kessler primio je Gidea, a Maillolu dao znatnu financijsku pomoć; grof Etienne de Beauinont organizira „Pariske večeri“ („Soirees de Paris“) blizu Ciriha, u Hottingenu, Lesezirkel, književno drušivo, izdaje reviju istoga naziva, prima ili objavljuje – hvala subvencijama braće Bodmer – Crocea, Pirandella, Sofficija, kao i B. Shawa, Conrada, Tagorea te Prousta, Valeryja i Saint-John Persea.

Skupine književnika bez mondenoga snobizma, ali sretno nadahnute književnim snobizmom, pridonijele su upoznavanju istrainih autora: Klub Lichtfielda zagrijao se za Rousseaua, „Cenacle“ za romancero, skupina Bloomsburyja za ruski roman. Takvi su sastanci ponekad učinili čuvenim neke kavane, kao u naše vrijeme kavane bulevarda Saint Germain des Pres.

Napokon, onima koji žele i hoće da se upoznaju sa stranom književnošću sredstva nisu nikad, ili nisu uopće, nedostajala, a danas manje nego ikad.

Izvor: Claude Pichois, Andre M. Rousseau, „Komparativna književnost“, Matica hrvatska, Zagreb, 1973.

Deni Didro o Rimu

Podaci govore da je Rim šest puta manje nastanjen nego Pariz i sedam puta manje nego London. Ima upola manje stanovnika od Amsterdama, od kojega je još udaljeniji po bogatstvu. Nema mornaricu, nema fabrike, ni promet. Istina je da je od vremena Julija II i Leona X pa do sredine prošlog veka Rim bio centar umetnosti, ali su mu naše prestonice vrlo brzo postale ravne u nekima a prestigle ga u drugima: London je daleko superiorniji od Rima i po nauci i po bogatstvu. Toliko hvaljene palate nisu sve podjednako lepe i loše su održavane; najveći deo privatnih stanova je bedan. Njegovi pločnici su loši, ulice su prljave i uske a ne čisti ih niko osim kiše koja tamo pada prilično retko. Grad, koji vrvi crkvama i manastirima, gotovo je pust na istočnoj i južnoj strani. Recimo da je krug od dvanaest milja obuhvaćen njegovim zidinama; taj krug je pun neobrađene zemlje, polja, vrtova koje tamo zovu vinogradi. Imao je pravo onaj ko je rekao da sedam brežuljaka, nekada ukras grada, danas samo služe kao njegova grobnica.

Izvor: Deni Didro, odrednica o Rimu iz „Enciklopedije“, sredina 18. veka.

Slika: Antonio Kanaleto, „Konstantinov slavoluk“, 1742.

Ljubomir Nenadović o Rimu

U Rimu ima svega tri stotine šezdeset crkava, kaluđera ima na hiljade. Siromah Berlin! Kud će njegova jeretička duša! – Tri puta je veći od Rima, a nema više od šezdeset crkava i nema nijednoga visokog tornja. On je otpadnik od Rima – ne veruje u papinu svetinju. Pape neprestano žale za tim svojim izgubljenim stadom; osobito za stadom sa tako dobrom vunom. Berlin ima tri stotine i šezdeset velikih i hiljadu malih fabrika; Rim nema nijedne, osim ako ćemo međ’ fabrike brojati nekoliko magaza gde se prave likeri, čokolade, rukavice, fališan biser, mirisavi sapuni i neke svilene stvari. Nigde isam video da kakva velika mašina radi ili da se kakav visoki dimnjak nad fabrikom puši. Narod u Rimu je neradan, hoće da prevari, lažljiv je, bezobrazan je, kradljiv je – i vrlo pobožan. Da im nije stroge cenzure koja ih čuva od jevropskih knjiga, svi bi postali rodoljupci i – republikanci, a to su već papini protivnici i otpadnici. Takvih, kao što nam rekoše, ima u Rimu sada tri hiljade u tamnici. U svetoga oca ima mnogo nemirne i neposlušne dece, ali on neočinski s njima upravlja i vlada. Da nije ovde francuske vojske te drži mir i red, papa bi se odavno morao seliti iz Rima. Sva talijanska inteligencija protivna mu je i radi sa sviju strana da mu se ukine vlast. Stoga je sada ovde velika strogost. Samo putnici uživaju potpunu slobodu.“

Izvor: Ljubomir Nenadović, „Pisma iz Italije“, Mlado pokolenje, Beograd, 1961, str. 96.

Slika: Kanaleto, Ruševine Foruma, 1742.

Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva

fridrih 4

Kaspar David Fridrih je u više navrata crtao prozore svog studija naglašavajući na taj način predeo ispred, ali i više od toga, naglašavajući odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg, subjekta i objekta, posmatrača i predela. Prozor je od doba romantizma posmatran kao simbol subjektivne perspektive na osnovu koje se stvarnost poima, doživljava i imaginativno realizuje kroz umetnost. Naravno, u pitanju je još i stara tema umetnika i njegovog ateljea, sobe kao izolovanog i neophodnog prostora za stvaranje, kontemplaciju i putovanje kao ostvarenje unutrašnje dinamike ili oblikovanja one spoljašnje u adekvatanu formu.

Tokom 19. veka prikazi ateljea i soba sa otvorenim prozorom – odakle bi pogled dopirao do horizonta koji se odnosio na stvarni ili tek samo imenovani (italijanski) pejsaž – nije jedino odlika Fridrihovog slikarstva već i mnogih drugih nemačkih i francuskih umetnika. Pre nekoliko godina održana je izložba „Rooms With a View: The Open Window in the 19th Century“ u Metropoliten muzeju u Njujorku gde su izložena dela sa ovom tematikom, od izuzetnog značaja za poimanje romantičarske umetnosti u celosti – od romantičarske ironije do interesovanja za pejsaž i odnosa subjekta i objekta, stalne napetosti koja je opsedala i tadašnje klasične nemačke filozofe: Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea.

Carl Gustav Carus (German, 1789–1869)
‘Studio Window’, 1823–24.

Franz Ludwig Catel (German, 1788–1856)
‘A View of Naples through a Window’, 1824.

Constant Moyaux (French, 1835–1911)
‘View of Rome from the Artist’s Room at the Villa Medici’, 1863.

Johann Christian Dahl (German, 1788-1857)
‘View of Pillnitz Castle’, 1823.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Picot in His Studio at the Villa Medici’, 1817.

Leon Cogniet (French, 1794-1880)
‘The Artist in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Ežen Delakroa: Dva autoportreta i odlomci iz dnevnika

Ežen Delakroa - Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa – Autoportret, 1842.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

Ežen Delakroa, Autoportret,1837.

13. april 1854, Šamproze

Kad sam otvorio prozor, najlepše jutro na svetu i najljupkiji utisak. Ne može se izraziti spokojstvo koje ovde u osećanju mira i slobode uživam. Pustio am bradu i hodam skoro u nanulama. Radio sam celo jutro na Kupačicama, povremeno prekidajući rad da siđem u baštu ili u polje.

Oko tri sata kratko sam se prošetao kroz šumu, kroz aleju hrasta nastojnika, vraćajući se prema velikoj aleji koja se ukršta sa alejom pustinjaka, i najzad sam njome prošao u senci iza ograde. Malo ideja, ali određeno stanje sreće: zadovoljstvo samim sobom i svojim radom.

Našao dva lepa pera ptice grabljivice.

Uveče, dremanje nakon večere, i šetnja, na mesečini, po vrtu, do 11 sati.

17. septembar 1854, Dijep

Dosta tužno večerao. To nadoknadio na plaži uz sunce koje zalazi kroz tragove zlokobnih crvenih i pozlaćenih oblaka, koji se odražavaju u moru, dok je mračno svuda gde taj odsjaj ne dopire. Ostao sam više od pola sata nepomičan na pesku, dodirujući talase; nije mi dosadila njihova žestina, vraćanje, ta pena, kamenčići koji se kotrljaju..

Zatim na nasipu gde je vraški duvalo. Lutao ulicama, a zatim popio čaj i legao u deset.

9. oktobar 1854, Dijep

Dižem se kasnije. Uopšte ne negujem bradu niti izlazim; zapaliću vatru; pokušavam da zaustavim nazeb u samom začetku. Čini mi se da je zgodno doći u Dijep da ne bih izlazio iz sobe; srećom, moja mašta se ne zamara putujući; od gravira prelazim na ovu knjižicu. Eh, putovati – zar to ne znači imati ispod prozora jako živ prizor? Ovde udovoljavam toj sklonosti ka fizičkom odmoru, koju sam uvek imao, ka, ako tako mogu da kažem, povlačenju. Kiša i siv dan uvećavaju moje zadovoljstvo: tako se pravdam pred sobom zbog te averzije prema kretanju. Oko četri sata pruža mi se lep prizor duge, sa tim posebnim što me čudi i što nisam video da je neko pomenuo: duga čiji se trag jasno vidi na nebu, i koja se još diže ispred kuća koje čine okvir luke, i drveća koje skriva pogled na malo brdo sa desne strane, iznad slanih močvara gde se delimično izliva Ark; tako se pojava ne odvija na velikoj udaljenosti, mi je takoreći dodirujemo prstom; ove kuće su bile na sto koraka od mene; ima dakle u vazduhu pare koja se ne vidi, a koja je ipak dovoljno gusta da se boji bojama prizme; skoro se može izračunati tačno mesto gde se ona ocrtava; iznad je bila i jedna slabija, druga duga, kao i uvek; ja sam mogao da je pratim, kao i drugu, samo na nebu. ..

Izvor: Ežen Delakroa, Slikanje života – izabrane stranice dnevnika, prevela Eleonora Prohić, Službeni glasnik, Beograd, 2010.

Kurbeovi pejsaži: Obale Palavasa

Mislim da se ni u jednom drugom žanru, koliko u žanru mrtve prirode, francuski slikar Gustav Kurbe nije pokazao kao izvrstann kolorista, i pre svega kao kolorista. Sve prikazane slika do sada odlikuje nizak horizont posredstvom koga nebo dolazi do izražaja, a naročito oblaci i njihova dinamika. Svakom slikom preovlađuje drugačiji tonalitet kojim, za razliku od romantičarskih pejsaža Fridriha i Tarnera, nije prikazana lična drama umetnika niti drama univerzuma, buka i bes prirode koja se obrušava na svog hodočasnika, već mirna obala, svakodnevno prebivalište onih koji tu rade ili tuda prolaze posmatrajući brodove i sakupljajući školjke.

Prvom slikom na kojoj prikazana muška figura kao da otpozdravlja brodu koji se udaljava od obale preovlađuje plava boja u nekoliko nijansi koja je u kompatibilnom tonalitetu sa zlatikastom bojom peska. Na drugoj slici, onoj koja prikazuje morske talase nadražene silinom vetra, preovlađuju tamni tonovi njenom sredinom dok se na krajevima slike njima suprotstavlja bela boja vedrog neba koja se probija iza tamnih oblaka, kao i bela boja soli kojom talasi dodiruu obalu. Trećom slikom preovlađuju svetli tonovi boje kajsije, dočaravajući atmosferu nalik onoj posle oluje, suton čiji hladan vazduh u kombinaciji sa toplim bojama – jedna disparatna energija – izaziva setu. Poslednje dve slike – nalik prikazima doba dana, nalik prikazu ranog jutra i podneva – zahvaljujući potezima četkice umiruju pogled i doprinose zvucima uobičajenim za ta doba: tišinama. Njenih tonaliteta ima koliko i nijansi jedne boje.

Administrator YT kanala Pobednik objavio je dokumentarni film o životu i radu, putovanjima, boravku u Parizu, izložbama, skandalima, ljubavima i političkim opredeljenjima ovog slikara pa sam smatrala da je prigodno da uz tekst i reprodukcije postujem i ovaj film.

 

J. V. Gete: „Faust“ (odlomak)

FAUST
A kuda vodi put?

MEFISTOFELES
Ka predelu besputnom
i nepristupnom, na molbu okrutnom
i neuslišljivom. Da l ćeš to moći? –
Tu nema katanaca niti reza,
samoća tebe nosiće i jeza.
Da l štogod znaš o pustošnoj samoći?

Johan Volfgang Gete, „Faust“
Prevod: Branimir Živojinović

Fridrih Helderlin: „Bonaparte“

William Turner -

William Turner – „Napoleon Bonaparte“ (detail)

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.

Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.

U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.

Napoleon Bonaparta još jedan je od mnogih heroja perioda romantizma u kome su umetnici videli duh genija u neprestanom kretanju (rečeno hegelovski apstraktnim jezikom). Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije ga se odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju.

Razočaranja prate velika oduševljenja, naročito kada su u pitanju pojedinci od istorijskog značaja. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno (o tome sam pisala u tekstu Slika prirode i slikari prirode u kontekstu umetnosti evropskog romantizma. No, ipak, zanimljivo je uspostaviti paralele.

Za Helderlina Napoleon je nasuprot svetim posudama pesnika. Napoleon „živi i traje u svetu“ ali ga pesnici čine junakom iz svete posude u kojima čuvaju vino života, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon.

Iako pominjan i uzet kao tema pesme, lirski subjekt upozorava pesnika da ga se ne dotiče jer on svojim duhom razara posudu, on živi i traje u jednom svetu koji za pesnika jeste ono što Helderlin podrazumeva pod „oskudnim vremenima“. Izuzetno lepa i jednostavna pesma. Kao i sva Helderlinova poezija zagonetna, ali ne i dvosmilena. Ali baš zbog zagonetnosti kako odabrati koji je smisao iste? Kako spoznati koji je smisao Napoleona i kakav je položaj umetnika u odnosu na njega?

Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, iz: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.

Umetnik i Italija: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Jean Alaux, „Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples,  c.1829.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Veza umetnika i Italije poznata je odavno. Još od renesansnog perioda kada Albreht Direr odlazi tamo da bi se školovao, italijanski gradovi poput Venecije, Firence, Rima, Padove, Parme, Milana i Napulja ostali su kao polazište za obrazovanje, podjednako kao i za putovanje i inspiraciju hiljada umetnika.

U 18. i 19. veku, naročito zbog idealizacije davnog i dalekog, rimske ruševine, oživljene na Piranezijevim gravirama, postaju mesta hodočašća. Ali, ruševine su i tekstualnog oblika, podjednako koliko i arhitektonskog. Takođe, istorija je sastavljena od reči koje treba prevesti, ruševinu tekstova od kojih je istorija satkana treba rekonstruisati i ponovo oformiti.

Geteove Rimske elegije podstaknute su putovanjem podjednako koliko i Kitsova groznica zbog koje je proveo mesec dana u napuljskoj bolnici. Stendalov Parmski kartuzijanski manastir okolinu jezera Komo, severa Italije i genij Napoleona evocira podjednako koliko i romani Uga Foskola. Bajronova Venecija približava se Hofmanovoj viziji iste ili pak Vagnerovoj. Primera je mnogo, a jedan od njih može biti i Engrov.

Nedavno sam pisala o Klodu Lorenu i njegovim Arkadijskim pejsažima koji su inspirisani zracima i svetlošću kojima je okolina Rima izbistrena. Takođe, u Rimu sam, na železničkoj stanici, naišla na knjižaru u kojoj se prodavala Geteova knjiga o Italiji gde kao moto stoji Et in Arcadia Ego. O dvosmilenost tog natpisa pisala sam u kontekstu istoimene Pusenove slike. Kod Getea ona nema tu oporu poruku kao kod francuskog klasiciste ili renesansnih vizija arkadija i utopijskih prostora. Ovde, ona je, jednostavno, naivnost u najboljem značenju Šilerove ideje šta je naivno i ko je naivni umetnik.

Isto sam videla posmatrajući ove pejsaže viđenje iz sobe stvaralaca, iz prostora umetnika, iz subjektivne perspektive koja svedoči o opštosti koja je izvan nje. To su već romantični umetnici, ne više naivni. Oni teže, kroz sećanje i stvaranje, zauvek izgubljenom raju, zauvek izgubljenoj Arkadiji koju bi ponovo da uspostave ili osete. To je svakako bio veliki izazov, kao i tema, umetnosti 19. veka.

Auguste-Jean-Baptiste Vinchon villa medici 1814-1819.jpg

Auguste-Jean-Baptiste Vinchon, 1814-1819.

Romantizam i ideja obrazovnog putovanja

Kaspar David Fridrih

Kaspar David Fridrih

Romаntizаm prvi umetnički temаtizuje vezu obrаzovаnjа i putovаnjа, iаko je i rаnije bilo tаkvih pokušаjа. Nаjbolji primer predstаvljаju dnevnici i putopisi iz Itаlije Albrehtа Direrа, u neku ruku prvog nemаčkog romаntičаrа. On je kаsnije romаntičаre nаučio o vаžnosti sаmosvesti i božаnske uloge, poslаnstvа i delаnjа umetnikа. Svojim аutoportretom iz 1500. godine predstаvio se kаo Isus. Vizuelnа porukа pаnteističkog nаčelа hen kai pan, Jedno je Sve, sаdržаnа je u ideji, u metаfizičkom sloju Direrovih аutoportretа. Sve, sа svojim nаčelom otkrivаnjа i stvаrаnjа, jeste u Jednom, u čoveku, u renesаnsnom biću koje stvаrа i nа tаj nаčin potvrđuje i slаvi Tvorcа, аli i sebe izjednаčаvа sа njim. Nа Mikelаnđelovoj fresci u Sikstinskoj kаpeli Bog i Adаm u istoj su rаvni, istog oblikа, veličine, snаge i lepote, ljudske lepote. Nа isti tаkаv nаčin, sаmo drugаčije izrаženo, umetnički i misаono oblikovаno, rаzmišljаju i umetnici romаntizmа.

Od 18. vekа jаvljа se instituciijа velikog obrаzovnog putovаnjа, turа koje su podrаzumevаle dа mlаdići iz аristokrаtskih porodicа pođu kočijаmа iz Engleske ili Frаncuske u Itаliju kаko bi se upoznаli sа kulturnim nаsleđem koje Itаlijа nа svom tlu poseduje.Dа bi stigli u Itаliju junаci su morаli kočijаmа (ili pešice) dа pređu Alpe. Alpi tаko postаju jedаn od nаjčešćih toposа romаntičаrske književnosti i epohe. Ruso, Vordsvort, Bаjron, Tаrner sаmo su neki od umetnikа koji im se dive i koji ih posećuju. Alpi postаju sinonim zа uzvišeno, plаnine pune provаlijа, bujicа, neprohodnih stаzа, stenа ”bremenitih poezijom i religijom” pred kojimа putnici osećаju istovremeni očаj i oduševljenje. Divljinа Alpа je romаntičnа i uzvišenа. Kаdа bi junаci sišаvši sа njih stupili u grаdove, kаdа bi se oprostili od divlje i nepredvidive prirode i ”dinаmički uzvišenog”, nаišli bi nа područjа ”mаtemаtički uzvišenog” , područjа punа ruševinа iz prošlosti kojimа Itаlijа obiluje. Tаmo su mogli doći u neposredаn kontаkt sа ostаcimа аntičkih grаđevinа tj. njihovim frаgmentimа, ruševinаmа. Ako bi pri susretu sа аntičkim i srednjevekovnim ruševinаmа putnici imаli neposredаn kontаkt sа Vremenom, odnosno prošlošću i njenim frаgmentimа, prelаzeći Alpe putnici bi imаli neposredаn kontаkt sа prirodom, posebno sа onom koju smo skloni dа nаzovemo uzvišenom.

Putovаnjа su prevаshodno shvаtаnа kаo deo obrаzovnog procesа. Obrаzovаnje je stogа još jednа ključnа reč epohe. Obrаzovаnje je ondа podrаzumevаlo i ono što mi dаnаs podrаzumevаmo pod tim terminom, а to je institucionаlizovаno znаnje odnosno poznаvаnje lаtinskog jezikа, аntičke istorije, filozofije i književnosti. Zаrаd detаljnijih sticаnjа znаnjа iz tih oblаsti, mlаdići su  slаti nа put u Itаliju . Tokom tog putovаnjа dešаvаo se i drugi oblik njihovog obrаzovnog procesа, а to je njihovo lično obrаzovаnje odnosno formirаnje ličnosti i sаzrevаnje. Putovаnje kаo obrаzovаnje, i to u dvostrukom smislu, neodvojivosti i međusobnoj uslovljenosti.

Putnik – junak njihovog doba. Analiza odnosa putnika i prirode u književnosti i slikarstvu romantizma.

Frensis Bejkon o putovanju

Francis Bacon, Essays, 1696.

Francis Bacon, Essays, 1696.

Travel, in the younger sort, is a part of education;  in the elder, a part of experience.

Ako želiš da mladić zbije svoje putovanje u malen prostor, i da za kratko vreme sabere mnogo, ovo ti valja činiti: prvo, kao što je već rečeno, on mora da zna nešto jezika pre nego što krene na put; onda, mora da ima nekog slugu ili pratioca koji poznaje zemlju u koju putuju; neka ponese i neku kartu ili knjigu u kojoj je opisana ta zemlja, a to će mu poslužiti i kao dobar ključ za njegova ispitivanja; i dnevnik neka vodi; neka se ne zadržava dugo u jednom gradu ili varoši, nego tek onoliko koliko to mesto zaslužujue, ali ne predugo; štaviše, kad je u jednom gradu ili varoši, neka menja svoj stan iz jednog kraja u drugi, jer to je veliki magnet za sticanje poznanstava; neka se kloni društva svojih zemljaka, a neka se hrani u gostionicama u kojima će naći dobro društvo domaćih ljudi; kada krene iz jednog mesta u neko drugo, neka izmoli preporku za kakvu odličnu osobu koja živi u mestu u koje odlazi, da bi mogao da se koristi njenom naklonošću u pogledu stvari koje želi da vidi ili sazna; tako čovek može svoje putovanje da skrati a veliku korist da ima.

Kad se putnik vrati kući, neka ne ostavlja sasvim za sobom zemlje u koje je putovao, nego neka i dalje održava prepisku sa onim svojim poznanicima koji najviše vrede; i neka se njegovo putovanje pre ogleda u njegovom razgovoru nego u odeći i ponašanju; a u razgovoru radije neka bude smišljen u odgovorima nego gotov da pripoveda priče; i neka se vidi da nije promenio zakone svoje zemlje za zakone tuđih zemalja; već da je u običaje svoje zemlje usaio samo po koji cvet od onoga što je u tuđini naučio.

Klavirske sonate Franca Šuberta i jedna Fridrihova slika

Put ka mom otkrivanju umetnosti bio bi prazan poput puta koji preseca dve livade, usred julskog dana kada bi maina sklapala oči i ruke svakom ko bi se latio nekog zadatka, da se na njemu nije pojavio Putnik – Kaspar David Fridrih.

Fridrih je jedan od umetnika koji je imao izrazito značajan formativni uticaj na mene i moje poimanje umetnosti, misije umetnika, samoće, svetlosti, prirode i religioznosti. Upravo kada posmatramo njegove slike nameće nam se jedna reč: raspoloženje.

Kada bismo je preveli na jezik nota, ona bi zvučala kao Šubertove sonate, ili kao jedno njegovo pismo koje prilažem u nastavku.

 

In a word, I feel that I am the unhappiest, most miserable person in the entire world. Imagine someone who […] is in danger of losing his enthusiasm for beauty, and ask yourself if that is not a miserable and unhappy wretch? I spend most of my days joyless and friendless, our reading circle has died a voluntary death.” – Franz Schubert (Letter to Leopold Kupelwieser, 31. 3. 1824.)

 

Џон Китс: „Ода јесени“

Charles Brown, Portrait of John Keats, 1819.

OДА ЈЕСЕНИ

Доба магле, доба берићета штедра,
друго зрелог сунца омиљена ти,
да скупа блаженством испуните недра
лози око сламног крова што се сви:
да јабуке погну маховином гране
обрасле, да сочност у плоду се стиче;
да крупњају тикве, лешник летораст
да зајезгра слатко, и да стално ниче
позно цвеће, да би пчеле ужурбане
помислиле да ће вечно трајат дане
топло лето што им пуни саћа сласт.

И ко те не виде у обиљу твоме?
Понекад пронаћи може тебе свет
где нехајно седиш на гувну житноме
док ти вејалица вије власи сплет;
ил на непожњетој бразди, српа вита
штедећ уплетено цвеће са свих страна,
где мирисом булки опијена сниш;
каткад где пабирчиш, пољем поносита,
прелазећи поток, класјем овенчана;
ил где уз муљачу јабука, стишана,
сатима над самотоком бдиш.

Где су сад пролећа песме занесене?
Ал ти свој склад имаш, не мисли на њих:
Док нежну смрт дана облаци румене
а стрништа одсјај ружичаст и тих,
тада тугованка комараца лака
над врбама лебди, час јаче час тише,
по том како ветрић живне или мре;
и крупна већ јагњад блеје с брежуљака:
цврче из живица попци што се скрише,
црвендаћ из врта звиждуће све више,
цвркутаво јато ласта небом гре.

Енглески песник Џон Китс рођен је 31. октобра 1795. године. Писање о њему и управо наведеној песми уклапа се у серију текстова које сам написала поводом годишњег доба у коме смо, али оно истовремено може бити и скроман начин обележавања песниковог рођења. Китс се својим тематским одабиром придружује Шопену, Флоберу, Гримшоу, текст о њему може бити у вези са текстовима о хербаријумима, фотографијама Михала Мозолевског, композицијама Антонија Вивалдија, Арчимболдовим портретима.

Ода Јесени написана је 1819. године, исте године када су настале и друге познате Китсове оде – Ода меланхолији, Ода грчкој урни, Ода славују, Ода Психи, Ода индоленцији. Оно што ову песму одваја од других књижевних дела сличне тематике јесте одустајање од поимања јесењег пејсажа као „меланхолије у огледалу“. Читајући Китсову, песму пред собом видимо пуну корпу воћа, јесење плодове у једром зрењу боја и сокова. Афирмација чула укуса никада није била истакнутија у европској поезији.

Набрајање јесењих плодова – јабука, тикви, лешника – затим јесењег цвећа, класја, врба, одлазећих јата постепено је градирање опсервација које воде од рога изобиља ка увенућу. И баш као што је све у овој песми, по речима Камил Паље, „чулни водопад“, тако се и у смеру воде одвија природин циклус током доба јесени – од пуне зрелости, од једрих плодова до пада истих са дрвета где ће трунути отровани влагом земље. Фотографије на које сам наишла подсетиле су ме на ову песму, на бескрајну неумољивост идеализације и пејсаж којим сам дуго била окружена.

Цитат:

Џон Китс, „Ода јесени“, превео Владета Кошутић, у: Песништво европског романтизма, Просвета, Београд, 1968, стр. 127.

Путник Русо

Тема овог текста биће Русоово жанровски тешко одредиво дело Сањарије усамљеног шетача. Збирка есеја, дневнички запис, наставак Исповести? Сањарије усамљеног читача провоцирају својом жанровском недефинисаношћу.

Русоова дела обележила су мисао и књижевност 18. века, инспирисала су на политичком, етичком, филозофском, педагошком и књижевном плану. Русо политичке иницијаторе француске револуције инспирише Друштвеним уговором, Јулија или Нова Елоиза његов је одговор на Ричардсонове епистоларне романе и парадигма је сентименталног романа, Исповести су пишчев „аутопортрет“, а Сањарије сведочанство о обожавању природе, самоће, тишине и изолације.

Русо инсистра на повратку природи, на предцивилизацијску природност и неисквареност. Он доприноси популаризацији институције образовног путовања – сам је препешачио Алпе. Његове јунакиње идеал су природног и парадигме јунакиња сентименталних романа које ће послужити као узор и предложак за многе друге јунакиње каснијих романа – мадам де Турвел Шодерлоа Лаклоа (Опасне везе), госпођу Ренал Стендала (Црвено и црно), госпођу Арну Гистава Флобера (Сентиментално образовање), Татјану Ларину Алесандра Сергејевича Пушкина (Оњегин).

Од Монтења и Паскала, па све до Русоа, француску књижевност одликовала су дела која бисмо могли назвати „аутобиографске апологије“. Оне подразумевају, не изношење чињеничних детаља о сопственом животу, већ самопосматрање кроз романсирану или поетску призму. Русо је мизантроп који воли људе кроз идеал који је сам створио о њима, идеал који је неостварив, стога, изневерени појединац се повлачи у изолацију. Бежећи од људи, он заклон налази у природи. Русо није пантеиста, он се не изједначава као Вордсворт са најмањом травком око себе, нити појми себе као сићушни део веће целине. Природно окружење за њега је простор утехе.

Узор свих каснијих бунтовника кроз историју – од шездесетосмаша па до данашњих сквотера – Русо је присталица идеје да је човек добро биће које накнадно бива искварено цивилизацијом, друштвеним и социјалним приликама које га окружују. Човек се рађа добар, али је то последњи пут када  бива такав сматра Русо. Маркиз де Сад својим деловањем, размишљањима и идејама, пародира Русоа. Његова Јулија пародичан је одговор на Русоово истоимено дело.

Осамнаести век, „век слободе“, наопако је усмерио своје идеале, преокренувши их у ноћну мору. Слобода је неостварива илузија која се најлакше осваја на барикадама. Шта је са слободом од тела, телесности, од природе којом смо условљени? Уметност осамнаестог века препуна је дионисијских садржаја обликованих и представљених кроз аполонијску форму. Ирационално, садизам, кошмари, перверзије појављују се као теме уметности готских романа, маркиза де Сада, Хајнриха Фислија, Вилијама Блејка и Франсиска Гоје. За њих, слобода је нови затвор. Освојивши је, шта да чине са њом?

Либертени доминирају француским књижевним и друштвеним животом крајем осамнаестог века. Виконт де Валмон, јунак романа Опасне везе, најпознатији је либертен, неодољиви, пакосни, бескрупулозни заводник. У руској књижевности најпознатији либертен је Евгеније Оњегин. Маркиз де Сад неке од својих најпознатијих романа пише у истој декади када и Вордсворт пише неке од песама које ће се наћи у Лирским баладама. То је само један у низу примера двоструких  духовних токова и тенденција доба. Русо својим делом и идејама чини само једну страну лица.

Француско племство слика је декаденције, покварености, извитоперења основних етичких начела, слика свега онога што по Русоу, директном инспиратору револуције, стоји насупрот природном. Садова дела и поједини Фислијеви цртежи сведоче о темама  које се односе на перверзну сексуалност и уживање у свирепости. Уметност осамнаестог века и доба просветитељства обилује елементима који немају нимало везе са просвећеношћу. Гојино сликарство у једном периоду „отргло се контроли“. Портрете племства сменили су прикази ужаса рата, личних несрећа и фрустрација. Идеализација антике смењена је наглашавањем  епизода насиља и деструкције. Исто је и са темама преузетим из митова.

Неокласицистичка уметност ствара се упоредо са проторомантичарском. Субјективна интима уметника бива разоткривена – налазимо да је била огољено сирова, кошмарна, пуна сујеверја, страха, сексуалних фантазија, ирационалног и необјашњивог. Гоја, Блејк, Фисли, Жак-Луј Давид парадигматични су сликари друге половине осамнаестог  века у чијем се стваралаштву уочавају супротстављени и парадоксални елементи. Уметници доба просветитељства заправо су први  романтичари. Романтизам и просветитељство не треба посматрати одвојено. У питању су „дневна“ и „ноћна“ страна истог ума.

Јунакиње романа маркиза де Сада предложак су за сваку каснију романтичарску „лепу даму без милости“, али су и пародија јунакиња сентименталних романа. Уживање у свирепсти кроз понижење и презир тела представља  уживање у презиру духа у веку „светлости“, веку новог, постренесансног открића човека који је коначно раскинуо окове цркве и догматичних учења. Раскидању тих окова највише доприноси развој науке. Човек осамнаестог века, наг попут Блејковог Албиона, еманира из себе светлост која више није ван њега, већ  му је инхерентна. Али, као и свака светлост, тако и ова подразумева сенку.

Подржавање насиља  филозофска је провокација. Русоово гађење над цивилизацијом и „исквареним“ човеком подстакнуто је „дефоовским“ типом људи којим његово доба обилује. Данијел Дефо уводи у књижевност нов тип јунака. Мол Фландерс и Робинзон Крусо симболизују рађање модерног капитализма, себичност, самодовољност, отуђење. Русо предвиђа експанзију таквих карактерних особина услед цивилизацијског терора, стога, он на личном плану спроводи повратак природи, једноставности, неискварености, детињству.

Русо први отвара поглавље, боље је можда рећи моду, одлазака и напуштања града. Назив дела које је у фокусу овог текста сугерише јунака шетача коме је природно окружење простор за контемплацију, сањарење и бег. Сањаријама он наставља са потрагом за одговором на кључно питање – ко сам ја? За Русоа слика природе је полазиште за размишљања, не о самој природи и њеним појавама, већ о себи. Наш јунак је прави проторомантичаарски херој, егоцентрик кога природа увек враћа њему самом.

Русоове сањарије, размишљања и асоцијације нису непосредно пренете на папир у току његових шетњи. Оне су, као и у случају слика пејсажа, настајале у радној соби, оне су накнадна размишљања и сећања. Уметност не настаје спонтано. Непосредност и спонтаност битна су одлика доживљаја природе, али не и писања о њој. Русо се кроз шетње препушта пасивности сањарења које је за његове картезијанске савременике била безвредна делатност која би дозвољавала машти да се расплине и бави мислима које су без чврстог упориишта у стварности. Сањарење не подразумева ни физичку ни духовну активност. У тренутку сањарења, Путник је пасивни посматрач, али у моменту артикулације својих сањарија, Путников дух бива пробуђен и активан. Стога, има разлике између сањарија у природи и прича(ња) о сањаријама.

За великог путника и  луталицу, неуморног шетача какав је био Русо, кретање је последица унутрашњег немира, али и начин да се он савлада. Све што је ван његовог бића, ван сфере субјективног, није му битно уколико није подстицај за размишљање о себи. Ту долазимо до разлика између Русоовог и Вордсвортовог поимања природе. Обојица јој се враћају обожавајући изолацију коју им допушта. Русоа природа подстиче да се још једном врати себи док Вордсворта природа подстиче, не да размишља о себи, већ да њу проблематизује. Вордсворт себе доживљава као нераздвојиви део Природе, као фрагмент веће целине којом хода и коју посматара. Он себе поима у заједништву са Природом, као њен неодвојиви део. Према Русоу, природа без њега не постоји, он се изједначава са њом наглашавајући поларитет који између њих постоји.

Никада нисам толико мислио, толико постојао, толико био свој, ако тако смем да кажем, као док сам путовао сам и пешице. Ходање на неки начин подстиче и оживљава и идеје: готово да не могу ни да мислим када стојим у месту; потрбно је да моје тело буде у покрету да би покренуло мој дух. Поглед на поља, пријатни призори који се ређају један за другим, чист ваздух, добар апетит, здравље које стичем ходајући, слобода птице, удаљеност од свега што ме чини зависним, од свега што ме подсећа на мој положај, све то ослобађа моју душу, даје већу смелост мојим мислима, баца ме на неки други начин у огромни свет бића која могу да спајам, да бирам, да присвајам по сопственом нахођењу и без страха. Господарим читавом природом; лутајући од предмета до предмета, моје се срце спаја, поистовећује се онима који му се допадају, окружују се дражесним сликама, опија надасве пријатним осећањима.

Кретање воде која покреће Путников чамац мотив је који се јавља на неколико места у књижевности романтизма. Шум таласа и кретање воде подстицајни су за размишљања Путника који на средини језера лежи у чамцу и ужива обамрлих чула у благом таласању. То је уједно и сцена која се јавља у  Русоовим делима, у Вордсвортовом Прелудију и у роману Франкенштајн  Мери Шели. Природа се креће кроз своје Путнике исто колико и они кроз њу. Русо пише:

…искрао бих се док смо још били за столом, ускакао у чамац, одвезао се, када је вода била мирна, до средине језера и ту, испружен колико сам дуг, очију упртих у небо, пуштао да ме вода лагано носи и заноси, каткад и више часова, удубљен у хиљаду неразговетних али чаробних сањарија, без икаквог одређеног или постојаног предмета, али за мене неупоредиво привлачнијих од свега што људи називају задовољствима живота…уживао бих у томе да ппловим дуж зелених обала острва чија су ме прозирна вода и свежа сеновитост често мамиле на купање. Али најчешће бих отпловио од великог до малог острва, где бих се искрцао и проводио подне каткад у већ утврђеним шетњама.

Као Русо и Вордсворт, тако је и Франкенштајн своја чула поништавао лежећи у чамцу на средини језера. Франкенштајн, још један бегунац романтизма, гоњен немирима услед кривице и кајања, жели исто што и Русо – бег од људи и самоћу. Ево цитата из романа Мери Шели који би био подударан са предходно цитираним одломком из Русоовог дела:

Често бих када би остали чланови породице отишли на спавање узимао чамац и проводио на води много часова. Понекад ме је, кад бих разапео једра, носио ветар; а понекад сам, довеславши до средине језера, пуштао чамац да плови како хоће и предавао се својим тужним размишљањима.

Русо представља сву каснију парадоксалност романтичарских хероја. Романтичарски јунак се свесно дистанцира од друштва у својој нарцистичкој самодовољности, истовремено жалећи због немогућности да се уклопи у заједницу. Недодирљивост истовремено привлачи и одбија, у томе је још једна парадоксалност која се за њих везује. Цела Прва шетња заправо је ламент, жаљење због презрености и одбачености од стране других људи.

Најзад сам, ето, сам на земљи. Немам више ни брата, ни  ближњега, ни пријатеља – никога, осим себе. Најдружељубивији и најблагодарнији међу њудима био је једнодушно прогнан из њиховог друштва. У својој савршеној мржњи они су тражили муке које би биле најокрутније за моју осетљиву душу и грубо су прекинули све споне које су ме за њих везивале. А ја сам људе могао да волим упркос њима. Од моје љубави могли су да побегну само престајући да буду људи. Најзад су за мене само странци, незнанци – ништавни, јер су сами тако хтели. Али одвојен од људи и од свега, шта сам заправо? Преостаје ми још то да испитам.

Русо својим делом исписује истовремено апологију и ламент сваког будућег Путника.

Искуство ми је тако показало да је извор истинске среће у нама самима и да људи не могу да учине несрећним онога ко одиста жели да буде срећан. Усхићења, заносе које сам понекад осећао шетајући тако сам, дуговао сам, дакле, својим прогонитељима, да њих није било, никада не бих открио ни упознао блага која носим у себи.

Цитати:

Жан-Жак Русо, Сањарије усамљеног шетача, превела Мира Вуковић, Култура, Београд, 1984.

Мери Шели, Франкенштајн, превела Маја Пантић, Чаробна књига, Београд, 2004.

Путник Хитклиф

Оркански висови, једино дело Емили Бронте, готска је поема у прози. Дуго већ, по речима Владиславе Гордић-Петковић, овај роман има завидну читалачку и критичку репутацију захваљујући „готово неодрживој позицији на тромеђи трагедије освете, бајке и грађанског романа“. Двојност, као једна од главних одлика дела, огледа се кроз представљање митске симболике у конкретном, јасно дефинисаном социјалном и класном оквиру који је рам за слику сукоба добра и зла, љубави и мржње, али и два различита заплета – првог који подразумева бескомпромисно поистовећивање са вољеним бићем и другог који се односи на наредну генерацију која је одабрала пут зрелости и прихватања разлика.

У роману је посебно изражена опозиција између колриџовског и вордсвортовског виђења природе. Она се огледа у разлици која постоји између идиличне слике природе и природе сабласног „готског“ изгледа. Разлика између два супротстављена вида поимања природе у енглеској романтичарској традицији огледа се и у изгледу имања две породице – Ерншових и Линтонових. Колриџовска слика природе која доминира на имању Ерншових, са свим својим дионисијским тенденцијама, супротстављена је слици природе која доминира мирним, уређеним вртом Линтонових, „Трешкрос Греинџом“.

У питању је опозиција истинске и створене природе, опозиција огромног, изолованог имања које нема ограде и строго уређеног и омеђеног врта. Величине имања сведоче о снази и количини емоција које ће јунаке походити. То је семантички потенцијал природе у овом делу. Две супротстављене природе нису помирљиве – Кетрин Ерншо умире. Огромност свога имања она носи са собом, а оно подразумева огромност и дивљину емоција, али и Хитклифа, њеног двојника са којим је заједно стопљена у слику природе којом је од рођења окружена. Врт Линтонових узак је за титанизам „Орканских висова“.

Хитклиф, најупечатљивији јунак дела, у хронолошком смислу последњи је бајроновски јунак који у себе инкорпорира и одлике шекспировског подмуклог негативца. Мрачни, сурови ликови романа слика су мрачне и сурове природе којом су окружени. Атмосфера зловоље, уклетости и безнадежне самоће вије се над имањем Ерншових. Романтизам тематизује инцест, забрањену љубав која се као таква чини још привлачнијом. У романтизму, када је мотив инцеста у питању, никада није реч о сексуалном, већ о духовном спајању и заједништву. Два бића се идентификују, једно у другом виде и воле заправо себе. Хитклиф и Кетрин чине једно биће, солипсистичко и дивље. Они су деца свога поднебља, самодовољни и необуздани, баш као и ветрови којима су окружени.

Централна тема романа је страсна узајамна љубав и привлачност између Кетрин Ерншо и необузданог, окрутног бића природе, луталице Хитклифа који пореклом води од Цигана. Такво порекло сугерише стална кретања, луталаштво, немиран и страстан дух. Тему Цигана и њихових већ наведених одлика обрађује и Александар Сергејевич Пушкин у својој поеми Цигани.

У роману Оркански висови осећања јунака су попут  брзих и узбурканих вртлога ветра који се помиње у наслову дела. Ветрови сугеришу сталну динамику и промену, али и неукротиву силу и снагу. Јунаци су попут пустих, паганских, друидских предела по којима шибају ветрови дарујући им енергију која их покреће, али и уништава. У “лировском” пределу, под сивим, тамниим небом, нема живота. Предео око имања Ерншових је празан, пуст и усамљен. О ту празнину одзвањају титански јауци ветрова. Суровост, бруталност, насиље емоција јунака одговарају пределима којима се они крећу, имању на коме одрастају.

Сам назив романа звучи снажно, поетски и сугестивно. Пејсаж Орканских висова чине пуста брда и узвишице, каменити предели са понекиим усахлим дрветом које је попут окамењене Менаде. Насупрот имању Ерншових налази се имање Линтонових. Изглед природног окружења у којима две породице живе има значењску функцију којом се карактерише сам статус породице и однос према спољном свету. Имање Линтонових је попут љупког ботичелијевско-фрагонаровског врта. Однос природе на имању Ерншових и на имању Линтонових, однос је природног и створеног. Врт није природа, врт је уметничко дело направљено од припитомљених облика природе. Природа је човеку дозволила да се на једном малом простору поигра кроз облике и форме са њеним, изворно грубим и недорађеним формама. Кроз слику врта човек је за себе створио микро и псеудо  природу, она као таква је безбедна и питома, не може га угрозити.

Хитклиф је уклети бајроновски љубавник. Осветник, зао, супериорно интелигентан и у својој злоћи неодољиво привлачан. Хитклиф је типичан негативни јунак. Изневерен, после Кетринине удаје за Едгара Линтона, он напушта предео у коме је одрастао и креће на путовања о којима читаоци не  бивају детаљније обавештени. Његове активности, као и земље по којима је путовао, остају нам  непознаница.

Природа живи кроз своје јунаке, они су станиште за њене окршаје. „Природа заиста чини позадину овога  романа, али то је природа у смислу бурне мужевне силе, а не природа плодности и обнављања живота.“ пише Камил Паља. Ветрови који дувају око имања Ерншових хладни су, окрутни, бесполодни, они су звук страсти које вежу Хитклифа и Кетрин. Љубав у романтизму увек има уништитељску компоненту, Ерос и Танатос истовремено се призивају. Несталност ветра несталност је Кетрининих инфантилних емоција. Агресивна снага ветра снага је Хиткифове воље.

Поред инцеста, роман тематизује и мотив двојника који је чест у делима романтичарске књижевности. У роману Оркански висови двојништво је двоструко. Хитклифов двојник је Кетрин. Кетринин двојник је Хитклиф. Камил Паља у делу Сексуалне персоне наводи да су Хитклиф и Кетрин двојници који се разлиикују једино по полу.

Хитклиф нема однос идентификације са сликом природе која га окружује,  он не тежи пантеистичком стапању са њом. Једино ауторка дела имплицитно сугерише да слика природе која окружује јунаке има више значење од тек пуке дескрипције, а ни она није честа. Ниједан од јунака романа себе не одређује у односу на слику природе, нити према њој има однос као према сопственом огледалу. Чини се да ауторка идентификује своје јунаке са пределом који их окружује, а не јунаци сами себе.

Кетрин свуда са собом носи дивљину и суровост поднебља на коме је одрастала, стога је врт Линтонових форма која угрожава садржај који она доноси са собом. На хармоничност и уређеност, њена нарав, дивља и дионисијски необуздана, није навикла. Њена природа одупире се форми у коју  бива спутана. Суровост и окрутност нису само Хитклифове особине већ подједнако и Кетринине. Русоистички сензибилитет бива надјачан романтичарским мазохизмом – аутодеструкција је принцип по коме подједнако делују и човек и природа. Природа оно што унутар себе уништи има могућност и да обнови, али човек нема ту привилегију. Аутоагресија јунака у овом роману, као и агресија јунака према другим јунацима, евидентна је и огледа се у начину смрти оба главна јунака. И Кетрин и Хитклиф умиру под нејасним околностима. Заправо, обоје извршавају самоубиство – хтонске силе сирове природе сме себе прождиру. Опет долазимо до мотива уробороса.

У Орканским висовима смрт није претстављена као спокојан, већ као кошмаран сан. То искуство сведочи Локвуд. Њега из сна буди ударање нечега о прозор. Уместо грана , он види руке Кетрин Ерншо која му се јавља у обличју духа,  она га моли да је пусти да уђе, каже му да је изгубљена у пустари. Иако Локвуд њену руку рањава трљајући је о поломљено стакло прозора, а све у циљу своје одбране и ослобођења, Кетрин не одустаје, јадикује – већ двадесет година душа јој немирна и усамљена лута.

Камил Паља поводом двосмислених пејсажа Орканских висова пише:

Овај непријатељски пејсаж ‘суморних ветрова и олујних северних облака’ је ремек-дело овог романа. Зима на Орканским висовима засењује и превазилази лето. У томе је најзначајније одступање Бронтеове у односу на остала дела развијеног романтизма у којима природа, чак и у свом  најбурнијем облику, обично представља неисцрпан зденац плодности.

Хитклиф својиим изгледом подсећана на дрво, на њега и птице желе да слете, духовито наглашава Нели Дин. Хитклиф је персонификација предела којим је окружен, он је портрет дивље и нетакнуте природе која раздражљиво реагује на сваки спољни упад . Хитклиф  – име у коме су садржани облици одговарајући јунаковом карактеру, а карактер је човеку судбина, у то нема сумње. Heath – ледина, пустара, cliff – литица.

У тексту Алегорија погрешног читања Владислава Гордић-Петковић пише још и да:

Демонски љубавник и немилосрдни осветник Хитклиф опстаје захваљујући читаочевом предубеђењу да се богатство људске природе може исказати у крајње неочекиваним, разорним противречностима. Синтетишући у њему бајроновског уклетог хероја и шекспировског подмуклог негативца, Бронтеова ствара мајстора демонске акције и демонске реторике. Много ближи трагичкој прекомерености него романескној уверљивости, овако конципиран јунак успева да нас увери у немогуће и неодрживо – у моћ љубави да укине сва остала осећања и да као противтежу обожавања једног бића створи мржњу према целом свету.

Хитклиф, величанствени проклетник  умире сам као змија која сама собом бива заштићена, али и поједена – баш као и Кетрин, његова двојница. Потпуна самоокренутост, изолација, затварање себе зидовима сопственог тела јесте уроборос – симбол сваког романтичарског јунака.

Цитати:

Камил Паља, Сексуалне персоне – уметност и декаденција од Нефертите до Емили Дикинсон, превела Александра Чабраја, Цептер, Београд, 2001.

Владислава Гордић-Петковић, „Алегорија погрешног читања“, у: Политика, април 2005.

Путник Франкенштајн

Роман Франкенштајн, дело готског жанра, Мери Шели пише 1818. године, исте године када настаје и Фридрихова слика Путник у мору магле и када Џорџ Гордон Бајрон пише Дон Жуана. Романтизам је на врхунцу.

Готски роман идеализује доба витештва, специфично третира просторе у којима се одвијају догађаји, глорификује рушевине. Доба средњег века упућује на давно и далеко, бескрајно и бесконачно, категорије које се уклапају у полазишта романтичарских идеализација. Простори у готским романима имају семантичку функцију, својим изгледом нарушавају класичан канон симетрије упућујући тако и на осећања главних јунака. Романтичари обожавају рушевине, остатке античких грађевина, фрагменте времена. Они им се не диве са становишта некадашње симетрије, уређености, јединства целине и делова, некадашњих складних пропорција. Рушевине драже машту посматрача, оне теже обнови путем афирмације имагинације посматрача.

Готске грађевине немају пуно везе са архитектуром готике и романике, у питању је слободна интерпретација и идеализација прошлости. Готске грађевине, простори у којима се одвија радња неког готског романа, нису цркве већ замкови. Ентеријер којим се јунак креће, његово је огледало. Готска архитектура праћена је “готском геологијом“ и “готском психологијом“.

Мери Шели, баш као и касније Едгар Алан По, полази од традицијом већ датих одлика готског жанра, али се задржава само на појединим елементима истих. Оно што одваја роман Мери Шели у односу на друге готске романе јесте главни јунак који је представљен као парадигма романтичарске фаустовско-прометејске фигуре, јунак  који је преузео прерогативе Творца, јунак који је гоњен, противречан, истовремено стваралац и уништитељ. Његово име је Виктор Франкенштајн (какво сугестивно и иронично име!)

Франкенштајн жели да створи живот, не онако како је то Природа поставила као могућност дату човеку, већ на други начин, на начин научника и уметника иствремено. Он не ствара ex nihilo већ полази од постојеће материје којој даје ново обличје. Од  неживих делова људског тела створио је ружну целину, безимено створење које је одмах по стварању одбацио.

Франкенштајн је дете просветитељства, он верује у моћ науке и разума. Његово огледало, својеврстан аутопортрет, али и портрет епохе, јесте гротескно лице наказног џиновског створења које је налик портрету Доријана Греја – огледало је наказности, не сопствених, већ моралних особености човека који га је створио. Светлост разума у  прејаком сјају изгара и окреће се ноћној страни, својој сенци.

Честа је, али не и безазлена грешка коју многи чине при именовању створења. Многи наказно створење зову Франкенштајн заборављајући да је то име његовог творца. Забуна делује забавно, али није случајна. Идентификација полази од именовања, а Франкенштајново створење нема име. На тај начин одузета му је било каква могућност потврђивања аутентичности. Мотив двојника је чест у романтизму. Франкенштајн више пута сам себе назива чудовиштем, чудовиште некада називамо именом његовог творца. Створење је на неприродан начин створено биће, оно је артифицијално и страно. Однос научника и створења јесте однос бога и човека, уметника и дела. Зато и није случајан цитат на насловној страни првог издања дела:

Did I request thee, Maker, from my clay
To mould me man? Did I solicit thee
From darkness to promote me? –

Увиђајући да је прекорачио границу коју је Природа  одредила човеку, јунак бива прогоњен сопственом савешћу, али и створењем које жели освету. Уметник одбацује своје дело препознавши у њему истовремено сопствену генијалност и моралну наказност. Франкенштајн је persona. Он је маска чудовишта, и обрнуто, чудовиште је маска свога творца. Знање је један од путева ка освајању слободе, кључне речи 18. века – Виктор Франкенштајн га злоупотрељава. На Франкенштајновом примеру изнова се поставља питање да ли је човек спреман да поднесе терет слободе. Франкенштајн је уметник и научник – alter Deus, део оне силе која  тежи добру, али парадоксално – чини зло. Доба просветитељства истовремено достиже врхунац дивљења идеалу човека, али и врхунац извитоперености човека, о чему сведоче историјске прилике доба. Идеали Француске револуције нису остварени, борба за слободу, једнакост и братство завршила се терором. Гиљотина, справа која је одсецала главу, део тела који прво доводимо у везу са разумом, била је главно средство борбе револуционара.

Дело има особену композицију и специфичну нарацију. У роману постоје три приповедача – Франкенштајн, Волтон и чудовиште. Детаље приче сазнајемо посредством  Волтона коме Франкенштајн прича своју повест, али му и препричава шта  му је створење испричало при њиховим сусретима. Читаоци посредством Франкенштајна сазнају за доживљаје и патње његовог створења, за  сусрете са породицом де Ласеј и књигама које је читао.

После ауторкиног предговора следи пролог који се састоји од четри писма која Роберт Волтон шаље својој сестри. Франкенштајнова прича одвија се од првог до једанаестог поглавља, а од једанаестог до седамнаестог Франкенштајн износи причу створења, од седамнаестог до двадесетчетвртог поглавља Франкенштајн наставља своју  причу, затим следи епилог – Волтоново писмо којим се обраћа својој сести и посредством кога сазнајемо завршетак догађаја, Франкенштајнову смрт и Волтонов сусрет са чудовиштем.

Франкенштајнов и Клервалов пут од Швајцарске до Шкотске картографски је прецизно предочен тако да од осамнаестог поглавња роман поприма карактеристике путописа. На том путу исти предели остављаће различите утиске на путнике. Франкенштајн опхрван својом несрећом другачије види пределе пред собом у односу на ведрог Клервала који занесен лепотом природе цитира Вордсворта при предочавању својих утисака. Од Женеве, Франкенштајна пут води до Стразбура где му се  придружује Клервал, заједно потом плове Рајном ка Ротердаму одакле путују за Енглеску. На путу од Лондона ка Шкотској обилазе Виндзор, Оксфорд, Метлок, Камберленска језера, Едимбург и Перт где се пријатељи и растају. Виктор тада одлучује да свом створењу придружи још једно створење супротног пола како би имао пријатеља и сапутника. Како тај експеримент не успева прогон који чудовиште спроводи над својим творцем постаје још упорнији.

Сва тројица поменутих јунака путници су кроз различите пределе у чијем окружењу осећају благостање. Волтон је, баш као и створење, Франкенштајнов двојник. Волтон је ухо за Франкенштајнову животну причу, његов основни животни покретач јесте амбиција за досезањем циља који нико пре њега није остварио, амбиција која на крају бива обуздана и поучена Франкенштајновим искуством.

Разлика између природног и створеног која је у роману наглашена огледа се и кроз просторе којима се Франкенштајн креће. Два основна простора главног јунака су лабораторија и природа. Јунак тренутке анксиозности проживљава у затвореном простору, у свом “атељеу”, лабораторији смештеној на тавану  куће у којој ствара. Вештачка творевина настала је у (вештачком) затвореном простору. Док ствара, Франкенштајнов поглед на спољашњи свет пресецају затворени прозори. Током “креативног процеса” јунак је двоструко удаљен од природног –  кроз физичку изолацију и кроз сопствени експеримент. Он, користећи се мртвим, ампутираним деловима људског тела, ревитализује оно што је сама природа одбацила. Алпске пределе и лепоте Женевског језера, Франкенштајн замењује таванима, гробницама и мртвачницама. Повлашћени простор уметника, атеље, место је лепих предмета и бића. То није случај са Франкенштајновим атељеом – лабораторијом.

У усамљеној одаји, или боље, ћелији,  на врху куће, одвојеној од осталих соба степеницама и галеријама, имао сам радионицу свог гнусног стварања […. ] Летњи месеци су прошли док сам био обузет, срцем и душом, тим радом. Било је то најлепше доба године; никада поља нису дала обилнију жетву нити су виногради пружили богатију бербу – али моје очи су биле неосетљиве за чари природе …. Зима, пролеће и лето прођоше ми у раду; али ја нисам посматрао цветање биљака ни развој лишћа – што ми је раније увек доносило највеће уживање – толико сам био обузет својим радом.

Ако је Волтон сходно својим циљевима Франкенштајнов двојник, онда је Хенри Клервал, Франкенштајнов најбољи пријатељ, његова опозиција. Реч коју Франкенштајн најчешче користи синоним је за доба чији је он репрезентативни представник. У питању је реч напред. Она се односи на стварање:

… али ја ћу постићи још више, много више; ступајући већ обележеним стазама, ја ћу искрчити нов пут, испитати непознате силе и објаснити најдубље тајне стварања.

…и на путовање:

Нико не може замислити разноликост осећања која су ме терала напред, као ураган, у оном првом одушевљењу успехом. Живот и смрт изгледали су ми као идеалне границе које ћу ја први пробити, и излити бујицу светла у наш мрачни свет. Нова врста ће ме благосиљати као свог творца и као свој извор; многа срећна и дивна створења свој настанак ће дуговатии мени.

Као и у случају других јунака дела романтичарске књижевности, и Франкенштајн своја расположења поистовећује са расположењима природе. Слика природе је јунаково, све што је ван њега има облик какав формира његова имагинација. Однос Путника и природе, однос је уметника и аутопортрета.

Франкенштајн у делиријуму јури пут алпских узаних стаза, ка врховима. Олуја, убрзано кретање ветра и кише, својом динамиком покрећу и друге појавне облике природе да из своје статичности пређу у дивља кретања која постају претећа по Путника чија воља тек тада бива оснажена.

Олуја се изгледа нагло приближавала, па сам се, када сам пристао, попео на једно брдашце да бих посматрао њен напредак. Долазила је; небо се наоблачило и ускоро сам осетио кишу како полако пада крупним капима, али се убрзо појачавала. Напустио сам то место и пошао даље, иако су се мрак и олуја сваког тренутка појачавали и гром је, са страшним треском, пукао изнад моје главе […] снажан бљесак муње засенио ми је очи, осветљавајући језеро тако да је личило на огромну ватрену плочу […] Док сам гледао олују, тако лепу па ипак застрашујућу, ишао сам даље брзим кораком. Тај величанствени рат на небу снажнио ми је дух;

Узвишени призори носе са собом опасност, а oна прија Путнику. У њој он проналази оно што ће филозофи називати негативно задовољство.

Стрме падине огромних планина биле су испред мене, ледени зид глечера висио је нада мном, неколико сломљених борова је било разбацано унаоколо [… ] Ови узвишени и величанствени призори пружали су ми највећу могућу утеху. Они су ме уздизали над свим скученостима осећања, па иако нису уклонили мој бол, савладали су га и стишали.

Узвишени призори нису реална појава, они су последица игре ума и уобразиље. Узвишеност се одликује безграничношћу, квантитетом, негативним задовољством. Узвишено не постоји у чулној форми. Имануел Кант у Критици моћи суђења пише: “За лепо у природи морамо да тражимо неки основ изван нас, док основ за узвишено можемо тражити једино у нама.” Промена места, динамично кретање кроз просторе препуне опасности на Путника делује умирујуће.

Понекад сам могао да изађем на крај са суморним очајањем које ме је обузимало; али понекад ме је вихор страсти терао да у телесном кретању и промени места потражим неко олакшање од неподношљивих осећаја. У једном таквом нападу изненада сам напустио кућу и упутио се у оближње долине, у жељи да величанственост и непролазности ових предела заборавим на себе […] ја сам био пропао – али ништа се није променило у оним дивљим, трајним пределима.

Кроз призоре бола, патње, страха, истовременог заноса и  одушевљења, Путник доживљава катарзу. Франкенштајново одушевљење сликама природних појава не проширује његово сазнање о њима, већ утисак о природи као врхунској уметности. Слика природе је узвишена јер је утисак о њеној величанствености независтан од сваког другог поређења. Кант пише:

Снажне стене које висе над нама и које нам тако рећи прете, олујни облаци који наилазе са муњама и громовима, вулкани у својој разорној силини, оркани са својом пустоши која остаје после њих, безгранични океан захваћен буром у својој помами, неки високи водопад бујне реке и слично, све те појаве претварају нашу моћ одупирања,  у поређењу са својом силином, у безначајну маленкост. Међутим, ако се само налазимо у сигурности од њих, њихов нам изглед постаје утолико привлачнији уколико је страшнији; и ми те предмете радо називамо узвишенима.

Франкенштајн, као и сваки стваралац, има комплекс величине, стога, његово створење је џиновско, а  пажња његовог ока усмерена је на огромне природне облике – огромне планине, огромне глечере, огромну река, итд.. Велико, огромно, везује се за природу; џиновско, које својим границама превазилази велико, везује се за вештачко, за створено. Франкенштајново чудовиште није велико колико глечер или планина, али одабир придева који Франкенштајн увек употребљава када говори о свом створењу сведочи више о величини амбиције самог научника наго о реалној величини створења. Огромност појавних облика, који својим изгледом прете Путнику, предуслов су за узвишено осећање јединства себе са Природом. Поред Кантовог, занимљиво је и Шопенхауерово запажање о овом феномену.

Природа у бурном комешању светлости са претећим црним олујним облацима, огромне, голе стрмоглаве стене, које својим полетом затварају видике, бучне, пенушаве воде, потпуна пустош, јаук ветра у клисурама. Ту имамо јасну интуицију наше зависности, наше борбе са непријатељском природом, наше у тој борби сломљене воље. Али све док не превлада наша лична невоља, све док останемо у естетској контемплацији, пробија се, кроз слику сломљене воље, поред чистог субјекта сазнања, и непоколебљиво, равнодушно (unconcerned) разазнавање идеје и оних предмета који вољи изгледају претећи и страшни. Осећање узвишеног лежи у самом том контрасту. Утисак је још моћнији када имамо пред очима борбу у великом размеру побуњеничких природних сила, кад нам у споменутом пределу тутњава бујице одузме могућност да сами себе чујемо; или када се налазимо на пучини, кад бура бесни морем, кад се таласи, високи као куће, дижу и спуштају, силовито ударају у стрме стене на обали и шибају пену високо у ваздух. Бура урла, море риче, муње севају из црних облака, а громови надглашују буку мора. Ту се код мирног посматрача таквог призора двојство његове свести најјасније изражава: он се осећа индивидуом, крхком појавом воље, а у исти мах он се осећа као вечни, мирни субјект сазнања.

Франкенштајн је путник кроз ноћ – ноћу путује, ноћу ствара. Духовном свитању предходе фантазмагоричне ноћи стварања. Могућност да из те ноћи исцрпи богатство свог унутрашњег света дата је уметнику као дар, али и проклетство. Хегел пише:

Човек је та ноћ, то празно ништавило које садржи све у својој недељивој једноставности: богатство бескрајног броја представа, слика, од којих  му ниједна не пада на памет, или пак које нису као такве стварно присутне. То је ноћ, нутрина, или присност Природе која овде постоји: чисто-лично-Ја.

Дакле, роман Франкенштајн право је чедо свога доба. Оно не разоткрива само идеале 18. века који су у емпирији били преокренути и порекнути, већ је и сведочанство, својеврсна аутопоетичка константа, алегорија самог романтизма и његовог схватања уметника. Истина је да “ноћ разума ствара чудовишта”, али је, такође, истина и да је Блејков Јуризен (Your Reason) окрутан бог. Читаво дело Вилијама Блејка прожето је (поетским средствима) тражењем одговора на питање о односу уметника и бога, уметника и његовог дела, разума и имагинације. Када разум превлада, ноћ коју Блејк помиње у песми Тигар, ноћ која окружује Њутна и Јуризена, превладаће и, баш као и Виктор Франкенштајн, створиће чудовиште. Франкенштајн, баш као што и сама Мери Шели у предговору свога дела тврди, није тек застрашујућа прича о натприродним околностима и појавама, као што није ни  једино резултат дружења са Шелијем, Бајроном и Полидоријем у вили на Женевском језеру, већ је једна од многих актуелизација онога о чему је њен сународник Вилијам Блејк, две деценије пре ње писао: шта значи бити Уметник (Artist),  какву одговорност са собом носи Стваралац(Creator).

Цитати:

Мери Шели, Франкенштајн, превела Маја Пантић, Чаробна књига, Београд, 2004.

Имануел Кант, Критика моћи суђења, превео Никола Поповић, БИГЗ, Београд, 1991.