Teča, junak Pamukovog romana Zovem se Crveno, kaže svom učeniku, jednom od najboljih minijaturista njegove radionice: „Na kraju će naši postupci izumreti, naše će boje izbledeti“. Ta izjava odgovor je na učenikovo simbolično pitanje: „Kada će se dogoditi to čudo? Kada će tolike slike koje smo radili do slepila, zaista biti shvaćene? Ljubav koju zaslužujem, koju mi zaslužujemo, kada će nam dati?“
Teča i minijaturisti njegove radionice, u tom trenutku najbolje u Carigradu (sredina 16. veka), dobili su porudžbinu da ilustruju knjigu, ali pod uslovom da se pri ilustraciji iste odreknu postupaka, pravila i tema karakterističnih za istočnjačku minijaturu, da se odreknu njenih formalnih odlika koje se vekovima nisu menjale, i da izradi pristupe koristeći se pravilima „franačkog“, zapadnoevropskog, italijanskog slikarstva, načinu predstavljanja sveta koji je njemu svojstven. Da svet ne posmatraju odozgo, kao sa minareta, već sa zemlje, u perspektivi, u ravni čoveka koji stoji. To izaziva negodovanja i oštre reakcije među umetnicima u radionici. Radnja romana satkana je oko događaja prouzrokovanih pristajanjem da se jedna knjiga ipak ilustruje na takav način. Osim događaja koje taj pristanak pokreće, taj čin, istovremeno, otvara niz civilizacijskih i estetskih pitanja koja ovaj roman čine tako kompleksnim i značajnim.
Da li drugačije oslikavati znači drugačije videti?
.
Maslina: Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem taj čudesni konj.
Leptir: Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja postajem neki drugi minijaturista koji slika čudesnu sliku konja.
Roda: Dok slikam neku čudesnu sliku konja, ja mogu da budem jedino to što jesam.
.
Alif: Slika je oživljavanje onog što um vidi, radi radosti oka.
Lam: Ono što oko vidi, u sliku ulazi onoliko koliko umu služi.
Mim: Lepota je kad oko iznova otkrije ono što um već po sebi zna.
Nemački slikar Hans Holbajn 1533. godine dobio je porudžbinu od Žana de Dantevila, francuskog ambasadora na dvoru engleskog kralja Henrija VIII, da izradi sliku na kojoj bi bili portretisani njegov prijatelj Žorž de Selv i on. Oni su mladi muškarci, iako na slici deluju daleko zrelije, jedan ima dvadeset devet, drugi dvadeset pet godina. Obučeni su u skladu sa svojim društvenim statusom, njihova odeća, poza, izraz lica, interesovanja, koja su posredstvom mnogobrojnih predmeta sugerisana, predstavljena su kao da se slikar oslanjao na Kastiljoneove savete predočene u knjizi Dvoranin ili pre Makijavelijeve iznete u knjizi Vladalac.
Ako bismo nekog morali da uputimo u značenje pojma renesansa, onda bismo, pre teorijskog pristupa, mogli pred početnika da postavimo reprodukciju ove slike. Između dva muškarca, koja su predstavljena u prirodnoj veličini, vidimo visok sto sa gornjom i donjom policom. Slikar kombinuje dva žanra, jedan specifičan za renesansu, drugi koji će tek nekoliko decenija kasnije, u baroknom slikarstvu, doživeti svoju punu afirmaciju, ali čiji su začeci u renesansi. Žanr portreta i žanr mrtve prirode sjedinjeni su i prilagođeni kompoziciji. Oba žanra predstavljaju Čoveka, afirmaciju njegovih obrazovnih, umnih i stvaralačkih dometa. Istovremeno, oba žanra, sadrže istu oporu poruku: memento mori.
Za razliku od portreta, žanra koji afirmiše prirodno, mrtva priroda je uglavnom žanr veštačkog. Veštačko je stvorio čovek, u predmete je uneta njegova misao, težnja, afirmacija znanja i vere ali, istovremeno, i sumnja u mogućnost da veština i znanje mogu spasti od smrti ili traganju za smislom pružiti dovoljno pouzdan putokaz. Traganje za zemaljskim znanjima, odgonetanje tajni Prirode, to same po sebi nisu ideje prolaznog karaktera, ali čovek, onaj koji se pita, onaj koji otkriva i stvara, jeste. Svo njegovo znanje, trud, veština, umetnost koju je stvorio, misao koju je oblikovao, neće mu pomoći: smrt je jedina izvesnost na ovome svetu.
Interesovanja renesansnog čoveka su pred nama. Ona su svoje materijalne oblike dobila u predmetima koji su nemarno raspoređeni po stolu. Ti predmeti nisu bez funkcije, oni su instrumenti, a svaki od njih ima svoje određenje i doprinosi odgovoru na pojedino čovekovo pitanje. Pitanja renesansnog čoveka mogu se odnositi i na zemaljske i na nebeske sfere. Na gornjoj polici, koja je nosilac predmeta i instrumenata za proučavanje neba, vidimo globus na kome su prikazana sva do tada poznata sazvežđa. Na gornjoj polici poređano je mnoštvo predmeta kojima današnji posmatrač slike ne zna ime, kao ni namenu. Holbajn je i sugerisao, možda i predvideo, nepostojanost u potpunosti naučnog objašnjenja pojava.
Na donjoj polici, tačno ispod globusa neba, vidimo položen globus zemlje, prikaz do tada otkrivenih teritorija koja će čovek renesanse nastaviti svojim pomorskim istraživanjima da proučava, otkriva i eksploatiše. Ispred globusa stoji knjiga o aritmetici u koju je umetnut uglomer, ispod laute vidimo položen šestar, otvorena knjiga je zbirka himni sa Luterovim prevodima. Ona ne ukazuje samo na zanimanje za muziku već je i donekle subverzivan slikarev postupak. Obojica muškaraca na slici su katolici, a posetioci su dvora koji je u složenim odnosima sa zemljama naklonjenim papskoj politici. Ta knjiga himni, međutim, može predstavljati i pokušaj približavanja Katoličke crkve i reformista. Knjiga je oslonjena na kožnu kutiju sa četiri frule različitih veličina. Najzad, tu je i lauta, najveći predmet na donjoj polici.
Ono što razlikuje ove predmete od predmeta koje poimamo kao dekoraciju jeste njihova funkcija. Oni nisu lepo oblikovana materija koja nema upotrebnu vrednost van one koja doprinosi estetskom čulu posmatrača. Naprotiv, funkcija ovih predmeta je od izuzetne važnosti za renesansnog čoveka. Ipak, iza svakog predmeta krije se mnoštvo značenja i mogućnost za narativ o onome što je, zapravo, izvan slike. Nije važno ono što je rečeno već ono što je prećutano.
Lauta je u tradiciji smatrana simbolom harmonije. U renesansi (setimo se Direrovih grafika) ona se koristila kao sredstvo pomoću koga se vežbala i dokazivala veština predstavljanja perspektive, renesansnog izuma koji svet predočava tačno onako kako ga oko vidi, umanjujući i sužavajući predmete u daljini. Tu dolazimo do razlike između zapadnog slikarstva i islamskog minijaturnog slikarstva koje pojavni svet predočava, ne u ravni oka, već odozgo, kao da se posmatra sa vrha minareta. Lauta na Holbajnovoj slici nije simbol harmnonije. Ako bolje pogledamo, jedna žica je pukla.
Na Dantevilovoj kapi vidimo maleni broš u obliku mrtvačke glave koji je samo umanjena verzija mrlje na podu. Lobanja na slici, koja je uočljiva jedino ako posmatrač izmesti svoj položaj, tačku sa koje posmatra pojavnost, ima višestruki značenjski potencijal. Ona može biti slikarev potpis (Holbein, Hohle Bein, šuplja kost), ali i način da predočavajući lobanju na tako kompleksan matematički način, istakne i svoje umeće koje je bilo neophodno kako bi se stvorila ova složena i simbolična optička varka. Mermerni pod na kojem stoje Dantevil i Selv rasečen je, njegov složen geometrijski rad, prekriva, poništava mrlja mrtvačke glave, simbol smrti i prolaznosti.
Lobanja je, ironično, jedino prirodno na slici. Dantevil i Selv, u odeći koja je čak i njihovim savremenicima morala izgledati kao kostim, deluju kruto. Oba muškarca na slici čine se nestvarnima, nalik karakterima u drami, a i sam prostor u kome su nalik je pozornici koju od ostalog sveta odvaja teška zelena zavesa. Na slici koja afirmiše civilizacijske domete, lobanja je tuđin. Ipak, ona je višestruko inkorporirana u strukturu slike. Ona je deo istog prostora.
Kada bi posmatrač na ranijim srednjevekovnim prikazima prisustvovao vizuelizaciji umiranja ili raspadanja video bi pred sobom pojednostavljenu sliku. Ovde je, međutim, smrt prisutna, ali nije jasno uočljiva. To je ono što uznemirava. Posmatrač se mora približiti da bi uvideo nesklad, ili promeniti tačku gledišta, mesto sa koga posmatra svet da bi uočio prisustvo smrti. Kada to učini, jedino što će uslediti biće rezignacija. Optička iluzija stupiće na snagu i sve do tada prikazano biće obuhvaćeno mrljom.
Soba u kojoj su Holbajnovi ambasadori detaljima podseća na sobe, ateljee, radionice i kabinete umetnika koji se pojavljuju u romanu Orhana Pamuka. Bilo bi to grubo pojednostavljivanje ako bismo samo na osnovu spoljašnjih elemenata poredili dva dela. Orijentalni stolnjaci i zavese, bogatstvo i raskoš prostora, obrazovanje prikazanih, koje je sugerisano predmetima, nisu jedino što je zajedničko za dva dela. Zajedničaka nit oba je stalni kontinuitet oblikovanja i preoblikovanja smisla umetnosti usled činjenice koju zovemo smrt.
U oba dela naglašena je čulna percepcija, umetnost vizuelnog predstavljanja. Posredstvom slike, odnosno reči koje tvore sliku, mi stupamo u nove prostore, nova značenja i mogućnosti za razumevanje odnosa umetnosti (ars longa) i prolaznosti (vita brevis). Čini se da oba dela podrazumevaju dozu pesimizma i stav o uzaludnosti čovekovih pokušaja da svoje refleksije, religijske nedoumice i poriv za lepotom i estetskim osmišljavanjem sveta uobliči kroz umetničko stvaralaštvo. Stvaranje je viđeno kao pokušaj da se simbolički i smisaono produži egzistencija i pošto ona fizički bude uništena.
Nabrajanja pošasti koje će zadesiti knjige, kao i celokupnu umetnost minijature, nalik su nabrajanju predmeta na stolu između Dantevila i Selva. No, ravnoteža mora biti uspostavljena. Iza zavese, u levom uglu slike, nazire se malo drveno raspeće. Ono neće biti obuhvaćeno mrljom lobanje jer je ono iza, van prostora u kome su instrumenti i ambasadori. Raspeće je, podjednako koliko i lobanja, udaljeno od prvobitnog zapažanja. Njih oko posmatrača poslednje uoči. I kao što Holbajnova slika može doprineti stanju rezignacije i pesimizma, tako i Orhan Pamuk nakon pet vekova posle Holbajna, doprinosi istom utisku. Evo ključnog odlomka iz romana Zovem se crveno u kontekstu ove teme:
Na kraju će naši postupci izumreti, naše će boje izbledeti. Niko se neće interesovati za naše knjige i slike. A i oni koji se budu zainteresovali, ništa neće shvatati, namestiće nezadovoljan izraz lica, pitaće zašto nema perspektive, ili pak, uopšte neće ni moći da pronađu naše knjige. Jer će njih, zajedno sa ravnodušnošću, lagano nagrizati i dokrajčiti vreme i katastrofe. Pošto gumarabika korišćena za njihove poveze sadrži i ribu, kost i med, i pošto su stranice polirane mešavinom izrađenom od jaja i skroba, halapljivi, bestidni miševi gutaće stranice mljackajući; termiti, crvi, hiljadu i jedna vrsta buba pogrickaće ravnomerno naše knjige i time ih dokrajčiti. Tomovi će se razvezati, stranice istrzati; lopovi, nepažljive sluge, deca i žene što potpaljuju peći, nepromišljeno će cepati naše slike. Mali prestolonaslednici kvariće slike pisaljkama za igru, ljudima će izgrebati oči, brisaće sline o stranice, crnim perom podebljavaće ivice; oni što svaki čas pominju greh cepaće i seći će naše slike i koristiti ih možda za izradu drugih slika ili za igru i razonodu. I dok će majke naše slike cepati pod izgovorom da su nepristojene, dotle će očevi i starija braća po njima svršavati, paleći se na crteže žena; stranice će se zalepiti jedna za drugu, ne samo od toga nego i od blata, vlage, lošeg lepka, pljuvačke i kojekakvih zamazotina štrokom i hranom. Na slepljenim će se mestima fleke od prljavštine i buđi rascvetavati kao čirevi. Kasnije će kiše, prokisli krovovi, poplave i nanosi blata, uništiti naše knjige. A onu poslednju knjigu, čistu kao suza, koja bi nekim čudom iskrsla sa dna nekog kao barut suvog, čudesnog sanduka, zajedno sa onim dronjavim, iskrzanim i poderanim, izbledelim i nečitljivim stranicama koje su voda, vlaga, bube i nemar pretvorili u testo, jednoga dana će, naravno, progutati i uništiti plamen nekog požara. Postoji li u Istanbulu ijedna mahala da nije gorela i nestajala jednom u dvadeset godina, pa da bi knjiga mogla da ostane? U ovom gradu gde jednom u tri godine nestaje više knjiga i biblioteka no što su Mongoli zapalili i poharali u Bagdadu, koji bi to minijaturista mogao da mašta o tome da bi njegovo čudo moglo biti održano u životu duže od sto godina i da bi ljudi jednoga dana, gledajući njegove slike, i njega mogli spominjati kao što spominju Behzada. Ne samo ono što mi pravimo nego sve stvari koje su izrađivane u ovom svetu, nestaće zbog požara, crva i nemara.
Citati:
Orhan Pamuk, Zovem se Crveno, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2007.
Stiven Grinblat, Samooblikovanje u renesansi – od Mora do Šekspira, prevele Nevena Mrđenović i Jelena Stakić, Klio, Beograd, 2011.
A . A . A 