А . А . А букмаркери

61114044_2265508586865090_3182828795086241792_n

Неки обележавају странице књиге коју читају картама за превоз, неки изгужваним папирима, неки флајерима за водоинсталатера, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере. 

Tребало ми је више од два букмаркера, а већина их је била китњаста, па сам зато одлучила да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус.

Пред вама је девет обележивача за књиге односно букмаркера које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне, 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

Glasovi putovanja

Turner-Joseph-View-to-the-east-from-Giudecca-Sun

Vilijam Tarner, „Venecija“, 1825.

Uprkos svetu, reći, pevati: „We live in a beautiful world“. Pod lepim svetom ne podrazumevam istoriju. Istorija nije sve.

Alber Kami je pisao:

Siromaštvo me je sprečilo da mislim kako je sve pod ovim suncem i u istoriji dobro; sunce me je naučilo da istorija nije sve.

Poučena tim rečima, celokupnom njegovom poetskom prozom uobličenom u zbirci eseja „Leto“, tom mestu sunca evropske esejistike 20. veka, ja putujem. Posmatram gradove, oni nisu ono što ja vidim i doživim u njima. Posmatram ljude u plavim majicama, bež pantalonama, sa elegantnim naočarima za sunce. Oni nisu ono što ja vidim. Posmatram pse, izloge, uokvirene mape grada na zidu. Osluškujem zvuk nadolazeće mašine u metrou. Posmatram ljude dok ulaze u vozove. Pitam se: „Šta bi se desilo kada bi neko ispremeštao vozni raspored ili pomerio kazaljke sata u holu?“.

Rošave fasade, u stvari, palimpsest naše civilizacije, a i više od toga, slojevi i slojevi reči, ne napisanih već izgovorenih.

Tako sam jednom, u Pragu, usled strahovite glavobolje izazvane umorom, ušla u kafe, u samom centru grada, poručila bilo šta, samo zato da bih mogla da na miru sednem, da dobijem kriglu vode i popijem svoj kafetin. Nije bilo puno ljudi unutra. Sela sam do prozora, a dva metra ispred njega bile su šine po kojima je klizio, povremeno, nečujni tramvaj. Prekoputa prozora, delio nas je samo taj povremeni tramvaj, bila je jedna poznata crkva, sa divnom kupolom i lepom belom fasadom. Da li od leka, ili od halucinacije izazvane umorom, ili zbog samog grada, ja sam tada počela tako intezivno da doživljavam sve oko sebe da sam se, ubrzo, stopila sam svim tim slojevima koji su dopirali, sa zvukovima, sa siluetama, sa prizorima.

Glas Krisa Martina pratio me je na nekim putovanjima i često slušam Coldplay baš kada mi se putuje, kada me ponese seta ostajanja u mestu. Prvo sam, zapravo po povratku, a ne dok sam boravila u Francuskoj, maja 2008, slušala album Viva la vida Naročito mi se izmagličast zvuk pesme Violet Hill učinio poput nekog pejzaža koji sam posmatrala iz voza. Stvorio je predamnom sliku fasada francuskih građevina 18. i 19. veka, asocirao na neobavezan život, svakodnevicu koju provedeš u tankom kaputu, a februar je, na severu, i tebi nije hladno. Taj osećaj.

Ne bih umela da pronađem zajednički imenitelj prethodnim redovima, ali mislim da ću polako i prestati da kroz svoje pisanje pokušavam da uspostavim neki „zajednički imenitelj“. Zašto pisanje ne bi bilo poput nekog protoimpresionističkog Tarnerovog akvarela Venecije? Zar misao nije sfumato? Oblici se naziru ali su granice između njih izgu(b)ljene, u dimu… Slika sećanja je duhovni svet u koji se može ući, želim preko.

A unutra, slika na sliku naleže, opet palimpsest, zamagljene su granice, svetlost i tama, blagom gradacijom, ulivaju se jedna u drugu. Oblici su razaznatljivi, ali granice među njima nisu čvrste, razlike su nepouzdane. Eto, to je sećanje na impresije tokom mojih putovanja. Dakle, dvostruka udaljenost koju rečima treba, kao prstima paru sa stakla, razjasniti. To nije moguće, bar nije lako. Za početak, tu je muzika. Ona je najpouzdaniji zapis sećanja, više nego reči na papiru ili fotografija.

Preporuka: Coldplay 1, 2

Pet portreta umetnika romantizma

Autoportret: Léon Cogniet (1794-1880)

Autoportret: Vilijam Tarner ( 1775-1851)

Gerhard fon Kiglgen: Kaspar David Fridrih (1772-1820)

Orest Kiprenski: Aleksandar Puškin (1782-1836)

Teodor Žeriko: Ežen Delakroa (1791-1824)

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara. – Vilijam Blejk – „Milton“

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac. Nastavite sa čitanjem

Фридрих Хелдерлин: „Бонапарте“

War. The Exile and the Rock Limpet exhibited 1842 by Joseph Mallord William Turner 1775-1851

Вилијам Тарнер, „Наполеон на Светој Јелени“, 1842.

Свете су посуде песници,
У којима вино живота, дух
Јунака се чува.

Али дух овог младића хитри
Зар не би разорио оно
Чиме га обухватити желиш, посуду?

Песниче не дотичи га као ни природе дух,
На таквој грађи од вештака постаје дете.

У песми он не може живети ни трајати,
Он живи и траје у свету.

Наполеон Бонапарта један је од многих хероја романтизма у коме су уметници видели дух генија у непрестаном кретању (речено хегеловски апстрактним језиком). Наполеону су многи посветили своја дела да би га се касније одрекли због узурпације европског континента. Бетовен је био један од њих посветивши му Трећу симфонију.

Разочарања прате велика одушевљења, нарочито када су у питању појединци од историјског значаја. Хелдерлиново одушевљење свакако је другачије уобличено у односу на одушевљење Жилијена Сорела, Стендаловог јунака романа Црвено и Црно. О томе сам писала у тексту Слика природе и сликари природе у контексту уметности европског романтизма. Ипак, занимљиво је успоставити паралеле. Наставите са читањем