Pet pesama Džejmsa Džojsa

II

Taj sumrak boje ametista
Sada se plavi sve tamnije,
Zelenkastim sjajem lampiona
Puni drveće avenije.

Stari klavir melodiju svira
Mirno sporo i veselo;
Ona glavu nad žute dirke
Naginje, a sa njom i telo.

Stidljiva, dubokog oka, ruku
Što lutaju dok note lista –
Sumrak postaje sve tamniji
Od plavog svetla ametista.

VII

Moja ljubav je u lepršavoj haljini
Među jabukovim stablima,
Gde najviše žude razdragani
Vetrovi da trče u jatima.

Tamo, gde zastanu razdragani vetrovi
u prolazu da zavode lišće mlado,
Moja ljubav tu lagano plovi
I klanja se njenoj senci rado.

A gde nebo je kupa bledoplava,
Nad planinama zasmejanim,
Moja ljubav tu ide lagano, pridržava
Haljinu joj ručicama nežnim.

XV

Iz rosnih snova ustani, dušo moja,
Iz mrtvila i dubokog sna ljubavi,
Čuj! Puna uzdaha sad je krošnja
Čije lišće zora sada budi.

Osvit na istoku nadvladava mrak
Kad bledo plamenje sine,
Tad zavijori titraj jak
Velove sive i zlatne paučine.

Kad tajanstvena, mirisna, mila,
Ustrepere cvetna zvona jutarnja,
Tad hor mudrih vila
U beskraj počne da odzvanja.

XXII

Zatočenju tom slađem od meda
O najdraža, moja duša je sklona –
Meke ruke me mame da se predam
Da duša ostane zarobljena.
Kad bi večno mogle da me drže tu,
Rado bih ostao u zatočeništvu!

Najdraža, kroz te ruke prepletene
Od ljubavi što ne mogu da se smire,
Noć me mami tamo gde sirene
Ne bi mogle da nas uznemire.
San sa snom se venča za vremena
Gde je duša s dušom zatočena.

XXIV

U tišini ona češlja,
Češlja svoju dugu kosu,
U tišini i otmenim
Pokretima u zanosu.

Sunce je po lišću vrbe,
I pegavoj travi palo,
A još ona češlja kosu
Pred velikim ogledalom.

Molim te, ne češljaj više,
Ne češljaj dugu kosu.
O vradžbini slušao sam
O češljanju u zanosu.

Ljubavniku je svejedno tada
Da l’ da ode il’ ostane,
Praćen lepim pokretima
I nemarom s njene strane.

Izvor: Džejms Džojs, Sabrane pesme, preveo Nikola Živanović, Mali vrt, Beograd, 2015.

Pet pesama Volta Vitmena

KADA SAM ČUO UČENOG ASTRONOMA

Kada sam čuo učenog astronoma,
Kada su dokazi, brojevi, svrstani preda mnom u kolone,
Kada su mi pokazali mape i dijagrame, da ih sabiram, delim i premeravam,
Kada sam čuo astronoma kako predaje, uz mnogo aplauza, u sali za predavanja,
Kako brzo sam neobjašnjivo umoran postao i slab,
Dok nisam ustao i otšuljao se, odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i povremeno
U savršenoj tišini dizao pogled ka zvezdama.
1865. / 1867.

KAO ADAM U RANO JUTRO

Kao Adam u rano jutro,
Dok koračam iz svog stana osvežen snom,
Gledaj me kako prolazim, čuj glas moj, priđi,
Takni me, takni dlanom svoje šake telo moje dok prolazim,
Ne plaši se moga tela.
1860. / 1867.

PROLAZIO SAM JEDNOM KROZ JEDAN MNOGOLJUDAN GRAD

Prolazio sam jednom kroz jedan mnogoljudan grad i utiskivao u mozak, buduću upotrebu, prizore njegove, arhitekturu, običaje, tradicije,
Pa ipak, od čitavog tog grada sada se sećam samo jedne žene koju slučajno sretoh tamo i koja me je zadržala jer me je volela;
Danima i noćima bili smo zajedno – sve drugo sam odavno već zaboravio,
Kažem, sećam se jedino te žene koja se strasno držala mene,
Ponovo lutamo, volimo se, ponovo se rastajemo,
Ponovo me ona drži za ruku, ne smem da odem,
Vidim je tesno uz sebe, usne su joj neme i treperave.
1860. / 1867.

NE ZATVARAJTE MI SVOJA VRATA

Ne zatvarajte mi svoja vrata, gorde biblioteke,
Jer ono što nedostajaše na vašim prepunim policama, a jeste najpotrebnije, to donosim ja;
Iz rata izašavši, knjigu sam sačinio;
Reči knjige moje nisu ništa, tok njen i smisao je sve;
Knjigu posebnu, nepovezanu sa ostalima, niti je oseća intelekt;
Ali vas, skrovitosti neizrečene, ushit čeka na svakoj strani.
1865. / 1881.

JEDNOJ LOKOMOTIVI U ZIMI

Ti da budeš moj recitativ,
Ti u nasrtljivoj oluji baš kao sada, u snegu, a zimski je dan na izmaku,
Ti sva u oklopu, a odmereno tvoje dvojstvo kuca i damaranje je tvoje potresno,
Tvoje crno cilindrično telo, zlatan tuč i srebrnasti čelik,
Tvoje teške bočne šipke, poluge paralelne što povezuju, vrte se, lete bočno kao čunkovi,
Tvoj metrički dah, čas nabujalo brektanje i grohot, čas istanjen u daljini,
Tvoj veliki istureni fenjer učvršćen s prednje strane;
Tvoje duge, blede, zalebdele zastavice pare, nežnim purpurom natopljene,
Gusti i tmasti oblaci izrigani iz tvog dimnjaka,
Tvoj spojeni oblik, opruge tvoje i ventili, treperavo blistanjetvojih točkova,
Voz vagona iza tebe, poslušan, u živahnom sledu,
Kroz buru ili tišini, sad brzo, sad tromo, ali pouzdanim tokom;
Ti što primer si savremenoga – amblem pokreta i snage – damar kontinenta,
Hajde jednom posluži Muzu i stopi se sa stihom, baš kako te ovde gledam,
U oluji, provalama udarca vetra, u snegu što pada,
Danju kada zvuči opomena tvog glasnog zvona,
Noću kad se njišu tvoja nema signalna svetla.
Lepotice razjarena grla!
Kotrljaj se mojom pesmom sa svom tvojom muzikom bezakonom, svetiljkama tvojim što njišu se u noći,
Sa pomamnim zviždukom tvog smeha što odjekuje, tutnji kao zemljotres, sve uzrujava,
Sebi si potpuni zakon, čvrsto se držiš sopstvenog koloseka,
(Strana ti je prijazna slatkoća suzne harfe ili okretnog klavira)
Stene i bregovi uzvraćaju odjek treperavih tvojih krikova
Hitnutih preko prostranih prerija, preko jezera,
Slobodnim nebesima puštenih, radosno i snažno.
1876. / 1881.

Izvor: Volt Vitmen, Vlati trave (izabrane pesme), preveo Ivan V. Lalić, BIGZ, Beograd, 1974.

Pet pesama Danice Marković

NA BUNARU

U vedri dan što nagoveštava proleće
Drumom širokim išli smo pokraj livada.
I sa klicama obesne, detinjske sreće
Zdravili pastire mlade i njihova stada.

Idući tako putem u veselu hodu,
Stigli smo, ushićeni, do jednog bunara,
I nadnesmo se nad mirnu i tihu vodu
Izvora što gasi žeđ umorna ovčara.

I dišuć’ miris rascvetanih ljubičica,
Što sveži dah gonjaše iz obližnja luga,
S osmehom blaženstva ogledali smo lica
Na tihoj površini vodenoga kruga.

Al’ u tom času žeđ nas je morila ljuta;
Žarka se želja javi da je utolimo;
I ti spusti vedro; za nekol’ko trenuta
Svežu vodu pismo, da žeđ ugasimo.

Ugasivši žeđ ljutu presićeni smo stali,
S utoljenom željom duboko odanuli,
I zajedničkom mišlju smo se pogledali,
Pa, pristupiv bunaru, nad vodu se nagnuli.

Al’ u dubini plahi se koluti vili.
Nevino zadovoljstvo što nam radost čini
Izgubili smo! Žeđ ljutu smo utolili;
Al’ dole, na ustalasanoj površini,

Ah, ne mogasmo više ogledati lica…
I zalud sva lepota proletnjega dana,
I sveži miris rascvetanih ljubičica,
I nežna pesma iz pastirska stana…

BOJA GLASA

„Volim vas kao pesnika
I poštujem kao ženu“
Reče mi jedne studene, zimske večeri.
I tad glas tvoj zavodnika
Imade uzvišenu
Čistotu, čar i boju snega i glečeri.

Kad pouzdanim i smelim
Naglaskom izjavi: „Želim
Da u pesmu vašu uđem pobedno!“
Odlučan, kristalan i čist
– Ljubičast kao ametist –
Bio je glas tvoj zvonki, dubok nedogledno.

Zašto te malo ne volim?
I udvornim i oholim
Tonom kad si me pitao,
Glas je tvoj omađijani
Laskavče nepostojani,
Bio je rumen ko nebo, dan bi svitao.

Kad reče mi da će doći
Tvoj čas i kneževske reči:
„Vreme i moje pravo poginuti neće!“
U veče proletnje noći
Bio je glas tvoj, što leči,
Rujan ko oganj, što brod ogromni pokreće.

Uporan to isto veče
I neumoran mi reče:
„Nezaboravan za vas bih ostao –
Spomen moj ničim potrven.“
I ko turčinka cvet crven
Tvoj vreli, strasni glas je u taj čas postao.

Svem sebi nađe izraza
Najzad kad plaho iskaza:
„Na muke bi vas valjalo staviti!“
Licem ti zračio osmeh,
No crn tad i mračan, ko greh,
Bio je glas tvoj bezdani, slutnjom obaviti.

NOĆNE BORBE

Svu se noć o mene otimahu strasti.
Dok fijukom vetar gonjaše duhove,
Kao da u mračne ponore me zove
Glas demona: razum nemađaše vlasti
Nad slikama divljim što stvara osama,
Niti međa beše bezumnim željama.

Preko opustelih polja i bregova
Mesečinu mrtvu vetar je titrao.
I ko odjek bolnih, fantastičnih snova,
Uzdah se iz grudi mojih u noć krao.
Nigde jednog zračka da duši posvetli –
A već eno zoru objavljuju petli.

No kroz kapke teške svetlost ne prodire.
U jecanje moji uzdasi prelaze.
More iskušenja sve šire i šire,
A obale nigde, niti ima staze
Na pučini; i kad vetar kapke hukom
Zatrese, duša se odazove jaukom.

O mnogo je noći prolazilo tako,
Pa ujutro sumorno slazilo dosadno,
I dan proticao besplodno i jadno.
I opet iz tiha podmuklo i lako
Veče spuštalo se gluho iz daleka,
Kao pauk što u mreži žrtvu čeka.

Vrebala je ponoć, u pustoj samoći
– Pritajenom snagom neslućenih strasti –
Moj visoki trijumf savladanih strasti.
Kopnela je mladost u te žarke čase
I životom šturim sudba titrala se.

Dok prolaze dani bespovratni snagom,
Nemilosnom stopom vreme dok sve gazi;
Bez oslonca stupam po sumornoj stazi,
S kolebanjem hudim u životu nagom:
Pod kapcima vrelim zamućeno oko
Nepobednu žudnju prikriva duboko.

ŽIVOT

Žudeh da osvojim snažnoga čoveka
Či bi ritam krvi odjek silni bio
Vasionskog bila; pogled svetlost meka
Udaljenih zvezda, srce kutak mio

Sanjanoga raja; duša neba deo;
I njegovo delo, uzor ljudske misli,
Da moj ponos bude život nam ceo
Harmonija da je najviše zamisli.

O kako su kobni i snovi i mašta
Što mi ne dadoše da život pobedim!
Koliko se kaje i kako ispašta
Žarka težnja duše u danima bledim.

Sad u tamne čase vedrog, letnjeg dana
Posmatram na prstu kolutić od zlata:
Znam da neprebolnih zadao je rana
I koliko skupa njegova je plata.

I znam da je uvek on znamenje bola,
Da je simvol svega odricanja žene,
Da je okov, igo i surova škola –
Blistava kolajna patnje prikrivene.

PISMO

O divnog sela, da krasnoga mesta,
Srećna života u ovome kraju!
Od kako stigoh, nikako ne presta
Usrdna žurba: neprestano traju
Posete česte iz susedstva cela
I prijateljski poziv na posela.

Kad je četvrtak, ili praznik koji,
Smatra za dužnost komšinica svaka,
Da svojim budnim prisustvom nastoji
Da dokolica meni bude laka.
Skupe se tako da mi vreme krate
I svoju leptu besposlici plate.

Ivana priča kako silno žali
Pop domaćicu pokojnu, i zašto;
Živana kako selu mnogo „vali“
Što vode nema. Smilja opet: našto
Glačati rublje?! Joka život daje
Da zna što Tasa kćeri ne udaje.

Ja s bolom gledam sklopljenog Verlena,
I svog poleta vidim paralizu
– Tu oličenu, u tom skupu žena.
Dok san moj sjajni, još doskora blizu,
Beži u tamu pred karikaturom
Života, što me davi rukom šturom.

Izvor: Danica Marković, Trenuci i raspoloženja, SKZ, Beograd, 1928.

Slika: Beta Vukanović, Letnji dan, 1919. (Narodni muzej)

Preporuke: Wikipedia  |  Knjiženstvo

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskih odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta, Evrope i Amerike.

Izložba je imala za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Kolm Tojbin koji je Džejmsu posvetio jedan svoj roma, Gospodar. Isti je moguće pronaći u prevodu na srpski. Nastavite sa čitanjem

Pet oficira sa Jave

Indonesia, Java, Five Javanese court officials, Anonymous, oil painting, gilding, c. 1820 - c. 1870Javanese court official, by anonymous, approx. 1820 - approx. 1870 (Rijksmuseum, the Netherlands).Portret van een Javaanse militaire ambtenaar, anoniem, ca. 1820 - ca. 1870Vijf Javaanse hoffunctionarissen, anoniem, ca. 1820 - ca. 1870Indonesia, Java, Five Javanese court officials, Anonymous, oil painting, gilding, c. 1820 - c. 1870

Moje putovanje Holandijom obogaćeno je i pogledom na ovih pet portreta u Rijks muzeju u Amsterdamu. Svi su iste veličine: 1.96m visoki i 74cm široki. Bili su u jednoj od soba muzeja. Porcelanski papagaji, ulje na papiru oficira sa Jave, teški drveni apotekarski kabineti iz Nemačke, velika ulja na platnu (straže, mlekarice, mrtve prirode, devojčice u čipkanim haljinama, egzotične ptice), umetnost Istoka, umetnost pre holandske samostalnosti, pod uticajem majstora iz Antverpena i Briža, iscrtana ogledala, različite skulpture, velike makete brodova, ključevi, mačevi, staklo i medaljoni. Različite teme, različiti oblici stvaralaštva, duh jedne nacije i jednog vremena ili mnogih vremena stapaju se u jednu tačku.

Soba u kojoj sam se nalazila bila je hronotop, tačka u kojoj se seku vreme (hronos) i prostor (topos). U njoj se nalazila umetnost koja se odnosi na prisustvo Holanđana u Aziji, tačnije u Indoneziji. Istočno-indijska kompanija, iako je bankrotirala 1798. i svoj „proizvodni“ pogon (svakako, nije moglo biti reči o proizvodnji, u pitanju je bila klasična ekonomska eksploatacija resursa drugih zemalja, uspostavom sopstvene dominacije posredstvom vojske i trgovačkih zakona) ustupila Engleskoj, drugoj lepotici kolonijalnog oblika vladavine i bogaćenja, zadržala je svoje kompanije još dugo na tlu Balija, Jave, Sumatre, trgujući duvanom, šećerom i kafom, na čijim su plantažama radili robovi (interesantno je pomenuti da Kenet Klark, u svojoj čuvenoj emisiji, kada govori o holandskoj umetnosti ni na jednom jednom mestu ne pominje njihovu kolonijalnu prošlost, što je neobično, baš zato što on sam kroz emisiju pokušava da dočara gledaocu kako su upravo novi ekonomski oblici u tom društvu doprineli sjajnoj umetnosti i novoj građanskoj klasi, ni jednom ne pominjući kakvi su to novi ekonomski oblici).

Ovde vidimo pet oficira sa Jave, tradicionalno obučenih, u odeći prošaranoj različitim ornamentima. Pet oficira pripadali su različitim staležima, s obzirom na svoju funkciju. Prvi prikazani muškarac je upravitelj oblasti. Njegov lik deluje blago, on e ne žesti kao ostala četvorica. Posle njega sledi, za nijansu drugačije obučen, visoki zvaničnik. Zatim, u jarkoj, kontrastnoj košulji, sa cvećem koje uokviruju njegove oči, prikazan je komadant, zatim, golih ramena su čuvar i član dvorske uprave. Poslednji, najniži po činu, jedini nosi pantalone, svi ostali su u dugim haljinama. Sva petorica nose različite šešire i različite sablje na leđima. Četvorica oficira su bosi, osim petog, upravitelja, koji je obuven. On i jedini nema brkove, a i položaj ruku drugačiji mu je od položaja ruku drugih dvorskih i državnih službenika. Ove slike nastale su između 1820. i 1870. godine na Javi, umetnik je nepoznat. Delo je Rijks muzej poručio i kupio aprila 2010. godine. Na slikama su stanovnici oblasti kojom su Holanđani upravljali ili sa kojom su trgovali prikazani dostojanstveno i doterano, svesni da odelo čini čoveka.

Izvor slika: Rijks Museum

Preporuka: The Dutch East India Company BBC Podcast

Gustav Herling-Gruđinski: „Venecijanski portret“

Pročitah juče u „Korijerovoj“ rubrici sa posmrtnim oglasima: „U Veneciji, u svojoj kući na Calle San Barnaba, umrla je osamdesetsedmogodišnja kontesa Đudita Terzan. Zaspala je za vek veka, pomirena s Bogom. To saopštava njena sestra Đovana Olindo u Rimu. Moli za neremećenje tihog odlaska pokojnice saučešćima.“ Posmrtni oglas primetio sam slučajno, uveče, dok sam tražio televizijski program. I više se nisam pomerio iz fotelje. Kako nas pohode često daleke uspomene? Svakoga verovatno drugačije – mene u obliku haotične, silovite oluje. Tek sutradan, posle nemirno provedene, besane noći događaji, ljudska lica, datumi uskaču na svoja mesta kao kockice prilikom postepenog sklapanja u rasutom rebusu.

U proleće hiljadu devetsto četrdeset šeste godine, na prelazu iz aprila u maj, spremao sam se za put u Veneciju, poslom koji je meni (i mojim pretpostavljenima u rimskoj vojnoj upravi) bio važan. Očekivao sam, da će putovanje potrajati najviše dve nedelje, i taj termin povratka dao sam svojoj ženi. Usput, trebalo je da se istim povodom nakratko zadržim u Firenci.

Tada se već moglo slobodno putovati međugradskim vozovima i autobusima, ali mi, uniformisani, verovali smo samo vojnim transporterima. Njihova mana u slučaju žurbe, a vrlina u slučaju turističkih iskušenja bila su česta i duga zaustavljanja. Moj pohod bio je neodložan, ali ne u toj meri da nisam mogao da ga pod bilo kojim izgovorom svojevoljno produžim. Sa prvim (američkim) džipom koji me je pokupio otišao sam u Orvijeto i tamo proveo poslepodne i noć, obezbedivši prethodno engleski putnički kamion za narednu etapu do Firence.

Žao mi je što uspomene (posle tolikih godina!) nisu kadre da reanimiraju atmosferu prvih susreta s italijanskim čarima arhitekture, slikarstva i pejzaža – otkrića devičanskog vida, koja se potom zatiru ili menjaju sa svakim sledećim susretom. Sećam se jedino da sam u stanju nepomičnosti i unutrašnjeg drhtaja, koje nije imalo ničeg zajedničkog sa estetskim doživljajem, mnoge sate proveo u Duomu, čas sedeći, čas klečeći, pogotovo u kapeli Strašnog suda. Bilo je u tome nekog očišćenja od rata i svekolikih iskustava u minulih šest godina, neke bezglasne molitve za milost. Čudo da me Rim nije podsticao na takve aktivnosti. Nastavite sa čitanjem

Emil Sioran: „Majstor u greškama“

the-night-picture-collector: ““André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928 ” ”

Bože, bez Tebe sam lud, a s Tobom još luđi! Bože! Ja ne kažem da Ti nisi; kažem da ja više nisam. Ko nije potrošio svet u svojim unutrašnjim trzajima neće nikada stići do Boga. Na granici kosmičke dilatacije savesti postavlja se On. Kada smo progutali svet i ostali sami, ponosni na svoju gordost, iza vela Ništavila pojavljuje se Bog kao poslednje iskušenje.

*

U jednom životnom trenutku, sve dovodiš u vezu sa Bogom. Ostatak je neznatan. Katkad te, međutim, spopadne strah da Bog više nije aktuelan i onda ti se svako obraćanje njemu čini beskorisnim. Provizornost konačnog načela – ideja je apsurdna ali je prisutna u svesti – ispunjava te čudnim nemirom. Da li je Bog, jednostavno, samo moda duše, prolazna strast istorije?

*

Postanak je samo kosmički jecaj, mi smo rane same prirode, a Bog je neverni Toma.

*

Stvaranje sveta nema drugog objašnjenje do Božijeg straha od samoće. Drugim rečima, naša namena kao ljudskih bića jeste samo to da zabavljamo Stvoritelja. Jedini lakrdijaši apsoluta, zaboravljamo da živimo tragediju da jednom jedinom gledaocu ne bi bilo dosadno, a njegovi aplauzi neće stići do ušiju nijednog smrtnika. Pritisnut mukama samoće, Bog je, izgleda, izmislio svoje svece – kao izgovor za dijalog, da bi se spasao tereta otuđenja. Ko želi da od svetaca stvori više od običnih ispovednika – nedopustivo preteruje. A sveci, neki od njih, slušajući ispovesti, bili su toliko indiskretni da su nam dozvolili da naslutimo koliko je velika samoća Svevišenjeg, i da Ga satire žudnja.

Osećam se dostojnim pred Bogom samo suprotstavljajući mu duge samoće. Bez toga, bio bih samo lakrdijaš više. Kad ne bih smatrao sebe dostojnim da dišem bez tuge, kako bih mogao da gledam Boga bez samoće?

*

Kad istina ne bi bila dosadna, nauka bi odavno izbacila Boga iz prometa. I Bog i sveci prilika su za spasenje od njene ubistvene banalnosti.

*

Bože! Zaustavi svoju prirodu, jer nisi načinio smrtnike po meri njene veličine. Ili Ti ne znaš kako se popravlja bura u moru i užas posvećen razbijenim odjecima?

*

Ne tražim više od tebe, Bože, osim da me zaboraviš i da ne želiš drugo do smirenje moje mržnje. Saberi snage i smiri je, pospi balzam po strašnoj pobuni stvorenja, jer ima trenutaka u našem padu u kojima ćeš pasti kao žrtva zajedno s nebom. Znaš li pokušaje besa koji tope stene, pale lednike i zaustavljaju morske valove u grčevitoj besmrtnosti? Beskrajna mržnja čini život zaleđenim vodopadom… Beli i tihu Nijagaru, pejsaž strave i simbol stvorenja.

Kakav interes imaš da kopaš po krvavim uspomenama ili da mi tovariš breme, ili ti je potrebna hladna drhtavica? Da li ćeš ikada stići da izmeniš moj pad kroz tvoje misli i moje prisustvo u tvom nemiru da bude merilo tvog gubitka? Jer znam, dobro, Bože,  da imaš samo jedan greh: tvoju misao u meni. – I zato odvrati srce od stvorenja, i spasi se zaboravljajući me. Suviše si star u biću i odviše mlad u mržnji. Ali mržnja guta biće i njegove izvore. Neodgovorni i nevini stvoritelju, Tvoj smisao je u tome da prosiš samilost tvojih potomaka. Kako smo sami, Bože!

Krajnji stepen tuge: ne postoji više razlika između suza i kamena. Srce postaje stena a krv klizalište za đavole. – Bože, imap li još neko slobodno mesto u raju?

*

Agonija duše prirodno je podneblje hrišćanina, jer umireš, umireš u toj religiji, u kojoj i Bog demonstrira smrt, kao da nema dovoljno leševa i kao da vreme nije klanica svemira.

*

Bože! Kojim užadima da se popnem ka Tebi, da o tvoju ravnodušnost razbijem telo i dušu?

*

Neka se sam Bog pomoli za onoga u kome nema više šta da umre…

*

Molitva na vetru: Sačuvaj me, Bože, najveće mržnje, one iz koje izviru svetovi. Sticaj mi nasrtljive treptaje tela i raskuj me iz vilica mojih. Učini da nestane crna tačka koja se u meni pali i pruža se u rukama, rađajući u požaru crnog beskraja mržnje plamen koji ubija. Spasi me svetova rođenih iz mržnje, oslobodi me crnog beskraja pod kojim umiru moja nebesa. Otvori jedan zrak ove noći i učini da svanu zvezde izgubljene u magli moje tesne duše. Pokaži mi put k sebi, otvori stazu u mom čestaru. Spusti se sa suncem u mene i započni moj svet.

Da li nam je Svemoćni zabravio sve svoje puteve? Da li ćemo onda saditi druge voćke, ovuda, gde nema čuvara ni sablji ni plamenova. U senci kazne stvorićemo raj i spokojno ćemo se odmoriti pod ovozemaljskim granama, poput anđela savršenstva, ali samo za tren. On neka ostane sam u svojoj večnosti, a mi ćemo i dalje grešiti i gristi natrule jabuke pod suncem. Zavolećemo nauku o greškama, bićemo poput Njega, a u bolu i iskušenjima postati veći od Njega.

Da li je On verovao da će nas smrću učiniti robovima i slugama? Ali mi smo se postepeno navikli na život.

Živeti znači biti majstor u greškama. Rugajući se istinama o kraju, ne misleći na apsolut, pretvoriti smrt u šalu a beskraj u događaj. Može se disati samo u najdubljim iluzijama. Činjenica postojanja toliko je teška da je Bog, u poređenju s njom, bedna igračka.

Izvor: Tekst je u celosti preuzet iz kulturnog dodatka lista „Večernje novosti“ od 11. decembra 2010. Redakcija je tekst preuzela iz izdanja Emil Sioran, „O Bogu, o muzici, o ljubavi“, izdavač Edicija Braničevo, prevod sa rumunskog Petru Krdu.

Slika: André Kertész, Terrasse de Café, Paris, 1928.

Ksenija Atanasijević o Bajronu

Gotovo u svim nacionalnim literaturama bajronizmu pripada posebno poglavlje. U Rusiji je, na primer, jedan neobično plodan period književnosti, na čijem su početku Puškinove „južne poeme“, a Ljermontovljev poetski roman Junak našeg doba i Turgenjevljeve drame na samom kraju, pod presudnim uticajem lorda Bajrona. A slično je stanje i u drugim literaturama, jednom delu nemačke i francuske, u poljskoj takođe, pa i u našoj romantičarskoj književnosti, u kojoj je Branko Radičević (čak i na jedan sasvim spoljašnji način: odevanjem i stavom) izvodio svoj imitatio Byroni i, razuzdanošću isto kao i splinom svoje lirike, nastojao ili samo mislio „Birona stići“. Evropa je dugo posle iznenadne pesnikove srnrti u Misolongiju, sve do polovine prošloga veka, davala epigone, tako da je Bajron svojim uticajem obeležio celu jednu epohu, koja počinje negde pred kraj Napoleonovih ratova. U Engleskoj, međutim, oduševljenje Bajronom trajalo je svega četiri godine, o čemu, ne bez ironije, jedan njegov savremenik kaže: „Reči jedva mogu da preuveličaju ludost koja je vladala 1812, kada su igranje valcera i lord Bajron ušli u modu.“

Svetsko-istorijski značaj Bajrona ne bi se mogao objasniti estetičkim odlikama njegove poezije. Jer, izvesna mesta u njegovom delu pokazuju začuđujući nedostatak ukusa: stih mu je često prozaičan, rasplinut i prelazi u retoriku, a u dramama je izveštačen i deklamatorski. Jezik ne odaje utisak da je brižljivo negovan. Sem toga, kod njega ima dosta melodramskih elemenata sračunatih na stvaranje efekata, tako da je Ipolit Ten (Hippolyte Taine) u pravu kad povodom Bajronovog stila kaže: „Postoji sigurno sredstvo da čovek oko sebe sakupi gomilu – treba samo jako vikati.“ Sve ovo pokazuje da njemu nedostaju savest i briga s kojom se umetnik mora odnositi prema svome delu, i neka mesta stvarno potvrđuju njegovo priznanje da ih je pisao svlačeći se „po dolasku kući sa balova i maskerada“. Abidska nevesta (The Bride of Abydos) nastala je za četiri, a Gusar (The Corsair) za deset dana. Izgleda da T. S. Eliot nije daleko od istine kada kaže da se „može pretpostaviti da on nikada ništa nije uništio… Mi smo navikli da od poezije očekujemo nešto što je koncentrisano, destilovano. Ali kada bi Bajron destilovao svoju poeziju, od nje ništa ne bi ostalo.“ Modernoj osećajnosti i umetničkom ukusu danas je daleko bliža poezija njegovih savremenika, Šelijeva lirika ili Kitsov prefinjeni esteticizam. Nikada se savremeni neoromantizam nije pozivao na Bajrona, i danas je ovog pesnika i u Evropi snašla sudbina koju je za života imao u Engleskoj: on već odavno ne inspiriše nikakve književne pokrete.

Evropski trijumf Bajrona može se razumeti samo pod pretpostavkom da se bajronizam ne tretira sa estetičkog stanovišta, već da se uzme kao moralni i životni fenomen jednog doba, za koji je upravo njegova sopstvena biografija paradigmatična. Kod Bajrona su život i delo isprepleteni na najraznovrsnije načine, tako da on nikada ne bi shvatio jednoga Tomasa Mana (Thomas Mann) koji je smatrao da umetnik, pošto je već u duši pustolov, mora imati bar pristojnu građansku egzistenciju, a još bi manje razumeo na šta T. S. Eliot smera kada se zalaže za razdvajanje čoveka koji pati od pesnika koji stvara. „Šta bih saznao i napisao da sam bio miran politički ćifta ili lord lakej?“, pita se Bajron i nasuprot savremenom umetniku koji razdvaja život od dela, on ovo dvoje spaja u tolikoj meri, da njegova biografija izrasta do mita, a umetnost dobija dimenziju života. Stoga se Bajron i bajronizam ako ne potpuno, ono bar dobrim delom poklapaju, i šta je tu poezija, život, poza – mnogi biografi ističu da je on sam sebe izmislio – ostaće nerešeno, kao što će ostati nejasno koliko je u svemu tome on svesno učestvovao. On nikada nije demantovao nijedan glas o sebi i izgleda da je utoliko više uživao ukoliko je komentar bio crnji: kada je 1814. izašao Gusar i Londonom se širili glasovi da je sam pesnik gusario na svom putovanju po Istoku, on je rešio da više ništa ne objavi i samozadovoljno je zabeležio: „Poslednji čin se svideo. Neka se blago spusti zavesa. Beše me, više me nema.“

Problem bajronizma i njegovog evropskog trijumfa na kraju se svodi na pitanje o Bajronu i njegovom ličnom udesu. Iz njegove biografije – ona je danas predmet različitih interesovanja: beletrističkih, biografskih, a i psihoanalitičkih – mogućno je pročitati neke izrazite odlike ličnosti, koje sve zajedno dobro karakterišu i junake i sam pojam bajronizma: pa zar Ipolit Ten nije u čudu zastao pred skučenošću Bajronove fantazije, koja je od prvog do poslednjeg lika opisivala samo pesnika samog?

Već na samom početku, u prvim oblikovanjima detinjstva, Bajron je stavljen u raskorak sa svetom: rano razvijenoj svesti o aristokratskom poreklu – Bajroni su još iz doba Viljama Osvajača, a Gordoni su bili u srodstvu sa kućom Stjuarta, – oštro se suprotstavljala svest o rasulu sopstvene porodice. U jednoj od najranijih pesama, Odlazak iz Opatije Njustid (On Leaving Newstead Abbey), Bajron želi da proživi život sličan životu svojih krstaških predaka, a u stvarnosti je svestan da mu je porodica već daleko od svake slave: on se morao stideti i majčinog oca, manijaka i mizantropa odbačenog od sveta zbog ubistva, i sopstvenog oca – pustolova koji ga je ostavio u bedi sa histeričnom majkom. Situacija je morala stvoriti osećanje da njegova porodica po svom društvenom ugledu stoji po strani od sopstvene klase, da je ekskomuniciran iz aristokratije, ali je ta izdvojenost kod njega ujedno postala i svest o izuzetnosti. Čak i u zabačenoj ulici Aberdina, gde je Bajron do desete godine živeo, pomaljaju se u njegovom karakteru, u komično-čudovišnim formama ranog detinjstva, prvi nagoveštaji budućeg titanizma: u sukobima sa majkom imao je isti onaj jogunasti stav koji će posle, kao odrastao čovek, proširiti na ceo svet.

U desetoj godini Bajron je postao lord i naslednik poseda Njustid Abi; iz škole u Aberdinu prešao je u čuvenu školu u Harou, a zatim u Kejmbridž. Tek ovde počinje pravi život lorda Bajrona. Pored toga što piše pesme – prva zbirka Časovi dokolice (Hours of Idleness) izašla je nezapaženo 1807. i tek se sledeće godine u Škotskoj pojavio jedan negativan osvrt na koji je odgovorio satirom Engleski bardi i škotski kritičari (English Bards and Scotch Reviewers) – Bajron vodi pun i buran život, prkoseći najpre svojim profesorima, a zatim svojoj klasi: njegov prvi govor u Domu lordova bio je u stvari podrška zahtevima radnika iz Notingama. Na taj se način prvobitni detinji inat pretvara u društveni revolt, u titansko potvrđivanje ličnosti koja se suprotstavlja postojećem društvu, samo što se ovaj protest ponekad odvijao na skandalozan način: kao student doveo je u Kejmbridž medveda da se sprema za profesorski konkurs, a prezir prema britanskoj hipokriziji ispoljavao je kroz raspusni život. Čemu Bajron nije prkosio? Bez ustručavanja je pristojnosti suprotstavljao otvorenu nepristojnost, i bilo je odista prilično demonski-satanskog u toj želji da se zapanje obični ljudi. Pred prvo putovanje kroz Sredozemlje – od 1809. do 1811. obišao je Portugaliju, Španiju, Albaniju, Grčku i Bliski Istok – priredio je u zamku višednevnu pijanku, na kojoj se kao pehar upotrebljavala iskopana lobanja nekog kaluđera.

Povratkom sa putovanja otpočela je kratkotrajna Bajronova slava u Engleskoj, jedan neviđen književnički i društveni uspeh, nastala je moda bajronizma, koju su uvela prva dva pevanja Čajlda Harolda (Childe Harold’s Pilgrimage) 1812, a razvod braka okončao nepune četiri godine kasnije. U ovim godinama izašle su njegove levantinske pripovetke u stihu: Đaur (The Giaour), Abidska nevestaGusarLaraOpsada Korinta (The Siege of Corinth), Parisina, i one su vrlo karakteristične za Bajrona, ne po svom uobičajenom egzotičnom dekoru, već po pesimizmu na koji je verovatno mislio Šopenhauer (Schopenhauer), kada je, pored sebe i Leopardija, i Bajrona uvrstio u tri najveća pesimista veka. Bajronovski Weltschmerz koncizno je izneo Makoli (Macaulay) u ovim klasičnim redovima: „Iz godine u godinu, iz meseca u mesec, on je ponavljao da je sudbina svih biti bedan; da je sudbina izvanrednih biti izvanredno bedan; da sve želje kojima smo prokleti podjednako vode bedi; ako nisu zadovoljene, bedi razočaranja, ako jesu zadovoljene, bedi zasićenosti. Njegovi junaci su ljudi koji su različitim putevima došli do iste mete očajanja, ljudi koji su siti života, koji su na ratnoj nozi sa društvom, koji su potpomognuti u svom bolu jedino nepobedivom ohološću sličnoj oholosti Prometeja na steni, ili oholosti Satane u, užarenom laporu, ljudi koji mogu savladati svoje muke snagom volje, i koji do kraja prkose svoj sili zemlje i neba.“

Svakako da je Bajron znao šta hoće svojim prkosom: bio je to zahtev za slobodom od stega koje su, kao već preživeli ideali i formalizovane moralne norme, umrtvile život, samo što je, u nedostatku novih vrednosti, u svemu tome bilo i dosta pustog inata. Jer, kada negde posle 1813. kaže da se njegova politika u potpunosti „sastoji u smrtnoj mržnji prema svim vladama koje postoje“, onda je u toj uopštenoj političkoj paroli teško naći nešto više od običnog anarhizma. I doista, kada se njegov sukob sa društvom početkom 1816. okončao konačnim raskidom, i Bajron se, patetično krenuvši „tragom sunca“ uz Rajnu preko Švajcarske, nastanio u Veneciji, on je utonuo najpre u jednu sasvim besadržajnu slobodu koja ga je i fizički iscrpla i duhovno opustošila. Jer, šta je Bajron uradio u Italiji? Najpre, u jednom raskošnom bujanju talenta završava već otpočete stvari: Manfreda i poslednja dva pevanja Čajlda Harolda, a zatim u istom duhu piše tragedije Sardanapal (Sardanapalus), Foskari (The Two Foscari) i misteriju Kain (Cain). I ma koliko da su ovo najznačajnije njegove tvorevine, one su ipak samo još eho već prošlog vremena: u njima se potpuno zaokrugljuje duh iz vremena pre odlaska iz Engleske, a novi se tonovi javljaju u drugim delima. U Bajronovom životu Italija znači satiru: Don Žuana (Don Juan), Bepa (Beppo), Viziju strašnog suda (The Vision of Judgment), i mada se čini da je njegov duh osvežilo mediteransko podneblje, poezija se polako povlačila iz onoga što je pisao. Don Žuan je sjajna satira protegnuta na celu Evropu, iskrenje duha koje je kasnije postalo izvor aktuelne feljtonistike, ali su poslednja poglavlja razvučena, šala je često neukusna i odnosi se na sve, pa i na sopstvenu poeziju. Bajron je već imao jednu drugu ambiciju.

U Raveni je potpomagao karbonare, borce za oslobođenje i ujedinjenje Italije, tako da su austrijske vlasti njegovu kuću, kao stecište italijanskih nacionalista, držale pod stalnom prismotrom. A kada je 1821. u Grčkoj izbio ustanak, Bajron je usredsredio svoj interes na Balkan i, po svemu sudeći, njegov bunt je tek sada stvarno postao sadržajan. Sredinom 1823. on se iskrcao u Kefaloniji. Pred smrt još piše: „Umrećemo ovde ili marcialno ili močvarno“, i doista u Misolongiju umire 19. aprila 1824. od malarije.

Bajronov život može se shvatiti kao niz pokušaja da se jedan titanski bunt ličnosti ili kanališe u određenom smeru ili potpuno smiri. Njemu ovo zadugo nije pošlo za rukom, pa je trošeći se odbacivao ne samo zlo u svetu, već i ono što je običnom čoveku bilo sveto. Njegov satanizam potpuno ga je odvojio od ljudi, i trebalo je da se sav svet uznemiri, pa da se najzad Bajron nekako svojim nemirom priključi društvu. A u tome je ležala mogućnost svetsko-istorijskog uspeha bajronizma: početkom prošloga veka Evropa je bila uznemiravana nacionalističkim pokretima za oslobođenje, i šta je bilo prirodnije nego da se od Bajrona načini pesnik nacionalne slobode? U buđenju nacionalne samosvesti Branko Radičević je u levantinskim gusarima video naše uskoke, Poljake je Bajron inspirisao u otporu prema Rusima, a same Ruse poneo je dvostruko: s jedne strane bajronizam je primetan kod dekabrista, ali je ne manje prisutan i u soldateski koja je pokoravala Kavkaz. U ovom poslednjem slučaju ispoljava se naličje Bajronovog pojma slobode.

Ima dosta aristokratskog u Bajronovoj želji da skandalizira svoju sredinu, kao što je aristokratski i nehat s kojim se odnosi prema mišljenju drugih. Njegovi junaci, oholi usamljenici sa bolom i tajnom, takođe su aristokrate koje unižava, kao Manfreda, i sama pomisao da pripadaju ljudskom rodu: „drugi“, to za njih znači „masu“, pa je doista za razmišljanje koliko se njihov titanski pojam slobode može uklopiti u jedan demokratski svet predstava i osećanja. Bajron je želeo da se u životu potvrdi ličnost izuzetna i jaka, ali se pri tome nije pitao kakvo bi socijalno stanje mogao dati svet titanskih individualnosti. A ukoliko njegova smrt u Grčkoj treba suprotno da dokaže, onda se mora reći da je kod njega pojam slobode, nedomišljen do kraja, ostao da lebdi u neodređenosti, i stoga se postavlja pitanje da li su njegovi sledbenici stvarno s njime išli u korak.

Izvor: Predgovor izdanju Byron – Selections From His Poetry, Beograd, 1975.

Slika: Tomas Filips, „Lord Bajron u albanskoj narodnoj nošnji“, 1813.

Prvobitno objavljeno na blogu Antikvarijat

Jovan Hristić: „Hamlet i njegovi savremenici“

Ne primećujemo uvek da su četri velike figure novovekovne mitologije: doktor Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, gotovo savremenici. Godine 1587. Johan Špis objavio je u Franfurtu anonimnu Povest o doktoru Johanu Faustu, a godinu dana kasnije, oko 1588, pojavio se Doktor Faustus Kristofera Marloa; oko 1602. igran je Šekspirov Hamlet, a 1604. objavljen je prvio deo Servantesovog Don Kihota; 1630. pridružio im se Seviljski zavodnik Tirsa de Moline, a 1665. i Molijerov Don Žuan. Tako je za nepunih pedeset godina – ako izuzmemo Molijera, čija je drama adaptacija već poznate priče – Evropa dobila četri ličnosti u kojima su sažeta neka od najvažnijih pitanja ljudske sudbine modernog vremena. Oni su za nas isto što su Edip, Orest ili Antigona bili za antiku, i u svojoj studiji o Don Kihotu Salvador de Madaniaga ne kaže uzalud da su „Don Kihot, Sančo Don Žuan, Hamlet i Faust petorica velikih ljudi koje je čovek stvorio“. Iako o svakom od njih postoje brojne studije i rasprave, još uvek ih ne vidimo zajedno, na okupu, onako kako nas na to upućuje vremenska bliskost u kojoj su nastali. Tačnije rečeno, ne vidimo u kojoj su meri oni različiti vidovi jedne iste egzistencijalne drame.

Šta je među njima zajedničko? Prvo što nam odmah pada u oči jeste da se svi oni ne pojavljuju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Katalion (kod Tirsa de Moline) odnosno Zganarel (kod Molijera). Međutim, primetićemo i kako odnosi u tim parovima nisu isti. Za Fausta, Mefisto nije ono što je Sančo Pansa za Don Kihota – naprotiv, on je nešto potpuno suprotno. Zato moramo pogledati malo bolje: postoji li za Fausta neka ličnost koja bi mu odgovarala na isti način na koji Sančo odgovara svome gospodaru? Postoji, i to je student Vagner, još veoma nerazvijeni embrion Sanča isto onako kao što je Horacio – koga svi u Hamletu, počev od Klaudija, nazivaju „dobrim“, pošto se o njemu očigledno nema šta drugo reći – još uvek veoma neizdeferenciran u svome odnosu prema danskom kraljeviću, pa ne znamo je li on samo confident Hamletov, ili je tek nagoveštena mogućnost jedne ovozemaljske i zdravorazumske protivteže. Jer, taj ovozemaljski drugi, koji uvek prati naše junake, lik je koji se razvija, da svoju punu meri dostigne u Sanču Pansi i Zganarelu. U svojoj poznatoj pesmi, Zbignjev Herbert je brige o ovozemaljskim poslovima u Hamletu dodelio Fortinbrasu: posle velikog pokolja, na njemu ostaje da se brine o porezima i kanalizaciji u zapuštenoj državi, razdiranoj nedoumicama svih mogućih vrsta, i to nam samo pokazuje do koje su mere mogućnosti koje u sebi sadrži lik Hamletovog vernog i pomalo ograničenog prijatelja ostale nerazvijene i neiskorišćene u Šekspirovoj tragediji. Nastavite sa čitanjem

Umetnik i njegov pas: Ričard Avedon

Ričard Avedon bio je jedan od najpoznatijih modnih fotografa 20. veka. Njegove fotografije deo su mnogih modnih editorijala, najpoznatijih modnih časopisa. Ova fotografija nastala je 1955. godine. Na njoj je Dovima, američki model, veoma popularna i uspešna tokom pedesetih. Ona sedi u jednom pariskom kafeu sa svojim predivnim psom, avganistanskim hrtom. Dovima je u Parizu, u  Balenciaga kostimu. Svi elementi su tu, sve ono zahvaljujući čemu idealizujemo grad svetlosti: elegantna devojka, diskretno ali istaknuto našminkana, položaj njenih ruku, izvesni nehaj na stolu, diskretna čaša vina, cigarete i ona .. ah, zamišljena. Možemo da osetimo uzdah ove gospođice, skoro literarne heroine. Veličanstvena fotografija i jedan od dokaza da modnu fotografiju, kao i umetnost mode uopšte, ne treba podceniti. Uostalom, upravo su Amerikanci u Parizu zaslužni za sav mitski oreol koji smo pripisali ovom gradu, a to nije malo.

Fotografija: „Dovima with Sacha, cloche and suit by Balenciaga, Café des Deux Magots, Paris“, 1955. Photograph by Richard Avedon © The Richard Avedon Foundation.

Vinkelman o lepom

Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.

 

Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi. Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.

 

Najzad, zajedničko i osnovno obeležje grčkih remek-dela jeste plemenita jednostavnost i mirna veličina, kako u položaju tako i u izrazu. Kao u morskim dubinama koje ostaju nepomične ma koliko da je površina uzburkana, izraz grčkih figura, mada su ove obuzete strastima, uvek pokazuje veliku i staloženu dušu. Ova je duša, uprkos strašnim patnjama, ispoljena na Laokoonovom licu, i ne samo na licu. Bol koji iskazuje svaki mišić i svaka tetiva na telu a dovoljno je pogledati grčevito napregnuti trbuh, ne obraćajući pažnju na lice niti na druge delove, pa da gotovo steknemo uverenje da i sami osećamo taj bol, kažem, nimalo se ne izražava u znacima besa na licu i po držanju. Laokoon ne viče strašno kao u Virgilijevim stihovima – način na koji su mu usta otvorena to ne dopušta; iz njih pre može ispustiti mučan i težak uzdah, onako kako opisuje Sadoleto. Telesni bol i veličina duše raspoređeni su ravnomerno po celom telu i kao da se odražavaju u ravnoteži. Laokoon pati; ali pati i Sofoklov Filoktet – njegova patnja nam gane srce, ali mi bismo želeli da možemo da podnosimo bol onako kako ga ovaj uzvišeni čovek podnosi.

 

Stoga su grčki umetnici, namereni da u slikama na kojima je prikazano kakvo božanstvo prikažu ispunjenje ljudske Lepote, nastojali da s likom i pokretima njihovim usklade spokojstvo koje u sebi nosi ne bi imalo ništa od promene i pomućenosti, koja po filozofiji i nije odgovarala prirodi i položaju samih božanstava. Figure načinjene tako staloženim izražavale su savršenu ravnotežu osećanja, koja je jedina mogla da na licu Božanstva koje se čuva u Vili Borgeze iskaže onu Lepotu za koju se može reći da nam je prauzor. Ali, kako u delovanju nema mesta za potpunu ravnodušnost pa ni umetnost nije mogla da se uzdrži od slikanja božanstva sa ljudskim osećajima i uzbuđenjima, morala je da se zadovolji onim stepenom Lepote koje je delatno božanstvo moglo da iskaže. Zato, koliko god da je izraz odmeren, on to nikada nije toliko da Lepota pretegne, i to je kao klavirčembalo u orkestru koji rukovodi svim drugim instrumentima koji kao da bi da ga zaguše. To se jasno pokazuje na liku Apolonovog kipa u Vatikanu, na kojem je trebalo izraziti gnev prema zmaju Pitonu ubijenom njegovim strelicama, i ujedno prezir prema toj pobedi. Mudri vajar, pošto je želeo da oblikuje najlepšeg među bogovima, nagovestio mu je prezir tamo gde pesnici kažu da boravi, odnosno na nosu, šireći mu nozdrve; a prezir onom donjom, povijenom usnom, s kojom se i brada podiže; da nisu ova dva osećaja kadra da izmene Lepotu? Nisu; jer je pogled ovog Apolona nepomućen, a čelo je sami spokoj.

 

Odlomak 1 i 2: Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.

Odlomak 3 i 4: Johan Joahim Vinkelman: „O drevnim spomenicima“, 1767.

Slika: Anton fon Maron, Vinkelmanov portret, 1768.

Egon Fridel o Geteu

Henry Raeburn's 'Skating Minister'

Mnogo se govori o protuslovnoj prirodi Geteovoj. Mnogo se isticalo da je bio čuvstven i trijezan, genijalno-grub i ceremoniziran, pobožan i bezbožan, nacionalan i kozmopolit, mistik i materijalist, slobodar i reakcionarac, zanosni ljubavnik i hladan samoživac. Da, Goethe je sve to, jer je i život sve to. Gete promatra život kao tajanstven labaratorij, u kojemu se javljaju i nestaju tajne snage, te se spajaju i opet razilaze, a on nije drugo no pasivni gledalac, koji budno pazi da ne pobrka magičnu igru. Goetheov život možemo usporediti s eposom, savršenim epskim pjesmotvorom.

Izvor: Egon Friedell, Kultura novoga vremena, priredio dr Ivan Hergešić, Minerva, Zagreb, 1940.

Slika: Henry Raeburn, „The Skating Minister“, 1790.

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko.

Feliks Mendelson bio je jedan od najvećih kompozitora klasične muzike doba romantizma i njegov violinski koncert primer je veličanstvene upotrebe ovog instrumenta. U jedno od njegovih najpoznatijih dela spada Koncert za violinu u E molu koji na sledećim snimcima izvodi Filadelfijski simfonijski orkestar u pratnji violiniste Isaka Sterna.

VIOLIN CONCERTO

 

Violina je vodeći zvuk i najbrojniji instrument u modernom orkestru. Prosečan orkestar ima oko trideset pet violina. Četri violinske žice daju instrumentu opseg od preko četiri oktave.

Mada niko ne zna ko je izumeo violinu, neke od najranijih instrumenata su napravili Italijani, među kojima se izdvaja Andrea Amati (1525-1611) iz Kremone, koji je postao osnivač kremonske škole izrađivača violina.

Porodica violina (violina, viola, čelo) bila je glavna potpora simfonijskom orkestru od njegovog uspona u 17. veku, iako se za violinu sa tri žice izvesno znalo još 1508. godine jer se pojavila na jednoj zidnoj slici iz tog vremena u Ferari.

Sredinom 16. veka četiri žice su postale standard a graditeljske škole violine bile su smeštene u Veneciji i Kremoni. Italijani su ubrzo svoje violine počeli da izvoze za Englesku, Francusku, Holandiju i Nemačku. Francuski kralj Šarl IX kupio je od Andrea Amatija dvanaest violina. Veliki iznosi novca bili su davani za dobre violine.

Bez sumnje, najveći od svih konstruktora violina bio je Antonio Stradivari (1644-1737). Vodeći poreklo iz stare porodice iz Kremone, mladio Antonio je bio prvi šegrt u rezbarenju drveta. On se udružio sa Nikolom Amatijem, Andreinim unukom i najboljim konstruktorom iz porodice Amati, koji ga je naučio umetnosti pravljenja violina. Najstarija Stradivarijeva violina, koja je sačuvana do današnjih dana, datira iz 1666. Smrću učitelja, Stradivarijeva slava počela se širiti i on je postao prepoznatljiv kao najbolji konstruktor violina u svoje vreme.

Stradivari je svoj vrhunac dostigao 1715. godine kada je počeo da se pojavljuje njegov dobro poznati narandžasto-braon lak, koji je sušenjem postajao svetla, delikatna, elastična obloga. Mada lak ne može da poboljšta zvuk violine, on može negativno da utiče na njega. Debeo sloj laka uzrokuje da instrument proizvodi dubok zvuk, sa malo ili nimalo boje u tonu. Debelo uljano lakiranje, u drugu ruku, koči vibracije drveta i lak koji je loše nanet može da spreči ostvarenje najboljih tonova. Na nesreću, recept za Stradivarijevo lakiranje je izgubljen.

Uprkos činjenici da je violina postala kičma orkestara i opera Evrope 18. veka, ovaj period se podudara sa opštim padom u proizvodnji violina u Italiji. Krajem veka Francuska je postala centar proizvodlnje odličnih violina. Jedan od najvećih proizvođača bio je Nikolas Lupot (1788-1824) koji je uzimajući Stradivarija za svoj uzor povezao francusku i italijansku izradu.

Izvor: Maks Vejd-Metjuz, Muzika: ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora, prevele Nada Vuković i Vesna Jeremenko, JRJ, Beograd, 2006.

Preporuka: Design is Fine

Nikolaj Hartman o lepom

The Cumaean Sibyl (1616-17). Domenichino

Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Izgleda da oni bitno ostaju skriveni svesti i da čine samo tajnu jedne sasvim neprozirne pozadine.

To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takođe može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa s njihovim opštim pretpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu nipošto ne mora slediti; a ako sledi užitku teško da mu nešto pridodaje. U tome ona može postići još manje no nauka o umetnosti, koja bar može ukazati na one strane umetničkog dela na koje se ne obraća pažnja, te ih na taj način može učiniti pristupačnim svesti koja neadekvatno shvata. Još mnogo manje ona može dati smernice produktivnom umetniku. U izvesnim granicama ona svakako može dati pouku o tome šta je kao takvo umetnički nemogućno i sačuvati umetnost od stranputica. Ali ni iz daleka nije u granicama njene moći da pozitivno odredi šta i kako treba oblikovati.

Sve teorije koje su se kretale u tom pravcu i sve neizrečene nade te vrste, koje se tako lako povezuju s filosofskim nastajanjem estetike, već odavno su se pokazale kao uzaludne. Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnostima, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. No na kraju moramo još  nešto reći o ovome. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiče odnosa umetnosti i filosofije uopšte. Po njoj, umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja. Hegelova filosofija sa svojim stupnjevima “apsolutnog duha”, zalaže se za ovaj pogled: tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno “biće – za – sebe”, tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.

Da se pri tome iz osnova ignoriše ono što je specifično “estetičko”, tj.čulno u umetničkom shvatanju – do upravo čulna opažajnost pokazuje u umetnostima svoju nadmoćnost nad pojmom, – o tome nije potrebno trošiti dalje reči, ali sudbonosnija  greška sastoji se u mišljenju da je estetičko shvatanje (opažanje) uopšte jedna vrsta saznanja, da se nalazi na istoj liniji sa saznajnim shvatanjem. Time se potpuno pokreće njegova suština. Starija estetika se dovoljno dugo natezala s tom greškom. U Aleksandra Baumgartena radi se još isključivo o jednoj vrsti  cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobadja sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.

No, naravno postoje izvesni elementi saznanja koji su sadržani u estetičkom posmatranju. Već čulno opažanje, na kome ono počiva, nosi sa sobom takve momente, jer je opažanje u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta. Ali ti moment ne čine ono što je osobeno u posmatranju, oni mu ostaju podredjeni. Ono što čini osobenost posmatranja nije time još ni dodirnuto. To može pokazati jedna detaljna analiza. Jer se ovde upliću moment sasvim druge vrste no što su moment akta shvatanja: moment procenjivanja vrednosti (tkz. suda ukusa), privlačenja i obuzimanja, podvajanja, uživanja i ushićenja. I sam opažaj dobija ovde drukčiji karakter, no u teorijskom polju: daleko je od toga da bude samo čulno opažanje, viši stupnjevi posmatranja nisu puko receptivno shvatanje, već pokazuju jednu stranu produktivnog stvaranja, za koje saznajni odnos niti zna niti sme da zna. Umetnost nije produžetak saznanja. To važi i za posmatranje umetničkih dela.

Estetika, sa svoje strane, takođe nije produžetak umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike – anatomija. U izvesnom smislu njoj je stalo do nečeg što je upravo suprotno od toga. Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. Ona čini predmetom ono što u tom aktu nije i ne može postati predmet, naime sam taj akt. Zato je za nju i umetnički predmet nešto drugo, predmet razmišljanja i istraživanja, ono što on ne može biti u estetičkom posmatranju. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamoli da se stavi pre ili iznad njega.

Nikolaj Hartman, Estetika, preveo Milan Damnjanović, BIGZ, Beograd, 1979.

Slika: Domenikino, Sibila iz Kumrana, 1616.

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja.

U istom članku Rene Genon traga i za etimologijom reči lavirint. On tu otkriva labrys, ili dvostranu kritsku sekiru ali takođe pominje da bi ova reč mogla poticati od lapis, što znači kamen. Gledajući iz tog ugla, postaje nam jasno da kritski lavirint odgovara našoj definiciji. Po Pliniju, jedna vijugava, krivudava, podzemna staza završavala se središnom odajom u koju je Dedal, po naredbi Minoja, zatvorio Minotaura. Tezej je uspeo da ubije tu mitsku životinju samo zahvaljujući Arijadninom saučesništvu. Pre Tezeja se neke neoprezne osobe, nedorasle posvećenju u tajnu, nisu vratile sa tog podzemnog putovanja. Sam Tezej iz tog iskušavanja izlazi jači no što je bio, budući da je uspeo da pobedi jednu skrivenu silu; sve potrage predstavljaju isto traganje pošto s onu stranu fizičkog podviga ostaje neka duhovna misao. Sam minotaur manje predstavlja čudovište a više neophodnu etapu posvećenja, i vredelo bi razraditi alegorije o njemu. Taj bog, pola čovek, pola bik, mora biti raskomadan da bi nas njegova krv preporodila. Tu se ponovo srećemo sa kultom tauromahije.

Citat: Žan-Pjer Bajar, „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“, prevela Ana Moralić, u Delo, godina XXVII, broj 1-2, januar-februar 1981.

Slika: Bartolomeo Veneto, Portret Venecijanca, 1510.

Orhan Pamuk: „Nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča?“

Odlomak iz romana Bela tvrđava

Tih sam godina i upoznao onog starca koji je u moju sobu doneo sa sobom i neku duboku tugu. Od mene je morao biti stariji nekih deset do petnaest godina. Zvao se Evlija, i čim sam ugledao setu na njegovom licu, zaključio sam da ga je mučila usamljenost, ali on to nije kazao: čitav svoj život, reče, posvetio je bio putovanjima i jednom desetotomnom putopisu koji je upravo završavao; nameravao je da pre no što umre, poseti Meku i Medinu, mesta najbliža Bogu, i njih će opisati, ali postojalo je nešto što je nedostajalo u njegovoj knjizi i što ga je onespokojavalo. Želeo je svojim čitaocima da opiše i Italiju, jer je o lepoti njenih fontana i mostova mnogo toga čuo, pa bih mu možda o njoj mogao pričati ja, kojeg je došao da vidi zbog onoga što je o meni čuo u Istambulu. Kada mu rekoh da Italiju nikad nisam video, on je pojasnio kako kao i svi drugi on to zna, ali ja sam nekad imao roba koji je došao odande, a on je meni sve to opisao; a kada bih sada ja njemu to prepričao, on bi meni, zauzvrat, pripovedao neke zabavne stvari: nije li najlepša stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča? Stidljivo je iz torbe izvadio jednu mapu, bila je to najgora mapa Italije koju sam video, odlučio sam da mu pričam.

Svojom bucmastom šakom koja je podsećala na dečiju, pokazao bi neki grad na mapi,  i nakon što bi sričući pročitao njegovo ime, pažljivo je na papir prenosio moje snove koje sam mu pripovedao. Za svaki grad želeo je po jednu neobičnu priču. I tako smo mi idući od severa ka jugu, provodeći trinaest noći u trinaest različitih gradova, prošli čitavu tu zemlju koju sam video prvi put u životu. Nakon ovog posla koji nam je uzeo čitavo jutro, on se sa Sicilije brodom vratio u Istambul. Pošto je bio veoma zadovoljan mojim pripovedanjima, a odlučivši da i on mene obraduje, stade mi opisivati akrobate koji su se gubili u nebesima nad Akrom, ženu koja je u Konji rodila slona i tog njenog sina, plave krilate bikove na obalama Nila, ružičaste mačke, sahat-kulu u Beču, svoje prednje zube koje su mu tamo napravili a koje mi je pokazivao kroz osmeh, pećinu koja govori na obali Azovskog mora, crvene mrave koji žive u Americi. Ove su priče iz nekog razloga u meni budile neku neobičnu tugu, čak mi je dolazilo da zaplačem: zalazeće sunce je svojim crvenilom potpuno obojilo sobu; kada me je Evlija upitao imam li i ja nekih tako začuđujućih priča, u želji da ga istinski začudim, pozvao sam ga da sa svojim ljudima provede noć kod mene: imao sam jednu priču koja bi mu se mogla dopasti a koja je govorila o dva čoveka koji su zamenili mesta.

Te noći smo se vratili u moju sobu, nakon što su se svi povukli na počinak, a kuću ispunila tišina koju smo obojica čekali. Ovu priču na čijem ste vi sada kraju, ja sam tada prvi put izmaštao! A kao da ono što sam pripovedao nije bilo izmišljeno, kao da mi je sve te reči, tiho i nežno šaputao neko drugi, rečenice su se lagano nizale jedna za drugom: „Plovili smo od Venecije prema Napulju kada nas presretoše turske lađe…“

Izvor: Orhan Pamuk, Bela tvrđava, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Slika: Paramiđanino, Portret muškarca (Grof Fontanelato), 1524.

Danilo Kiš: „U to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima“

Gustave Courbet ,

Gustave Courbet , „Self Portrait with a Black Dog“, 1842.

Slušao sam kako plaču u noći nevidljivi vozovi i kako se rožnato lišće hvata noktima za zamrzlo, tvrdo tle.

Svuda su nas presretale gomile izgladnelih, čupavih pasa. Izlazili bi iz tamnih kapija i provlačili se kroz uske tarabe. Pratili bi nas u velikim gomilama, nemo. Samo bi s vremena na vreme podizali k nama svoje sumorne, tužne oči. Imali su nekog čudnog respekta prema našim nečujnim koracima, prema našim zagrljajima.

Sa jednog tamnog drveta, čije su se grane nadvile preko plota, padale su na put neke krupne, modre jesenje šljive. Nikada nisam verovao da mogu da postoje u to doba jeseni tako tvrde i modre šljive. No u to vreme smo bili toliko zauzeti zagrljajima da nismo obraćali pažnju na tako nešto. Tek smo jedne noći, pri iznenadnom blesku farova nekog starinskog automobila, primetili čopor pasa, što nas je dotle pratio, nemo, skoro pobožno kupi šljive sa šljunka na putu i iz blata u kanalu. Odjednom mi je postalo jasno zašto su ti psi tako nemi i pogruženi: te su divlje jesenje šljive stezale njihove glasne žice poput stipse. Čuo sam samo kako im krckaju pod zubima koštice kojima su zavaravali svoju glad. Izgleda, međutim, da su se i sami stideli svega toga – čim je automobil bacio iznenadno svetlost svojih farova, oni su se sakrili u kanal pored puta, a oni što su imali vremena da se sklone, ostali su na mestu, kao skamenjeni.

Čovek u kožuhu onda naglo zaustavi kola.

„Čudno“, reče; a ja nisam mogao da vidim kome se obraća. Verujem da u kolima nije bilo nikog, jer svetlo nije bilo upaljeno.

Onda čovek u kožuhu čučnu pored lešine i dugo ju je zagledao govoreći: „Čudno! Čudno!“

Mi smo se stisali uz napukli zid u senci, zaustavivši disanje. Videsmo još samo kako se čovek vrati u kola i upali farove.

Tek kada je automobil sišao niz ulicu, motor zabrekta. Tada mi je postalo jasno kako je čovek u kožuhu uspeo da iznenadi pse. Kola su se spustila niz ulicu bez svetla, na „lerlauf“, sa prepredenošću kakve divlje zveri: vetar je duvao u suprotnom pravcu.

Onda smo preskočili kanal i zaustavili se na onom mestu gde je malopre stajao auto. Oba psa su ležala na desnom boku, skoro simetrično jedan pored drugog. Jedan je bio stari buldog sa majmunskom njuškom koju su točkovi još više unakazili, a drugi jedan mali kineski pinč sa medaljonom oko vrata. Sagnuh se da pogledam ogrlicu. Na žutom medaljonu, ne većem od nokta, bilo je utisnuto:

Larron. Crimen amoris

Izvor: Danilo Kiš, Mansarda, BIGZ, Beograd, 1990.

Slika: Gustav Kurbe, Autoportret sa psom, 1842.

Orhan Pamuk: „Zovem se Crveno“ (nekoliko odlomaka)

Nepoznati umetnik, „Portret minijaturiste“, kasni 15. vek

Đentile Belini, „Portret minijaturiste“, 1480.

TRI STANJA BIĆA PRI STVARANJU

I Maslina

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem taj čudesni konj.“

II Leptir

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem neki drugi minijaturista koji slika čudesnu sliku konja.“

III Roda

„Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja mogu da budem jedino to što jesam.“

ODNOS OKA I UMA PRI STVARANJU

Moja slika ne oslikava ono što vidi oko nego ono što vidi um. A slika je, kao što znate, praznik za oči..

Alif: Slika je oživljavanje onog što um vidi, radi radosti oka.

Lam: Ono što oko vidi, u sliku ulazi onoliko koliko umu služi.

Mim: Lepota je kad oko iznova otkrije ono što um već po sebi zna.

Izvor: Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2007.

Margerit Jursenar: „Šta bih želela ponovo da vidim?“

Margarit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

Margerit Jursenar u svojim dvadesetim, 1923-1933.

U nastavku slede dva odlomka, citirana iz različitih knjiga, koja se odnose na trenutke i događaje koji su obeležili jedan život, a koji će se, poput niske perli, jedan za drugim, nizati pred očima one koja ih je tako intezivno doživela. U više navrata Margerit Jursenar opisivala je „uskomešani i banalni niz događaja, koji će nesumnjivo biti jedini što će nas odneti Bogu“. To su:

Nekoliko šetnji pored mora,

naga devojčica pred ogledalom,

naleti loše muzike u hotelskom hodniku,

krevet,

nekoliko vozova čija brzina zamagljuje predele,

Venecija u zoru,

Amsterdam na kiši,

Konstantinopolj pri zalasku sunca,

jorgovani u ulici Varen,

samrtnik u krznenom ogrtaču koji baza hodnicima neke klinike,

crvena loža u pozorištu,

mlada žena čije lice postaje sasvim ljubičasto zato što leži ispod ljubičaste lampe,

užareni brežuljci u Grčkoj,

polje narcisa oko Salcburga,

nekoliko sumornih ulica gradova na Severu kojima se moja tuga kretala u utvrđeni sat…,

vodoskok u Versaju pod novembarskim nebom,

štala s kamilama, puna životinja koje griskaju krvavocrvene lubenice,

rastanak pred ulazom u metro,

ruka koja drži anemonu,

tihi šum krvi u voljenim arterijama. [1]

Ili:

Možda zumbule iz Crnog brda ili ljubičice iz Kentakija u proleće; ili pomorandže koje je moj otac spretno vešao o grane, u jednom vrtu na Jugu; groblje u Švajcarskoj koje se ruši pod ružama; jedno drugo pod snegom i među belim brezama, i još mnoga druga, za koja i ne znam gde su, što uostalom nije ni važno. Dine u Flandriji, kao i kasnije one na ostrvima u Virdžiniji, uz šum mora koji traje još od nastanka sveta; skromnu švajcarsku muzičku kutijicu, koja lagano svira jednu Hajdnovu arijicu, a koju sam uključila uz uzglavlje moje Grejs, jedan sat pre njene smrti, u trenutku kada do nje više nisu dopirali ni reči ni dodiri; ili dugačke bujice leda niz stene Pustog brega, niz koje se, u aprilu, vodaobrušava i ponovo izbija uz izvorski huk. Rt Sunion u zalazak sunca; Olimpiju u podne; seljake na putu za Delfe, kako strankinji, skoro nizašta, nude praporce svoje mazge; misu Vaskrsnuća u jednom eubejskom selu posle noćnog pešačenja u podnožju planine; jutarnj dolazak u Segestu, na konju, tada pustim i kamenitim stazama što su mirisale na majčinu dušicu. Šetnju Versajem jednog popodneva bez sunca, ili onog dana u Korbridžu, u Nortamberlendu, gde sam se, usred polja iskopina zaraslih u travu, prepustila kiši da me natapa, kao kosti rimskih mrtvaca. Mačke koje su, zajedno sa Andreasom Embirikozom, pokupljene u nekom anadolskom selu; „igru anđela“ u snegu; jedno ludo spuštanje toboganom sa vrha tirolskog brežuljka, ispod zvezda punih slutnje. Ili pak, nešto skorije, jedva nataloženo da bi bilo sećanje, zeleno tropsko more, tu i tamo uprljano uljem; trouglasti let divljih galebova na putu za Arktik, osvit sunca o Uskrsu (koje nije znalo da je uskršnje sunce), viđeno ove godine sa stenovitog vrha Pustog brega, a dole još poluzaleđeno jezero, ispucalo pred približavanjem proleća…

Nabacujem nasumice te slike, bez želje da od njih stvaram simbole. A vakako bi trebalo da dodam i poneko voljeno lice, živo ili mrtvo, isprepleteno sa izmišljenim, ili onim stvarnim, istorijskim licima.

Ili možda ništa od toga, već samo veliku plavo-belu prazninu koju, u poslednjem Mišiminom romanu, završenom nekoliko sati pre njegove smrti, posmatra osamdesetogodišnji Honda, sudija pronicljivog pogleda, koji je istovremeno, u najružnijem smislu te reči, voajer. Plamteća praznina, kao letnje nebo, koja proždire stvari i u poređenju sa kojom je sve ostalo samo defile senki. [2]

Citati:

[1] Mišel Goslar, Jursenar: biografija, prevela Jelena Stakić, Karpos, Loznica, 2013.

[2] Margaret Jursenar, Širom otvorenih očiju (razgovori sa Matjeom Galejem), preveo Stanko Džeferdanović, Politika, Beograd, 2004.

Gejnsborovo slikarstvo i Kjubrikov film „Beri Lindon“

Verujem da je veza između slikarstva engleskog umetnika Tomasa Gejnsbora i filma „Beri Lindon“ Stenlija Kjubrika nedvosmislena. Uopšte, čitava britanska vizuelna estetika 18. veka uticala je na ovog filmskog reditelja.

U sklopu ideje kao filma koji su sebi sažima sve ostale umetnosti, formalno i sadržinski, ovde možemo videti dve umetnosti prisutne u trećoj, slikarstvo i muziku prisutne u filmu. Ideja je, naravno, grubo naznačena, tek skica za daleko složeniji odnos, kao i pitanja koja umetnost američkog režisera otvara.

U stvari, ovaj post je više podsećanje na kraj 18. veka, najavu romantičarskih ideja (sadržanih u slikarstvu Gejnsbora), kao i ovaploćenje istih u muzici, kao najrelevantnijoj slici duha doba. U nastavku sledi scena iz filma praćena Šubertovom muzikom.

Italijanski istoričar umetnosti Đuzepe Gat u svojoj monografiji o Gejnsborovom slikarstvu pisao je o odlikama ovog slikara, stavljajući akcenat na razliku između dva žanra kojima je ovaj engleski slikar bio odan: pejsažu i portretu. Takođe, Đuzepe Gat je navodio i razliku između uzvišenog i dopadljivog, estetskih kategorija značajnih za kraj 18. veka koje se, isto tako, prelamaju kroz slikarstvo ovog umetnika. Gat piše:

Gainsborough je bio rođen za pejzažista, ali njegova „službena“ umjetnost bilo je portretiranje. Njegovi pejzaži govore o nagonskoj sposobnosti za traženjem i o ukusu, o jakoj iako ne potpuno ostvarenoj (i do kraja iživljenoj) želji za saživljavanjem sa prirodom, o stremljenju za obnavljanjem krutih shema „manje vrijedne“ i „pomoćne“ tematike koju je nalagala holandska tradicija. Njegovi portreti ponekad već pokazuju konformističko pokoravanje ukusu vremena, slavljenje jedne posebne društvene klase, prilagođavanje mušičavim zahtjevima otmjene klijentele s mnogo zahtjeva. Danas bismo rekli da je njegov pejzaž zanosna pjesma koja mu omogućuje bijeg iz stvarnosti, dok mu je portret obavezna i zahtjevna podvrgnuta forma u kojoj se Gainsborough – iako zna da vrši nasilje nad svojim stvaralačkim sposobnostima i da se prilagođuje „običnom oku“ – ipak, mada to uopće ne očekuje, uspinje do najviših dostignuća.

Citat: Guiseppe Gatt, Gainsborough, prevele Branka Fabečić i Fedora Paškvan, Naprijed, Zagreb, 1969.

Dodatak: Poslednja priložena slika nije Gejnsoborova, ali pripada umetniku koji je radio istovremeno kada i on. U pitanju je Džozef Rajt (Joseph Wright). Slika je nastala 1768. godine i ovaj par samo je detalj jedne veće kompozicione celine (slika na kojoj su zove se An Experiment on a Bird in the Air Pump). Evidentno je da je na Kjubrika ostavilo stvaralaštvo ovog perioda veliki utisak i da je bilo polazište za dalju razradu teme njegovog filma „Beri Lindon“.