Документарни филм Алена Ренеа о Пикасовој слици „Герника“

 

Један од историјских ужаса који најављује све касније ужасе био је Шпански грађански рат у коме је страдала Герника, град на северу Шпаније, у Баскији, када је бомбардована, 26. априла 1937. године. Герника је постала симбол страдања цивила у ратним окршајима, што је кулминирало са II светским ратом.

Герника је имала важан стратешки положај, али није била војно брањена. Напад је извршен на град током пијачног дана када је на улицама било много цивила. Шпанска влада је касније поручила од Пабла Пикаса, уметника који је у то време живео и стварао у Паризу, слику која би овековечила тај ратни хорор.

Слика је била део изложбеног павиљона Шпаније на Светској изложби одржаној исте године у Паризу. Пикасо је почео са радом две недеље након догађаја, 11. маја 1937. и радио је два месеца. Платно је монументално и његова величина је симболична. Оно је високо 3.49 метара и широко 7.76 метара.

Пикасо је користио само црну и белу боју евоцирајући стил документарне фотографије. Његов кубистички поступак је приметан и он је уметнички рукопис који чини да дело не буде сагледано као пропагандно. Кроз укомпоноване фрагменте дело сведочи о мртвим телима, откинутим удовима, полуделој стоци. Наставите са читањем

Salon jednog dendija

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta! Nastavite sa čitanjem

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise.

U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama. To je kasnije, u daleko većoj meri činila i Tamara de Lempicka, poljska umetnica iz 20. veka.

Verovatno postoji mnogo poznatijih slika od ove na kojima su prikazane žene pred ili sa muzičkim instrumentom, najčešće alegorije, ili prikazi svetica, ali meni se svidela ova baš zato što je autoportret žene koja se tada usudila, ili kojoj je tada bilo omogućeno, da bude umetnica, da bude samosvesna i da živi svoj život onako kako bi ona želelea, posvećena duhovnosti i stvaralaštvu, a da nije morala da ode u manastir (poput Hildegarde iz Bingena ili Huane de la Kruz).

Kako sam i sama umetnica, koja piše i u pisanju nalazi artikulaciju svojih misli, namerno sam odabrala baš ovu sliku jer sam kao dete silno želela da pohađam časove klavira, uživajući u klasičnoj muzici, igrajući prstima po stolu na određenu melodiju. Međutim, moji roditelji su tu želju procenili kao hir i kao neosnovanu, a i časovi klavira, kao i sam instrument, su nešto što je njima bilo izuzetno skupa i, po njihovoj proceni, „neisplativa investicija“.

Slike umetnika na zidu u filmu „Samo ljubavnici preživljavaju“ Džima Džarmuša

Only-lovers-leftalive-6

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije (uglavnom zapadne) kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Toma Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela.

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloa.

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Bastera Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Džejn Ostin, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu.

OLLA_LIVING+ROOM+01OLLA_WEBSITE56

Takođe, zanimljivo je napraviti paralelu između Detroita i Berlina, grada koji se ne pominje u filmu, ali koji je implicitno prisutan. Ne postoje dva sličnija mesta, duhovno i ekonomski (činjenica ne od malog značaja), od Berlina i Detroita. Oba grada bar jednom (Berlin više puta) bila su potpuno ekonomski ruinirana gde su se posredstvom socijalnih i društvenih previranja razvili novi oblici (sub)kulture.

Berlin tridesetih godina sa posleratnom inflacijom, kabareima i ruskom emigracijom. Zatim, Berlin devedesetih godina, posle pada zida, sa skvotovima, tehno muzikom i novim oblikom izlaganja umetnosti. Detroit na sličan način ponavlja priču, samo na drugom kontinentu, i u drugom vremenu, tamo gde je kontekst malo drugačiji, ali je suština ista. Ruinirani grad metafora je ptice Feniks, ljubavničkih lutanja noću, muzike i reči.

Još jedno od pitanja koje ovaj film otvara jeste odnos vampira i umetnosti. Ovo nije prvi film koji vampire stavlja u položaj melanholika i esteta, setimo se filmova Intervju sa Vampirom, Drakula Frensisa Forda Kopole ili Glad sa Ketrin Denev i Dejvidom Bouvijem u glavnim ulogama. Šta je to što čini da se vampiri osećaju, ne samo odvojeni od sveta, izgnanici iz istog svojevoljno, već toliki posvećenici i ljubitelji umetnosti? Naslućujemo li, zapravo, metaforu?

OLLA_69OLLA_74

Takođe, psihologija prostora je bitna, kako u životu, tako i u umetnosti. Treba obratiti pažnju na različite sobe i predmete kojima su glavni junaci okruženi: lautama, knjigama, globusima, tapaciranim nameštajem, presvučenim u crveni pliš, starim apotekarskim bočicama, svijenim rukopisima, skulpturama i tapiserijama. Na narednim fotografijama nedostaje jedna osoba koja je implicitno prisutna, njena slika je u sobi trećeg junaka ove priče. U pitanju je Vilijam Šekspir čiju sliku na zidu pridržava nož. Prednost je data Marlou: buntovniku, otpadniku, onom koji se nije prilagodio. Vampirskom heroju.

1

1. Džo Stramer; 2. Johan Sebastijan Bah; 3. Kler Deni; 4. Meri Volstonkraft; 5. Aki Kaurismaki; 6. Bo Didli; 7. Franc Šubert; 8. Krisi Hajnd; 9. Franc Kafka; 10. Edgar Alan Po; 11. Brus Li; 12. RZA (Wu-Tang Clan); 13. Screamin’ Jay Hawkins; 14. Gustav Maler; 15. Henri Persel; 16. Tom Vejts; 17. Šarl Bodler; 18. Luis Bunjuel; 19. Vilijam Barouz

2

20. Bik koji sedi; 21. Maks Ernst i Dorotea Taning; 22. Robert Džonson; 23. Baster Kiton; 24. Nikola Tesla; 25. Rumi; 26. Vilijam Blejk; 27. Artur Rembo; 28. Hedi Lamar; 29. Peti Smit; 30. Čarli Peton; 31. Emili Dikinson; 32. Žan-Mišel Baskiat; 33. Robi Miler; 34. Džon Koltrejn; 35. Mark Tven; 36. Isak Njutn; 37. Marsel Dišan; 38. Fric Lang; 39. Naomi Klajn

3

40. Frenk Zapa; 41. Igi Pop; 42. Telonius Monk; 43. Harpo Marks; 44. Suzan Zontag; 45. Crni los; 46. Rodney Dangerfield; 47. Kristofer Marlou; 48. Džeronimo; 49. Samjuel Beket; 50. Džejn Ostin; 51. Džon Kits; 52. Oskar Vajld; 53. Džimi Hendriks; 54. Nikolas Rej; 55. Henk Vilijams; 56. Bili Holidej; 57. Nil Jang

Napomena: Većinu umetnika sam sama prepoznala. One koje nisam navela sam prema ovom izvoru. Odatle su i ovako numerisane fotografije. Fotografije s početka teksta preuzete su odavde.