Видео уметник Рино Стефано Таљафиеро

 

Цитат који прати овај видео рад, назван „Лепота“, јесте Шекспиров деветнаести сонет. Овде га преносимо кроз превод Живојина Симића и препев Стевана Раичковића. Његов садржај у вези је са оним што сте могли видети током девет минута.

Несито Време, лавље шапе сруби,
Натерај земљу да свој кот прогута,
Ишчупај тигру оштрицу од зуби
И спали живог феникса што лута;
У свом лету сеј радост и сету
И ради шта знаш, време брзог хода,
Пролазној чари у широком свету,
Ал браним један злочин испод свода:
О, не избраздај својим часовима,
Ни древним пером чело мога друга,
Нек недодирнут твојим токовима
Буде леп узор за потомства друга.

Ал и упркос твом злу које прети
У мом ће стиху увек млад живети.

Рино Стефано Таљафиеро рођен је 1980. године. Он је италијански филмски редитељ, графички дизајнер, аниматор и видео уметник. Снимао је кратке филмове, модне кампање, видео инсталације за изложбе, музеје и специјалне пројекције.

У том контексту треба посматрати приложени видео. Тенденција да се слике „оживе“, да се учине покретнима и да се на основу њих, у комбинацији са другим сликама, оформи наратив постала је приметна и од његове појаве честа.

Видео комбинује слике које припадају академском или прерафаелитском жанру и, у складу са приложеним сонетом, визуелним језиком приповедају о лепоти, невиности, страсти, смрти. Видео је објављен 2014. године и прославио је свог аутора. Наставите са читањем

Видео уметник Quayola

Image result for Quayola

Quayola је италијански видео уметник рођен у Риму 1982. године који тренутно живи и ствара у Лондону. Излагао је на Венецијанском бијеналу, у Викторија и Алберт музеју у Лондону, Британском филмском институту, многим париским и њујоршким галеријама.

Уметник полази од већ створених, традиционалних форми и „онеобичава их“ употребом нових технологија. За ово представљање одабрала сам видео радове из циклуса Слојеви (Strata). Уметника занима барокна таваница, геометрија, однос фигуративног и апстрактног.

Музика која прати ове радове је изванредна и додатак је целокупном утиску. Треба напоменути да је уметник два пута излагао у Србији: у Новом Саду, на фестивалу Видеомедеја, децембра 2008, и други пут, у Београду, априла 2011. године. Наставите са читањем

Folklorna umetnost kao preduslov avangardne umetnosti: Kazimir Maljevič i Stevan Mokranjac

Jarko sunce odskočilo,
sele, žetva je,
haj, haj, haj!
Ustaj, ne spavaj!

Tradicionalna umetnost i avangarda imaju mnogo više zajedničkog nego različitog. Kada kažemo tradicionalna umetnost, mislimo na folklorne forme, „naivnu“ umetnost čije geometrijske oblike kolektivno nesvesno jednog naroda koristi u različitim oblicima svog stvaralaštva koje se, ukoliko postane muzejski eksponat, imenuje kao „primenjena umetnost“. Ćilimi, grnčarija, heklani stolnjaci, rezbarije na muzičkim instrumentima.

Osloboditi sliku forme i dati joj samo ono što joj je, od početka svojstveno, boju, bio je cilj ruskog avangardnog umetnika Kazimira Maljeviča. Taj proces je u njegovom slučaju tekao postepeno i poznati crni kvadrat nije njegova prva slika. Pre nje, slikar je morao, po prirodi stvari, proći put figuracije, koje se postepeno oslobađao. Jedan od njegovih ranih ciklusa, još uvek figurativan, i sa više boje, bio je u vezi sa seljacima u polju.

Ideološki kontekst ne treba prevideti. I po upotrebi predmetne prikazanosti i po upotrebi tri boje: crne, crvene, bele. Nema ideologije koja ih nije, zajedno ili odvojeno, koristila, bivajući svesna snažnog vizuelnog i psihološkog utiska koji njihova kombinacija ostvaruje na posmatrača (trijada je bitna: isto kao što nijedan veliki brend danas ne koristi više od tri boje za svoj logo). Cilj je bio ostvariti psihološki efekat na posmatrača. Nastavite sa čitanjem

Jirgen Habermas o izrazu „moderan“

Izraz „moderan“ upotrebljen je prvi put u kasnom V veku da bi se razlikovalo tada već zvanično hrišćansko prisustvo od rimsko-paganske prošlosti. Sa različitim sadržajima „modernost“ se ispoljavala svaki put kao svest jednog razdoblja koje se postavlja u odnosu na drevnu prošlost i koje sebe predstavlja kao rezultat prelaza iz starog u novo.

Ovo jedino ne važi za renesansu sa kojom za nas počinje moderna epoha. Izraz „moderan“ je bio u upotrebi i u vreme Karla Velikog, u XII veku i u vreme prosvetiteljstva – svaki put dakle kad se u Evropi formirala svest o novom razdoblju, kroz obnovljen odnos sa antikom. Pored toga, antiquitas je izrasla u uzor koji se preporučivao za podražavanje. Tek se sa idealima francuskog prosvetiteljstva, sa idejom o bezgraničnom napretku znanja inspirisanog modernom naukom i društvenim i moralnim napretkom, pogled oslobađa od stega koje su klasična dela antike vršila nad duhom modernih. Konačno, „moderno“ traži svoju sopstvenu prošlost u idealizovanom srednjem veku, suprotstavljajući romantiku klasici. – Jirgen Habermas

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Posle moderne arhitekture – zaključak“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Diter Knop o modernoj umetnosti i tradiciji

Moderna umetnost učila nas je da napuštamo tradiciju. Ovo bi trebalo da nas nauči da prekinemo sa tradicijom moderne umetnosti. – Dieter Knopp

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Evropski horizont“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Srđan Vejvoda, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Pit Mondrijan o tradiciji

Razdoblje vezano za tradiciju leži samo u tome što sprečava razvoj novog; a samo u odnosu na novo tradicija više nema nikakvu vrednost. Sve varijante starog u datom trenutku prošlosti bile su nove… ali nisi bile Novo. Ne zaboravimo da je naša civilizacija prekretnica, da se nalazi na kraju svega što je staro, i da je deoba između starog i novog apsolutna i definitivna. – Pit Mondrijan

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Inhibicije savremene arhitekture“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Cvijeta Jakšić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Filip Džonson o promeni kao jedinoj izvesnosti moderne umetnosti

Danas postoji samo jedna apsolutna stvar, a to je promena. Ne postoje pravila, apsolutno ni u jednoj umetnosti ne postoje izvesnosti. Postoji samo osećanje čudesne slobode, neograničene mogućnosti istraživanja i beskonačna prošlost velikih arhitektura istorije za uživanje.

Ne zabrinjava me novi eklektizam. Ni Richardson koji se smatrao eklektikom to uopšte nije bio. Dobar arhitekta će uvek napraviti orginalno delo. Loš arhitekta će napraviti najgore „moderno“ delo, kao što bi napravio i delo (to jest imitaciju) sa istorijskim formama.

Strukturalno poštenje za mene je jedna od dečijih muka koje bi trebalo što pre da se oslobodimo.

Dovoljno sam star tako da sam beskrajno uživao u internacionalnom stilu i u tom području radio sa najvećom radošću. Još uvek verujemo da su Le Korbizije i Mies najveći živi arhitekti. Ali sada se epoha menja tako brzo. Stare vrednosti se ponovo šire vrtoglavom brzinom. Neka živi Promena!

Opasnost koju vi vidite u njenom sterilnom akademskom eklektizmu uopšte nije opasnost. Opasnost leži u suprotnom, u sterilnosti Vaše Akademije modernog pokreta.  – Philip Johnson

Citirano prema: Paolo Portoghesi, „Star System i kriza funkcionalističkog statuta“, u: Jedinstvena vizija arhitekture. Kritička antologija, priredio Slobodan Selinkić, prevod Branka Krasić, Radionica SIC, Beograd, 1989.

Godišnja doba i umetnost: Saj Tvombli

Quattro Stagioni: Primavera 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Primavera – Proleće“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Estate 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Estate – Leto“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Autunno 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Autunno – Jesen“, 1993-5.

Quattro Stagioni: Inverno 1993-5 by Cy Twombly 1928-2011

Saj Tvombli, „Inverno – Zima“, 1993-5.

„Quattro Stagioni“ ili „Četiri godišnja doba“ jeste ciklus od četiri slike koje je američki umetnik sa adresom u Rimu Saj Tvombli (1928-2011) započeo 1993. a završio 1995. godine. Bojom i potezom četkice, rastrzanim i drhtavim, kao distinktivnim obeležjima mnogih dela apstraktne umetnosti, slikar predočava četiri doba godine, temu koja je deo klasične umetnosti  i koja je česta u tradicionalnom slikarstvu, književnosti i muzici.

Svakom dobu njegova umetnost, kaže izreka, a istu bismo mogli primeniti i na ovaj ciklus. Razlike između predočavanja četiri godišnja doba Nikole Pusena, francuskog slikara 17. veka, i Saja Tvomblija, američkog slikara sa boravištem u Italiji, koji je stvarao u drugoj polovini 20. veka, svakako se razlikuju. Svakom dobu njegova umetnost, svakoj umetnosti njena sloboda.

Der Zeit ihre Kunst. Der Kunst ihre Freiheit.
Vremenu njegovu umetnost. Umetnosti njenu slobodu.

Ovi redovi ispisani su na jednoj od najpoznatijih kuća secesionističke arhitekture u Beču čiju je izgradnju finansirao Karl Vitgenštajn, otac poznatog filozofa, a projektovao Jozef Maria Olbrih. Danas se u tom gradu, u zgradi Bečke opere, nalazi Tvomblijeva slika „Dionis“ koja služi kao zavesa velike scene. Zahtevi uklesani u fasadni kamen zvuče kao deo mnogobrojnih manifesta čiji su autori nastojali da daju legitimitet umetnosti koja se stvarala van konzervativnih pravila akademske umetnosti.

Suština je da ova načela predočavaju jedan daleko složeniji problem koji se, pre svega, odnosi na estetiku odnosno polje filozofskog proučavanja pojava, naročito fenomena lepog odnosno ojavljivanja čulne forme kao takve. Postoji li Lepo po sebi, nezavisno od društvenih ili istorijskih previranja, moda i postulata akademija ili se forme koje umetnost podrazumeva u određenom istorijskom trenutku odnose na odlike vremena u kome nastaju? Nastavite sa čitanjem

Књижевни утицаји Ника Кејва

Kejvovo pismo sa listom umetnika koji su izvršili najveći uticaj na njega

Када говоримо о делу Ника Кејва првенствено се морамо концентрисати на његову поезију коју је попут трубадура – али са више жестине, експресије и морбидности – изразио кроз своју музику, путујући, наступајући са бендовима The Birthday Party и Bad Seeds.

Кејв је један од мојих омиљених аутогзорциста и школски пример такве врсте уметника. Судећи по сензибилитету личности, као и тематском опусу песама које је писао и изводио, поезија француског песника Артура Рембоа заузима значајно место на Кејвовој полици. Рембо је писао:

Најзад установих да је неред могу духа нешто свето. Био сам докон, био сам жртва љуте грознице: завидео сам блаженству животиња – гусенице, која представља неодређеност стања, кртице – тог заспалог девичанства!

Исти пример, транспонован у сферу енергије, стваралачке потенције и транса у који Кејв пада када је на концерту, види се на овом снимку: Наставите са читањем

Филмови Федерика Фелинија

Фотка_791580

Фотографија: Федерико Фелини

У Вили мистерија која се налази у Помпејима можемо видети фреске на којима су приказане радње у наративном следу који још увек дешифрујемо. Динамика, колоритет, лица (битан мотив за Фелинија) пред нама су, као пред фризом присуствујемо следу догађаја који покушава да нам сликом саопшти оно што се углавном саопштава речима: причу. Позоришна уметност своје корене има у Атини али филмска засигурно потиче из античког Рима. Фелини је у том смислу настављач традиције културе која је одувек величала спектакл, масу, галаму, феште, гротеску и декаденцију. Као у Верленовој песми Копњење:

Царство сам на крају пропасти,
Што гледах где пролазе велики Варвари бели
О не пожелети, не моћи умрети.
Ах! Све испијено је!
Батил, смејеш ли се још?
Све испијено, све поједено је!
И ништа више нема да се каже.

тако и у Фелинијевој уметности царство на крају пропасти је барокно богато и украшено, толико да се никада не би могло помислити да је реч о пропасти.

Доза песимизма проткана је кроз Фелинијево поимање појединца, најчешће јунака у главној улози који је учесник у хаосу око себе. Казанова карневала или безбројних вечера, авантура, бродолома, бежања; главни јунаци Сатирикона апсолутно истих фешти, само смештених у доба цара Нерона (сетимо се Трималхионове гозбе); Марчело Мастројани у Слатком животу пролази кроз апсолутно иста искушења и догађаје као и поменути јунаци, само што су исти прилагођени времену у коме се радња одвија. Царство на крају пропасти у уметности италијанског редитеља своје огледало има у појединцу који је носилац радње, пикару првог (Сатирикон), осамнаестог (Казанова) или двадесетог века (Слатки живот) који лута у потрази за смислом.

Наставите са читањем