Ренесансне трпезе Боша и Раблеа

1

Ренесансне трпезе, судећи по хроникама, сликарским и књижевним делима, биле су по себи перформанси и уметничка дела која су покушала да евоцирају али и преокрену обичај библијских вечера, гозби и свадби. Најнеобичније трпезе и разлози славља налазе се приказане и описане на сликама Хијеронимуса Боша (1450-1516) и у роману франсцуског писца Франсоа Раблеа (1494-1553). Визуелни примери су са Бошовог триптиха Врт уживања а књижевни из Раблеовог романа Гаргануа и Пантагруел. Битно је нагласити да однос према храни у два поменута дела није исти. Раблеов се ослања на карневалску традицију претеривања и ждрања, Бошове „гозбе“ имају сложенију конотацију. Осим што се, углавном, односе на воће, које има сопствену симболику, оне се морају посматрати и у контексту назива слике (који је накнадан): Врт уживања. Наставите са читањем

Вијонове баладе о обешенима

Axel Hoedt

Фотографија: Аксел Хоет

ЕПИТАФ
у облику баладе, коју је срочио Вијон за себе и за
своје другаре очекујући да буде са њима обешен

О људи, о браћо, што сте дошли након,
Не терајте шегу, – смилујте се на нас,
Штранге нас заљуља неумитни закон,
Ал је наше јуче, можда неком – данас.
Месина је наша сад гомила смећа,
Дроњак све и ђубре, буђа, задах трули,
А беше нам она сва брига, сва срећа;

Пет нас је ил’ шест је – нашто шеге ости?
Милост свом саздању, Христос – Спас вам ули,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Не презрите ништа, цркотине суда,
Та закон је такав, а човек пун блуда,
И није свак уман, разбор слабо врца,
Извинте нас браћо, ми смо браћа-луда,
О не ругајте се, о имајте срца!
Син Марије Дјеве, који распет грца
Нек вас опомене: шта је судба худа,
О нек нас сачува од огњене злости.
Дроњак све до дроњка, све мртвац до мрца,
Мол’те се од пакла да будемо прости.

Киша нас ждерала, попила и спрала,
Сушило нас сунце, црни смо ко гар;
Сврака и гаврана што је земља дала
Кљуцала нас јата, сав им бесмо мар.
Ко напрстак неки убодом игала,
Ми смо избодена, искљувана ствар.
Ветар тресе, шиба, он нам стрвне мости –
Ми смо њему игра, потсмевка и шала.
Ветар нам клапара сасушене кости,
Мол`те се од пакла да будемо прости. Наставите са читањем

Путник Вертер

Јохан Волфганг Гете

Јади младог Вертера, епистоларни роман написан 1774. године, првo великo Гетеовo дело, једно је од врхунских достигнућа сентименталног романа. Прелазак са сентименталног на романтичарски сензибилитет уочљив је при тематизацији појединих готских елемената које ово дело садржи, а под којима подразумевам природно окружење којим се јунак (ноћу) креће, Nastavite sa čitanjem