Putnika sretoh ja, iz drevnog kraja,
Reče: Bez trupa stoje dvije noge
U pustinji: Pokraj njih s pijeskom spaja
Glava se lica smrskanog, kom stroge
Usnice, zapovjedničkog sjaja,
Kažu da dobro kiparu bje znana
Strast koja iz tih mrtvih stvari sijeva,
Nadživjev dlan i grud što im bje hrana;
Napisano na postolje je cijelo:
Ja Ozimandias sam, kralj kraljeva:
Zavidno, Moćni, gledajte mi djelo!
Ničega drugog nema. Samo bljeska
Oko te silne ruševine bijelo
Prostranstvo pustog beskonačnog pijeska.Preveo Luko Paljetak
Kada govorimo o estetici nedovršenog umetničkog dela, odnosno o estetici fragmenta, bilo da su u pitanju tekstualni ili arhitektonski fragmenti, moramo imati na umu da ta predstavljačka forma zauzima izuzetno mesto u umetnosti romantizma. Estetika nedovršenog – non finito – dugo je prisutna u umetnosti. Nama nije cilj da prikažemo istorijsko pojavljivanje fragmentarnih umetničkih dela već da naglasimo značaj ruševine – kao jedne od mnogobrojnih manifestacija fragmentarnog – za umetnost romantizma. Namerno nedovršeno umetničko delo (pisano, slikano, vajano) i pravu ruševinu, rezultat protoka vremena ili istorijskih okolnosti, treba razlikovati. U romantizmu je arhitektonski fragment, odnosno ruševina, do nas stigla u formi celovitog umetničkog dela. Ruševina je, pre svega, bila prikaz ruševine, prikaz arhitektonskog dela koje je svojim postojanjem upućivalo na daleko i davno, na idealizaciju i na neodređenu čežnju (sehnsucht) za prošlošću, za idealom, za osećanjem koje postoji i traje ali je disperzivno, izmičuće, nepojamno. Ruševina je uvek izmeštena, do nje se putuje, do nje treba stići, njeno posmatranje je rezultat putovanja i potrage. Ruševina bi rezultirala pred putnikom i posmatračem poput božanstva imaginacije, i on bi morao narativno, i to je njen veliki estetski i filozofski značaj, da ju ponovo izgradi. Naracija bi podrazumevala sva tri vremenska aspekta, i prošlost, i sadašnjost, i budućnost. Ruševina, kao manifestacija fragmentarnog, u prikazivanju nije bila sama sebi svrha, niti je ikada bila deskriptivnog karaktera. Ona je bila sam simbol imaginacije i stvaralačkih sposobnosti pojedinca koji je svoje biće odredio kao stvaralačko. Ruševina je u romantizmu recipijentu predstavljena opisom, u književnosti, ili prikazom, u slikarstvu. Međutim, sve te predstave mogle su biti, kao krajnji rezultat, dovršene, iako tematizuju fragmentarno i nedovršeno. Dakle, trebamo razlikovati prikaz i realno postojeću formu. Umetničko delo može sadržati prikaz nedovršenog a da samo bude celovito, zaokruženo i dovršeno u potpunosti. Nasuprot tome, postoje dela koja nisu tematizovala ruševinu, ili neki drugi monumentalni ili drugi fragment ali jesu po sebi bila necelovita, i ta necelovitost retko je bila slučajna. Nedovršena umetnička dela, i to namerno i konceptualno nedovršena, jesu fragmenti, nalik onima Fridriha Šlegela, ili onima kod Puškina, pri kraju knjige, kod opisa Onjeginovih putovanja. Namerno nedovršena umetnička dela, u sferi vizuelnih umetnosti, bili su, na primer, akvareli i skice Konstabla i Tarnera na kojima bi bili neki od veoma eksperimentalnih proučavanja prirodnih procesa, prenetih na papir.
Godina koju smo izdvojili kao značajnu za evropski romantizam bila je 1818. Tom podatku doprinosi i ovaj Šelijev sonet, objavljen 11. januara 1818. u časopisu Examiner. Na istu temu, pesmu sa istim nazivom, napisao je i Šelijev prijatelj, pesnik Horas Smit, koja je objavljena u istom časopisu, mesec dana kasnije.
Egipat je posle Napoleonovog osvajanja iz 1798. postao predmet interesovanja umetnika Evrope. Posle antičke Grčke i antičkog Rima, antički Egipat je treći topos romantičarskog interesovanja. U Šelijevo vreme, pak, Egipat nije bio samo civilizacija prošlosti, već je i njegova sadašnjost bila podsticajna za različite oblike projekcija. Ta sadašnjost, za većinu Evropljana, bila je opisivana rečju Orijent. Bio je to, naravno, jedan izmaštani i nikada kao takav postojeći Orijent, mesto koje na mapi nema jasno definisane granice. Orijent je mogao biti i ondašnji Balkan, ali i Egipat, Alžir, Maroko, Turska. Takođe, značenja koja su u Orijent upisivana bila su, ispostaviće se, projekcija i konstrukt Evropljana.
Rimski istoriograf Diodor sa Sicilije egipatskog faraona Ramzesa II nazvao je Ozimandijas. Ozimandijas je vladao šezdeset i sedam godina civilizacijom starom tri hiljade godina. Bitan podatak za nas je i činjenica da je pesma napisana nešto više od dve godine nakon što su Britanci pobedili Napoleona kod Vaterloa, mesta u Belgiji gde se održala čuvena bitka koju je na jedan sasvim poseban način opisao Stendal u svom romanu Kartuzijanski manastir u Parmi.
Dakle, na čemu smo kod ove pesme, jedne od najpoznatijih Šelijevih poetskih ostvaranje, uz pesme o Meduzi, oblaku i zapadnom vetru? Još jedan njegov putnik, neimenovan i tajanstven, svedoči nam o ravnodušnosti prirode spram onoga što su ljudi stvorili, o prolaznosti vladavine i moći, ali i umetnosti.
Pesmu ćemo prvo pokušati da lociramo u vremenu i prostoru. Gde se dva putnika sreću i ko nam priča o njihovom susretu? Kada se oni sreću? Ne možemo znati ni ko pripoveda ni ko je putnik iz pustinje. Ovde smo na tragu trostruke dubine pripovedanja. Pretpostavljamo da se dva putnika sreću u nekom evropskom gradu. Onaj iz „drevnoga kraja“ priča o svom putovanju (drugi stih). Iz prvog stiha vidimo da je pripovedanje u prvom licu da bi u drugom stihu nepoznati putnik počeo sa opisivanjem spomenika koje vidi u pustinji, opet u prvom licu. On preuzima naraciju i opisuje ruševinu u pustinji: video je dve monumentalne noge, bez trupa i, na pesku, pod njima, glavu koja je smrskana. Usne su i dalje upečatljiv detalj na toj glavi, one, i dalje, odaju „zapovednički sjaj“. Putnik interpretira izgled tih usana, pominjući njihovog skulptora:
Usnice, zapovjedničkog sjaja,
Kažu da dobro kiparu bje znana
Strast koja iz tih mrtvih stvari sijeva
Putnik, naš drugi narator, ističe skulptorovu sposobnost uočavanja karakternih crta portretisanog i veštinu kojom ih je preneo u kamen, zahvaljujući kojoj se, možda, jedino i sećamo tog vladara. Putnik, potom, sa glave prelazi pogledom na postolje na kome stoje dve noge. Na postolju, i tu dolazimo do trećeg pripovedača, koji kao da je glas sa onoga sveta, stoje upisane sledeće reči:
Ja Ozimandias sam, kralj kraljeva:
Zavidno, Moćni, gledajte mi djelo!
Te reči uklesao je umetnik u ime faraona. One stoje kao ironija, kao opora i gorka ironija, jer ništa nije ostalo ni od faraona, ni od njegovog spomenika, ni od vladavine. Ali, ironija se sastoji i u tome što je umetnik, neko sa dna društvene piramide, ističući faraona, zapravo isticao sebe. Jer, na kraju krajeva, o tom faraonu putnik saznaje jedino preko artefakata kulture i umentosti, jedino posredstvom stvaralaštva, posredstvom umentika i njegovog dela. Oni sa dna lestvice sada tako gordo saopštavaju kao što je faraon onda:
Zavidno, Moćni, gledajte mi djelo!
Najzad, i njemu kao da priroda sa svoje strane uspostavlja protivteg i ravnotežu. I taj sloj ironije je značajan. Saznajemo iz poslednja tri stiha da je putnik, pošto je osmotrio trup, glavu i ono što je napisano na postolju pogledao oko sebe i video da
Ničega drugog nema. Samo bljeska
Oko te silne ruševine bijelo
Prostranstvo pustog beskonačnog pijeska.
Putnik je video potpunu pustinju, beskonačno prostranstvo peska. Mi možemo da naslutimo tišinu tog prostora, uz blagi huk vetra koji pomera zrnca. Oko truda, vladarskog i stvaralačkog, uspostavljena je jedna viša hijerarhija, a to je protok vremena, ravnodušnost i razaralačka silina prirode. Šeli ovim sonetom gradira značaje: na poslednjem mestu, potpuno beznačajne, jesu zemaljske ambicije, moć i vlast. Mnogo značajniji i superiorniji u odnosu na njih jesu umetnici i dela njihovih ruku. No, ni dela nisu pošteđena prolaznosti. Priroda nad svim tim stvorenim, materijalnim artefaktima sklapa dlanove i zatvara knjigu.
U ovoj kratkoj pesmi, bremenitoj značenjima, nismo se vratili na mesto odakle smo krenuli, nismo se vratili početnom govorniku. Komentar na priču tajanstvenog putnika izostaje. Sve nestaje u tišini i peščanom prostranstvu. Kao da je Šelijeva pesma jedan intencionalni fragment, deo veće celine, otovoreno delo. Mi kao čitaoci tu veću celinu treba da oformimo, da domaštamo, baš kao i u slučaju arhitektonskih ruševina s početka teksta. Ova pesma višestruko afirmiše čitaoca, njegovu perceptivnu i stvaralačku moć. Osim toga, ona poručuje nešto i o pustinji, još jednoj značajnoj slici prirode umetnosti romantizma, pored šuma, planina, mora, obala, stepa. Pustinja je vreme. Ona faraona i roba izjednačava. I, najzad, pustinja svedoči o neospornoj snazi prirode i njene prevlasti nad umetnošću.
Napomena: Ovo je autorski esej Ane Arp koji se ni u delovima ni kao celina ne sme pristvajati, preuzimati i koristiti bez pomene i dozvole autorke.
Prevod Šelijeve pesme citiran je prema: Kamil Palja, Slomi, sruši, sprži, Postskriptum, Zagreb, 2006.
Slika (gore): Šarl Gler, Ruševine u egipatskoj pustinji, 1840.
A . A . A 