Intenzitet života i okrutnost proleća: Tomas Sterns Eliot i Igor Stravinski

Početni stihovi Eliotove poeme Četiri kvarteta glase:

Vreme sadašnje i vreme prošlo
Oba su možda prisutna u vremenu budućem,
A vreme buduće sadržano u vremenu prošlom.
Ako je čitavo vreme večno prisutno,
Čitavom vremenu nema iskupljenja.
Šta je moglo biti jeste apstrakcija
I ostaje trajna mogućnost
Samo u jednom svetu razmišljanja.

Može se postaviti pitanje kakva je veza citiranih stihova sa temom koja je sugerisana naslovom. Nije reč o izjednačavanju. Citat je, zapravo, sažeto objašnjenje onoga što je fascinacija autorke ovog teksta – šta je prošlo, a šta sadašnje u kontekstu umetnosti, sa zaključkom da je sve „trajna mogućnost samo u jednom svetu razmišljanja“.

Od kada postoji potreba za umetničkom artikulacijom, postoji i fascinacija dobom koje se izjednačava sa novim životom, početkom, povratkom, plodnošću, igrom, plesom, intenzitetom duha. Ovim tekstom pokušaću da predočim kako je jedan fenomen, naizgled paganskih usmerenja, fascinirao dva umetnika 20. veka, dva savremenika koja su kroz različite umetnosti izražavala svoju fascinaciju zagonetnim i dvosmislenim dobom proleća. I pre Igora Stravinskog i Tomasa Sternsa Eliota bilo je umetnika kojima je tema smenjivanja godišnjih doba i njihovih različitih implikacija na stvaralačke porive i mene raspoloženja bila bliska i dovoljno zagonetna da je istražuju, usmeravajući svoju zapitanost u konkretnom pravcu.

Smena godišnjih doba izjednačavala se sa smenom čovekovih životnih doba. U renesansi, na primer, Piter Brojgel prikaz svakodnevnih aktivnosti seljaka stavlja u pejzaž koji svojim izgledom sugeriše određeno doba godine. Slično je sa Arčimboldovim prikazima godišnjih doba u obliku grotesknih portreta. Proleće će uvek biti predstavljeno pomoću cveća, zima kroz ogoljene grane, jesen uz puno plodova, leto u jarkim bojama. Francuski slikar Nikola Pusen kada kroz prikaz četiri biblijske scene predočava četiri godišnja doba, kao i četiri životne faze čoveka, ne iznenađuje posmatrača. U književnosti romantizma, smena doba upućivala je na smenu junakovih raspoloženja. Prisustvujemo interiorizaciji, zaokretu od spoljašnje ka unutrašnjoj slici. Johan Volfgang Gete u romanu Jadi mladog Vertera smenu doba izjednačava sa smenom junakovih raspoloženja. U proleće Verter je intenzivan, poletan, radostan. U decembru, u mesecu potpunog zatišja i zamiranja spoljašnjih oblika prirode, on izvršava samoubistvo.

Sandro Botičeli kada slika jedno od najpoznatijih dela u istoriji zapadnog slikarstva prvi kombinuje i poistovećuje pagansko i hrišćansko: Madona je izjednačena sa Venerom. Iako italijanski slikar pravi poređenja prošlog i sadašnjeg, paganskog i hrišćanskog, slika proleća i dalje je nedvosmislena, upućuje na radost, jutro, preporod, afirmaciju čula, upućuje na sve ono o čemu je pisao Lukrecije u spevu O prirodi stvari koji upravo u renesansi zahvaljujući humanisti Pođu Braćoliniju biva u neoplatoničkim firentinskim krugovima prihvaćen. Idealan pandan Botičelijevoj slici Proleće jeste muzičko delo Antonija Vivaldija. Prvi taktovi njegovog koncerta Četiri godišnja doba odnose se na proleće. Zvuci su nedvosmisleni: poletni, radosni, puni entuzijazma. Sredstvima koja su inherentna umetnosti muzike predočavaju slike koje smo mogli videti ili pročitati u pomenutim filozofskim delima.

U 20. veku tradicionalni doživljaji godišnjih doba se menjaju, komplikuju, poverenje u pastoralnu sliku sveta izgubljeno je i iznevereno. Ono ni ranije nije bilo u potpunosti i bez rezerve prihvaćeno, ali je prikaz nepoverenja bio suptilniji. Sada, pred posmatrače nisu postavljene nove tendencije, namerno izveštačene, već su kroz umetničku mogućnost predstavljene teme koje su u tradicionalnom viđenju bile potisnute. Raspoloženje umetnika 20. veka ilustruju Eliotovi stihovi. Nalaze se na početku poeme Pusta zemlja.

April je najsvirepiji mesec, što gaji
Jorgovan iz mrtvog tla, meša
Uspomenu i žudnju, podstiče
Tromo korenje prolećnom kišom.

Eliot svoje delo piše 1922, deset godina pošto je Igor Stravinski komponovao muziku za balet Posvećenje proleća (1912). Citirani stihovi pripadaju prvom delu poeme, naslovljenom „Sahrana mrtvaca“. Da bi pusta zemlja opet bila plodna potrebna je žrtva čijom bi se krvlju zalilo suvo tlo. Motiv ljudske žrtve, kao neophodne komponente, pojavljuje se kao središnji motiv i u delu Stravinskog. Eliotova poema poseduje upečatljiv ton tužbalice. Uprkos žrtvi, zemlja će ostati pusta.

Prošlo vreme prisutno je u sadašnjem. Vreme misterija i kultova dozivanja proleća kroz rituale žrtvovanja pripada praiskonskoj prošlosti koja kao da nije bila u potpunosti prošlost kada su Stravinski i Eliot stvarali svoja dela. Čitavo vreme večno je prisutno, ono je apstrakcija čijem konkretizovanju na izvestan način doprinosi umetničko stvaralaštvo. Ono, umetničko delo, locirajući ideju u određenoj tački, u određenom prostornom kontekstu, doprinosi trajnoj mogućnosti vremena, daje mu oblik i smisao.

Proleće je doba kada se istovremeno oseća dah vlažne zemlje, miris poljskog cveća i vonj krvi žrtve. U umetničkim prikazima pre 20. veka, koncentracija umetnika bila je na mirisu cveća. Ono što je san o životnoj sreći pojedinca ili kolektiva iznova razaralo, bilo je saznanje o neophodnosti žrtve. U Posvećenju proleća,  žrtva je neophodna komponenta, dok Eliot smatra da ni ona nije dovoljna, da ni ona nije garancija za plodna polja i nastavak vegetacije.

Da li je leš što si ga lane posadio u bašti
Počeo da klija? Hoće li cvetati ove godine?

Odgovor sledi na početku trećeg dela poeme, „Propoved vatre“:

Vetar
Prelazi mrkom zemljom, nečujan. Nimfe su otišle.

Sve je suprotno atmosferi Botičelijeve ili Vivaldijeve umetnosti. Vetar koji se ne čuje sugeriše prazninu, kretanje je zaustavljeno, zemlja je mračna, na njoj nema šarenila cveća, nimfe su nestale, mesto je bez bogova, prostor bez sadržaja i budućnosti.

tumblr_pi0shmEAkF1uvv9igo1_1280

Tokom proleća intenzitet života naglašen je zvukovima, bojama, zracima. Ipak, plodnost nije unapred poklonjena, nju treba zaslužiti žrtvovanjem device (u slučaju Stravinskog) ili mladića (Eliotov motiv pozajmljen iz Frejzerove knjige Zlatna grana i knjige Džesi L. Veston From Ritual to Romance). U oba slučaja ljudska žrtva smatra se najprirodnijom.

Slične motive žrtvovanja nalazimo, kasnije, u Pazolinijevom filmu Medeja, dok paganske rituale dozivanja proleća, koji su se dugo opirali ekspanziji hrišćanstva, vidimo u filmu Rubljov Andreja Tarkovskog. Prateći nit od italijanskog renesansnog majstora do ruskog reditelja uviđamo kako su se paganski rituali i njihovi prikazi održali u kulturnoj istoriji Evrope. Ukoliko je njihovo empirijsko postojanje potpuno nestalo to ne znači da je misao o okrutnosti i žrtvi izostala. Nju je održala umetnost.

Buđenje prirode podrazumeva anksioznost zbog svesti o neophodnom produžetku ciklusa, ponavljanjem istog rituala – pripremom žrtve i sahranom mrtvaca. U Eliotovom delu strah od smrti predstavljen je slikom praznog i jalovog predela. Istovremeno, ta slika prikaz je duhovne sterilnosti 20. veka i anksioznosti pojedinaca u svetu posle Prvog svetskog rata. Nekoherentne slike prošlog i sadašnjeg koje se u tekstu smenjuju, redosled kojim su predočene, a koji je samo prividno nelogičan, ima jasno značenje – rezignaciju.

Ovde nema vode nego svud je kamen
Kamen a nema vode i peskovit put
Put što vijuga gore među brdima
Što su brda kamena bez vode
Da ima vode stali bi i počeli piti
Sred kamenja ne može stati i zamišljen biti
Znoj je osušen a stopala su u pesku
Da je samo vode među tim kamenjem

Prvo izvođenje baleta Posvećenje proleća bilo je u Parizu 29. maja 1913. godine. Pored Stravinskog, koji je komponovao ovo delo, dokazavši da su avangarda i tradicija u neraskidivoj vezi, što nas može vratiti i na početne Eliotove stihove, Vaslav Nižinski osmislio je koreografiju, Nikolaj Rerih scenografiju i kostime. Sve se dešavalo u produkciji Ruskog baleta u Parizu na čijem čelu je bio Sergej Djagiljev.

Eliotova poema Pusta zemlja objavljena je u formi knjige prvi put decembra 1922. godine. Ona važi za jedno od najpoznatijih dela anglosaksonske modernističke literature, a najpoznatija je po stihovima „April je najsvirepiji mesec“ ili „Pokazaću ti strah u pregršti praha“.

Delo je visokog intelektualističkog naboja, što često može zasmetati čitaocu, koji nije dužan da poznaje sve reference kojim delo obiluje, kao i jezike, kao i antropološke studije. Reference, kao i fragmentarnost, njegove su glavne odlike. Poema nas, poređenja radi, ne podseća na muziku Stravinskog, sa kojom deli temu, već, iznutra, strukturalno, sa muzikom Arnolda Šenberga, još jednog junaka modernističke literature koga je Tomas Man ovekovečio u romanu Doktor Faustus, jednom, isto tako, aluzivnom delu koje, često, preoptereti čitaoca referencama a, ponekad, čini nam se, izneveri estetski kriterijum (ukoliko pod estetskim kriterijumom podrazumevamo količinu dosade koju osećamo dok čitamo).

Citati: Tomas Sterns Eliot, Pusta zemlja, preveo Ivan V. Lalić, Mali vrt, Beograd, 2011.

Slike: Freska iz Pompeja na kojoj je prikazana Flora, rimska boginja proleća i vegetacije, I vek nove ere; Sandro Botičeli, Proleće, 1478.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.