Putnik Verter

Jadi mladog Vertera, epistolarni roman napisan 1774, prvo veliko Geteovo delo, jedno je od najznačajnih dostignuća sentimentalnog romana. Sentimentalni roman odlikuje se prenaglašenom osećajnošću i naivnošću junaka i junakinja. Gotski roman, koji postoji paralelno sa sentimentalnim romanom tokom 18. veka, odlikuju strasti, iracionalnost i specifična psihologija prostora. Osećanja i strasti u svojoj isprepletenosti određuju Verterovo delanje. Verter je Sturm und Drang heroj koji „olujnim“ i „prodornim“ koracima pohodi šume i brda, istovremeno bivajući i u begu i u potrazi. Današnjem čitaocu nameću se kao utisak teatralnost, melodramatičnost i doza patetike kojom se odlikuju njegova razmišljanja i postupci. Fridrih Šlegel, temeljan Geteov čitalac, u jednom fragmentu piše da je samoubistvo najčešće događaj, ređe čin (on ima u vidu romantičarsku književnu opsednutost samoubistvom). Sklona sam da takav stav transponujem na Verterov postupak planiranja i izvršavanja sopstvenog uništenja.

Kasniji bajronovski junaci – Čajld Harold, Pečorin, Evgenije Onjegin, Hitklif – slični su Verteru. Žena, na direktan ili indirektan način, razlog je njihovog prokletstva i samoizgnanstva, očajanja i zlobe. Idealizacija provincijalke koja je verena za drugog, a koja mu ne uzvraća ljubav, Vertera dovodi do samoubistva. Velika očekivanja podrazumevaju izgubljene iluzije, to bi mogla biti jedna od poruka ovog neuspelog obrazovnog romana. Ričardsonovi romani Pamela i Klarisa, Tikov Vilijem Lovel, Rusoova Nova Eloiza, Poslednja pisma Jakopa Ortisa Uga Foskola, Opasne veze Šoderloa de Lakloa primeri su epistolarnih romana čija forma odgovara duhu vremena i podvlači značaj subjektivne perspektive. Ono što je prozor u slikarstvu, to su pisma, dnevnici i putopisi u književnosti.

Forma jednog dela, način na koji je piščeva misao tekstualno oblikovana i raspoređena, uvek ima poruku. Ne samo sadržajem, već i formom delo predočava romantičarsko viđenje sveta i stvarnosti koji van subjekta kao i da ne postoje. Iako roman u pismima, knjiga Jadi mladog Vertera može biti čitana i kao ispovest ili dnevnik. Te forme oslanjaju se na subjektivan doživljaj sveta i predočavanje psiholoških kretanja unutar junaka. Ispovedna književnost oduvek je bila pokušaj subjektivne, individualne usredsređenosti na doživljaj stvarnosti. Perspektiva iz koje čitalac ovog romana saznaje o događajima istovremeno je i Verterova pripovedna perspektiva. Mi čitamo samo njegova pisma, ne i odgovore njegovog prijatelja Vilhelma kome su ona upućena. Čitalac prisustvuje subjektivnom prikazu događaja koje mu kazuje nepouzdan pripovedač.

Verterove promene raspoloženja česte su i praćene su promenom godišnjih doba. Na taj način junak je doveden u vezu sa dinamikom prirode. Tako data, Verterova ličnost u neposrednom je i neodvojivom odnosu sa prirodom koju on obožava, u kojoj traži i, na trenutak, pronalazi mir. Njegovi izleti, kao i noćna lutanja, predstavljaju poseban i za našu temu zanimljiv odnos koji junak ostvaruje sa predelom pred sobom. Prisustvujemo transponovanju sebe i svojih raspoloženja u spoljni svet. Prisustvujemo efektu ogledala. Pejzaž prestaje da bude samo pitoreskno i deskriptivno delo onda kada se u njega transponuje subjektivna emotivnost. Tada tek dobijamo romantizam. Raspoloženja prirode koju Verter posmatra identična su njegovim raspoloženjima. Subjekt unosi značenja i smisao u objekat. On izjednačava sve ono što je van njega sa sobom, sa onim što bi podrazumevalo njegov duh. Uprkos težnji ka poništenju ega u susretu sa titanskim obličjima prirodnih pojava i njihovim „betovenovskim zvucima“, taj ego biva još intenzivnije naglašen.

Pismo od 10. maja 1771. odlikuje se „majskim raspoloženjem“:

Čudesna razdraganost obuzela mi je svu dušu, poput slatkog prolećnog jutra u kome uživam celim svojim srcem. Sam sam, i mili mi se živeti u ovom kraju koji je prosto stvoren za duše kao što je moja. Tako sam srećan najdraži moj, tako da sam sav potonuo u čuvstvo spokojnog opstanka.

Početak pisma koje Verter šalje u septembru, u vreme nadolazeće jeseni, sasvim je u drugom tonu. Pismo poslato nekoliko meseci pred samoubistvo, pred potpuno zatišje prirode, odlikuje se pesimističkim tonom.

Jeste, tako je to. Kao i priroda što se ka jeseni kloni, tako jesen podilazi i mene i sve oko mene. Lice moje žuti, a opalo je već lišće sa drveća obližnjeg.

Verterovo prvo pismo, ono kojim otpočinje roman, napisano je 4. maja 1771. Junak je u novom gradu, srećan što je napustio svoje prethodno mesto stanovanja. Tu on upoznaje Šarlotu i Alberta o kojima iscrpno piše Vilhelmu, prijatelju sa kojim se dopisuje, pasivnom junaku koji je nalik poštanskom sandučetu, koji je persona muta, primalac sadržaja, ali ne i njihov komentator. Tokom čitavog trajanja romana mi ne čujemo njegov glas, njegovu reakciju i refleksiju na sadržaje koji su mu upućeni. Poslednje pismo iz mesta u kome je ostvareno prijateljstvo troje junaka Verter šalje Vilhelmu 10. oktobra. Posle pet meseci junak opet odlazi u novo meste gde počinju njegovi sukobi sa društvom, sa poslanikom u čijoj je službi, a koji rezultiraju ponovnim odlaskom, ovoga puta u rodno mesto, gde junaku kroz šetnje naviru uspomene na detinjstvo:

Naredio sam da se kola zadrže kraj velike lipe da bih svaku uspomenu okušao iznova. I eto me tako pod lipom koja mi je nekada, u dečačko doba, bila cilj i granica svih šetnji! Kakva razlika! Tada sam čeznuo u srećnom neznanju da se vinem u daleki neznani svet, gde sam se nadao da ću naći toliko hrane srcu; gde ću ispuniti i zadovoljiti grudi razdirane čežnjom. A sad, vraćam se natrag iz široka sveta, sa koliko nada promašenih, sa koliko srušenih planova! Videh planinu koja se pružala preda mnom, nju koja je hiljadu i hiljadu puta bila predmet mojih želja. Ta ja sam po čitave sate znao presedeti ovde, obuzet čežnjom da se vinem preko; ovde sam se ja gubio, dušom, u gore i doline, koje su se nizale pred očima, tako osumračene; a kada sam morao natrag, sa kakvom sam mukom ostavljao ovo mesto. […] Pošao sam niz reku, do jednog majura, tu me je i pre vodio put; […] Opomenuh se živo kako sam po neki put stajao i gledao za vodom, kako sam je pratio očima, uz slutnje; u kako sam pustolovnom vidu zamišljao predele i krajeve kuda je oticala, a kako mi je za tili časak, uobrazilja dolazila do svojih granica, a ipak sam morao dalje da se izuvijam, uvek dalje, dok se ne bih sasvim izgubio u dočaravanju neke nedogledne daljine.

Verter nije putnik koji sa jasno određenim ciljem putuje iz mesta u mesto. On je putnik koji okončava život samoubistvom, njegova kretanja, spoljašnja i unutrašnja, nisu doprinela duhovnoj i vaspitnoj dinamici, kao ni formiranju stavova koji bi ga vratili pod okrilje zajednice u kojoj bi osećao saglasnost sa drugima. Svet i prilike koje Verter zatiče i u kojima deluje neprijateljske su po njega. Stoga, on se izoluje, poduhvata se grozničavih noćnih izleta u brda i šume gde misli da može postići trenutke uzvišenosti i olakšanja. Treba uzeti u obzir i njegovu građansku poziciju. On je dosledan u neprilagođenosti i samodovoljnosti, ali one nisu tek rečene, njegovi egzistencijalni uslovi i društveni položaj uslovljavaju ih. Roman poseduje i snažan društveni komentar. Pomirenja između njega i drugih nema, tačka sa koje je krenuo na svoje putovanje, ista je ona na kojoj se našao i na kraju svog puta. Stoga, ovaj junak bliži je tipu junaka kakve afirmiše obrazovni roman 20. veka.

Verter napušta rodno mesto. Odlazi u posetu neimenovanim rudnicima koji se nalaze u blizini Šarlotinog mesta (rudnici su čest topos u romantičarskoj književnosti, pored Getea rudnike obilaze i pominju u svojim delima Ludvig Tik i Novalis). Od septembra 1772. pa do svoje smrti junak je u mestu u kome je upoznao Lotu, vratio se na početnu tačku. I kada se ne kreće, njegova statičnost je prividna. On sve češće, naročito noću, odlazi da luta po okolnim brdima i šumama. Nemogućnost prilagođavanja, kao i ostvarenja ljubavi, junaka vode put uzanih staza i strmih litica sa čijih vrhova prete da ga obore snažni vetrovi. Njegova kretanja, fizička dinamika koju ostvaruje u datom prostoru, zapravo su dinamika njegovih prenaglašenih emocija koje dodatno naglašavaju burna „raspoloženja“ predela.

Indikativana je prva rečenica kojom roman počinje:

Kako sam sav radostan što sam otputovao!

Odlazak uvek podrazumeva prekršaj, prekoračenje granica datih moralnim ili zakonskim načelima. Verter, kao i budući romantičarski (anti)heroji, sebe poima kao putnika čijoj je dinamici prostor neophodan. Iako se određenim geografskim područjem prvenstveno kreće telo, zapravo duh je taj koji te prostore oblikuje. Druga rečenica, koja je takođe značajna, jer i kroz nju junak, kao i u slučaju prethode, sebe definiše, glasi:

Jeste, ja sam samo bludeći putnik, gost i došljak na ovoj zemlji! A zar ste vi nešto više?

Jedan od uticaja na Geteovu misao i stvaralaštvo bila je i filozofija Baruha Spinoze izneta u delu Etika. Panteistička misao je obeležila Geteovo poimanje sveta. Verterov odnos prema prirodi panteistički je a Geteovo oduševljenje filozofijom Baruha Spinoze evidentno je u narednom citatu:

Kada se ova mila dolina sva oko mene maglom zastre, a visoko Sunce počinje na samom ovršju šume, neprobojno zamračene, i samo se tek poneki zrak prokrade u njeno skrovito svetilište, pa kad legnem u visoku travu kraj potoka – strmopada, i tu kad mi, bliže uz samu zemlju, hiljade raznih travčica odjednom dođu začudno značajne, pa kada osetim bliskim srcem svojim gamizanje sićušnog sveta između vlati i kada osetim prisustvo Svemogućega, koji nas je stvorio po svome liku; kada osetim kako nad nama lahorno huji Sveljubeći koji nas nosi i održava tada me, često, obujmi čežnja, pa pomislim: ah, kad bi ti to mogao ponovo da izraziš, kad bi mogao hartiji da udahneeš sve što u tebi tako punim i vrelim životom živi – tako da to postane ogledalo tvoje duše, kao što je tvoja duša ogledalo beskonačnoga boga! – O, prijatelju moj! – Ali ja sam smožden, poražen sam silom velelepnosti koja je u tim pojavama.

Hegel je više puta čitao Geteov roman o kome pišemo. Ceneći njegova estetska svojstva, nije zaboravio na njihov značaj za filozofiju koju je izrazio na sledeći način:

Ono što postoji, postoji samo snagom jastva; a ono što je samo snagom mene, lako mogu da preokrenem. Sa takvog apstraktnog stanovišta ne može poteći bilo šta osim potpuno praznih formi; a ako se zadržimo na njima, ne postoji ništa što jeste samo po sebi i što je samo po sebi vredno, već zavisi samo od toga koliko je izneseno od subjektivnosti jastva. Ali tada jastvo može biti gospodar i majstor svih stvari.

Ako jastvo ostane na tom stanovištu, onda će za početak sve osim njegove sopstvene subjektivnosti delovati prazno i neće ništa kazivati. Ali zatim će i ta subjektivnost postati prazna i neće ništa kazivati. I zbog toga ni jastvo ne može na duže vreme da nađe zadovoljenje samo u uživanju u samome sebi, nego će primetiti svoju prazninu, i tako početi da žudi za nečim stalnim i supstancijalnim, za određenim i suštinskim interesovanjima. Time se subjektivnost pojavljuje kao nesrećna i protivrečna: sa jedne strane ona zahteva da nađe istinu, objektivno, a sa druge strane ne uspevaa da se oslobodi sopstvene usamljenosti, svoje samouzrokovane samodovoljnosti.

Slika prirode uslovljena je doživljajem posmatrača, a sam doživljaj se razlikuje od načina na koji je predstavljen u umetničkom delu. Najzad, čitalac različito recipira delo u odnosu na intenciju autora (ako ona postoji). Tako, vidimo da smo od objektivne slike prirode dosta udaljeni. Proces posmatranja istovremeno je i proces stvaranja. Stvaranje kroz posmatranje intuitivan je, dinamičan i drugačiji od onog stvaranja koje se vezuje za umetničko stvaranje. Umetničko stvaranje, kao proizvod naknadnog sećanja, doživljaja i utiska, tek je „bleda vatra“ u odnosu na prvobitni doživljaj.

Na ovom mestu napravićemo poređenje sa odlomkom iz dela U traganju za minulim vremenom Marsela Prusta. Poređenje je i u vezi sa citiranim Hegelovim stavom, a može biti i dopuna stavu koji se odnosi na trostruku udaljenost „objektivne“ slike prirode od čitaočevog doživljaja. Prustovo delo obiluje esejističkim ekskursima koji mogu biti u funkciji objašnjenja fenomena kojim se mi bavimo. Posmatrajmo Prusta kao estetičara. Opisi prirode u njegovom delu naglašeni su. Slika prirode snažno deluje na intuitivno i osetljivo biće pripovedača ali on, za razliku od romantičarskih junaka, jeste svestan jaza između prirode kao takve i svog doživljaja prirode. Marsel je svestan razlike između pojave kao takve i pojave kakva se prikazuje njemu, njegovoj svesti. Evo ilustrativnog odlomka iz „Kombrea“:

Da su mi roditelji dozvolili, kada sam čitao neku knjigu, da posetim predele koje je opisivala, učinio bih neprocenjiv korak u osvajanju istine. Jer premda imamo osećanje da smo uvek okruženi svojom dušom, to nije kao da nas okružuje kakav nepomični zatvor: više smo poneti zajedno sa njom u neprekidnom poletu da je prevaziđemo, da dopremo do spoljašnjeg, uz neku vrstu obeshrabrenosti, jer uvek čujemo oko sebe to istovetno zvučanje koje nije odjek spoljnoga, nego zvučanje jednog unutrašnjeg treperenja.

Razlika između Marsela i Vertera je ta što Marsel želi da prevaziđe barijere koje mu njegovo sopstvo nameće. On želi da prevaziđe svoj utisak i dopre do istine, on želi da izađe iz predela koji je „okružila njegova duša“. Verter žali zbog nemogućnosti da svoj zanos artikuliše u umetničku formu, snaga pojava koje su pred njim poništava mu mogućnost za stvaranje. Verter svoj narcizam želi dvostruko da potvrdi, osim u slici prirode kao svom ogledalu, on bi da uoči i potvrdi refleksiju svog bića i kroz likovno stvaralaštvo. Naime, Verter je slikar, baš kao što je i sam Gete povremeno bio.

Poput kasnijih romantičarskih junaka i Verter je pasivan pred ženom koju idealizuje. Neuzvraćena ljubav suština je njegovih patnji. Motiv neuzvraćene ljubavi, koja je kao takva još privlačnija, pozajmeljen je iz trubadurske poezije. Podsticanje erosa posredstvom čežnje najčešći je oblik ljubavi koji afirmišu nemački romantičari. Ljubavnik čezne za svojom dragom, lepom damom bez milosti. Nepristupačnost voljene održava ljubav i daje joj zamah. Trubadursku temu preuzimaju Dante i Petrarka. U evropskoj književnosti motivi se ponavljaju. Stoga, ilustrativna je za ovu temu, pored Prustovog odlomka, i jedna Petrarkina pesma. Reč je o sto dvadeset devetoj pesmi Kanconijera koja nije u formi soneta. Kao i Verter, i Petrarkin lirski subjekt utehu zbog nemogućnosti ostvarenja zajedništva sa svojom dragom traži hodajući kroz toskanske predele.

S misli u misao, s planine u planinu
vodi me Ljubav;

Ako li samotne vode niz planinu
il’ sjene s hridi negde u dol slaze,
tu zbunjena duša nemire taži

Divljina gorskih šuma nudi
predaha meni;

Korakom svakim nova miso rudi
o mojoj dragoj

U hlad borova vitkih gdjekad stanem,
Il kakva brijega, i već, mašto, vajaj
u prvoj stijeni ono lice meko.

Preda mnom često (vjerovati se ne da!)
vrh zeleniih trava, i u bistroj vodi,
iskrsne živa i u deblu hrasta,

sagledat mogu sa visine mirne
sve stradanje svoje;

Pesnik, odnosno lirski subjekt, voljeno biće izjednačava sa prirodnim pojavama oko sebe. Stihovi nam kazuju da lirski subjekt svoju dragu vidi kroz sve oblike koji mu se pojavljuju pred očima: kroz travu, vodu, deblo hrasta. Svi ti oblici prirode imaju njen lik. Razlika između Petrarkinog lirskog subjekta i Geteovog junaka je ta što Petrarka ne izjednačava raspoloženja prirode sa raspoloženjima svog lirskog subjekta. Mi kroz pesmu ne naziremo da je stanje u prirodi kompatibilno unutrašnjem stanju njenog posetioca. Priroda u Petrarkinoj pesmi nije ogledalo svoga Putnika već njegove dragane. U Petrarkinoj pesmi slika prirode isto je tretirana kao i na pojedinim renesansnim slikama, ona je pozornica na kojoj se odvija radnja, scenografija koja nije lišena dubine i simbolike, ali ne onakve na kakvu je kasnija književnost, ona o kojoj govorimo, upućivala. Petrarkina slika prirode nije uzvišena u Berkovom i Kantovom smislu reči. Ambijent je ugodan za lirskog subjekta, njemu ne preti nikakva potencijalna opasnost, nema naznaka da pejzaž ima „raspoloženje“.

Šarlotini književni pandani su Ričardsonova Klarisa, Rusoova Julija, Lakloova madam de Turvel. Šarlotina osećanja prema Verteru su ambivalentna ali ona do kraja ostaje dosledna vrlini. Njeno odbijanje Verterove naklonosti njega nagoni u polja, brda i šume:

I bludim tada poljem u daljine; radost mi je tad da se uz okomitu vrlet brda penjem na visine; da krčim sebi stazu, probijajući se kroz neprohodiju šumsku, preko vrzina koje me ozleđuju, kroz trnjake koji me cepaju i razdiru.

Želja za uspinjanjem ka vrhu, „tamo gde mir počiva“, praćena je „cepanjem“ i „razdiranjem“. Vertera priroda ranjava, no on jedino u njoj pronalazi spokoj, kretanje kroz njene prostore ozleđuje ga, njegovi pohodi ostavljaju traga na telu. Razdražljiva pasivnost i latentni mazohizam junaka, autodestrukcija i samoponištenje kroz telesno povređivanje i na ovaj način su predočeni i sugerisani kao neke od dominantnih komponenti junakove ličnosti.

Radost je za mene tada pentrati se po strmini brda, probijati put kroz neprohodnu šumu, kroz živicu koja me grebe, kroz trnje koje me raskida! Bude mi tada lakše! I kad ponekad padnem uz put od umora i žeđi, ponekad, u dubokoj noći, kad pun mesec nada mnom stoji, sednem u šumi na neko krivo izraslo drvo da ranjenim tabanima bude lakše – onda, iznemoglo miran, zaspim!

Verter je svestan da sve ono što vidi kao mogućnost za svoje spasenje se okreće protiv njega:

Snažno i toplo osećanje moga srca za prirodu, koje je bilo bujni izvor za mene, koje je svet oko mene u raj pretvaralo, sada mi je nesnosni mučitelj, duh koji me kinji, koji me goni po putevima. Kada sam ranije sa stene pa preko reke obuhvatio pogledom plodnu dolinu, tamo do onih brežuljaka, i posmatrao kako sve oko mene klija i buja; kada bih video brda od podnožja do vrha, visokim, gustim drvećem odenuta, doline sa njihovim raznovrsnim krivudanjima, pod hladom ljupkih šuma, kako sam sve to primao i zatvarao u srce, osećao se u tom prosutom izobilju kao da sam bog, dok divni oblici beskrajnog sveta prolaze kroz moju dušu i oživljavaju sve. Oko mene su bila ogromna brda, provalije su ležale preda mnom, a bujice se survavale u njih; reke su tekle ispod mene, i šuma i planina su odjekivale; Od nepristupačnih planina, preko pustoši u koje noga nije kročila, do na kraj nepoznatog okeana huji duh velikoga stvarača, i raduje se svakom zrnu prašine koje ga čuje i koje ga živi. – Ah, tada sam čeznuo za obalom neizmernog mora i da za trenutak osetim u skučenoj sili grudi kap blaženstva onog bića koje sve u sebi i kroz sebe stvara. Razmaklo se nešto ispred moje duše, kao zavesa i pozornica beskrajnog života, pretvara se pred mojim očima u ponor veličanstveno otvorenog groba. Možeš li za nešto reći da jeste kad sve prolazi? Sve kotrlja brzinom oluja, tako retko istraje do kraja cele snage svoga bića. Eno ga, otrgnuto strujom, potonulo, o stenu razmrskano.

Verter, prenaglašeno osećajan junak, nespreman je za promene. Na licu zimskog pejzaža on ne pronalazi mogućnost za ponovno obnavljanje. Utvara koja je pred njim, slika prirode koju vidi pred sobom je njegovo ogledalo. Suočavanje je kobno i pred takvim autoportretom junak posustaje. Iako se ovaj roman oslanja na rusoistički senzibilitet, on ga dopunjujue motivom mazohizma. Samoubistvo je mazohistička potvrda. Samodovoljnost koja sama sebe proždire, uroboros.

Priređivač Verterovih pisama, onaj koji ih je objavio po njegovoj smrti (uobičajen romaneskni postupak pronađenog ili predatog rukopisa), piše sledeće:

Često bi usporavao svoj brzi korak, često bi zastajkivao, izgledalo je da hoće da se vrati; ali je ipak usporavao svoj hod jednako ispred gazeći, i u toj jedinoj misli i u tim razgovorima sa samim sobom, najzad je nekako, kao i protiv svoje volje stigao do lovačkog dvora.

Verter isprva čita Homera da bi ga, kasnije, zamenio Osijanom. Veče pred smrt on Loti čita svoj prevod njegovih stihova. Izdavač Verterovih pisama, junak koji se u romanu pojavljuje kao sveznajući pripovedač, obaveštava nas da je Verter pred smrt čitao Lesingovu Emiliju Galoti. Puškin će nešto slično ponoviti u slučaju Vladimira Lenskog koji će noć pred dvoboj sa Onjeginom čitati Šilera. Verterovo ogledalo jeste, pored slike prirode, i njegova lektira, isto kao što će i  ovaj roman biti ogledalo i lektira budućih generacija romantičarskih pesnika i njihovih junaka. U romanu Meri Šeli Frankenštajnovo stvorenje deli Verterovu sudbinu, istu usamljenost, osećaj odbačenosti i nemogućnost povezivanja sa drugima. Frankenštajnovo čudovište, krijući se po šumama i bežeći od svojih progonitelja, pronalazi torbu u kojoj su tri lektire svakog junaka njihovog doba: Plutarhove biografije znamenitih antičkih likova, Miltonov Izgubljeni raj i, najzad, Geteove Jade mladog Vertera.

Korišćena literatura:

1. Johan Volfgang Gete, Jadi mladog Vertera, prevod Stanislav Vinaver, Rad, Beograd, 1959.

2. Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Estetika, prevod Nikola Popović, BIGZ, Beograd, 1986.

3. Marsel Prust, U Svanovom kraju, preveo Živojin Živojnović, Paideia, Beograd, 2007.

4. Frančesko Petrarka, Soneti i kancone, prevod Kruno Kvijen, Rad, Beograd, 1964.

5. Johan Volfgang Gete, Stradanje mladog Vertera, prevod Isidora Sekulić, Veselin Masleša, Sarajevo 1986.

Slike: Georg Fridrih Kersting, Portret muškarca koji čita, 1814; Johan Kristijan Dal, Pogled na zamak Pilnic, 1823; Konstantin Moaju, Pogled na Rim iz umetnikove sobe, 1863; Karl Julius fon Lejpold, Putnik, 1835; Georg Fridrih Kersting, Par na prozoru, 1815; Tomas Gejnsboro, U vrtu, 1746.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.