Видео уметник Рино Стефано Таљафиеро

 

Цитат који прати овај видео рад, назван „Лепота“, јесте Шекспиров деветнаести сонет. Овде га преносимо кроз превод Живојина Симића и препев Стевана Раичковића. Његов садржај у вези је са оним што сте могли видети током девет минута.

Несито Време, лавље шапе сруби,
Натерај земљу да свој кот прогута,
Ишчупај тигру оштрицу од зуби
И спали живог феникса што лута;
У свом лету сеј радост и сету
И ради шта знаш, време брзог хода,
Пролазној чари у широком свету,
Ал браним један злочин испод свода:
О, не избраздај својим часовима,
Ни древним пером чело мога друга,
Нек недодирнут твојим токовима
Буде леп узор за потомства друга.

Ал и упркос твом злу које прети
У мом ће стиху увек млад живети.

Рино Стефано Таљафиеро рођен је 1980. године. Он је италијански филмски редитељ, графички дизајнер, аниматор и видео уметник. Снимао је кратке филмове, модне кампање, видео инсталације за изложбе, музеје и специјалне пројекције.

У том контексту треба посматрати приложени видео. Тенденција да се слике „оживе“, да се учине покретнима и да се на основу њих, у комбинацији са другим сликама, оформи наратив постала је приметна и од његове појаве честа.

Видео комбинује слике које припадају академском или прерафаелитском жанру и, у складу са приложеним сонетом, визуелним језиком приповедају о лепоти, невиности, страсти, смрти. Видео је објављен 2014. године и прославио је свог аутора.

Новине и часописи као што су Le Monde, Le Parisien, Le Figaro, Wall Street International, Bild, The Guardian, France2, Wired, The Telegraph, Artribune, Daily Mail, Sky, La Stampa и La Repubblica позитивно су оценили овај рад.

Извор: Вилијем Шекспир, Сонети, прозни превод Живојин Симић, препевао Стеван Раичковић, Граматик, Подгорица, 2002.

Препорука: Rino Stefano Tagliafierro

Видео уметник Quayola

 

Quayola (Квајола?) је италијански видео уметник рођен у Риму 1982. године који тренутно живи и ствара у Лондону. Излагао је на Венецијанском бијеналу, у Викторија и Алберт музеју у Лондону, Британском филмском институту, многим париским и њујоршким галеријама.

Уметник полази од већ створених, традиционалних форми и „онеобичава их“ употребом нових технологија. За ово представљање одабрала сам видео радове из циклуса „Слојеви“ („Страта“). Уметника занима барокна таваница, геометрија, однос фигуративног и апстрактног.

Музика која прати ове радове је изванредна и додатак је целокупном утиску. Треба напоменути да је уметник два пута излагао у Србији: у Новом Саду, на фестивалу Видеомедеја, децембра 2008, и други пут, у Београду, априла 2011. године.

Препорука: Quayola

 

 

 

 

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača.

Tri boje, posebno ukoliko su u efektnom kontrastu, i posebno ukoliko svaka pojedinačno ima snažnu simboliku, koja je starija od svakog slikarstva i svake ideologije, dodatno učvšćuju u mestu posmatrača. Posle pronađenih boja, slikar je prešao na forme. Njih je dugo tražio, a boje je, tražeći ih, redukovao. Muziku, poput Kandinskog, koji je sličan eksperiment preduzeo, nije stvorio, već više niz odvojenih tresaka. Takav je moj utisak.

Zašto sam u odnos poređenja postavila delo umetnika koga smatram najznačajnijim slikarem 20. veka (po inovaciji, po uticaju, po razvijenoj filozofskoj i estetičkoj misli) u kontrast sa šarama i uobičajenim geometrijskim oblicima koji se mogu naći na ćilimima, prekrivačima, korpama, pletenim džemperima, stolnjacima i ostalim narodnim rukotvorinama koje vezujemo za stvaralaštvo žena? Zato jer sam slušala Mokranjca.

Mokranjac je za srpsku muziku ono što je Jovan Cvijić za geografiju. Moralo se putovati da bi se prikupilo i oformilo ono što je ušlo u korpus Rukoveti, koje sam sklona da uporedim, s jedne strane, sa Šubertom, a sa druge sa Maljevičem i pesmama njegovih seljaka. Šubert je tu kao primer romantičarskog odnosa prema narodnom stvaralaštvu koje je, zahvaljujući kompozitoru, dobilo svoj umetnički oblik u formi Lieda.

Related image

Mokranjčeve Rukoveti sastoje se od nekoliko narodnih pesama, sa raznih delova Balkana, koje su deo folklorne tradicije, i pevane su različitim povodima. Kompozitor ih je sastavio i rasporedio. Glasovi hora, posebno tekstovi pesama, zaista su me oduvek asocirali na stvaralaštvo Kazimira Maljeviča, iako sam pomenula da je Mokranjčevo delo pomalo zakasneli odjek romantičarskih tendencija umetnosti.

Kakve veze imaju Mokranjac i Maljevič? U mom ličnom doživljaju, glasovi se preklapaju geometrijiski, poput boja na haljinama i keceljama seljanki. Zamišljam da su i one morale pevati neke od pesama (ili slične) kao one koje je kompozitor zabeležio. Za mene je umetnost nadovezivanje i čitalac, posmatrač, slušalac, recipijent umetnosti, oformljuje dela i ontološku ravan gradi na osnovu njih po principu analogija.

Narodno stvaralaštvo redukuje, a ponekad se može učiniti i zaumnim. Hlebnjikov, ruski avangardni pesnik, a posebno Momčilo Nastasijević, svojim stvaralaštvom, pored Maljeviča, u dvadesetom veku pokazuju snažnu vezu folklora i novih umetničkih praksi. Naivnom umetniku forme koje ćemo u dvadesetom veku nazvati avangardnim oduvek su poznate. One su njegovo prvobitno slovo.

Početne slike deo su istraživanja ornamenata i šara prisutnih na srpskim rukotvorinama koje je istražio i precrtao profesor crtanja, Voj. Stevanović. Knjiga u kojoj su se našle ove šare objavljena je 1936. godine i link ka njoj je na kraju objave koju ispunjavaju i različite slike Kazimira Maljeviča, nastale u periodu od 1900. do 1930. Najzad, tu je i link za Mokranjčeve Rukoveti.

Nacrt za ovu objavu nalazi se u mojoj svesci još od aprila 2012. godine. Dugo mi je trebalo da objedinim nečim konkretnim, teorijskim ili kritičkim, utiske koje sam imala čitajući Nastasijevića i Hlebnjikova, slušajući Mokranjca, istražujući misao i slikarstvo Kazimira Maljeviča, jednog krajnje osobenog slikara prethodnog veka.

Analogije prate moj pristup umetnosti i one razlistavaju svetove kojima prisutupam. Možda to ne bi bilo akademski prihvatljivo, možda moja razmatranja umetnosti, moja kreativna čitanja simbola, nisu u skladu sa vremenom u kome živimo i njegovim tendencijama. Možda su zastarela, a možda su naivna i nezrela. Znam da moram da ih zapišem jer utisci i trajne fascinacije jednog boljeg postojanja traže da budu prevedeni.

STEVAN STOJANOVIĆ MOKRANJAC – RUKOVETI

Preporuka: Srpske narodne šare

Related image

Jirgen Habermas o izrazu „moderan“

Izraz „moderan“ upotrebljen je prvi put u kasnom V veku da bi se razlikovalo tada već zvanično hrišćansko prisustvo od rimsko-paganske prošlosti. Sa različitim sadržajima „modernost“ se ispoljavala svaki put kao svest jednog razdoblja koje se postavlja u odnosu na drevnu prošlost i koje sebe predstavlja kao rezultat prelaza iz starog u novo.

Ovo jedino ne važi za renesansu sa kojom za nas počinje moderna epoha. Izraz „moderan“ je bio u upotrebi i u vreme Karla Velikog, u XII veku i u vreme prosvetiteljstva – svaki put dakle kad se u Evropi formirala svest o novom razdoblju, kroz obnovljen odnos sa antikom. Pored toga, antiquitas je izrasla u uzor koji se preporučivao za podražavanje. Tek se sa idealima francuskog prosvetiteljstva, sa idejom o bezgraničnom napretku znanja inspirisanog modernom naukom i društvenim i moralnim napretkom, pogled oslobađa od stega koje su klasična dela antike vršila nad duhom modernih. Konačno, „moderno“ traži svoju sopstvenu prošlost u idealizovanom srednjem veku, suprotstavljajući romantiku klasici. – Jirgen Habermas

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Posle moderne arhitekture – zaključak“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Diter Knop o modernoj umetnosti i tradiciji

Moderna umetnost učila nas je da napuštamo tradiciju. Ovo bi trebalo da nas nauči da prekinemo sa tradicijom moderne umetnosti. – Dieter Knopp

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Evropski horizont“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Pit Mondrijan o tradiciji

Razdoblje vezano za tradiciju leži samo u tome što sprečava razvoj novog; a samo u odnosu na novo tradicija više nema nikakvu vrednost. Sve varijante starog u datom trenutku prošlosti bile su nove..ali nisi bile ’Novo’. Ne zaboravimo da je naša civilizacija prekretnica, da se nalazi na kraju svega što je staro, i da je deoba između starog i novog apsolutna i definitivna. – Pit Mondrijan

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Inhibicije savremene arhitekture“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Cvijeta Jakšić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Metamorfoze u šumi ludosti: Vilijam Šekspir i Hajnrih Fisli

Naslov jedne od najpoznatijih Šekspirovih komedija „San letnje noći“ vezuje se za 23. jun kada je noć najkraća u godini. U engleskom folkloru ta noć bila je povezivana sa odlascima u šume, zabavama na otvorenom i praznovericama, uključujući tu i one o delovanju natprirodnih stvorenja na ljudsko ponašanje.

Šekspir se pišući ovu komediju koristio motivima iz različitih dela – od Ovidijevih „Metamorfoza“ (priča o Piramu i Tizbi) do Apulejevog „Zlatnog magarca“ (Vratilov preobražaj u magarca), dok je priču o Tezeju i Hipoliti mogao naći u „Vitezovoj priči“ čitajući Čoserove „Kanterberijske priče“. Na taj način iznova se potvrđuje teza Jana Kota izneta u studiji „I dalje Šekspir“ da svi veliki tekstovi svetske književnosti jesu u dijalogu, da svaki citat i pozajmica nisu neutralni već dodaju svoj kontekst i značenje prethodnom tekstu od koga polaze. Jan Kot piše:

„Klasični tekstovi se stalno pišu iznova, oni su ‘tekst za pisanje na njemu’ kako to naziva Bart. Čitanje teksta je njihovo pisanje, unutrašnje prepisivanje, interpretacije i komentari su deo njegovog ‘posmrtnog’ života.“

Kada govorimo o junacima komedije „San letnje noći“ nosioci okvirne priče su Tezej i Hipolita, herojske figure iz antičke mitologije. Helena, Hermija, Demetar i Lisander, konvencionalni ljubavnici iz romantičnih priča dopunjuju spektar likova, vile i vilenjaci koji se, takođe, pojavljuju u komediji imaju pretke u engleskom folkloru, a zanatlije su karakteri koje je Šekspir mogao obuhvatiti pogledom kada bi se kretao Londonom jer oni su bili uobičajena pojava elizabetinskog grada. Takođe, i u ovom Šekspirovom komadu možemo uvideti literarnu konvenciju „drame u drami“. Piram i Tizba, likovi iz komada koji zanatlije pripremaju u čast Tezejeve i Hipolitine svadbe, parodirani su likovi iz ranijih engleskih drama ili čak ljubavnika iz Verone – Romea i Julije.

Komedija „San letnje noći“ počinje najavom venčanja Tezeja i Hipolite i sa tim događajem povezane su sve druge radnje u delu. U čast tog venčanja zanatlije pripremaju komad o Piramu i Tizbi, zbog njega su vilinski kralj Oberon i kraljica Titanija došli sa svojom pratnjom iz dalekih krajeva.

U komadu zanatlija o Piramu i Tizbi prikazuje se situacija slična onoj u kojoj su Hermija i Lisander nalaze na početku drame – dvoje zaljubljenih čiju ljubav ne odobravaju roditelji dogovaraju se da pobegnu od kuće. Pored ljubavi Tezeja i Hipolite, Hermije i Lisandra, Helene i Demetra u komediji je podjednako interesantna i zastupljena ljubav vilenjaka Oberona i Titanije. Titanija će se zagledati u Vratila prerušenog u magarca zahvaljujući Paku Đavolku koji tu simpatiju podstiče iz čiste zabave, smeha radi.

Inspiraciju za lik Vratila Šekspir je verovatno preuzeo od Apuleja, antičkog pisca čiji junak je pretvoren u magarca zahvaljujući magiji. Šekspirov Vratilo poprimio je izgled magarca samo u predelu glave dok je Apulejev junak u potpunosti telesno preobražen, iako mu je razum i dalje ljudski. Za razliku od Apulejevog junaka, Vratilo uopšte ne shvata šta mu se događa što sa Apulejevim junakom ne bi bio slučaj i u tome je bitna razlika između ova dva jedinstvena junaka evropske književnosti. Za razliku od Vratila, koji je od početka prikazan kao lik magareće pameti, tako da njegova metamorfoza baš u tu životinju ne iznenađuje previše, Apulejev junak pretvoren je u magarca iako zadržava koeficijent inteligencije svojstven prosečnom čoveku.

Šekspirova ironija stupa na snagu onda kada se vilinska kraljica zagleda u osobu koja ne samo što je magareće pameti, već i tako izgleda. Vratilo je žrtva metamorfoze, on je fizički groteskna prikaza. U haosu zanesenosti koja je obuzela sve junake on ostaje priseban i začuđujuće mirno prihvata udvaranja vilinske kraljice, njenu zaljubljenost smatra ljudskom slabošću i izjavljuje nešto krajnje neočekivano: „razum i ljubav ne idu u ovo vreme zajedno“. On smatra da nije uljudno ulaziti u poreklo motiva kraljičinog neobičnog ponašanja.

Kratak opis Šekspirovog dela bio je dobar uvod u temu „interpretacije interpretacije“, sliku Hajnriha Fislija nastalu na osnovu pomenutih motiva metamorfoze i udvaranja u Šekspirovoj komediji „San letnje noći“. U pitanju je, u stvari, serija slika nastala između 1786. i 1789. godine. Dakle, tačno pred Francusku revoluciju. Švajcarski umetnik Hajnrih Fisli afirmisao se u Engleskoj sredinom 18. veka i više svojih radova zasnovao je na Šekspirovim dramama. On, baš kao i markiz de Sad, Fransisko Goja, Vilijam Blejk ili mnogi pisci gotskih romana, predstavlja opoziciju uobičajenog shvatanja 18. veka za koji se uglavnom vezuju atributi razuma pa ga, stoga, i zovemo dobom prosvetiteljstva.

Vek u kome je giljotina otupela svoje oštrice odsecajući glave (odlična predstava  dekapitulacije razuma), bio je vek pomenutih umetnika kome su oni svojim stvaralaštvom dodali još jedan atribut, često zanemarivan, koji krtika, dugo godina, kao da je previđala. U pitanju je „crna struja“ (proto)romantizma koju bismo mogli osloviti nazivom jedne Fislijeve grafike: „San razuma stvara čudovišta“. Kada ljudsku glavu zameni magareća, kada žena umesto sa drugim ljudskim bićem želi da vodi ljubav sa magarcem, kada klasičan kanon antike zameni žudnja za neuobličenom arhitekturom idealizovanog srednjeg veka, kada dorski stub zameni oglodani zid ruševine, tada je jasno da su dominantni postulati u kontekstu umetničkog stvaralaštva zamenjeni i da su na snagu stupile, ali još uvek nezvanično, čak šta više, tiho, šunjajući se, nove estetske norme, nova lepota.

Košmari, seksualne frustracije i nasilje zaokupljali su Hajnriha Fislija. Ta preokupacija odrazila se i na seriju slika koja ilustruje scene Šekspirove komedije koje pružaju najviše prostora za dvosmislenost. Spoj nespojivog koji groteska podrazumeva, a čijoj afirmaciji je Fisli bio sklon, ogleda se u samom Vratilu. Njegova seksualna indiferentnost ispoštovana je na Fislijevim slikama (obratiti pažnju na Vratilove preklopljene noge), one prate Šekspirovu tekstualnu postavku, ali je zato udvaranje vilinske kraljice prenaglašeno. Ona je prikazana kao Pasifaja, ali ne Šekspirovog, već Fislijevog vremena. Slikar polazi od tradicije, ali je preokreće, dopunjuje i preispituje postavkama sopstvenog vremena. Fisli ne iskorišćava Vratilov potencijal groteskne pojave, već (pre)naglašava seksualnu dekadenciju svoga doba.

Jan Kot smatra da je ključ za interpretaciju ove drame prizivanje u sećanje dela svetog Pavla i Apuleja. Oba teksta, i „Poslanica Korinćanima“ i „Zlatni magarac“, bila su u renesansi interpretirana, citirana i iščitavana u dvema različitim intelektualnim tradicijama: u neoplatonskoj i karnevalskoj. U karnevalskoj, Luda je istovremeno ludost i mudrost ovog sveta. Ipak ima mudrosti u Vratilu, uprkos svoj ludosti kojoj je izložen. Povodom njegove izjave trebalo bi pomenuti velikog renesansno humanistu Erazma i delo „Pohvala ludosti“, gde on piše: „Zato je razlika između ludaka i mudraca u tome što prvoga vodi strast a drugoga stišava razum.“ „Razum hladni“ je kao u svetog Pavla „glupost sveta“ koju je Bog izabrao „da bi postideo mudre“. U tome se vidi odbrana Lude i pohvala ludosti ako se ove reči razumeju u kontekstu karnevalske tradicije. U Šekspirovoj komediji ispalo je da je najveća luda ujedno i najveći mudrac, baš onako kako su to govorili apostol Pavle i Erazmo Roterdamski.

„U Vratilovom monologu susreću se Apulej, sveti Pavle i Erazmo Roterdamski. To je najčudniji susret u čitavoj komediji“, piše Jan Kot. Vratilov preobražaj nije samo u službi smeha već u njemu postoji i proširen ritual narodnog praznika. Prostak biva krunisan za kralja karnevala, da bi posle kratke vladavine opet bio ismejan. Vratilo biva uveden u Titanijin dvor gde će mu devojke iz Titanijine pratnje staviti na glavu venac od ruža i na taj način ga krunisati. Ipak, kao što će svi kraljevi karnevalskog podsmeha biti ismejani i vraćeni u svoje prvobitno stanje, tako će se i Vratilo probuditi iz sna u kome se pokazalo da je bio samo magarac.

Šekspirova komedija pisana je povodom jednog venčanja kada je njeno odigravanje trebalo da ispuni vreme između svadbene gozbe i odlaska na počinak. „San letnje noći“ ima „kutijastu kompoziciju“, „mala kutija“ ponavlja veliku, slično kao sa drvenim figuricama ruske babuške. Recimo, priču o Piramu i Tizbi, junacima drame koja se događa unutar same drame (primer „kutijaste kompozicije“) Šekspir je preuzeo iz Ovidijevih „Metamorfoza“, katloga mitova koji je bio inspiracija mnogim umetnicima. Šekspirov tekst u dijalogu je sa tekstovima koji mu prethode, isto kao što je i Fisli u dijalogu sa samim Šekspirom, dva veka kasnije.

Na kraju, ako ostavimo po strani nesporazume (sličnost Ovidijeve priče o Piramu i Tizbi sa renesansnom pričom o Romeu i Juliji je evidentna na primeru nesporazuma), parodiju mita, karnevalski momenat u Vratilovom preobražaju i ako zastanemo pred prvim utiskom koji komedija ostavlja, onda moramo zaključiti da ceo „San letnje noći“ zapravo govori o fenomenu zaljubljenosti. Helena se pita da li je žudnja „slepa“, a ljubav ona koja „vidi“ , ili je ljubav „slepa“, a žudnja ona koja „vidi“. Čuveni Tezejev monolog može se posmatrati kao svojevrstan Šekspirov manifest i odgovor na kobnu, ali večitu dilemu koju je i Hajnrih Fisli,na svoj način, pokušao da razmrsi.

Zaljubljenici, kao i ludaci,
Imaju mozak toliko razbuktan
I fantaziju toliko stvaralačku
Da vide više no što ikad može
Da vidi razum hladni. Umobolnik,
Ljubavnik, pesnik – to su ti stvorenja
Sazdana sva od uobrazilje

Citati:

Vilijam Šekspir, „Snoviđenje u noć ivanjsku“, preveo Velimir Živojinović, Kultura, Beograd, 1966.

Jan Kot, „I dalje Šekspir“, Prometej, Novi Sad, 1994.

„Novi zavjet“, preveo Vuk Stefanović Karadžić, Jugoslovensko biblijsko društvo, Beograd, 2004.

Erazmo Roterdamski, „Pohvala ludosti“

Veselin Kostić, „Stvaralaštvo Viljema Šekspira“, SKZ, Beograd, 1994.

Slika: Hajnrih Fisli, „Titania and Bottom“, oko 1789.

Godišnja doba i umetnost: Saj Tvombli

twombly_9-1993-4

Cy Twombly: Primavera, Estate, Autunno, Inverno 

Quattro Stagioni ili „Četri godišnja doba“ jeste ciklus od četri slike koje je umetnik započeo 1993, a završio ih 1995. godine. Bojom i potezom četkice, rastrzanim i drhtavim, kao distinktivnim obeležjima mnogih dela apstraktne umetnosti, slikar predočava četri doba godine, temu koja je česta u slikarstvu, književnosti i muzici.

Svakom dobu njegova umetnost, kaže izreka, a istu bismo mogli primeniti i na ovaj ciklus. Razlike između predočavanja četri godišnja doba Nikole Pusena, francuskog slikara 17. veka i Saj Tvomblija, američkog slikara sa boravištem u Italiji koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka, svakako se razlikuju. Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda.

„Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit“
„Vremenu njegovu Umetnost. Umetnosti njenu slobodu.“

Ovi redovi ispisani su na jednoj od najpoznatijih kuća secesionističke arhitekture u Beču čiju je izgradnju finansirao Karl Vitgenštajn, otac poznatog filozofa, a projektovao Jozef Maria Olbrih.

Naizgled, ovi zahtevi zvuče kao odlomak iz jednog od mnogobrojnih umetničkih manifesta čiji su autori nastojali da daju legitimitet umetnosti koja se stvarala van konzervativnih i normativnih pravila akademske umetnosti.

Suština je da ova načela predočavaju jedan daleko složeniji problem koji se, pre svega, odnosi na estetiku odnosno polje filozofskog proučavanja pojava, naročito fenomena lepog.

Postoji li Lepo kao takvo, nezavisno od društvenih ili istorijskih previranja, moda i postulata akademija ili se, naprotiv, oblici koje umetnost podrazumeva u određenom istorijskom trenutku itekako odnose na odlike vremena u kome ona nastaju?

Šta je zlatni rez u vremenu, prekid na pravolinijskoj beskonačnosti koju umetnosti donosi Novo? Tradicija koju smo ponovo otkrili ili tradicija koju tek treba da stvorimo? U kakvoj su vezi tradicija, kao deo prošlosti – ali ne kao obožavanja pepela već prenošenje vatre – da parafraziram Gustava Malera, i pojedinac kao nosilac individualnog talenta koji prema toj istoj tradiciji postavlja svoj odnos i sistem vrednosti.

Ovo su pitanja na koja me podstiču ovakvi tematski ciklusi. Tema pripada tradiciji, krajnji rezultat je izrazito moderan. U obostranom odnosu, kada se na kraju delo posmatra i kada se u uzajamni odnos postave naslov i prikazano, ne vidim nikakvu koliziju, niti pad vrednosti, ni sa jedne ni sa druge strane.

Tradicija i individualni talenat: Nik Kejv

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Kada govorimo o delu Nika Kejva prvenstveno se moramo koncentrisati na njegovu poeziju koju je poput trubadura – doduše, sa više žestine, ekspresije i morbidnosti – izrazio kroz svoju muziku, nastupajući sa bendovima The Birthday Party i Bad Seeds.

Kejv je jedan od mojih omiljenih autogzorcista i tipičan primer takve vrste umetnika. Sudeći po senzibilitetu ličnosti, kao i tematskom opusu pesama koje je pisao i izvodio, poezija francuskog pesnika Artura Remboa zauzima značajno mesto na Kejvovoj polici. Rembo je pisao:

Najzad ustanovih da je nered mogu duha nešto sveto. Bio sam dokon, bio sam žrtva ljute groznice: zavideo sam blaženstvu životinja – gusenice, koja predstavlja neodređenost stanja, krtice – tog zaspalog devičanstva!

Apsolutno isti primer transponovan u sferu energije, stvaralačke potencije i transa u koji Kejv pada kada je na koncertu vidi se na ovom snimku:

Pakao, opsesivna Remboova tema (koja podjednako mesto ima u delima Iluminacije i Boravak u paklu), na više načina prisutna je u spotu benda The Birthday Party. Ne samo što Kejv ima reč Hell ispisanu preko grudi, već se čitav scenarij odvija u devetom krugu Pakla dizajniranom prema vizijama Dantea i Boša koji su prema svinjskim glavama i drugim životinjama bili milosrdniji.

Nekoliko svetaca navedenih na gornjoj listi – koja je zapravo skup ljudi i dela koju su inspirisali Kejvovo stvaralaštvo – prisutno je i u spotu kroz sam izgled Kejvovog mršavog tela, ogrnutog tek jednom belom krparom, tako da podseća na prve hrišćanske mučenike ili razbojnike sa renesansnih triptiha koji su prikazivali Hristovo raspeće. Sličnu izmučenu ljudsku priliku možemo videti i u filmu Sabirni centar koja bi trebalo da je Prometej koga nemilosrdna ptica izjeda već hiljadama godina. Kada smo već kod svetaca, Kejv ih kasnije pominje u pesmi O’Malleys Bar:

And I turned my gun on bird-like Mr. Brookes
I thought of Saint Frances and his sparrows
And as I shot down youthful Richardson
It was Saint Sebastiane I thought of, and his arrows

Ptice, vrapci, sveti Franja, sveti Sebastijan – svi se pominju u gore navedenoj listi. Evo likovnih primera koje je Kejv mogao imati na umu a posredno se pominju na listi.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

Giotto di Bondone, Saint Francis Preaching to the Birds, 1295-1300.

.

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

El Greko, Saint Sebastian

Dalje, na listi se pominje i El Grekova slika Pogled na Toledo, jedno od najpoznatijih dela grčkog slikara koji je radio u Španiji sredinom16. i početkom 17. veka.

El Greco, 'View of Toledo'

El Greco, ‘View of Toledo’

Zatim, na listi se pominje i delo Viktora Igoa Zvonar Bogorodičine crkve koje je moglo biti inspiracija za pesmu Ain’t Gonna Rain Anymore. Svojom mračnom atmosferom ona podseća na „crne“ pejsaže kakve možemo videti na Igoovim crtežima koji prikazuju udaljene manastire i zamkove, pusta ostrva okružena tamnim oblacima kroz koje se probija uska svetlost mesečevih lukova, ističući more. Takođe, tema neuzvraćene i nemoguće ljubavi, atmosfera nalik gotskim verzijama romana 19. veka prisutna je u drugoj verziji pesme Do You Love Me. Treba li pomenuti da se na listi nalazi i Stokerovo remek-delo viktorijanske gotske fanatazije Drakula?

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape

Victor Hugo, Landscape with Castle

Victor Hugo, Landscape with Castle

Na Kejvove stihove pesama Ain’t Gonna Rain Anymore i Do You Love Me, pored vizuelnih predložaka, daju se nadovezati i literarni. Opet se vraćamo Rembou koji je u okviru Ilumincaija pesmom „Život“ pisao u Kejvovo ime:

Ja sam pronalazač čije su zasluge mnogo drukčije nego svih onih što su mi predhodili; štaviše, ja sam muzičar koji je pronašao nešto kao ključ ljubavi. Sada, kao plemić iz jednog oporog polja s trezvenim nebom, pokušavam da se uzbudim sećajući se prosjačkog detinjstva, šegrtovanja ili dolaska u nanulama, polemika, pet ili šest udovištva, i nekoliko svadbi na kojima me moja svojeglavost sprečila da dosegnem dijapazon drugova. Ne žalim zbog mog starog udela u božanskoj veselosti; trezveni vazduh s tog oporog polja veoma delotvorno hrani moj svirepi skepticizam. Ali kako se taj skepticizam od sada ne može pokrenuti na delovanje, i kako sam ja uostalom odan novom nemiru, – očekujem da ću postati veoma zao luđak.

Kejv mu je uzvratio pesmom Loverman. „Loverman! Loverman!“ uzvikuje on mahnito na kraju balade. Takođe, kada već govorimo o uticajima iz tradicije, prošlosti koja neminovno učestvuje u sadašnjosti umetničih dela, ne možemo u kontekstu Kejvovog stvaralaštva zaobiću ženu koja se nalazi na vrhu njegove liste: Ninu Simon. Takođe, tu je i gospodin koji je dao definiciju žanru koji Kejv dosledno prati. Vilijam Fokner i poetika američkog juga nedvosmisleno su prisutni u Kejvovim pesmama Thirsty Dog, The Curse of Millhaven, O’Malleys Bar, John Finns Wife, itd. O Nini Simon i južnjačkoj gotici već sam pisala. Sada, u pitanju je drugačiji kontekst u koji je Nina upletena. Na primer, uporedimo pesmu Sinnerman koju je izvodila Nina i Kejvovu John Finns Wife. Prisustvujemo nečemu epskom kroz borbu elemenata, kroz sukob polova, požudu, ubistvo i osvetu. U pitanju su južnjačke priče o odmetnicima i ubicama, pesme o krvi, pljački, silovanju, prevari. O svim mogućim grešnicima za koje nema iskupljenja.

Kejvovi junaci su grešnici koji, ubivši Džona Fina beže ali – zaklona nema. Stena ih neće sakriti, reka do koje stižu teče krvava. Oni dozivaju Boga u pomoć da im da oprost ali ih Bog šalje k Đavolu, tamo gde pripadaju, odakle dolaze i u čijem će se kotlu, nalik četvrtom krugu pakla koji vir te krvave reke krije, vrteti u požudi i zločinu, nemajući predaha. Nezavisno od toga koja je pesma starija stihovi obe sjajno se dopunjuju, samo u suprotnom pravcu. Prvo se dogodio scenarij iz Kejvove pesme, stihovi Nine Simon nastavak su avanture. Treba li da pomenem da je Kventin Tarantino učio od najboljih?

Najzad, da vidimo ko se sve zaista našao na toj listi koja, sudeći po Kejvu, nije završena i čiji je nastavak primalac tog spiska (dela pisma) trebalo uskoro da očekuje. Tradicija koja je oblikovala Kejvovu estetiku bila je ona sastavljena od dela Emili Dikinson, Sigmunda Frojda, Mikelanđela, Merlin Monro, Žakline Kenedi, Muhameda Alija, Elvisa i Čaplina, Grinevalda, Orsona Velsa, Hičkoka, Hrista, Odna, Tomasa Hardija, Betovena, Nabokova, Dostojevskog, Foknera, Fleneri O’Konor, Strinberga.

Dakle, kao što vidimo, nigde nije pomenut francuski simbolista, pesnik i auto-egzorcista Artur Rembo. Možda se njegovo ime našlo na drugoj stranici? To nećemo znati. Onda, otkud on kao najčešće ime koje vezujem za Kejva kada je u pitanju uticaj tradicije na njegovu umetnost? Pa, otuda što su za umetnost, podjednako za njeno stvaranje koliko i za doživljaj, neophodni demon analogije i anđeo imaginacije. Kada oba uspostave ravnotežu i sporazum, ne prelazeći na teritoriju onog drugog, nastaje nešto poput trenutka kada oko – do tada u mračnoj prostoriji – probode vrh svetlosti koji ga ne povredi već – kao sunce lotos ili kao prsti šljivu – potpuno otvori. Potrebna je umetnost kako bismo naučili o svetlosti.

Mathias Grunewald , Crucifixion

Mathias Grunewald – Crucifixion

Филмови Федерика Фелинија

Federico Fellini

Федерико Фелини

У Вили мистерија која се налази у Помпејима можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Динамика, колоритет, лица (битан мотив за Фелинија) пред нама су, као пред фризом присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима: причу. Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротеску и декаденцију. Као у Верленовој песми Копњење

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство „на крају пропасти“ је барокно богато украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти.

Доза песимизма проткана је кроз Фелинијево поимање појединца, најчешће јунака у главној улози који је учесник хаоса око себе. Казанова карневала или безбројних вечера, авантура, бродолома, бежања; главни јунаци Сатирикона апсолутно истих фешти, само смештених у доба цара Нерона (сетимо се Трималхионове гозбе); Марчело Мастројани у Слатком животу пролази кроз апсолутно иста искушења и догађаје као и претходно поменути јунаци, само што су исти прилагођени времену у коме се радња одвија. Царство на крају пропасти у уметности италијанског редитеља своје огледало има у појединцу који је носилац радње, пикару првог (Сатирикон), осамнаестог (Казанова) или двадесетог века (Слатки живот) који лута у потрази за смислом.

 

 

Фелинијева уметност, блиска и шармантна, као и у случају других италијанских редитеља, поседује дозу горчине и резигнације. За чим тачно трагају Фелинијеви јунаци, који је смисао свега што им се догађа – то су питања на која експлицитних одговора нема. Оно што је уочљиво јесте да су сви до сада поменути јунаци заправо репрезенти, не првог или седамнаестог, већ искључиво двадесетог века. Зато нам је карневалска атмосфера Фелинијевих филмова блиска. Полазећи од традиционалних предложака своје култре – Петронија, Бокача, Казанове – Фелини их интерпретира из сопствене позиције, из перспективе коју он као стваралац поседује, а то је перспектива човека обликованог стварношћу и културом 20. века. На тај начин традиција је истовремено и обновљена и обогаћена, на тај начин лук од 1. до 20. века нове ере изгледа као једна целина, кохерентна и праволинијски доследна.

И као у случају Пабла Пикаса и његове серије цртежа бикова који понављају облике већ успостављене у пећинама Алтамире и Ласка; или као у случају Казимира Маљевича који фолклорно наслеђе своје земље реинтерпретира (на тај начин истовремено га афирмишући и критички оспоравајући) сликајући сељане, косаче и жетеоце у форми геометријских облика; или као, нама можда најближи пример, Стеван Стојановић Мокрањац који народну уметност велича постављајући је у облик ближи нормама, не фолклорне, већ класичне музике, тако и у случају Федерика Фелинија присуствујемо, још једном, потврди тезе да су традиција и индивидуални таленат понекад само различите речи које се односе на исто значење. Таленат без традиције не може бити успостављен. Традиција, начин на који ће бити прихваћена, прилагођена и настављена, у највећој мери зависи искључиво од индивидуалног талента.

НАЈПОЗНАТИЈИ ФИЛМОВИ

Улица (1954)
Сладак живот (1960)
8½ (1963)
Сатирикон (1969)
Aмаркорд (1973)
Казанова (1976)

Цитат (Верленови стихови): Данило Киш, Песме и препеви, Просвета, Београд, 2003.

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting a Bacchian rite, Pompeii

Фреска из Виле Мистерија у Помпејима

The Villa of the Mysteries, Fresco depicting the reading of the rituals of the bridal mysteries, Pompeii

Фреска из Виле Мистерија у Помпејима

 

Пећинска уметност и цртежи Пабла Пикаса

Pablo Picasso – Stages of Bull

Непрегледан амбис времена простире се између пећинских слика насталих пре осамнаест хиљада година и литографија Пабла Пикаса старих шездесет шест година. Налик мосту над поменутим амбисом, Пикасов циклус од  једанаест литографија, којима он као уметник  прелази пут од пуне фигурације ка  потпуној апстракцији, и то баш на примеру фигуре бика а не, рецимо, људског лица, показује суштинску одлику уметности – безвременост.

Прелазећи већ поменути пут Пикасо као да контрастира слике бикова из Алтамире, пећине на крајњем северу Шпаније, и Ласка, пећине на југу Француске. Прва поменута пећина била је откривена између 1826. и 1832. године, друга, сасвим случајно, тек 1940. Цртежи бикова у Алтамири стилски се значајно разликују од  цртежа у пећини Ласко јер су стварани са више волумена, техником која истиче обла тела бизона, коња, јелена и других говеда које је тадашњи човек познавао. За разлику од циклуса из Алтамире, у пећини Ласко акценат је на линији пре него на боји и волумену. Ова, свакако врло условна подела, сведочи o временскoj дистанци која је постојала између настајања циклуса у поменутим пећинама.

Сходно томе, прве фазе (цртеже) Пикасовог бика можемо стилски упоредити са приказима бикова из Алтамире. Бикови у каснијој фази Пикасовог дела имају облик остварен са пар потеза, скоро апстрактном линијом која  је више у функцији наговештаја. У тој фази Пикасо као да парира прадавном сликару из пећине Ласко. Oно што је старије у хронолошком смислу, у Пикасовом делу је млађе и представља завршну фазу. Тако се круг затвара. Најстарији и најмлађи облици уметности заправо су истоветна форма. Сваки уметник својим делима понавља прастаре обрасце. Сваки уметник кроз чин стварања, баш као и прадавни човек, спушта се у пећину.

Ова ликовна уобличења налазе се дубоко у пећинама, на зидовима до којих не допире светлост. Тим просторима нису се  кретале нити су за себе тражиле склониште животиње које је тадашњи сликар приказао. Пећине у којима су откривени цртежи нису била ни станишта намењена свакодневном животу у којима би био могућ  заклон. Човек испрва није стварао цртеже на мокром пећинском камењу да би имао пред собом лепе призоре којима би се дивио у часовима доколице. Посматрање слика навика је новијег датума која подразумева одговарајуће услове културе које тадашњи човек није могао имати. Он је био део инстинктивног света и није, као данас, био на врху пирамиде исхране, већ је био плен, баш као што су биле и животиње које је представио.

Пећина је први човеков храм. Религијску компоненту уметности од уметничке компоненте религиозности дели један потез линије. Религијска претпоставка за настанак пећинских цртежа извесна је, али не и једина могућа опција за објашњење порекла прадавне уметности. Ова дела истовремено су и прва манифестација човекове воље за стварањем облика, фиксирањем стварности и свог, још увек несређеног и магијског начина поимања света. Можемо само да замишљамо, и никад са довољно маште, како су изгледали процеси осликавања пећинских зидова. Да ли су били део магијског ритуала, симболичко обележје култа који би могао бити повезан и са примитивним обредима жртвовања и сакаћења?  Зашто је тадашњи човек залазио тако дубоко у утробу земље, зашто се крио? Да ли је случајност што је улаз у пећину на западној страни света одакле се јасно види залазак Сунца?

Длан  је симбол ствараоца а пећински човек  потписивао се дланом. Унутар пећина остали су многобројни отисци руку различитих величина. Њихови обриси нису на сваком месту потпуни, анатомија појединих неправилна је и сведочи о осакаћеним деловима тела. Homo sapiens утискајући своје дланове о зидове пећина себе поима као Homo faberа, човека који ствара,  човека који својим разумом и рукама полако успева да надмудри, савлада и потчини свет око себе.  Те руке обликоване су тешким напором у оквиру елементарне борбе за опстанак. Она, као што видимо, није искључивала стварање ни онога што ћемо ми, много миленијума касније, називати уметност.

Циклус из пећине Ласко одговара периоду између 14000. и 13500. године пре нове ере. На зидовима пећине су, осим бикова, представљени још и дивљи коњи, носорози и јелени. Најимпресивнија просторија пећине  је  сала бикова на чијим је неравним зидовима представљено шест бикова обликованих црним контурама. Ваздушасте црвене површине око њих стварају утисак рељефа.

Цртежи у пећини  Алтамире, иако откривени пре оних у пећини Ласко, заправо су млађег датума. Радови у Алтамири настајали су између 14000. и 9500. године пре нове ере. Зидове Алтамире украшавају бизони, углавном непокретни, збијеног облика. Зидове Ласка украшавају бикови апстрактног облика и у кретању, они су представљени линијом која наглашава динамику, као да се крећу у крду.

Пикасо је инспирисан радовима најстаријих мајстора. Од 5. децембра 1945. до 17. јануара 1946. он ствара једанаест литографија којима представља  фигуру бика у различитим фазама – од потпуне и јасне фигурације до крајње и заоштрене апстракције.  Предмет посматрања је исти али су форме којима је он предочен  знатно другачије. Уколико упоредимо прву и последњу представу видећемо радикалну разлику. У питању је промишљање форме кроз афирмисање исте предметне појаве, као и анализа могућности представљања појавног света који је, чини се, исти а, заправо, увек другачији. У питању је дисциплиновање руке и афирмација ока. Шта друго сликар и може да чини у напору унапређивања сопствене вештине?

Први приказ бика реалистична је и уобичајена представа животиње која је, као што видимо, од уметности пећинског доба, па све до уметности Египта, Крита и остатка медитеранског света одувек имала снажно симболичко значење. На трећој литографији делови тела животиње испресецани су на начин на који би то један месар учинио. И сам Пикасо се шалио на рачун ове аналогије. На шестој литографији глава бика је сведена на круг, рогови су скоро неприметни. На седмој и осмој литографији видимо како је труп бика знатно умањен у односу на приказе из предходних фаза. Од девете литографије па до последње једанаесте присуствујемо скоро потпуној апстракцији, умањеним и сведеним линијама које су у функцији наговештаја. Ми једино на основу претходних литографија, као и вешто исцртаних рогова, знамо да је реч о бику.

Из фазе  у фазу Пикасо редукује садржај сводећи појавну фигуру на пар линија. Уметност по њему и јесте низ редуковања, никако додавања, о чему најбоље сведочи и развојни пут којим се кретао, пролазећи кроз мноштво фаза које су подразумевале истраживање облика који би, из године у годину, баш као и у случају овог циклуса, бивали све поједностављенији. Пикасо никада није отворено говорио шта фигура бика за њега представља. Њено присуство може бити одраз патриотског односа према  домовини Шпанији. Ипак, бик није само симбол Шпаније, нити би се Пикасо усудио да тако снажан симболички потенцијал животиње сведе искључиво на ту релацију. У контексту његовог дела бик може представљати и бруталност, снажну пожуду, неконтролисану сексуалну моћ, али и форму у којој су геометријски облици праве линије и круга, оштрог и заобљеног, мушког и женског – хармонично усклађени.

Препорукe: 1 , 2

Pablo Picasso – Bull Plate 1

Pablo Picasso – Bull Plate 2

Pablo Picasso – Bull Plate 3

Pablo Picasso – Bull Plate 4

Pablo Picasso – Bull Plate 5

Pablo Picasso – Bull Plate 6

Pablo Picasso – Bull Plate 7

Pablo Picasso – Bull Plate 8

Pablo Picasso – Bull Plate 9

Pablo Picasso – Bull Plate 10

Pablo Picasso – Bull Plate 11

Pablo Picasso

Edward Quinn – Picasso in Бull Мask