Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – ali sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, putujući, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i The Bad Seeds. U tom smislu, možemo ga pridružiti ličnostima savremene kulture kao što su Bob Dilen ili Leonard Koen.
Doticanje „ivice“, kreativni entuzijazam koji nadilazi racionalno (očigledan na sceni tokom Kejvovom teatralnog nastupa), neka vrsta Ivana Karamazova stvaralačkog rascepa, odnosno načina na koji mi vidimo Kejva u spotovima i na nastupima, i osećamo u pesmama, jesu osobine umetnika koje sam nazvala autoegzorcistima, bivajući pod utiskom izvanrednog eseja američkog kritičara Stivena Grinblata Šekspir i isterivači đavola. Grinblat piše na sebi svojstven i pripovedački izvanredno zanimljiv način o tetarskim odlikama egzorcističkog čina u elizabetanskoj Engleskoj, o simulakrumu egzorcizma odnosno čina isterivanja đavola koji, ako nije antihuman i sadistički, uglavnom jeste politički motivisan teatar. Polazeći od tog eseja uvidela sam da kod određenih umetnika postoji naglašena teatarska odlika stvaralačkog čina koja zaista liči na proces (samo)isterivanja đavola i otuda stilska figura autoegzorcizma koja je održiva kod mnogih umetnika koji su i na Kejva mogli uticati. Ovaj tekst je, stoga, sa jedne strane pozivanje na Grinblata, a, sa druge, on naslovom priziva T. S. Eliota i njegov esej Tradicija i individualni talenat. Oba eseja, i Griblatov i Eliotov prilagođeni su mojoj temi, kreativno su doživljeni i iščitani, ali oni kao takvi, sa njihovim sadržajem i zaključcima nisu iznevereni. Samo im je dat novi ugao interpretacije i primene. Analogije su važne i neophodne. Ovaj tekst, stoga, pokušaće da pomene umetnike koji su pripadali prošlosti, tradiciji koja je na Kejva mogla uticati, i da približi na koji način su ti umetnici postali deo sadašnjosti, deo individualnog talenta jednog umetnika. Kejv nije Vergilije, i latinski više nije u upotrebi, ali na osnovu njegove liste (date u obliku pisma) može se naslutiti da tradicija uopšte nije pojam koji se treba odnositi na prošlost, konzervativno, prevaziđeno i zastarelo već da je ona destilovana i prisutna u sadašnjosti.
Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:
Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!
ili
Paganska krv se vraća! Duh je već blizu; zašto mi Hrist ne pomogne dajući mi duši plemenitost i slobodu. Avaj! Jevanđelje je prošlo. Jevanđelje! Jevanđenje.
Isti primer, transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu, vidi se na ovom snimku:
Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u poetskim delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.
Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim, požuri, đavole!
Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne!
Nekoliko svetaca navedenih na priloženoj Kejvovoj listi – koja je, zapravo, skup ljudi i dela koju su inspirisali njegovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu, kroz izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće.
Kada smo već kod svetaca, Kejv ih pominje u pesmi O’Malley’s Bar. Dva su posebno bila značajna za zapadnu ikonografiju, Sveti Sebastijan i Sveti Fransisko:
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastian I thought of, and his arrows
Ptice, vrapci, Sveti Fransisko i Sveti Sebastijan, svi se pominju u navedenoj listi.
Na Kejvovom spisku je El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom 16. i početkom 17. veka. Zatim, pominje i roman Viktora Igoa, Zvonar Bogorodičine crkve, čija je oživljena i prilagođena piščevoj svakodnevici srednjevekovna scenografija mogla biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom, gotskom atmosferom, pesma podseća na crne pejzaže tušem i mastilom kakve možemo videti na Igoovim akvarelima koji prikazuju udaljene manastire i ruševine, zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more i ruševine.
Tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfere nalik teatralnim bajronovskim poemama, prisutna je i u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije, Drakula?
Kada već govorimo o uticajima koji dolaze iz tradicije ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i pisac koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati a to je južnjačka gotika. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, John Finns Wife. Uporedimo li pesmu Sinnerman u izvođenju Nine Simon i Kejvovu pesmu John Finns Wife videćemo da prisustvujemo epskoj borbi elemenata kroz sukob polova, kroz požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju i prevari. O grešnicima za koje nema iskupljenja.
Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže, ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga da im oprosti, ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme John Finn’s Wife, stihovi pesme Sinnerman Nine Simon nastavak su avanture. Treba li pomenuti da je Kventin Tarantino učio od najboljih?
Najzad, pogledajmo ko se sve našao na listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena, i čiji je nastavak primalac tog spiska (spisak je, zapravo, deo pisma) trebalo uskoro da očekuje: tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merilin Monro, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odena, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.
Ipak, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i autoegzorcista, Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj strani spiska? Najzad, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Nika Kejva kada je u pitanju uticaj umetnika iz prošlosti na njegovu umetnost? Otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu, nastaje nešto poput trenutka kada oko, koje je do tada bilo u mračnoj prostoriji, dotakne vrh svetlosti koji ga kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o pluralitetu stvarnosti.
Moje putovanjem Francuskom 2008. godine obeleženo je muzikom Nika Kejva. Ona evocira francuski srednji vek, ali ne onakav kakav je on bio, već onakav kakav je prikazan na kamenim skulpturama čudovišta iz 19. veka: bajkovit, igoovski. Vrativši se sa puta, opet sam slušala Kejva, pokušavajući da muzikom evociram utiske i napustim postojeći prostor i postojeće vreme, da mišlju budem negde izvan okvira sadašnjice. Kejvova muzika evocira davno i daleko, romantično, gotsko. Opšta mesta svetske književnosti u njoj mogu biti prepoznta. Nik Kejv i junaci njegovih narativnih pesama junaci su književnosti romantizma. Tokom putovanja, posle obilaska mesta gde je Leonardo da Vinči moguće je sahranjen, slušala sam dve gotik pesme koje su, uz kamena stvorenja koja se keze svojim posmatračima, obeležila moja sećanja: Ain’t gonna rain anymore i Do you love me?
Citati: Artur Rembo, Boravak u paklu, preveo Nikola Bertolino
A . A . A 