Putovanja znaju da budu zamorna i, bez obzira na fotografije drugih koje gledamo u najboljim izdanjima pred šarmantnim krajolicima i drevnim spomenicima, budimo iskreni, tu nema puno mesta za šik odevanje, iako sam ja, na primer, apsolutni donkihotovski snob po tom pitanju.

Portreti su uvek unapred osmišljeni konstrukt tako da Getea na Tišbajnovoj slici vidimo u Rimu kao pravog građanina duha čiji šešir mi je uvek bio fascinantan i uvek bih ga, asocijativno, dovodila u vezu sa pojmom „Gogoljev šinjel“. Vreme je da počnemo da ističemo i umetnike koji su stali pod „Geteov šešir“. Vreme je da moda konačno bude prepoznata u pojmovnom aparatu istorije književnosti.

Oduvek me je više zanimalo šta ljudi pokušavaju da sakriju kroz odevanje nego šta pokušavaju da istaknu. Pećinski čovek je skrivao krznenim i kožnim odevanjem svoju tanku kožu u susretu sa okrutnim klimatskim okruženjem. Kako je evoluirao a civilizacije se razvijale, pored fizičke zaštite, odeća je postala metafora: zaštita od naših strahova.

Zelena nije među mojim najdražim bojama, osim ukoliko nije u pitanju boja zavese na slici Holbajnovih Ambasadora, ali sećam se kada sam u prvom razredu srednje škole u Larusovoj enciklopediji videla Van Gogov autoportret u zelenom kaputu. Mnogo mi se dopao, baš zbog zelene boje, kao i teksture samog kaputa koji deluje kao oklop nekog zglavkara.

Dobro sam zapamtila tu sliku, i to samo zbog ove kore drveta koju, nesavitljivu, umetnik ima na sebi, poput oklopa i štita, pridržavajući je, krhko, samo jednim dugmetom. Zelena je prema hrišćanskoj simbolici boja nade. Ona je bila Vinsentov kompas, Severnjača u noći. Kako mora da ga je boleo život. Ja sam to razumela, ali ne na osnovu odsečenog uva, već ovog tvrdog, zaštitničkog, zelenog kaputa.

Geteov šešir je stalna inspiracija kada govorimo o mojoj davnoj temi, putnicima romantizma. Nikada šešir nisam smatrala korisnim komadom garderobe koliko izrazom individualizma i posebne kulture ličnosti koja ga nosi. Kako sam o modi najviše učila iz istorije umetnosti, pored Getea, tu su još i Izabela Brant na Rubensovoj slici, zatim, najneitalijanskije lice ikada, Arnolfini, italijanski trgovac u Brižu, na suprižničkom portretu Van Ajka, sa izuzetnim šeširom, i, najzad, Vita Sakvil Vest, kojoj je Virdžinija Vulf posvetila Orlanda, a taj roman prepun je pasaža o odevanju. Jedan od njih je naročito važan:

Odeća je samo simbol nečeg duboko skrivenog ispod nje.

Našoj savremenosti nedostaju ljudi koji nose šešire. U Americi je 1954. godine počela da se koristi posebna kapa za bejzbol i od tada nema tog pesticida koji će civilizacijsku štetočinu zvanu „kačket“ iskoreniti. Oskar Vajld je rekao da je smrt umetnosti počela otkrićem Amerike. Ja bih dodala: i dobrog odevanja muškaraca.

Smatram da se o modi, njenom klasnom, društvenom i ličnom značaju, može najbolje učiti iz duge i bogate tradicije zapadnog i istočnog slikarstva. Ovde su date moje četiri omiljene slike iz prošlosti, koje prikazuju nešto sasvim drugo od onoga što sam ja prvo na njima primetila, a to je odeća poretretisanih odnosno njihovi šeširi.

Sledi veliki hronološki preskok sa crvenim šeširom Vite Sakvil-Vest jer za detaljniju hronologiju ova vrsta objave je kratka i neadekvatna, istorija odevanja i šešira je enciklopedijski posao, traži jasan pojmovni aparat i adekvatan odgovor na, naizged, jednostavno pitanje: o čemu govorimo kada govorimo o modi?

Ja sam, pak, o modi saznavala i učila iz modnih i muzičkih časopisa. Za mene je moda oduvek bila u neraskidivoj vezi sa muzikom jer, kako je govorio Malkom Meklaren, kad imamo muziku, i odevanje koje ju prati, tek tada imamo pokret. Ipak, trajna inspiracija i izvor saznavanja o modi za mene su bile i ostale knjige iz istorije umetnosti, sa različitim pristupima i autorima.

Slike: Johan Hajnrih Tišbajn, Gete u rimskoj kampanji, 1787; Piter Paul Rubens, Autoportret sa Izabelom Brant, 1609; Jan Van Ajk, Portret bračnog para Arnolfini, 1434; Fransisko Surbaran, Sveta Margarita iz Antiohije, 1631; Vilijam Strang, Portret Vite Sakvil-Vest, 1918.