Фридрих Хелдерлин: „Бонапарте“

165461-jzbdsvb.jpg

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.

Али дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

Песниче не дотичи га као ни природе дух,
На таквој грађи од вештака постаје дете.

У песми он не може живети ни трајати,
Он живи и траје у свету.

Наполеон Бонапарта један је од многих хероја романтизма у коме су уметници видели дух генија у непрестаном кретању (речено хегеловски апстрактним језиком). Наполеону су многи посветили своја дела да би га се касније одрекли због узурпације европског континента. Бетовен је био један од њих посветивши му Трећу симфонију.

Разочарања прате велика одушевљења, нарочито када су у питању појединци од историјског значаја. Хелдерлиново одушевљење свакако је другачије уобличено у односу на одушевљење Жилијена Сорела, Стендаловог јунака романа Црвено и Црно. О томе сам писала у тексту Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма. Ипак, занимљиво је успоставити паралеле. Наставите са читањем

Вистан Хју Оден: „Ахилов штит“

shield_of_achilles

Она му преко рамена погледа
Да види маслине и лозу,
Мермерне напредне градове
И бродовље на немирном мору —
Ал тамо у сјајној ковини
Он рукама сатвори у замену
Вештачку дивљину
И небо попут олова.

Равница без обличја, сива и огољена,
Ни влати траве, ни трага суседства,
Ништа за јело, нигде места да се седне —
Ипак, у овој пустоши сабрано стајало је
Непрегледно мноштво,
Милион очију, милион чизама у строју,
Без израза, чекајући неки знак.

Из самог ваздуха глас без лица
Статистички је доказивао исправност начела,
Сухим и једноликим тоном подобним овоме месту:
Нити одобрава ико, нити спори;
Колона за колоном у облаку прашине
Ступали су истрајавајући у вери,
Чијом логиком другде биће уништени. Наставите са читањем

Интезитет живота и окрутност пролећа

Флора. Фреска из Помпеја, 1. век нове ере

На почетку, цитирала бих почетне стихове Елиотовог дела Четири квартета:

Време садашње и време прошло
Оба су можда присутна у времену будућем,
А време будуће садржано у времену прошлом.
Ако је читаво време вечно присутно,
Читавом времену нема искупљења.
Шта је могло бити јесте апстракција
И остаје трајна могућност
Само у једном свету размишљања.

Може се поставити питање каква је веза цитираних стихова са темом која је сугерисана насловом. Није реч о изједначавању. Цитат је, заправо, сажето објашњење онога што је фасцинација ауторке овог текста – шта је прошло, а шта садашње у контексту уметности, са закључком да је све „трајна могућност само у једном свету размишљања“.

Од када постоји потреба за уметничком артикулацијом, постоји и фасцинација добом које се изједначава са новим животом, почетком, повратком, плодношћу, игром, плесом, интезитетом духа. Oвим текстом покушаћу да предочим како је један феномен, наизглед паганских усмерења, фасцинирао два уметника 20. века, два савременика која су кроз различите уметности изражавала своју фасцинацију загонетним и двосмисленим добом пролећа. И пре Игора Стравинског и Томаса Стернса Елиота било је уметника којима је тема смењивања годишњих доба и њихових различитих импликација на стваралачке пориве и мене расположења била блиска и довољно загонетна да је истражују, усмеравајући своју запитаност у конкретном правцу. Наставите са читањем

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Сцена из филма „Седми печат“ Ингмара Бергмана

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен. Кад је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују, и да у постојећим осенчењима одреде приближну нијансу његовог значења и значаја. Такви уметници увек су са „недовршеном судбином“, то су „песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавањa“, пише Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њене дневне ритуале: разговор са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; ношење беле одеће и приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених хиљаду седамсто седамдесет пет песама. Наставите са читањем

Сликарство Едварда Мунка и поезија немачког експресионизма

Едвард Мунк у свом атељеу 1910. године

Ускоро ће звезде потражити гнездо у обрвама суморног човека – Георг Тракл

Језа живота – поема о животу, љубави и смрти назив је Мункове најпознатије серије слика, започете 1893. године док је уметник боравио у Берлину. Теме које њоме доминирају, испоставиће се, биле су цикличне, оне су се изнова појављивале, сведочећи, не о маниру, већ о опсесивној стваралачкој природи која изнова поставља иста питања, и враћа им се као што то чини и потезом четкице на платну, концентричним круговима и бојом наглашавајући интезитет емоције.

Ако дело, између осталих, може бити и полазиште за хронолошки преглед уметникових интересовања, фаза – како животних, тако и стваралачких – онда Мункова дела јесу, у извесном смислу, хронологија силаска, danse macabre у чијем су колу сексуалне фрустрације, религијски заноси, опсесивнe мисли и мучна сновиђења. Наставите са читањем