Dvosmisleni Džejms

gregorygalloway: “Henry James (15 April 1843 – 28 February 1916) ”

Američki pisac Henri Džejms rođen je u Njujorku 15. aprila 1843. godine. Džejms je rođen u uglednoj i bogatoj porodici što je doprinelo njegovom izvanrednom obrazovanju, mnogim društvenim vezama, čestim putovanjima, naročito evropskim kontinentom, na kome je proveo većinu svog života. Džejmsov rođeni brat je filozof Vilijam Džejms, takođe uticajna figura kada je u pitanju moderni subjekt i stvaralaštvo.

Džejms je autor mnogobrojnih romana od kojih su najpoznatiji Portret jedne dame, Ambasadori, Zlatna zdela, Krila golubice, ali i novela kao što su Aspernovi rukopisi, Dejzi Miler, Zver u džungli, Okretaj zavrtnja. Džejms preispituje odnos Evrope i Amerike, smeštajući Ameriku i Evropu u kontekst iskustva pojedinca gde je prva uvek mlada i naivna devojka, a druga stara i iskusna, bogata i prepredena dama.

Portret jedne dame, Džejmsovo najpoznatije delo, objavljeno je 1881. godine. Tolstojev roman Ana Karenjina objavljen je samo četri godine pre ovog. To naglašavam zato što je, uprkos istom vremenskom periodu pisanja i objavljivanja, razlika između tradicionalnog i modernog romana ogromna, u toj meri da se Tolstoj izučava na trećoj godini studija a Džejms na četvrtoj. Njegovi romani, jedan od značajnih modernističkih impulsa, obeležili su nova shvatanja umetnosti proze.

Džejms je bio tvorac neobične fikcije, ali ga je zanimao i način stvaranja književng dela pa nam je ostavio i neke poetičke radove. On je svoja shvatanja romana kao književne forme izneo u eseju Umetnost romana, u predgovorima svojih dela, kao i u mnogim drugim esejima. Glavna inovacija koju je Džejms uneo u roman jeste usmerenost na individualnu, subjektivnu svest likova kroz koju se prelama viđenje realnosti.

Voja Čolanović u pogovoru Džejmsove novele Okretaj zavrtnja (Rad, 1960) ovako objašnjava Džejmsov prelazak sa kratke priče na novelu pa sa novele na roman, istovremeno nudeći čitaocu mogući opis Džejmsovog neobičnog stila rečenice, stila predstavljanja realnosti i događaja:

Najzad, njegov stil, sav u prepletu i spirali, i sklonost ka raščlanjavanju ljudskog karaktera i psihe, njegov istančani smisao za nijanse doživljenog i navika da proširuje naraciju višestranim dramatsko-intelektualnim zahvatom – sve je to moralo, pre ili posle, doći u raskorak sa „grubim receptom kratkoće po svaku cenu“.

Ovaj tekst, sa naslovom koji, po mom mišljenju, najbolje opisuje Džejmosovu umetnost, bio je potreban da bi naznačio osnovne odlike piščevog stvaralaštva, njegova glavna dela, forme kojima je bio sklon, teme koje su ga zaokupljale, narativne tehnike kojima se koristio. Ovaj tekst deo je temata o ovom umetniku koji sam pripremila u saradnji sa Natašom Marković koja je za ovu priliku prevela jedan tekst i ustupila na objavljivanje tri svoja eseja koja se bave odnosom Džejmsa prema likovnoj umetnosti.

U nastavku možete videti slike kuće u kojoj je Džejms živeo dok je boravio u Engleskoj (Lamb House, Rye, Sussex). Njen enterijer svedoči o dobu u kome je pisac živeo, njegovom socijalnom statusu, ali može biti i adekvatna ilustracija prostora kojima se njegovi junaci kreću, predmeta, knjiga, slika i nameštaja kojima su okruženi, a to je Džejmsu, svakako, bilo veoma bitno da kroz svoju prozu naglasi.

Petar Pajić: „Prazna soba“

Zašto si zatvorio vrata
od svoje prazne sobe?

U njoj ničega nema,
niko ti ne može ništa odneti.
Zašto čuvaš tu prazninu,
zašto čuvaš te senke po zidovima?

Brat ti je uzalud kucao,
pas je dugo cvilio na pragu.

Kad bi sad naišao lopov
koji ume bez ključa da ih otvori,
kad bi se odnekud pojavio razbojinik
da ih razvali,

bio bi to Božiji znak
da nisi zaboravljen i da ti spasa ima.

Umetnik i njegov atelje: Danilo Kiš

Četri fotografije Danila Kiša koji je, možda, u prostorijama neke redakcije, a možda u svom stanu. Na desnom zidu je crtež Vladimira Veličkovića. Fotografisao Jaša Josimović.

Ne volim ljude koji se izvlače iz sveta kao kišne gliste. Bez ožiljka i bez ogrebotine. Komedijaši. Agnosco veteris vestigia flamme. Ožiljkom jednim obogaćen.

Danilo Kiš na blogu A . A . A

Vladimir Veličković na blogu A . A . A

Tema ‘Umetnik i njegov atelje’ na blogu A . A . A

Nikola Tesla: „Moji izumi“

Related image

I Ponekad sam video kako je sve oko mene ispunjeno plamenim jezičcima. Umesto da se smanjuje, njihov intenzitet je vremenom postajao sve jači i čini se da je dostigao svoj maksimum kada sam imao oko dvadeset i pet godina. Kada sam boravio u Parizu 1883. godine, jedan ugledni francuski fabrikant me je pozvao u lov, i ja sam prihvatio njegov poziv. Dugo sam bio vezan za fabriku i svež vazduh me je divno okrepio. Vrativši se u grad te večeri imao sam osećaj da mi mozak gori. Video sam svetlost u kojoj kao da je bilo malo Sunce i celu noć sam proveo stavljajući hladne obloge na svoju izmučenu glavu. Konačno su se učestalost i snaga bleskova smanjile ali je trebalo duže od tri nedelje da se potpuno smire. Kada mi je drugi put bio upućen poziv odgovor je bio izričito NE! Ovi svetlosni fenomeni se još uvek s vremena na vreme javljaju, kao onda kada mi sine nova ideja sa mnoštvom svojih mogućnosti .. 

II Bije me glas da sam jedan od najvrednijih radnika a možda i jesam, ukoliko je razmišljanje isto što i rad, pošto sam mu posvetio sve moje budne sate. Ali, ukoliko se rad shvata kao određeno delovanje u određeno vreme prema strogim pravilima, onda sam ja verovatno jedan od najvećih dokoličara. Svaki napor pod prinudom zahteva žrtvovanje energije. Nikada nisam platio tu cenu. Naprotiv, ja sam sazrevao razmišljajući.

III Do koje je mere mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem još jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao s planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvatio da je zabluda.

U tom periodu u meni su se stekle mnoge čudne sklonosti, netrpeljivosti i navike, od kojih neke mogu da pripišem spoljnim utiscima, a neke mi ostaju neobjašnjive. Snažnu odvratnost sam osećao prema ženskim minđušama, dok su mi se drugi delovi nakita kao što je narukvica, dopadali manje ili više, zavisno od svojih oblika. Kada bih ugledao biser, gotovo bih dobio napad, ali me je zato fascinirao sjaj kristala ili predmeta oštrih ivica i ravnih površina. Ne bih dotakao kosu neke druge osobe, osim, možda, ako bi neko u mene uperio revolver. Dobijao bih groznicu samo posmatrajući breskvu, a ako bi se delić kamfora našao bilo gde u kući, osećao bih se veoma nelagodno. Čak sam i danas osetljiv na neke od tih neprijatnih nadražaja. Kada ispustim male komadiće papira u posudu punu tečnosti, redovno u ustima osetim neki neobičan i odvratan ukus. Brojao sam korake u šetnji i izračunavao zapreminu tanjira za supu i šoljice za kafu i zalogaja hrane – drukčije ne bih mogao da uživam u jelu. Sve radnje i postupci koje sam ponavljao morali su biti deljivi sa tri i ukoliko bih pogrešio, bio sam prinuđen da sve počnem od početka, čak i ako je za to bilo potrebno nekoliko sati.

IV Kada zatvorim oči, ja neizbežno prvo vidim ujednačenu vrlo tamnu, plavu pozadinu kao što je nebo u vedrim noćima bez zvezda. Kroz nekoliko sekundi ova pozadina se prožme velikim brojem svetlucavih zelenih mrlja, raspoređenih u nekoliko slojeva koji polako idu prema meni. Onda se sa desne strane pojavljuje divna slika dva skupa paralelnih gustih linija koji su međusobno upravna i u svim bojama, a preovlađuju zelenožuti i zlatni tonovi. Odmah zatim linije postaju svetlije i ceo prostor biva posut tačkicama treptećeg svetla. Slika se polako kreće kroz vidno polje i za desetak sekundi nestaje na levoj strani, ostavljajući za sobom prilično neprijatnu i tupu sivu pozadinu, koja vrlo brzo ustupa mesto talasastom moru oblaka, koji kao da pokušavaju da se uobliče u živi lik. Čudno je da ne mogu da zamislim lik u tom sivilu sve dok ne stignem u drugu fazu. Svaki put pre nego što zaspim slike ljudi i predmeta prolaze mi ispred očiju. Kada ih ugledam znam da ću uskoro utonuti u san. Ukoliko ih nema i odbijaju da dođu, znam da ću provesti besanu noć.

V Pre izvesnog vremena sam se vraćao u svoj hotel. Bila je oštra hladna noć, tlo klizavo, a u blizini nije bilo taksija. Pola bloka iza mene išao je neki čovek koji je isto kao ja jedva čekao da stigne u zaklon. Odjednom su mi noge poletele u vazduh, istog trenutka blesnulo mi je u glavi, nervi su reagovali, mišići su se zgrčili. Okrenuo sam se za sto osamdeset stepeni i dočekao se na ruke. Nastavih da hodam kao da se ništa nije dogodilo, kada me stranac sustiže. „Koliko Vam je godina?“, upitao je, ispitivački me posmatrajući. „O, oko pedeset devet“, odgovorio sam. „Zašto?“ „Pa“, odvratio je, „video sam da to mačka čini, ali čovek nikada.“ Mesec dana pre nego što sam želeo da naručim nove naočari, otišao sam očnom lekaru koji me je kao i obično pregledao. Gledao me je zaprepašćeno jer sam sa lakoćom čitao najsitnija slova sa prilične udaljenosti. Kada sam mu rekao da imam više od šezdeset godina ostao je bez daha, zaprepašćen. Moji prijatelji vrlo često primete da mi odelo stoji kao saliveno, a ne znaju da je sva moja odeća napravljena po merama koje sam imao još pre 35 godina a koje se od tada nisu promenile. Za sve to vreme moja težina se nije promenila ni za funtu.

VI Moje zdravstveno stanje je dobro jednostavno zato što sam živeo oprezno i umereno i možda je najneverovatnija stvar da sam tri puta u svojoj mladosti bio prepušten bolesti, beznadno fizički razoren i napušten od lekara. Štaviše, iz neznanja i bezbrižnosti zapadao sam u razne teškoće, opasnosti i neprilike iz  kojih sam se izvukao pomoću čarolije. Davio sam se desetak puta; gotovo su me živog skuvali i jedva sam izbegao da me ne spale. Bio sam živ zakopan, izgubljen i smrznut. Za dlaku sam izbegao besnim psima i divljim svinjama i drugim divljim životinjama. Preživeo sam strašne bolesti i prolazio kroz raznovrsne čudnovate nezgode a to što sam danas zdrav i krepak – pravo je čudo. Kada se u mislima vratim na te događaje, siguran sam da to što sam se spasao nije bila puka slučajnost.

Nastojanje izumitelja je u osnovi spasavanje života. Bilo da ukroćuje sile, usavršava naprave ili obezbeđuje nove udobnosti i lagodnosti, on doprinosi sigurnosti naše egzistencije. On je takođe sposobniji od običnog čoveka da se zaštiti u opasnosti, pošto je pažljiv u osmatranju i snalažljiv je. Da nisam imao drugih dokaza da u izvesnoj meri posedujem ove osobine, pronašao bih ih u pomenutim ličnim iskustvima. Čitalac će moći i sam da prosudi ukoliko navedem nekoliko primera. Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočaranje – udario sam u deblo. Naravno, odmah sam zaronio napred brzim zamasima, dok nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje. Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnički pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdržljivo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orijentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.

VII Jednog dana dok sam lutao po planini potražio sam sklonište od oluje koja je nailazila. Nebo je bilo prekriveno tamnim oblacima, ali kiša nikako da padne, dok iznenada nije sevnula munja, a nekoliko trenutaka kasnije nastao potop. Ovaj prizor me je podstakao na razmišljanje. Bilo je očigledno da su ove dve pojave tesno povezane kao uzrok i posledica. Posle malo razmišljanja, zaključio sam da je električna energija koja je izazvala toliko prolivanje vode, bila neznatna, dok je munja odigrala ulogu neke vrste osetljivog okidača. To je bila divna mogućnost za podvig. Kad bismo mogli da proizvedemo električne efekte potrebnog kvaliteta, čitava planeta i uslovi života na njoj mogli bi da se promene. Sunce podiže vodu iz Okeana, a vetrovi je nose do dalekih krajeva gde ostaje u stanju izuzetno delikatne ravnoteže. Da je u našoj moći da je poremetimo kad god i gde god poželimo, ovu snažnu bujicu, neophodnu za život mogli bismo da kontrolišemo svojom voljom. Mogli bismo da navodnjavamo pustinje, da stvaramo jezera i reke i da dobijamo pokretačku snagu vode u neograničenim količinama. Ovo bi bio najdelotvorniji način da se Sunce iskoristi za potrebe čoveka. Ostvarenje ovoga zavisi od naše mogućnosti da razvijemo električne sile iste kao i u prirodi. Takav poduhvat se činio beznadežnim, ali ja sam se odlučio da pokušam i odmah po povratku u Sjedinjene Države u leto 1892. godine otpočeo sam rad koji se činio još privlačnijim, pošto su uređaji istog tipa bili potrebni za uspešan bežični prenos energije.

Nikola Tesla, „Moji izumi“ (odlomci)

PDF verziju knjige možete preuzeti OVDE.

Salon jednog dendija

File:Albert Chevallier Tayler - The Grey Drawing Room 1917.jpg

Albert Chevallier Tayler – „The Grey Drawing Room“, 1917.

Ovako je mogao izgledati jedan engleski ili francuski dendi i esteta početkom 20. veka u svom salonu. Zamišljam Rilkea ili Prusta (odličn vizuelni predložak za prostore kojima su se kretali njegovi junaci) na mestu ovog gospodina. Ipak, ne zaboravimo da je slika nastala 1917. godine. Prvi svetski rat još uvek nije završen, a u Rusiji revolucija uzima maha. Zato, kada vidim ovu sliku, setim se izjave jednog Bakunjinovog sledbenika koji nije mogao da poveruje da su sve novine ovog sveta, sve reportaže, izveštaji i događanja tu samo da bi buržuj mogao spokojno čitati novine izjuta!

Da, zvuči duhovito, a pomalo i apsurdno. No, novac, posebno velika količina novca u posedu jedne osobe, upućuje na neravnopravnu raspodelu i, bez izuzetka, na nepravdu koju velika grupa ljudi podnosi zbog toga. Nadamo se da ovaj gospodin koga je Tajler prikazao nije eksploatisao decu u rudnicima, što je bio običaj bogatih engleskih industrijalaca, a i njihovih prethodnika kolonizatora. Setimo se, baza svekolikog bogatstva Evrope nije proizvodnja, već pljačka.

No, ne moramo nužno ovoj priči davati socijalni aspekt, ali je dobro kontrastirati je sa istorijskim događanjima u svetu godine kada je nastala. Naglašavam ovo jer smatram da je slika lepa, ali anahrona. Zamislimo, opet anahrono, da ovaj esteta čita jedan Hartmanov odlomak:

Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen.

Primer je anahron jer je Hartmanovo delo „Estetika“, odakle je citat preuzet, objavljeno tek 1953. godine. Takođe, slika danas, u kontekstu doba u kome mi živimo, deluje anahrono, ne samo zbog svog realističnog prikaza, već i zbog same teme. Koliko ljudi znate da ovako provode svoja jutra, u ovakvim salonima?

Na zidu vidimo ikonu Bogorodice sa Hristom u vizantijskom stilu. Levo od nje, na bogato ukrašenoj komodi, recimo da je od orahovine, stoje tri vazne, recimo da su kineske, iz dinastije Ćing. Pod nogama prikazanog su položeni crteži, tu je još jedna vazna, ovog puta možda dopremljena iz Drezdena i stilska stolica iz doba Luj-Filipa.

Kao i citirani redovi Nikolaja Hartmana, tako i ova slika poseduje izvesnu poetsku bistrinu, svež jutarnji vazduh, orošen od besmisla istorije i problema modernog sveta. Zato se i našla na ovom internet mestu. Ja sam polazeći od nje izgradila jednu sasvim novu priču, tek mogući narativ, i ona me je podsetila mnogih detalja. Osim što je lepa, ona i podučava. Eto, čak je i Horacije našao svoje mesto pod Suncem našeg doba.

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise.

U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama. To je kasnije, u daleko većoj meri činila i Tamara de Lempicka, poljska umetnica iz 20. veka.

Verovatno postoji mnogo poznatijih slika od ove na kojima su prikazane žene pred ili sa muzičkim instrumentom, najčešće alegorije, ili prikazi svetica, ali meni se svidela ova baš zato što je autoportret žene koja se tada usudila, ili kojoj je tada bilo omogućeno, da bude umetnica, da bude samosvesna i da živi svoj život onako kako bi ona želelea, posvećena duhovnosti i stvaralaštvu, a da nije morala da ode u manastir (poput Hildegarde iz Bingena ili Huane de la Kruz).

Kako sam i sama umetnica, koja piše i u pisanju nalazi artikulaciju svojih misli, namerno sam odabrala baš ovu sliku jer sam kao dete silno želela da pohađam časove klavira, uživajući u klasičnoj muzici, igrajući prstima po stolu na određenu melodiju. Međutim, moji roditelji su tu želju procenili kao hir i kao neosnovanu, a i časovi klavira, kao i sam instrument, su nešto što je njima bilo izuzetno skupa i, po njihovoj proceni, „neisplativa investicija“.

Ženski portret na blogu A . A . A

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao i odlučuje da se posveti isključivo stvaranju poezije. Isprva pokušava da završi odu Hiperion ali ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama. Te godine napisao je šest oda, od kojih je jedino „Oda jeseni“ bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni data je u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine.

Na blogu A . A . A možete čitati detaljnije analize pesama Oda jeseni i Oda grčkoj urni. Takođe, Kits je poslužio i kao inspiracija za jednu pesmu poljske pesnikinje Eve Lipske. Najzad, treba nešto reći i o likovnim prilozima u ovoj objavi. Kits je prikazan na nekoliko portreta, što ulja na platnu, što crteža. Tekst o njima nalazi se posle oda, na kraju objave.

ODA SLAVUJU

Boli me srce, san klonuća mori,
Ko da se napih divlje živoline,
Il’ ispih do dna opoj ponajgori,
Il’ ko da padoh Leti u dubine:
Ne jer ti usud zavidim presretni,
Već jer me sreći puna sreća tvoja,
Da ti, o šumska Drijado krilata,
Kroza splet poletni
Zelene bukve i sjena bez broja,
Proljeću pjevaš, laka i grlata.

Htio bih gutljaj vina! što je bilo
Hlađeno dugo zemlji u bezdanu,
S okusom Flore, zelen s polja pilo,
Provanse pjesmu, ples, radost sunčanu!
Oh, želim čašu vina topla, gusta,
S Juga i punu rujne Hipokrene,
Da rub joj kipi biserastim zrakom,
A purpurom usta:
Da mogu ispit, nek nevidan svene
Život mi s tobom zavit šumskim mrakom.

Daleko svenut, iščeznut, nestati
I smetnut s uma što nikad ne znade
Ti među lišćem, kako čovjek pati
I zgara čujuć gdje svak jada jade;
Gdje kljenut trese zadnje kose sijede,
Gdje mladost blijedi, kopni i umire,
Gdje mislit znači biti prepun boli,
Gdje zdvojnošću blijede
Olovne oči, gdje lijepost samire,
A ljubav sutra dočekat ne voli.

Otale! k tebi želja letjet mi je,
Bez leoparda i bez kola Baka,
Već na nevidnim krilima poezije,
Prem tu me drži, priječi misao svaka:
I već sam s tobom! noć mekoća mije,
Kraljica Luna možda je na tronu,
U krugu svojih svih zvjezdanih Vila;
Al’ svjetlosti nije,
Van te što s daškom s neba tiho klonu
Kroz zelen-tamu vrzom s bezbroj krila.

Kakvo mi ne znam pod nogama cvijeće,
Nit kakav nježni miris kiti grane,
Al’ kroz mrak svaki, što mirisan slijeće
Pogodim darak dobe rascvjetane:
Divljega voća, guštare i trave,
Bijeloga gloga, šipka i ljubice,
Što skrita lišćem vrlo brzo svene;
I kćerke ubave
Svibanjske – pjane od rose – ružice;
Mrmore baja ljetne noći snene.

I tamu slušam: nekoliko puta
U Smrt sam blagu zaljubljen gotovo,
I zvah je rimom zamišljenih ćuta,
Da splije blago disanje mi ovo;
Ljepše no ikad sad me mrijet snalazi,
U ponoć nestat bez boli u sebi,
Ti dokle poješ dušom zanesenom
U ovoj ekstazi!
Ti još bi pjevo, ja te čuo ne bi’
I na tvoj rekvijem postao bih busenom.

Rođena nisi smrtnom, vječna ptico!
Nit porod gladni, da ti zator bude;
Tvoj pjev bje slušan, što mi noćas klico,
U drevno vrijeme od cara i lude:
Možda to isti pjev je, što put nađe
U srce Rute, kada tužne zjene
U tuđem žitu, dom svoj plačuć, staja;
Pjev što često sađe
Na čarni prozor, otvoren na pjene
Opasnih mora vilinskog beskraja.

Beskraja! to je prava riječ ko zvono,
Što od tebe me zove mome meni!
Zbogom! jer mašta splest ne može ono,
Što, misle, kadar taj vilenjak sneni.
O, zbogom! zbogom! tužni pjev ti vene,
Prelazeć travnik, preko vode plije,
Do boka humka: da već na dubravam
Nijem, pokopan svene:
Je l’ to san budni il’ sanja vizije?
I nesta pjesme: – bdijem ili spavam?

ODA MELANKOLIJI

Ne idi k Leti, ni jedića brati
Čvrst koren – otrov za njezina vina;
Ni velebilja, blijedo čelo da ti
Cjeliva – grozd što voli Prozerpina;
Tis-boba vijenac nek te ne ovija;
Balegar ne daj, ni mrtvačka glava,
Ni meka sova, da s tvoje Duše
Žalobne druzi bolnih misterija;
Sjena vrh sjena već će doć sna plava,
Da duše budne boli ti poduše.

Al’ kada s neba nenadano pane
Melankolija, kao oblak plačni,
Što kruni cvijeće sve, što na pol sane,
A na hum zelen svoj plašt baci mračni
Aprilski; tad bol iz ruže jutrene
Zasiti svoj, il’ s dugom s mora slana,
Il’ pun nek božur bogatstva ti toči,
Il’ kad ti ljuba nježno smršti zjene,
Za ruku prim’ je, nek bjesni lagana,
– I žedno pij joj, pij, predivne oči.

S Ljepotom ona stanuje – s Ljepotom
Što umrijet mora; Radost ruku ima
Uvijek na usni zboreć – zbogom; potom
Slast boli bliza, da otrov ustima
Pčelinjim stvori: U hramu Naslade
Melankolije carsko je svetište,
Nevidno svima, van tom, što na jaku
Jeziku smečit grozd Radosti znade;
Moć njena će mu dušu da pritište,
Njen trofej bit će viseć na oblaku.

ODA PSIHI

Boginjo! počuj ovaj pjev bez sklada,
Iz slatkog žara i spomena draga,
Što vre – i prosti, da ti tajne sada
U uha pojem školjkasta i blaga:
Sigurno sanjah, il’ zar vidjeh danas
Krilatu Psihu otvorenih zjena?
Kroz šumu lutah, i kad ostavlja nas
Najednom miso, zatreptih ko sjena,
Videć dva bića, gdje bok pokraj boka,
U travi leže pod krovom mrmora
Lišća, a cvijeće dršće kraj žubora
Potoka laka toka:
Međ’ cvijećem svježa korijenja, a oka
Mirisnog, plavog, boje srebrn-bijele,
Purpurna pupa – ležahu duboka
Daha u travi: krila im se žele,
Ne ljube usne, al’ – zbogom – ne vele,
Ko da ih dijele meke ruke drijemne,
Cjelove prošle nadcjelivat spremne,
Kroz nježnu ljubav što sjaj zore nosi:
Krilatog dečaka poznadoh, što spava;
Ali ti, sretno, sretno grle, tko si?
Njegova Psiha prava.

Rođena zadnja, vizijo najljepša,
Olimpske vlasti svele nemilice!
Od zvijezde Feba na nebu još ljepša
Il’ večernjice – nebeske krijesnice;
Ljepšoj ti od njih nitko hram ne pruži,
Nit oltar cvijećem kiti;
Nit zbor ti nježni djevica ne tuži
Kad sat noćni hiti;
Nemaš ni frule, lutnje, glasa, kada,
U kadilniku da ti tinja,
Svetišta, luga, ni proroka, pa da
Proriče žarki san mu usna sinja.

Presjajna! prem za zavjete predane
Prekasno, kasno za zvuk lire mili,
Zborišta kad su bile šuma grane,
Kad vatra, voda i zrak sveti bili;
Ipak u dane, što daleko tako
Od sretne dobe, – ja ti krila sjajna
Nad Olimpijcim’ sveilim vidim lako
Pršit – i pjevam od zanosa tajna.
Daj, da ja budem tvoj hor, te da tužim
U noćne sate;
Tvoj glas i lutnja, frula, s kadilnika
Miris što slatko tinja;
Svetište, lug i prorok snena lika,
Kom žari usna sinja.

Jest, tvoj svećenik bit ću, hram ti dići
Negdje u tajnom mjestu svoga uma,
Gdje s granjem misli slatka bol će nići,
Ko borje šumit s vjetrom mjesto šuma;
Okolo svud će tvoj lug taman vele
Gorama divljim prekrit sve gromade
I tu će ptice, lahor, vrutci, pčele
Ljuljuškat u san na šušnju Drijade;
I tu, gdje mir se na daleko pruža,
Isplest ću od ruža
Svetište prućem mozga, koji misli,
S pupovim, zvoncim, zvijezdama bez imena,
Od sveg što mašta vrtlarica smisli,
Što gajeć cvijeće vječna je promjena:
Tu će ti biti mekana naslada,
Otvoren prozor noći
I baklja, sve što sjene misli svlada,
Da ljubav može doći.

ODA BEZBRIŽNOSTI

I

Oni ne siju, niti žanju…

Pred zoru jednom tri ugledah lika,
Prignuta vrata, drže se za ruke;
I mirne bočke kreću kao slika,
U bijelu ruhu, sandalama bez buke;
Prođoše kao slike s mermer-urne,
Ako je vratiš, gledaš sa svih strana;
Prođoše opet, ko da se okrene
Još jednom urna i okolo zurne;
Čudne mi bjehu, – ko onom kom znana
Fidije ruka, – već viđene sjene.

II

Kako to, sjene, da vas ne poznadoh?
Kako ste došle u šutljivu ruhu?
Zar u nijem, tajni neki splet upadoh,
Otmete da mi u bescilju gluhu
Bezbrižne dane? Snen bje čas bez želja,
Slabilo bilo, da mi oči krije
Blaženi oblak, ljetne bezbrižnosti,
Bol bestrn, vijenac bez cvijeta veselja;
Oh, zašto niste iščezle – da mi je
Duh miran od sveg – van od ništavnosti.

III

I treći put prođu i okrenu
vaka mi trenom lice, te ih nesta:
Slijedit ih tad me plamen želje krenu
I imat krila, jer ih poznah smjesta:
Ljepojka prva – Ljubav joj je ime,
Ambicija druga, bljeđanih usnica,
Vijek budna, oko umorno joj sija.
Ta treća, koju ljubim srcem svime,
Prem na njoj mnogi prijekor, okrutnica,
Moj demon, znadoh, to bje – Poezija.

IV

Nestaše, i ja, zbilja, željah krila:
O, ludost! Što je Ljubav? Gdje je ona?
Ambicija jadna nju je porodila
Ljudskoga malog srca febra bona;
A Poezija? – Ne, ni ona nije
Sreće mi dala ko podnevi sneni,
Il’ suton mednom kad bezbrigom plavi;
O, život jedan bez muka da mi je,
Da ne znam ništa o mjeseca mijeni;
Nit šta za trudni čujem razum zdravi.

V

Još jednom one prođu; – zašto, jao!
Moj san je bio vezen sanjom mraka,
A duša travnik, gdje cvat cvijeća cvao,
Nemirnih snova i drhtavih zraka:
Oblačno jutro bješe, al’ bez kiše,
Trepavke prem mu pune majskih suza;
List novi loze po oknu mi pade,
Mđ’ pupovima toplim drozd bigliše:
O, Sjene! vrijeme – zbogom – reć je sade!
Niz vaše skute suza mi ne puza.

VI

Tri Sjene, zbogom! dići glave moje
Vi niste kadre s trave svježe, meke!
Ne želim biti hranjen od makoje
Hvale, ko maza čulne šale neke!
Nestan’te, bud’te snenih urna slike,
Na maske nalik. Zbogom, noć mi natka
Vizija dosta, te ja imam svoje,
A dan mi mnoge doda raznolike;
Nestan’te, Sjene! u oblak od moje
Bezbrižne duše – zavijek bez povratka!

ODA GRČKOJ URNI

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
ti, pevaču šumski, što kroz usta tvoja
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene, i stog nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, niti stabla će da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno;
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno;
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno,
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ljudi ti što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je,
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernoga jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe… niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, –
dok smrt pokolenja lišava životat
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

ODA JESENI

Doba magle, doba berićeta štedra,
drugo zrelog sunca omiljena ti,
da skupa blaženstvom ispunite nedra
lozi oko slamnog krova što se svi:
da jabuke pognu mahovinom grane
obrasle, da sočnost u plodu se stiče;
da krupnjaju tikve, lešnik letorast
da zajezgra slatko, i da stalno niče
pozno cveće, da bi pčele užurbane
pomislile da će večno trajat dane
toplo leto što im puni saća slast.

I ko te ne vide u obilju tvome?
Ponekad pronaći može tebe svet
gde nehajno sediš na guvnu žitnome
dok ti vejalica vije vlasi splet;
il na nepožnjetoj brazdi, srpa vita
štedeć upleteno cveće sa svih strana,
gde mirisom bulki opijena sniš;
katkad gde pabirčiš, poljem ponosita,
prelazeći potok, klasjem ovenčana;
il gde uz muljaču jabuka, stišana,
satima nad samotokom bdiš.

Gde su sad proleća pesme zanesene?
Al ti svoj sklad imaš, ne misli na njih:
Dok nežnu smrt dana oblaci rumene
a strništa odsjaj ružičast i tih,
tada tugovanka komaraca laka
nad vrbama lebdi, čas jače čas tiše,
po tom kako vetrić živne ili mre;
i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka:
cvrče iz živica popci što se skriše,
crvendać iz vrta zvižduće sve više,
cvrkutavo jato lasta nebom gre.

Slikar Džozef Severn (Joseph Severn) je između 1819. i 1823. godine naslikao nekoliko Kitsovih portreta, a i bio je njegov saputnik kroz Italiju. Po saznanju da boluje od tuberkuloze, Kits odlazi u Italiju zbog odgovarajuće klime gde mu društvo pravi Severn. Međutim, Kits umire nakon tri meseca u Rimu. Iza tog prijateljstva ostalo je mnoštvo pisama (koje je Severn upućivao drugima, izveštavajući ih o pesnikovom zdravlju), kao i portreta. Možete ih čitati ovde.

Posle Kitsove smrti, Severn je nastavio da boravi u Rimu, izdržavajući se kao slikar čija su dela obuhvatala različite tematske celine. Sahranjen je pored Kitsa na protestanstkom groblju u Rimu. Pored njega, Kitsove portrete, u formi crteža, ostavili su umetnici čija je dela moguće videti na sajtu Nacionalne galerije portreta u Londonu (National Portrait Gallery). Kitsov i Severnov grob simbolični su: na jednom je lira, na drugom paleta. Na Kitsovom grobu uklesano je, po njegovoj želji:

Ovde leži onaj čije je ime upisano na vodi.

Izvor 1: Džon Kits, Stihovi, preveo Danko Anđelinović, Nolit, Beograd, 1960.

Izvor 2: Antologija pesništva evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Slika: Džozef Severn, Portret Džona Kitsa, 1819.

Iz filma „Only Lovers Left Alive“

1a2b3c

Only Lovers Left Alive, poslednji film američkog reditelja Džima Džarmuša, sadrži scenu gde je nekoliko sekundi oko kamere zadržano na zidu dnevne sobe jednog od junaka filma, Adama. Na zidu se nalaze uramljene fotografije svih ljudi tokom duge istorije zapadne kulture koje su modernog vampira inspirisale duhovno, intelektualno i stvaralački.

Na prvoj slici prepoznajemo Baha, Leonarda Koena, Meri Volstonkraft, Poa, Malera, Kafku, Vejtsa i engleskog baroknog kompozitora Henrija Persela (gornji desni ugao).

Na drugoj slici prepoznajemo Vilijama Blejka, Peti Smit, Njutna, Frenka Zapu, Igi Popa, Barouza i Kristofera Marloua (donji desni ugao).

Na trećoj slici prepoznajemo Bodlera, Baster Kitona (setimo se Bertolučijevog filma „Sanjari“ gde se vodi dilema ko je bolji komediograf – Kiton ili Čaplin), Nikolu Teslu, Remboa, Emili Dikinson, Marka Tvena, Džejn Ostin, Šelija, Oskara Vajlda, Bili Holidej, Frenka Sinatru, Beketa i Nil Janga.

Još jedna od zanimljivosti filma jeste odabir dva grada u kojima se radnja dešava. U pitanju su Detroit i Tandžir. Tandžir, grad na severu Maroka, poznat je po tome što je u njemu dugo boravio Vilijam Barouz. Detroit, grad duhova, napušten industrijski grad, idealno je mesto odbeglih od savremene civilizacije koja stoji nasuprot vrednostima duhovnih tragalaca čiji su portreti na Adamovom zidu.

Takođe, zanimljivo je napraviti paralelu između Detroita i Berlina, grada koji se ne pominje u filmu, ali koji je implicitno prisutan. Ne postoje dva sličnija mesta, duhovno i ekonomski (činjenica ne od malog značaja), od Berlina i Detroita. Oba grada bar jednom (Berlin čak više puta) bila su potpuno ekonomski ruinirana gde su se posredstvom socijalnih i društvenih previranja razvili novi oblici (sub)kulture.

Berlin tridesetih godina sa posleratnom inflacijom, kabareima i ruskom emigracijom. Zatim, Berlin devedesetih godina, posle pada zida, sa skvotovima, tehno muzikom i novim oblikom izlaganja umetnosti. Detroit na sličan način ponavlja priču, samo na drugom kontinentu, i u drugom vremenu, tamo gde je kontekst malo drugačiji, ali je suština ista. Ruinirani grad metafora je ptice Feniks, ljubavničkih lutanja noću, muzike i reči.

Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva

fridrih 4

Kaspar David Fridrih je u više navrata crtao prozore svog studija naglašavajući na taj način predeo ispred, ali i više od toga, naglašavajući odnos spoljašnjeg i unutrašnjeg, subjekta i objekta, posmatrača i predela. Prozor je od doba romantizma posmatran kao simbol subjektivne perspektive na osnovu koje se stvarnost poima, doživljava i imaginativno realizuje kroz umetnost. Naravno, u pitanju je još i stara tema umetnika i njegovog ateljea, sobe kao izolovanog i neophodnog prostora za stvaranje, kontemplaciju i putovanje kao ostvarenje unutrašnje dinamike ili oblikovanja one spoljašnje u adekvatanu formu.

Tokom 19. veka prikazi ateljea i soba sa otvorenim prozorom – odakle bi pogled dopirao do horizonta koji se odnosio na stvarni ili tek samo imenovani (italijanski) pejsaž – nije jedino odlika Fridrihovog slikarstva već i mnogih drugih nemačkih i francuskih umetnika. Pre nekoliko godina održana je izložba „Rooms With a View: The Open Window in the 19th Century“ u Metropoliten muzeju u Njujorku gde su izložena dela sa ovom tematikom, od izuzetnog značaja za poimanje romantičarske umetnosti u celosti – od romantičarske ironije do interesovanja za pejsaž i odnosa subjekta i objekta, stalne napetosti koja je opsedala i tadašnje klasične nemačke filozofe: Kanta, Hegela, Šelinga i Fihtea.

Carl Gustav Carus (German, 1789–1869)
‘Studio Window’, 1823–24.

Franz Ludwig Catel (German, 1788–1856)
‘A View of Naples through a Window’, 1824.

Constant Moyaux (French, 1835–1911)
‘View of Rome from the Artist’s Room at the Villa Medici’, 1863.

Johann Christian Dahl (German, 1788-1857)
‘View of Pillnitz Castle’, 1823.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Louis Vincent Palliere in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Jean Alaux (French, 1785-1864)
‘Picot in His Studio at the Villa Medici’, 1817.

Leon Cogniet (French, 1794-1880)
‘The Artist in His Room at the Villa Medici’, 1817.

Valter Benjamin: „Luj Filip ili enterijer“

Glava…
Na noćnom stočiću, kao ljutić,
Počiva. — Bodler, Mučenik

Pod Lujem Filipom (Louis Philippe), privatna individua stupa na istorijsku pozornicu. Ekspanzija demokratskog aparata, preko novog izbornog zakona, podudara se s parlamentarnom korupcijom u režiji Gizoa (François Guizot). U njenoj senci, vladajuća klasa stvara istoriju; drugim rečima, završava svoje poslove. Ona nastavlja sa izgradnjom železnice, da bi povećala vrednost svojih akcija na berzi. Ona promoviše vladavinu Luja Filipa, kao primer privatnog pojedinca koji upravlja svojim poslovima. U Julskoj revoluciji (1830), buržoazija ostvaruje svoje ciljeve iz 1789 (Marx).

Po prvi put, mesto stanovanja privatnog pojedinca ne poklapa s njegovim radnim mestom. Ono prvo počinje da se konstituiše kao enterijer. Njegova dopuna je kancelarija. Privatnom pojedincu, koji u kancelariji mora da se bavi stvarnošću, potrebna je domaća unutrašnjost, da bi ga zadržala u njegovim iluzijama. Ta nužda je utoliko veća utoliko što on nema nameru da dopusti da njegove trgovačke preokupacije ugroze one društvene. U stvaranju njegovog privatnog okruženja, obe te sfere se drže na odstojanju. Odatle izvire fantazmagorija enterijera, koji za privatnog pojedinca predstavlja univerzum. U enterijeru, on povezuje daleko i davno. Njegova dnevna soba je loža u pozorištu sveta.

Digresija o jugendstilu. Razbijanje enterijera, do kojeg dolazi s jugendstilom, dešava se na smeni vekova. Naravno, u skladu sa sopstvenom ideologijom, jugendstil bi trebalo da dovede enterijer do savršenstva. Njegov cilj je preobražaj usamljene duše. Individualizam je njegova teorija. Sa Van de Veldeom (Henry Van de Velde), kuća postaje izraz ličnosti. Za takvu kuću, ornamentacija je isto što i potpis za sliku. Ali, ta ideologija ne izražava pravo značenje jugendstila. On predstavlja poslednji kontranapad umetnosti, koju je u njenoj kuli od slonovače opkolila tehnologija. Taj pokušaj mobiliše sve unutrašnje rezerve. On pronalazi svoj izraz u medijumskom jeziku linije, u cvetu kao simbolu gole, biljne prirode suočene s tehnološki naoružanim svetom. Novi elementi gvozdene konstrukcije – noseći stubovi – zaokupljaju jugendstil. U ornamentima, on pokušava da te forme vrati umetnosti. Beton mu nudi nove mogućnosti za plastičnu kreaciju u arhitekturi. Otprilike u to vreme, stvarni centar gravitacije životnog prostora pomera se u kancelariju. Nestvarni centar pronalazi sebi mesto u kući. Posledice jugendstila opisane su u Ibzenovom Majstoru graditelju (Henrik Ibsen, Bygmester Solness, 1892): pokušaj pojedinca da se, na osnovu svoje unutrašnje snage, nadmeće s tehnologijom, vodi ga u propast.

Verujem… u svoju dušu: Stvar. — Leon Deubel, Oeuvres (Paris, 1929)

Enterijer je azil za umetnost. Kolekcionar je pravi stanar enterijera. On se posvećuje tome da preobražava stvari. Na njega pada sizifovski zadatak oslobađanja stvari od karaktera robe, tako što dolazi u njihov posed. Ali, on im dodeljuje samo vrednost znalca, pre nego upotrebnu vrednost. Kolekcionar sanja kako stiže ne samo u neki udaljeni ili davni svet, već i bolji – u kojem ljudska bića sigurno nisu bolje opskrbljena svakodnevnim potrepštinama, ali u kojem su stvari oslobođene mukotrpne obaveze korisnosti.

Enterijer nije samo univerzum već i étui (ukrasna kutijica) privatne individue. Stanovati znači ostavljati tragove. U enterijeru je to naglašeno. Pokrivači i miljei, kutije i kovčežići, prisutni su u izobilju; u njih su utisnuti tragovi najobičnijih upotrebnih predmeta. Na potpuno isti način, tragovi stanari su utisnuti u enterijer. Pojavljuje se i detektivska priča, koja sledi tragove. U „Filozofiji nameštaja“ („The Philosophy of Furniture“, 1840, esej o unutrašnjoj dekoraciji), kao i u svojoj detektivskoj fikciji, Po (Edgar Allan Poe) se predstavlja kao prvi fiziognomist kućnog enterijera. Kriminalci iz prvih detektivskih priča nisu ni džentlmeni, niti drumski razbojnici, već privatni građani iz srednje klase.

Izvor: Valter Benjamin, „Pariz, prestonica XX veka“, preveo Aleksa Golijanin.

Fotografije: Ežen Atget

Tekst je preuzet sa sajta Anarhija/Blok 45

Dokumentarni film o Li Miler

 

Li Miler, saradnica i fotografkinja, muza Mana Reja. Reditelji filma posetili su njenu kuću u Saseksu i razgovarali sa njenim sinom, Antonijem Penrouzom, o njenoj vezi sa Rejem o kojoj su nam ostala svedočanstva posredstvom pisama, fotografija, portreta i jednog zaboravljenog kofera.

O Blejkovoj pesmi „Jerusalim“

Ovako je izgledala kuća engleskog pesnika Vilijama Blejka i njegove supruge u vreme njegovog rada na pesmi „Jerusalim“ koja je deo Blejkove poeme Milton. Legenda kaže da je u bašti, u časovima predaha, Blejk čitao svojoj supruzi stihove iz Miltonovog epa Izgubljeni raj. Naravno, oboje su poput biblijskih grešnika Adama i Eve bili potpuno nagi. Posle skoro 90 godina Blejkova kuća je opet data na prodaju. Tome je i posvećen članak u magazinu Guardian:

In his lifetime Blake lived in nine houses. Only two survive. The other house is in London, and people are always welcome there to talk about Blake, but it’s not a museum and has a very small capacity. The idea is to link these two remaining houses where Blake lived, said Heath. Literary houses can have a detached connection to their author, but for Blake place was so important that it seems extraordinary that in Britain we don’t celebrate these two extraordinary houses.

Blake wrote to his friend John Flaxman on his arrival in the cottage that “Felpham is a sweet place for Study because it is more Spiritual than London … Heaven opens here on all sides her golden Gates”, also singing its praises in poetry: “Away to sweet Felpham, for Heaven is there / The ladder of Angels descends through the air.

William Blake – Jerusalem

And did those feet in ancient time
Walk upon England’s mountains green:
And was the holy Lamb of God,
On England’s pleasant pastures seen!

And did the Countenance Divine,
Shine forth upon our clouded hills?
And was Jerusalem builded here,
Among these dark Satanic Mills?

Bring me my Bow of burning gold;
Bring me my Arrows of desire:
Bring me my Spear: O clouds unfold!
Bring me my Chariot of fire!

I will not cease from Mental Fight,
Nor shall my Sword sleep in my hand:
Till we have built Jerusalem,
In England’s green and pleasant Land *

Tihe sobe: Vilhelm Hamershoi

 Vilhelm Hammershøi

Vilhelm Hammershøi

Danski slikar Vilhelm Hamershoi nije naročito poznat u srpskoj kulturi ali stvari se polako menjaju zahvaljujući internetu. Već sam pisala o ovom slikaru u tekstu Kamerna muzika kada sam njegove slike poredila sa prvim delom Džejmsa Džojsa, zbirkom pesama Chamber Music.

Sada, želim uopšteno da predstavim ovog slikara, polazeći od najrazličitijih slika koje se mogu činiti kao jedna. Hamershoi ponavlja motive a paleta je uvek svedena na sivu i tamnu braon ili crnu. Svetlost i tišina dominiraju. Takođe, predmeti su oživljeni i u njima se da prepoznati misao, sećanje koje odzvanja sobama. U istu su kroz visoke prozore prodrli suptilni zraci, najavljujući bistra jutra.

Na sajtu Danske o ovom slikaru piše:

Throughout his life he was preoccupied with a strictly limited circle of motifs encompassing interiors from his home, portraits of his family and friends, and architecture and landscape paintings.

Light and air are of central importance in Hammershøi’s paintings, often assuming an almost physical consistency.

He is best known for his many interiors portraying simple and sparsely furnished rooms. They are often devoid of human figures, but in many there is an isolated female figure, usually stationary and with her face turned away.

In the 1890s Hammershøi executed a number of architecture paintings, especially of Amalienborg and Christiansborg Palace, both of which are shrouded in a light mist like that in his Zealand landscapes.

Hammershøi’s stylish and delicately shaded paintings assumed an isolated position in relation to the predominantly naturalistic Danish art of the day. In 1891 he was one of those helping to establish Den Frie Udstilling. *

397536_10152388312785337_1096586418_n

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Engr kao upravnik Vile Mediči u Rimu

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Jean Alaux

Žan-Ogist Dominik Engr, francuski slikar 19. veka, poznat po svom neoklasicističkom obrascu, bio je između 1835. i 1840. na čelu Francuske akademije u Rimu koja je bila smeštena u Vili Mediči. Francusku akademiju, koja je prvobitno bila na drugim lokacijama, Napoleon je 1803. premestio u ovu građevinu.

Francusku akademiju u Rimu osnovao je Luj XIV 1666. godine i njome su tada upravljali Šarl le Brun (kraljev zvanični dvorski slikar), Đan-Lorenco Bernini (italijanski barokni umetnik) i Žan-Batist Kolber (kraljev ministar finansija). Akademija je predstavljala kulminaciju studija slikarstva.

Svake godine po jedan student dobio bi Prix de Rome, nagradu koja bi mu omogućila besplatan boravak u Rimu, u prostorijama vile, gde bi mogao da se upozna sa ostacima antičke i renesansne umetnosti, i sa drugim umetnicima koji su tu boravili, i da od najboljih majstora uči svoj zanat.

Umetnici, rezidenti vile, bili su poznatiji pod imenom pensionnaires. Mnoge od slika koje možete videti u objavama Ateljei otvorenih prozora kao tema romantičarskog slikarstva i Umetnik i Italija: Et in Arcadia ego! prikazuju mladeće u svojim sobama, ateljeima, u vili Mediči, dok rade, sa prozorom pred sobom kroz koji se vidi Rim sa građevinama boje okera i isto tako lepo kontrastiranog, prozračnog neba.

Danas rezidenti vile nisu samo slikari već i skulptori, pisci, istoričari umetnosti, arheolozi, fotografi. Nema više takmičenja, kao što je to bila praksa, gde bi žiri među stotinom slikara koji su dostavili radove izabrao jednog. Nagradu bi osvajao najbolji slikar, po mišljenju žirija, ali je istorija umetnosti pokazala da su njihova imena na njenim stranicama retka, što ne znači da su oni loši slikari, već da je proučavanje umetnosti na osnovu remek-dela zaostao pristup sa dosta manjkavosti i nemogućnosti da pruži potpuniju sliku umetničke stvarnosti i duha doba u kome su sva dela nastajala.

Upravnik vile između 1961. i 1967. bio je poljsko-francuski slikar Baltus. On je rekonstruisao vilu, palatu i njene bašte, nabavio modernu opremu za građevinu. Nagradu Rima ukinuo je 1968. Andre Malro, tadašnji francuski ministar kulture. Akademija lepih umetnosti i Francuski institut izgubili su svoj značaj u radu vile i nadleštvo nad njom.

Na priloženim slikama vidimo Engra u sobi, u tipičnom okruženju, sa violinom u ruci, okruženog slikama i voćem. Na prvoj slici njegova supruga, punija dama u beloj haljini, oslonjena je na stolicu, u drugoj ona izostaje pa je dama uspravnog položaja za razliku od prethodne slike gde je bila povijena. Engrov učenik predstavio je pred učitelja dve varijante, u očekivanju da će jedna od njih biti prihvaćena kao odgovarajuća stilska vežba.

Sajt: Vila Medici

Slike: Jean Alaux, Dve slike Engrovog studija u Rimu, 1818.

Ezra Paund čita „Prvi kanto“

Ezra Paund

Na sajtu Open Culture o Ezri Paundu piše:

No student of modernism, no lover of modern poetry, can avoid Ezra Pound, or the problem that is Ezra Pound. Although a notorious and enthusiastic booster of Mussolini’s Italian state during the Second World War, Pound’s influence over the shape and character of American literature in the early 20th century always seems to trump his regrettable, if not particularly surprising, politics. T.S. Eliot, James Joyce, H.D.—all are deeply indebted to Pound. His attempts to bridge Eastern and Western aesthetics are profound, and his own poetry, informed by his devotion to Chinese poetics and immersion in the European canon, comprises an often brilliant, generally intimidating body of work.

CANTO I

A onda hrupismo k brodu,
Uronismo kobilicu u valovlje, pa na božansko more, i
Digosmo jarbol i jedro na crnom brodu,
Ukrcasmo ovde, i s njima tela naša
Otežala od plača, i s vetrom u krmi
Ustremismo se s nadutim jedrilima;
Kirke, utegnute boginje, to beše plov.
Zatim posedasmo po palubi, te s vetrom u krmilu
Pod razapetim jedrom plovismo do u smiraj.
Sunce zapadu, okeanom plinuše senke,
Tad prispesmo na rub bezdanoga ponora,
Obali kimerskoj, mnogoljudnim gradovima
Pod gustotkanom maglom, koju
Ni prosjaj sunca, ni problesak zvezde
Nije sekao, i, negledana s nebesa,
Najcrnja noć tu je obvijala zlosrećne ljude.
Okean poteče unazad, mi stigosmo do mesta
Koja nam predznači Kirka.
Tu izvršiše obrede, Perimed i Euriloh,
I trgnuvši sa bedra mač
Iskopah jamu aršin u prečniku;
Za svakog mrtvog po žrtvu, prvo
Medovinu i slatko vino, vodu sa belim brašnom.
Potom dugo prizivah umrle nemoćnike;
Kako je na Itaki red, najbolje štrojenike
Za žrtvu, sve blago na lomaču,
A ovna, crnoga predvodnika, za Tiresiju samo.
Krv tamna kljuknu u jamu,
I duše iz Ereba, mrtvaci bledi, neveste,
Pa mladići, i starci što pretrpeše mnogo;
Duše umrljane suzama svežim, cure nežne,
Muškarci mnogi, vršcima kopalja probodeni,
Plen bitaka, s unesrećenim oružjem,
U neizbroju se oko mene tiskahu; bled
Povikah ljudima mojim: životinja još, i još;
Iskasapiše krdo, ovnove poklaše sabljama;
Izlismo pomast, uglas pozvasmo bogove,
Plutona moćnog, i dičnu Prozerpinu;
Potegoh uzani mač,
Odbih od sebe drske, mlitave mrtvace,
Čekajući da se Tiresija javi.
Al prvo Elpenor dođe, Elpenor, prijatelj naš,
Nepokopan, sam na prostranoj zemlji,
Udove mu ostavismo u Kirkinom domu,
Neožaljene, bez groba; drugi nas požurivaše cilj.
Žalosna duša. Zasoplje, ja zavapih:
„Elpenore, otkud ti na ovoj crnoj obali?
Dolaziš li pešice, prvi ispred mornara?“

A on će na te reči:
„Baksuzlik, i mnogo vina. Zaspah kraj Kirkina ognjišta.
Basamaci neograđeni; ja da siđem,
Omakoh se, drmnuh u neku gredu,
U potiljku puče žila, duša u Avern odlete.
Al tebe, o, Kralju, molim: na me, neoplakanog, nepokopanog,
Misli, složi mi oružje na žalu, kao odar, s natpisom:
Zlosrećni čovek, ime će mu tek doći.
U zemlju pobodi veslo, kojim sam međ druzima vitlao.“

Dođe Antikleja, koju odagnah, a onda Tiresija Tebanac,
Sa zlatnim štapom, prepoznade me, i reče:
„Opet ti? al zašto? čoveče nesrećne zvezde,
Sa bledokrvnim mrtvacima u bezradosnom kraju?
Odstupi od jame, krvav mi putir daj
Za proricanje.“

I ja ustuknuh,
A on, okrepljen krvlju, reče tad: „Odisej će se
Vratiti uprkos Neptunovoj pizmi, u mračnim ponorima
Svu družbu izgubiće.“ Tad Antikleja pristupi.
Mir prahu tvome, Dive. Mislim na Andreju Diva
In officina Wecheli, 1538, prema Homeru.
Pa zaplovi, prođe Sirene, i dalje i dalje
Do Kirke.
Venerandam,
Po Krićaninovoj reči, sa zlatnom krunom, Afrodito,
Cypri munimenta sortita est, vesela, oricalchi, s pojasom
I grudnjakom od zlata, ti, tamnih očnih kapaka,
Koja nosiš Argicidinu zlatnu granu. Tako da:

Izvor: Ezra Paund, Pesme, preveo Milovan Danojlić, BIGZ, Beograd, 1975.

Umetnik i njegov atelje: Edvard Munk

Kao ilustraciju teme koja je naznačena naslovom, prilažem i dva odlomka romansirane biografije Edvarda Munka koju je napisao 1993. godine Ćetil Bjernstad, norveški pijanista, kompozitor i pisac.

„Ćutljiv čovek? Tako je. Edvard Munk je postao ćutljiv čovek. Sada je postao simbol one kontradikcije za kojom je oduvek osećao potrebu. Ponosit i dostojanstven, držao se daleko od gomile, čak podalje i od one male grupe svojih pristalica koja je propagirala njegovu umetnost sa fanatičnim žarom.

Munk već godinu dana živi među nama, u Kristijaniji. Ali krije se u jednom pansionu blizu Ljana i ni društvo koje se okuplja u Grandu, ni redovni šetači po ulici Karla Johana nisu bili u prilici da vide njegov nabusiti lik. Jer Munk je, tokom prošle godine, bio i bolestan čovek.“

„Munk je unajmio atelje na tri meseca. Došlo je vreme da se ponovo okuša u Nemačkoj. Kolebao se između Nemačke i Pariza, ali u Berlinu bolje poznaje umetničke krugove.

Angažuje jednu riđokosu kao model, što će kasnije navesti ljude da misle da je na litografiji Greh naslikao svoje viđenje Tule Larsen. Na jednoj litografiji Munkov model stoji obnažen ispred prevrnute verzije Žene/Sfinge, što je nagoveštaj da je u svojoj svesti obradio događaje iz poslednjih nekoliko godina.

Tri godine ranije berlinska secesija došla je do sopstvenih prostorija u ulici Kantštrase, što je bila neposredna posledica skandala oko Munka iz 1892. godine, kada su se radikalni elementi u gradu udružili u protestu protiv starije generacije. Slikari Ludvig fon Hofman, Lajstikov i maldi, dinamični trgovac umetničkim delima Pol Kazirer sada pozivaju Munka da izloži celokupan opus svog Friza života. Za dvadeset i dve slike aus dem modernen Seelenleben, stavljaju mu na raspolaganje čitavo prostrano predvorje svoje zgrade. Munk smešta Golgotu u sredinu, a s jedne i druge njene strane raspoređuje slike iz ciklusa Ljubav i smrt. Sada izlaže svoj život dokazujući da je ostao veran viziji koju je imao u Ruskim planinama pre dvanaest godina, kada je rešio da slika svete, odlučujuće trenutke. On prikazuje smrt u detinjstvu, Sofi na stolici, majku u postelji. Potom slika ljubavnu mrežu. Njegova vlastita Meduzina kosa se obmotala oko njegovih sopstvenih uspomena. Vezuje gospođu Taulov zauvek uz sebe, motivom razdvajanja ovekovečuje i Ose Neregord, utkiva patnje drugih ljudi u svoje, kao onda kada je Jape Nilsen jurio okolo s pištoljem po Osgordstrandu. Slika sebe samog u veoma lošem stanju tokom jednog napada anksioznosti, prisiljava Tulu Larsen da nosi ženske maske kakve veruje da je video na tri verzije njenog lica.

Slike su izložene u ulici Kantštrase, u ogromnom predvorju zgrade, u belim ramovima. Različite su po koloritu i veličini, ali su povezane određenim bojama i linijama, horizontalnim i vertikalnim, vertikalnim linijama drveća i zidova, horizontalnim linijama podova, tla, krovova i krošnji drveća. Talasaste linije mora uljuljkuju kao uspavanke, tužni, sivozeleni tonovi u sobama samrtnika, krik vatre, nebo crveno kao krv i jeka u crvenim, jarkocrvenim, žutim i zelenim tonovima.

Levi zid nosi podnaslov Začetak ljubavi. Tu su izložene slike Crveno i belo, Licem u lice, Poljubac i Madona. Na prednjem zidu je grupisao dela pod naslovom Cvetanje i raspad ljubavi, sa slikama kao što su Posle pada u greh, Vampir, Ljubomora, Sfinga i Melanholija. Na desnom zidu je tema Strah od života, koja uključuje Krik, Strepnju i Crvene orlovske nokte. Na zidu u dnu predvorja izložena je tema Smrt, sa slikama kao što su Samrtna agonija, Smrt u bolesničkoj sobi, Devojka i smrt i Mrtva majka i dete.

Časopis Kunst für alle mogao je da kontstuje da je iz tog spoja divljačke, nordijske ljubavi prema bojama, uticaja Manea i izvesne sklonosti ka sanjarenju nastalo nešto sasvim jedinstveno.“

Izvor: Ćetil Bjernstad, „Priča o Edvardu Munku“, prevela Nevena Ašković, Zavod za udžbenike, Beograd 2013, str. 318-321.

Umetnik i njegov atelje: Vasilij Kandinski

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky at work, 1936.

Bernard Lipnitzki - Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Bernard Lipnitzki – Wassily Kandinsky in his studio, 1937.

Wassily Kandinsky at his desk,  1911.

Wassily Kandinsky at his desk, 1911.

Svako umetničko delo je dete svog vremena. Svaki kulturni period ima sopstvenu umetnost, koja ne može biti ponovljena. Udahnuti život umetničkim načelima prošlosti, nije ništa drugo do roditi mrtvo dete. Mi ne možemo osećati kao stari Grci, niti živeti njihov unutrašnji život. Kad primenimo grčke principe u plastičnoj umetnosti dobićemo samo formu, ali će za sva vremena sama dela biti bez duše. Ovo liči na podražavanje majmuna. Spolja gledano pokreti majmuna liče na naše. Majmun će da sedi, da drži ispred sebe knjigu, da je prelistava, imaće zamišljen izraz lica, ali njegovim će kretnjama nedostajati unutrašnji smisao. – Vasilij Kandinski

Kandinski je rođen u bogatoj porodici 1866. godine. Kad je završio pravne škole, zaposlio se. Međutim, 1896. u Moskvi je otvorena izložba francuskih umetnika, među njima su bila platna Kloda Monea. Slika „Stog sena“ oduševila je Vasilija: „Nejasno sam osećao kako na toj slici nema predmeta. Sa zanosom sam, ali i zbunjeno primećivao, da ova slika uzbuđuje i pokorava, urezuje se u pamćenje i neočekivano sam shvatio kako sliku u svim detaljima mogu da prizovem pred oči.“ Podudarilo se da je u to vreme odgledao Vagnerovu operu „Loengrin“, koju je nazvao „ostvarenje moje bajkovite Moskve“. Ova dva događaja su bila presudna da napusti posao i uči „za slikara“. Tad je imao 30 godina. 1889. odlazi u etnografsku ekspediciju u Vologdsku oblast. Radovi severnih majstora – narodne igračke, preslice, vez, ikone, će dugo godina biti njegova inspiracija i ostaviti trag u njegovoj apstraktnoj umetnosti.

Kandinski i njegov prijatelj ekspresionista Franc Mark 1911. formiraju slikarsko društvo „Plavi jahač“. Kandinski će zapisati: „Naziv Plavi jahač smo smislili za stolom gde smo pili kafu u vrtu Cirndorfa. Obojica smo voleli plavo, Mark – konje, a ja jahače. Naziv je došao sam od sebe“. Slikari, plesači, kompozitori činili su ovu grupu. Članove „Plavog jahača“ interesovala je srednjovekovna i primitivna umetnost, fovizam i kubizam, koji su u to doba bili popularni u Evropi. Kandiski je te godine imao prvu samostalnu izložbu. Uskoro je izašla knjiga „O duhovnom u umetnosti“ – svojevrsna teorija apstrakcionizma. Svaka boja, linija i geometrijska figura izazivaju asocijacije kod publike. Recimo, toplu crvenu on poredi sa snagom i energijom, duboku zelenu sa predosećanjima, a sivu je nazvao „beznadežna nepokretnost“.

Boja je dirka, oko je čekić, duša su mnogobrojne dirke klavijature. Umetnik je ruka koja pomoću jedne ili druge dirke ciljano dovodi našu dušu da vibrira. – Vasilij Kandinski

Kad je počeo Prvi svetski rat, kao ruski državljanin morao je da ode, te se vratio u Moskvu. Ovaj period krase impresionistički pejzaži, romantične fantazije i kasnije – realistička platna. Njegove apstraktne slike su postale „geometričnije“ – očigledna simbioza ruskog avangardizma prvih sovjetskih godina.

Nakon revolucije Kandinski postaje profesor Moskovskog univerziteta. Bavio se reformom muzeja i zaštitom spomenika kulture, pomagao otvaranje regionalnih muzeja i predavao na Vhumtemasu (Visoka umetničko-tehnička škola, pr. prev.). Trudio se da adaptira nastavne planove prema svojoj teoriji slikarstva. 1921. odlazi u Berlin, učestvuje na prvoj postavci ruske umetnosti i više se ne vraća u SSSR. Zaposlio se u Vajmaru, u Bauhausu (državna škola za arhitekturu i primenjene umetnosti, koju je 1919 osnovao arhitekta Valter Gropijus, pr. prev.), gde je predavao freskno slikarstvo i teorijske discipline. Nastavnici i studenti bili su oduševljeni idejom „Gesamtkunstwerk“ (termin Riharda Vagnera, u doslovnom prevodu sveukupno umetničko delo, pr. prev.), sinteza svih umetnosti u jednom delu. Tih godina Kandinski, kao lider apstrakcionizma postaje poznat celome svetu. Dobija nemačko državljanstvo, ali dolaze nacisti. Bauhaus postaje privatna škola, umetnike-avangardiste progone zbog njihovih stavova, emigrante iz SSSR-a, jer su potencijalna komunističke pretnja. Kandinski se seli u Francusku. Platna iz ovog perioda često nazivaju biomorfne apstrakcije. Osim geometrijskih figura pojavljuju se nadrealistički biološki organizmi. Ovde je stvorio „Dominantnu krivu“, „Plavo nebo“, „Raznolika dejstva“.

Godine 1937. nacisti su uzeli njegovih pedeset sedam slika iz muzeja i izložili ih kao „degenerisanu umetnost“ na sramnoj izložbi. Mnoge slike su uništene.  Posle okupacije Pariza, Kandinski pokušava da ode u Ameriku i provodi u Pirinejima nekoliko meseci, ali se ipak vraća u Francusku, gde ostaje do kraja života, 13. decembra 1944. godine. Smatrao je da je Lepo u umetnosti, sve ono što je „unutrašnja potreba“, što „usavršava i obogaćuje dušu“ i podstiče „dušu da vibrira“.

Izvor: E. Okladnikova, prevod Jadranka Dubak.

Paul Kle i impresije povodom njegovog slikarstva

Paul Klee

Paul Klee

Ovde me ne mogu razumeti. Boravim podjednako sa mrtvima koliko sa nerođenima. Nešto bliži srži stvaranja nego obično. Ali ni približno dovoljno.

Epitaf na grobu nemačkog slikara Paula Klea prevela sam za ovu priliku, sada se ne sećam iz koje knjige. Nekoliko objava posvetila sam ovom slikaru pa bi se moglo zaključiti da volim njegovo slikarstvo. Njegove boje su nekada, kao što je to slučaj sa purpurnom na dva prikazana rada, harmonične i zanimljive, a njegov rad afirmacija dečije vizije. Dečija vizija u slikarstvu nije mi bliska, iako je ne odbacijum, za razliku od dečije vizije u književnosti, koja ima daleko drugačije oblike i implikacije.

Paul Klee, hat Kopf, Hand, Fuss und Herz - Has head, hand, foot and heart, 1930. Watercolor and ink on cotton, Kunstsammlung NRW, Düsseldorf.

Paul Klee, Reifendes Wachstum, 1921. Watercolor over pencil on paper and collage. Sold by Christie’s for $1,142,500.

Poslednji crtež asocira me na podvodni svet pre četri milijarde godine, ukoliko je tada zemlja postojala, geologija i godine nisu mi bliske, naročito ne mom pamćenju koje je likovne prirode, ređe pamtim činjenice, slike uvek i jasno. Podsećaju me na ples cveća iz Diznijevog crtanog filma o Alisi, na ritam i kretanje oblika uzdrhtalih zahvaljujući morskoj struji. Podsećaju na morsko dno noću i sjaj misli u nastajanju.

Kleovo druženje sa Kandinskim, putovanje u Egipat, afirmacija u Bauhaus pokretu, sve je to vredno pomena i govori o njegovom statusu i umetničkoj afirmaciji u svom vremenu. Za bolji pregled njegovog dela predlažem čitaocu da poseti sajt Design is Fine. Tu je Kleovo stvaralaštvo adekvatno predočeno i pruža jasan uvid u stvaralaški kod slikara.

Ono što me veže za Klea je jedan njegov crtež koji sam poredila sa naslovnom stranom albuma Foolcontrol grupe Eyesburn. Beograd, kakvim ga ja vidim, prikazan je na ova dva crteža. Mislim da kasniji umetnik, tvorac naslovne strane albuma iz 2000. godine koji je obeležio moje odrastanje i muzički ukus, nije bio pod uticajem svog prethodnika, ali sličnosti su uočljive na relaciji upotrebe geometrije pri definisanju kontura grada.

Moj doživljaj ovih slika je jedan Beograd iz noar filmova. Bez ubistva, ali sa vizijama pijanog čoveka, a alkohol viziju ne stvara, on je samo, ukoliko je već nosimo u sebi, intezivira. To nije mala stvar. Noć, senke, žut puder uličnog osvetljenja obasjava kapi kiše koje praše trotoare i lica pod šeširima. Koraci iza ugla. Muzika prati konture zgrada koje oblikuju konture naših tela, isto kao što oblikuju naša lica, jer se utiskuju u našu dušu, taj cirkularni, povratni, tok je nerazdvojiv.

Moja omiljena pesma sa tog albuma, koja, zapravo, jeste oličenja grada u kome ja živim, grada iz moje mašte, mojih snova o gradu, gradu kakav je nekad bio i kakav je mogao biti, jeste No Free Time. Kada je u pitanju Kleov crtež, pesma kojom je praćen je Ghost Town grupe The Specials. Evo razlike. Pođimo od Eyesburna. To su zgrade koje ja vidim (jer su tako date mom oku) odozdo, za razliku od Kleovih zgrada, koje posmatrač kao da posmatra sa visine, odozgo. Nalazim se u ulici Gavrila Principa ali ne skrećem u Kameničku već nastavljam pravo. Dolazim do Manakove kuće, prekoputa koje je prodavnica bombona. Ako pređem ulicu i krenem dole, ka Lepotici, na putu ću se zaustaviti pored prodavnice beretki, šubara i šešira, u koju se ulazi jedino ako prvo pozvoniš.

U ove kasne sate, kada ja lutam gradom, u toj prodavnici, sa ćilimom i belim brodskim daskama, nema nikoga, a izlog je neosvetljen. Mora da šeširi međusobno govore, da dižu glavu kada je ulica pusta, posmatrajući žuto svetlo i kapi. Ali, ja ne želim da idem dole. Od Manakove kuće skrećem u ulicu koja me vodi gore, to je ulica uz koju se penjem, a zgrade su ovako velike, ja dižem pogled ka njima, tražim okrugle prozore na fasadama, okrnjene uglove terasa i nage karijatide sa klasjem u ruci. Penjem se, teže dišem, tu su mačke, stepenice koje vode ka nekom baru, i on je zatvoren u ovo doba. Idem uzbrdo.

Stigla sam na krov Beobanke. Posmatram grad. Sa krova ruine, dok škripi vetar među oglodanim spratovima, vidim šta je Kle nacrtao. Vidim zgrade koje padaju ka reci, klimave su i neravne, poput domina koje se u nizu oslanjaju jedna na drugu, vidim moju omiljenu ulicu, Svetozara Radića, gde sam videla jedan lokal na uglu u kome sam poželela da otvorim svoj Antikvarijat. Vidim ulicu kojom sam došla, njen donji nastavak koji vodi do Kraljice. Vidim hotel, vidim ulicu iza u kojoj su lučke kafane, vidim stare kuće koje drhte kad voz prolazi. Vidim jednu garažu, unutrašnja dvorišta, stepenice ispod mosta, klimave vratnice, barake, mačke i reku. Beograd noću, jedan njegov kvart, a dve perspektive. Dole je gore je dole. Klati se klatno, a reka samo čeka svoj čas pa da ih poravna. Nastavak je inspiracija za moju narednu priču pa dalje ne mogu da nastavim.

Kle Eyesburn

Najzad, dolazimo i do Kleove beležnice, u jednom trenutku internet senzacije. Umetnički rukopisi, skice, pisma zahvaljujući digitalizaciji dostupni su svima. Sadržaju su, bar u ovakvom obliku, napustili tamu svojih biblioteka, polica i prostorija u koje retko ko ulazi. Razmišljala sam da sama umetnička dela, kao predmeti i materijalni artefakti, vode jedan dosadan i tužan život, iako sama sadrže energiju i veliki život.

U to sam se uverila, to mi je, zapravo, prvi put palo na pamet kada sam u Umetničko-istorijskom muzeju u Beču videla Vermerovu sliku Umetnost slikanja. Takvo umetničko delo, sa takvim sadržajem, tako živo u svesti ljubitelja umetnosti, stoji u jednoj od krajnjih soba muzeja, u uglu, gledajući u mrtav ugao, a možda i kroz prozor (pamćenje je nepouzdano, ne sećam se da li je tu bio zid ili prozor, ali sećam se tuge koju sam osetila kada sam tu sliku videla). Tako i sa ovim, i mnogim drugim, beležnicama.

Njihova ravnomerno raspoređena, uredna geometrija ne razabiram čemu je mogla da služi, ne razumem šta je na ovim skicama, mislim da to većina ljudi ne razume, niti da razmišlja u tom pravcu. Oblici su lepi, interesantni, dečiji, i oni me podsećaju na magiju podvodnog sveta i morskog dna okeana, na ljubitelje sudoku ukrštenica, kao i drugih društvenih igara, a i oni imaju svoj prostor u Beogradu, jedno atomsko sklonište.

Ono je na Novom Beogradu, u jednoj zgradi, išla sam u taj neformalni klub nekoliko puta, iako nisam ljubitelj društvenih igara, da posmatram ljude i da otkrivam jedan svet za koji nisam znala da postoji. Možda je ovaj grad, možda su ljudu u njemu, baš poput bića sa morskog dna. Koliko toga se tamo dešava, a mi to ne možemo da znamo. Možemo samo da naslutimo i umetnost je odličan provodnik ka tome. Ja volim da posmatram ljude, podjednako koliko i digitalne beležnice i da pronalazim sličnosti.

Tradicija i individualni talenat: Nik Kejv

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – doduše, sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i Bad Seeds.

Kejv je jedan od mojih omiljenih autogzorcista i tipičan primer takve vrste umetnika. Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:

Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!

Apsolutno isti primer transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu vidi se na ovom snimku:

Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.

Nekoliko svetaca navedenih na gornjoj listi – koja je zapravo skup ljudi i dela koju su inspirisali Kejvovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu kroz sam izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće. Sličnu izmučenu ljudsku priliku možemo videti i u filmu Sabirni centar koja bi trebalo da je Prometej koga nemilosrdna ptica izjeda već hiljadama godina. Kada smo već kod svetaca, Kejv ih kasnije pominje u pesmi O’Malleys Bar:

And I turned my gun on bird-like Mr. Brookes
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows

Ptice, vrapci, sveti Franja, sveti Sebastijan – svi se pominju u gore navedenoj listi. Evo likovnih primera koje je Kejv mogao imati na umu a posredno se pominju na listi.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

.

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

Dalje, na listi se pominje i El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom16. i početkom 17. veka.

El Greco, 'View of Toledo'

El Greco, ‘View of Toledo’

Zatim, na listi se pominje i delo Viktora Igoa Zvonar Bogorodičine crkve koje je moglo biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom atmosferom ona podseća na „crne“ pejsaže kakve možemo videti na Igoovim crtežima koji prikazuju udaljene manastire i zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more. Takođe, tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfera nalik gotskim verzijama romana 19. veka prisutna je u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije Drakula?

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape with Castle

Victor Hugo, Landscape with Castle

Na Kejvove stihove pesama Ain’t Gonna Rain Anymore i Do You Love Me, pored vizuelnih predložaka, daju se nadovezati i literarni. Opet se vraćamo Rembou koji je u okviru Ilumincaija pesmom „Život“ pisao u Kejvovo ime:

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi predhodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištva, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiru, – očekujem da ću postati veoma zao luđak.

Kejv mu je uzvratio pesmom Loverman. „Loverman! Loverman!“ uzvikuje on mahnito na kraju balade. Takođe, kada već govorimo o uticajima iz tradicije, prošlosti koja neminovno učestvuje u sadašnjosti umetničih dela, ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i gospodin koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, O’Malleys Bar, John Finns Wife, itd. O Nini Simon i južnjačkoj gotici već sam pisala. Sada, u pitanju je drugačiji kontekst u koji je Nina upletena. Na primer, uporedimo pesmu Sinnerman koju je izvodila Nina i Kejvovu John Finns Wife. Prisustvujemo nečemu epskom kroz borbu elemenata, kroz sukob polova, požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju, prevari. O svim mogućim grešnicima za koje nema iskupljenja.

Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga u pomoć da im da oprost ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme, stihovi Nine Simon nastavak su avanture. Treba li da pomenem da je Kventin Tarantino učio od najboljih?

Najzad, da vidimo ko se sve zaista našao na toj listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena i čiji je nastavak primalac tog spiska (dela pisma) trebalo uskoro da očekuje. Tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je ona sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merlin Monro, Žakline Kenedi, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odna, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.

Dakle, kao što vidimo, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i auto-egzorcista Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj stranici? To nećemo znati. Onda, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Kejva kada je u pitanju uticaj tradicije na njegovu umetnost? Pa, otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu i sporazum, ne prelazeći na teritoriju onog drugog, nastaje nešto poput trenutka kada oko – do tada u mračnoj prostoriji – probode vrh svetlosti koji ga ne povredi već – kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o svetlosti.

Mathias Grunewald , Crucifixion

Mathias Grunewald – Crucifixion