Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.Ali duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh,
Na takvoj građi od veštaka postaje dete.U pesmi on ne može živeti ni trajati,
On živi i traje u svetu.
Napoleon Bonaparta jedan je od mnogih heroja doba romantizma u kome su umetnici videli duh genija i pravog predstavnika svog vremena, pojedinca koji se izdigao iznad mogućnosti koje sudbina, obično, dodeljuje pojedincu. Napoleonu su mnogi posvetili svoja dela da bi ga se kasnije odrekli zbog uzurpacije evropskog kontinenta. Betoven je bio jedan od njih posvetivši mu Treću simfoniju („Eroiku“).
Velika oduševljenja praćena su razočaranjima, naročito kada su u pitanju pojedinci od velikog istorijskog značaja kao što je bio Napoleon. Helderlinovo oduševljenje svakako je drugačije uobličeno u odnosu na oduševljenje, recimo, Žilijena Sorela, Stendalovog junaka romana Crveno i Crno ili Fabricija del Donga, junaka podjednako značajnog Stendalovog romana, Kartuzijanski manastir u Parmi. Ipak, zanimljivo je uspostavljati paralele.
Za Helderlina, Napoleon živi i traje u svetu. Pesnici ga potom učine pravim herojem, pesnici su ti koji stvaraju junaka od realne istorijske ličnosti, bilo da je on Asurbanipal, Ahilej, Aleksandar Makedonski, Hadrijan ili Napoleon. Ipak, lirski subjekt upozorava pesnika, svog imaginarnog sagovornika za koga veruje da ga u tom trenutku čita, da ga se ne dotiče („Pesniče ne dotiči ga kao ni prirode duh“) jer Napoleon svojim duhom razara pesničku posudu tj. samog pesnika. Napoleon živi i traje u svetu koji granice te posude, njen obim, prevazilazi. Uz Napoleonovo ime u stihu stoji još i prirode duh. To znači da se pojedinac izjednačava sa svim onim što čini prirodu, i čitav njen sistem, a pred tim silama je i pesnik nedorastao jer Na takvoj građi od veštaka postaje dete.
Pesma je nastala oko 1802. Tarnerova slika koja dopunjuje ovaj tekst nastala je četrdeset godina posle i njome je zahvalno zaokružiti celinu. Helderlinov entuzijazam razara Tarnerov cinizam. Usamljena figura nemo posmatra svoj odraz na vodi, okružena sećanjima, upisanim u svetlosti i pari, na uništene gradove i izgubljene bitke. On razume prošlost i u stanju je da sagleda budućnost. Sasvim drugačije u odnosu na Davidov portret Napoleona iz 1802. na kome vidimo imperatora koji prelazi Alpe, kako odlučno, na belom konju koji se propinje, prstom pokazuje pravo. Uostalom, epoha je bila na izdisaju. Vektori vremena kretali su se u drugim pravcima, što je umetnost i zabeležila.
Citat: Fridrih Helderlin, „Bonaparte“, preveo Ivan V. Lalić, u: Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1982.
Slike: Vilijam Tarner, Napoleon na Svetoj Jeleni, 1842. (gore); Žak-Luj David, Napoleon na prelazu Sveti Bernar, 1805. (dve verzije i detalj)
A . A . A 