Зашто је одећа важна за конструисање идентитета у роману „Орландо“ Вирџиније Вулф

Непознати уметник, „Портрет Хенрија Врајотхеслија, трећег ерла од Саутхемптона“, 1597.

„Сама сам“, рече наглас Орландо јер није било никога да је чује. Али та самоћа је очигледнија, заклеле би се многе жене, непосредно пошто је неко с вама водио љубав. Како је замро звук точкова надвојводине кочије, Орландо је осетила како од ње све даље одлазе надвојвода (то није марила), срећа (то није марила), безбедност и брачно стање (то није марила), али чула је како живот одлази од ње и  љубавник. „Живот и љубавник“, мрмљала је; и отишавши до писаћег стола, умочи перо у мастило и написа:

„Живот и љубавник“. Онда је одложила перо и отишла у спаваћу собу, стала пред огледало и наместила бисере о врат. А потом, пошто бисери нису ишли уз јутарњи огртач од везеног платна, пресвуче се у голубије сиви тафтени; онда у један као бресква у цвету; онда у брокат боје вина. Можда је требало мало пудера и да јој је коса очешљана око чела, можда би јој пристајало. Онда навуче на ноге папуче на потпетице и на прст стави смарагдни прстен. „Сад“, рече кад је све било готово, упали сребрне свећице са обе стране огледала.

Може се приметити да је Орландо сакрила свој рукопис када је била прекинута. Затим, да је дуго и намерно гледала у огледало; а сада, када се возила у Лондон, могао се запазити њен узмак и пригушени крик када су коњи загалопирали брже него што је желела. Њена скромност у односу на њено писање, њена таштина према њеном лику, њен страх за сопствену сигурност, све то, изгледа, сугерише да оно што је недавно речено, како није било промене од Орланда мушкарца до Орланда жене, није више сасвим тачно. Наставите са читањем

Зашто је Толстојев отац Сергије себи одсекао прст?

Иван Крамској, „Портрет Лава Толстоја“, 1873.

Отац Сергије живео је већ шесту годину у испосничкој ћелији. Било му је четрдесет и девет година. Живот му је био тежак. И то не због исцрпљујућег поста и молитве, то му није било тешко, већ због унутрашње борбе коју он никако није очекивао. Имао је два извора борбе: сумњу и телесну пожуду. И оба непријатеља нападала су га увек заједно. Чинило му се да су то два разна непријатеља, док је то био један те исти. Чим би нестало сумње, нестало би и пожуде. Али он је мислио да су то два различита ђавола и борио се са сваким посебно.

„Боже мој, Боже мој“, мислио је он, „зашто ми не даш веру? Да, пожуда, да, с њом су се борили свети Антоније и други свеци, али вера… Они су веровали, а у мене има тренутака, часова, дана, кад нема вере. Зашто постоји цео свет и сва његова лепота, ако је грешан и ако га се ваља одрећи? Зашто си створио ту саблазан? Саблазан? А да није саблазан то што ја хоћу да побегнем од радости света и да нешто стекнем тамо где можда ничега нема?“, рече он сам себи и ужасну се, згади се на себе сама.

*

Кроз лаки сан учинило му се да чује прапорце. Није знао да ли је то било на јави или у сну. Али ево, трже га из сна куцање на његовим вратима. Он устаде, не верујући сам себи. Али се куцање понови. Јест, то је било куцање близу, а његовим вратима, и женски глас. Наставите са читањем

КласикААА: Ханс Цендер & Франц Шуберт

Јозеф Абел, „Портрет Франца Шуберта, 1814.

Срце му је као обешена лаута;
Чим га дотакнеш, оно одјекне.

Ево једног музичког дела које важи за Библију меланхоличних. Шубертова музика је за естете, ескаписте, модерне вампире под којима се подразумевају они који не желе често да излазе напоље – светлост би била ново насиље, и ко зна какве би све гадости разотркрила. Зато је боље излазити ноћу, у дуге шетње, када је град празан, и има врло мало људи. Није случајно што се Шубертова музика појављује у филму Глад који је о два вампира, окружени су дугим белим завесама и љиљанима у својој њујоршкој палати, играју их Дејвид Боуви и Кетрин Денев. Касније смо гледали и друге вампире-естете (ваљало би коначно објаснити тај загонетни топос – зашто су вампири, већином, естете, зашто је њихова, у основи, насилничка природа временом добила потпуно другачије конотације, и у каквој је то вези са прототипном фигуром Родерика Ашера Едгара Алана Поа?), као у филму Само љубавници преживљавају (линк). И у том филму ноћ и музика бивају искупљујући за протагонисте, али се уместо уз Шуберта, сањари уз Паганинијев виолински капричо (линк + линк).

Зимско путовање је циклус од двадесет и четири песме које је Франц Шуберт компоновао током 1827. године. Зимско путовање је, једноставно речено, ремек-дело класичне музике. У питању је незаобилазна творевина када говоримо о уметности, идејама, сензибилитету романтизма. У питању су песме (Lied) за глас (тенор) и клавир. Шуберт је компоновао музику, стихове је написао Вилхелм Милер. Шуберт их је открио неколико година раније, у једном часопису који је излазио у Лајпцигу, и који се звао Ураниа. Те песме о меланхоличном путнику, чија осећања, сентиментална и пренаглашена, прати изглед предела којим је окружен, и којим лута, Милер је посветио једном другом композитору, Карлу Марији Веберу. Но, иронија богова била је окрутна: Вебер је преминуо 1826, Милер 1827, Шуберт 1828. године. Наставите са читањем

Богати људи никада неће отићи у рај али сиромашни већ служе свој рок у паклу. О филму „Крадљивци бицикла“ Виториа де Сике

Сцена из филма „Крадљивци бицикла“ Виториа де Сике

Крадљивци бицикла је тужан филм. Режирао га је Виторио де Сика 1948. године. Сценарио је написао Чезаре Заватини. У њему препознајемо послератну тугу земље која је изгубила рат. То је филм о безизлазу и очају сиромашног човека, о понижењу које не бива искупљено и неком вишом милошћу награђено.

Антонио Ричи коначно добија посао. Он ће лепити филмске постере по фасадама Рима. Једини услов да добије тај посао, баш он међу десетинама других, јесте да има бицикл.

Ипак, његов бицикл је покварен. Он нема новца за поправку а посао му је очајнички потребан. Има двоје мале деце. Његова жена има план: продаће сву постељину коју имају како би поправили бицикл. Међутим, већ првог дана на послу Антонију украду бицикл. Никога нема да за њим потрчи како би ухваио лопова, у полицији никоме није стало до његовог случаја, нико на овом свету не може да му помогне.

Он заједно са сином, дететом које има највише седам година, лута градом, трчи од места до места, креће се од једне ситуације до друге, како би пронашао крадљивца, али у томе не успева. Очајан је. Не сме да изгуби посао али бицикл не може да пронађе. Запоставља сина, удари га, виче на њега, заборавља га, дете пада по улицама, кисне, градси превоз је препун, људи су непријатни, зли, варалице. Његов син једе хлеб и моцарелу док у истој таверни друго дете једе „прави оброк“. Ако тата не пронађе бицикл син ускоро неће имати ништа да једе. Наставите са читањем

Правда за Тонија! О филму „Лице са ожиљком“ Брајана де Палме

Постер за филм „Лице са ожиљком“ из 1983. године

Када помислим на филм Лице са ожиљком, чији су аутори Брајан де Палма и Оливер Стоун, а главни протагониста Ал Паћино у улози Тонија Монтане, прво ми падну на памет два цитата, један је Кјубриков, други Маргерит Дирас:

Одувек су ме занимале две врсте људи, криминалци и уметници, јер ни једни ни други не прихватају живот такав какав јесте. – Кјубрик

односно

Прерано је за мене постало прекасно. – Дирас

Тони Монтана се савршено уклапа у речено. Он не прихвата живот такав какав јесте али у његовој судбини је оличена сва „прекасност“, још на почетку. Класа и околности у којима смо рођени тешко могу бити превазиђени јер оно што је у средини се апсолутно не рачуна с обзиром на оно што стоји на почетку и на крају, а то је оно Кафкино: „Као пса!“.

Тони је јунак кога је маестрално одиграо Ал Паћино. Он успева, упркос у основи негативном карактеру Тонија, да произведе у гледаоцу емпатију. Управо такве улоге и одликују Паћина. Први његов филм који сам гледала био је Млетачки трговац, у коме глуми Шајлока, „негативца“ (мора под наводнике). Затим, Ричарда III, демонског негативца коме наводници нису потребни, али који производи симпатије гледалаца. О макијавелистичкој заводљивости Мајкла Корлеонеа, кога волимо баш зато што је тако бриљантан негативац, не треба пуно говорити. Углавном, мислило се да је са том улогом Паћино досегао свој глумачки врхунац. Ипак, он се 1980. остварује у улози кубанског мигранта и кокаинског боса, Тонија Монтане, и апсолутно одушевљава, проширујући границе схватања негативца. Наставите са читањем

Никола Милошевић о роману „Јунак нашег доба“ Михаила Јурјевича Љермонтова

Вилијам Паулер Фрит, „Аутопортрет“, 1838. (детаљ)

Кад прочитамо роман Михаила Јурјевича Љермонтова Јунак нашега доба и кад мало размислимо о ономе што смо прочитали, не наилазимо на неке особите тешкоће око разумевања такозваних споредних ликова. Једини стварни проблем, једину стварну загонетку представља главни јунак Печорин. Овај проблем и ова загонетка састоје се, укратко, у следећем: биће изузетног ума и изузетне воље, Печорин се користи тим својим умом и том својом вољом на један прилично бесмислен и неадекватан начин. Тако, рецимо, он без икакве дубље сврхе, искључиво ради своје разоноде и разбибриге, заводи младу књегињицу Мери, мада је према њој иначе потпуно равнодушан. Истовремено с тим, Печорин скоро сасвим запоставља Веру, једину жену коју истински воли и која га, једина од жена, до краја схвата и разуме.

Љермонтовљев јунак нам, додуше, пружа извсна објашњења за овакво своје понашање. Он је, према сопственим речима, још врло рано искусио све што се могло искусити. Сазнао је и несталност пријатеља, и варљивост жена, и таштину славе, после чега му је преостало само једно – да се досађује и да зева. Живот је почео да му личи на неки већ давно прочитани роман. Из животних бура он је изнео само неколико мисли и ниједно једино осећање. Већ дуго Печорин живи умом, не срцем. А један такав хладан, моћан човек који се досађује, шта би друго могао учинити да своју досаду и хладноћу разбије него да заводи неискусне московске књегињице и убија романтично расположене младе јункере.

Разуме се, ово Печориново објашњење није сасвим задовољило критичаре који су размишљали о лику Љермонтовљева јунака. Белински је, на пример, мислио да Печорин није у стању да довољно добро разуме и објасни самога себе. По Белинском, Љермонтовљев јунак пролази кроз једну одређену, неизбежну, али пролазну фазу у процесу развитка личности, фазу рефлексије у којој човек долази у супротност са самим собом, видећи у себи и другима само оно што је негативно. Отуда потиче Печориново незадовољство и огорченост, отуда потиче супротност између његове дубоке и изузетне природе и његове плитке и бесмислене акције. Наставите са читањем

Херојско страдање у кади. О Давидовој слици „Мараова смрт“

Жак-Луј Давид, „Мараова смрт“, 1793.

Осамнаести век најбоље је описао савремени немачки писац Патрик Зискинд на почетку свог романа Парфем:

У 18. столећу живео је у Француској човек који је спадао међу најгенијалније и најодвратније ликове ове, генијалним и одвратним ликовима, нимало сиромашне епохе.

Видимо, дакле, да су неке од кључних речи епохе, у овом случају, генијални и одвратни.

Слободно можемо рећи да је такав био и мартир на приложеној Давидовој слици, Жан-Пол Мара. Уметник нам га приказује као хероја који умире за Револуцију. Мара је био на страни понижених и увређених, на страни најсиромашнијих слојева француског друштва који су у револуцији видели могућност за праведнију будућност.

Истовремено, Мара је био један од најодвратнијих ликова епохе. Овде га видимо мртвог, у кади, убила га је Шарлота Корде, жиродника, а он је био јакобинац (две супротстављене револуционарне фракције), како би зауставила вођу људи који су данима, месецима бесомучно гиљотинирали људе по Француској.

Стога, списку кључних речи епохе просвећености додајемо разум и гиљотина.

Оне су у супротности, зар не? Глава је симбол разума. Гиљотина одсеца главе. Гиљотина је, заправо, симбол свргнутог разума, симбол наопако коришћене технологије коју је разум створио па преокренуо против себе. Гиљотина је симбол ирационалности која подједнако право заслужује у говору о веку просвећености и енциклопедије, веку разума и картезијанских вредности, нарочито у Француској. Наставите са читањем

Сликар рушевина Ибер Робер

Елизабет Виже Лебрен, „Портрет Ибера Робера“, 1788.

Ибер Робер, француски сликар 18. века, познат је по приказима рушевина које су пред нашим очима дате у дивљем пределу, зараслом, које посећују залутали путници, пастири, вештице, разбојници и сељанке које перу веш. Приказ рушевина најчешће је плод слободне игре маште и уобразиље на цртежима и сликама које зовемо капричо. Ваљало би направити разлику између ведута и каприча. Ведуте представљају конкретан панорамски приказ града, често идеализован, дат у прецизној перспективи, са распоредом грађевина који одговара чињеничном стању архитектуре одређеног града. Међутим, капричи произилазе из слободне игре уобразиље самог уметника који грађевине, постојеће или непостојеће, комбинује у приказу са другим грађевинама, трговима и архитектонским целинама, слободо и у поретку који не одговара реално постојећем архитектонском стању. Саша Брајовић и Татјана Бошњак, ауторке монографије Имагинарни вртови Ибера Робера пишу следеће:

Робер је дуговао своја стилска и иконографска решења римској традицији у оквиру које је постојала подела на четири основна типа архитектонских представа: veduta ideale, veduta di fantasia, prospettiva, rovinismo.

Veduta ideale је представа актуелних места и славних грађевина, слободно аранжираних, обично стварана за путнике Grand tour-a; prospettiva је декоративна илузионистичка архитектонска перспектива урбаних екстеријера и ентеријера са театарским ефектом; rovinismo је приказ рушевина.

Отуда су Роберове слике значајне за потоње романтичаре, иако су и Каналета и Робера енглески путници на свом образовном путовању доносили из Италије. Третман пејзажа, интересовање за римску антику, савремен доживљај исте, слика рушевине која се доживљава као рањено тело Времена, а не само као архитектонска целина прошлости која је оштећена, чине Робера значајним за (прото)романтичарски сензибилитет. Најзад, ту је и наглашен индивидуални доживљај рушевина посредством приказа на који је већ указано, кроз каприче (италијански: capriccio, термин из музике који се односи на композицију слободне форме, виртуозну). Наставите са читањем

Томас Греј: „Елегија написана на сеоском гробљу“

Џон Опи, „Портрет шкотског сликара сер Дејвида Вилкија“, 1805.

Елегија Томаса Греја завршена је 1750. а објављена 1751. године. Инспирација за ову песму, која је елегија по тону, али не строго и по форми, била је смрт његовог пријатеља Ричарда Веста.

Елегија у националним књижевностима Европе, елегија ван античког контекста, означава врсту медитативне и меланхоличне лирске песме која се јавља у различитим стиховним облицима. Она бива популарна у доба сентиментализма, средином 18. века, и то под енглеским утицајем. Едвард Јанг објављује 1745. поему Ноћне мисли а Томас Греј 1751. Елегију написану на сеоском гробљу.

Греја и његову елегију популарисао је Хорас Волпол, Грејов пријатељ и писац готског романа Замак Отранто, са којим је и путовао на великој образовној тури по Италији. Песма је значајна јер је инспирисала друге енглеске уметнике, у наредним генерацијама, да уместо митског или историјског пејзажа (класичног античког, грчког или римског) одаберу енглески предео, унутрашњост земље, пределе ван градова. То нарочито утиче на сликарство Џона Констабла.

Гробље као поетска слика, као полазиште за инспирацију и део биографских прича о уметницима значајно је за уметност романтизма. Берси Биш Шели и Мери Шели сусрећу се тајно на гробљу, код споменика њене мајке, Мери Вулстонкрафт. Новалис вечери (гробље и ноћ, испарења и магле) проводи на гробу своје прерано преминуле веренице, Софије Кин. Код Греја та рустичност, старих надгробних споменика на којима су имена преминулих невидљива, збрисана, постаје полазиште, у духу сентиментализма, за контемплацију и меланхолију о пролазности. Наставите са читањем

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

Slika: Jarek Puczel

ZBIGNJEV HERBERT: PETRU VUJIČIĆU

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četiri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu. Nastavite sa čitanjem

Gustav Herling-Gruđinski: „Venecijanski portret“

tumblr_o1zgjmG2mY1t658edo2_r1_1280.jpg

Lorenco Loto, „Portret Lukrecije Vale“, 1533.

Lorenzo_Lotto_041.jpg

Lorenco Loto, „Portret Andree Odonija“, 1527.

tumblr_opa024aE1y1uuensxo1_1280.jpg

Lorenco Loto, „Marsilio Kazoti i njegova supruga Faustina“, 1523.

Pročitah juče u Korijerovoj rubrici sa posmrtnim oglasima: „U Veneciji, u svojoj kući na Calle San Barnaba, umrla je osamdesetsedmogodišnja kontesa Đudita Terzan. Zaspala je za vek veka, pomirena s Bogom. To saopštava njena sestra Đovana Olindo u Rimu. Moli za neremećenje tihog odlaska pokojnice saučešćima.“ Posmrtni oglas primetio sam slučajno, uveče, dok sam tražio televizijski program. I više se nisam pomerio iz fotelje. Kako nas pohode često daleke uspomene? Svakoga verovatno drugačije – mene u obliku haotične, silovite oluje. Tek sutradan, posle nemirno provedene, besane noći događaji, ljudska lica, datumi uskaču na svoja mesta kao kockice prilikom postepenog sklapanja u rasutom rebusu.

U proleće hiljadu devetsto četrdeset šeste godine, na prelazu iz aprila u maj, spremao sam se za put u Veneciju, poslom koji je meni (i mojim pretpostavljenima u rimskoj vojnoj upravi) bio važan. Očekivao sam, da će putovanje potrajati najviše dve nedelje, i taj termin povratka dao sam svojoj ženi. Usput, trebalo je da se istim povodom nakratko zadržim u Firenci.

Tada se već moglo slobodno putovati međugradskim vozovima i autobusima, ali mi, uniformisani, verovali smo samo vojnim transporterima. Njihova mana u slučaju žurbe, a vrlina u slučaju turističkih iskušenja bila su česta i duga zaustavljanja. Moj pohod bio je neodložan, ali ne u toj meri da nisam mogao da ga pod bilo kojim izgovorom svojevoljno produžim. Sa prvim (američkim) džipom koji me je pokupio otišao sam u Orvijeto i tamo proveo poslepodne i noć, obezbedivši prethodno engleski putnički kamion za narednu etapu do Firence. Nastavite sa čitanjem

O Žerikoovoj slici „Splav Meduze“

Teodor Žeriko, „Splav Meduze“, 1818.

Francuski slikar Teodor Žeriko naslikao je ovo delo sa dvadeset sedam godina i ono se smatra za jedno od najboljih u kontekstu francuskog romantizma. Meduza je bio naziv francuskog broda koji se uputio ka Senegalu i koji je zbog pogrešne procene kursa plovidbe, usled vremenskih nepogodnosti, potonuo. Sto četrdeset devet ljudi ostalo je usred okeana na improvizovanom splavu čekajući pomoć koja nije stizala.

Nakon nedelju dana u životu je bilo samo dvadeset osam ljudi. Preostali su, najzad, odgurnuli sa splava trinaestoro onih za koje su znali da će sigurno umreti. Najzad, treće nedelje je petnaest ljudi dočekalo da na pučini vidi spasilački brod. Na tom brodu je umrlo još petoro ljudi tako da se samo deset spaslo, zahvaljujući izdržljivosti, ali i kanibalizmu koji su praktikovali kako ne bi umrli od gladi.

Ova vest odjeknula je širom Evrope i inspirisala Žerika, slikara nasilne, mračne vizije, otkinutih delova tela, lobanja, graničnih stanja svesti, divljih životinja, potresnih autoportreta i portreta umobolnih, da izloži ovo monumentalno delo. Više od prikaza događaja, njegovog simboličkog upućivanja na tadašnju stvarnost Francuske, ovo delo tematizuje i ponašanje čoveka u nevolji, i podvlači razliku koju još Ruso prvi tematizuje u francuskoj kulturi: razliku između „divljaka“ i „civilizovanog“ čoveka. Nastavite sa čitanjem

Aleksandar Puškin: „Šta je romantizam?“

Orest Adamovič Kiprenski, „Portret pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina“, 1827.

Naši kritičari još uvek nisu složni kada je reč o očiglednoj razlici između pojmova klasičnog i romantičnog. Pometnju u ovo pitanje uneli su kod nas francuski publicisti, koji obično pripisuju romantizmu sve što, na izgled, nosi pečat sanjalaštva i germanskog ideologizma ili se zasniva na predrasudama i prostonarodnim predanjima: sasvim pogrešna definicija. Pesnik može da poseduje sva ova obeležja, a ipak da pripada klasičnom tipu.

Ako umesto forme jedne pesme budemo uzimali kao osnovno samo duh u kome je ona napisana – nikad se nećemo ispetljati iz definicija. Razume se, himna Ž. B. Rusoa razlikuje se po svom duhu od Pindarove ode, Juvenalova satira od Horacijeve satire, Oslobođeni Jerusalim od Eneide – pa ipak sve to pripada klasičnom tipu.

U ovu vrstu treba ubrojati pesme čije su forme bile poznate Grcima i Rimljanima, ili čije su nam obrasce oni ostavili: prema tome, ovde spadaju: epopeja, didaktična poema, tragedija, komedija, oda, satira, poslanica, herojida, ekloga, elegija, epigram i basna. Kakve pesme treba uvrstiti u romantičnu poeziju? One koje nisu bile poznate klasicima i one u kojima su ranije forme izmenjene ili zamenjene drugima. Nastavite sa čitanjem

Ariel Gorodecki o Francu Šubertu

Vilhelm August Rider, „Portret Franca Šuberta“, 1875. (detalj)

Njegova sudbina i njegov kratak život bez radosti, prepun lišavanja, završio se kad je njegov talenat bio na vrhuncu, nešto pre trideset drugog rođendana.

Deo njegovih rukopisa je izgubljen, a ono što je bilo kod rođaka ili prijatelja, zatureno, te sve do kraja devetnaestog veka značajan deo kompozicija niti je objavljen, niti je izvođen. Ukupno je stvorio hiljadu muzičkih dela, od toga pet misa, osam simfonija, oko sto šezdeset horskih pesama, više od dvadeset završenih i nezavršenih klavirskih sonata i više od šesto pesama za glas i klavir.

Legenda kaže da je jednog jesenjeg dana 1817. godine na ulici Beča Šubert sreo bogato odevenu damu belog lica i staromodne frizure. Pošto ga je oslovila, ona mu se predstavila kao Sudbina i ponudila mu da bira: da ostane nepoznati učitelj i umre u dubokoj starosti, okružen decom i unucima ili da pokloni svetu bajkovito-čudesnu muziku, ali da ode iz života sa nepune tridesetdve godine. Nakon nekoliko dana Šubert je napustio školu, da bi se posvetio muzici.

Kad je imao devetnaest godina već je komponovao dvesta pedeset pesama, nekoliko simfonija i drugih muzičkih dela. Po produktivnosti porede ga sa Mocartom. Klavirske kompozicije, većim delom sonate, oratorijumi, horske pesme, opere, operete su bogatstvo na pravi način ocenjeno u dvadesetom veku. Teško je poverovati da je Rahmanjinov, vrsni pijanista, tek povodom proslave stogodišnjice smrti Franca Šuberta, saznao da je on komponovao sonate, dakle 1928. godine. Svet bi živeo bez Šuberta i danas da nisu njegovi obožavaoci, pre svega Robert Šuman i Feliks Mendelson, učinili da svet za njega sazna. Prvo izvođenje Velike simfonije pod upravom Mendelsona otkrilo je Šuberta kao simfonijskog majstora. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (prvi odlomak)

Helmut Vesthof, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1901.

Pitate da li su vaši stihovi dobri. Pitate mene. Prethodno ste pitali i druge. Vi ih šaljete časopisima. Upoređujete ih sa drugim pesmama i uzrujavate se kad izvesna uredništva odbiju vaše pokušaje. E pa (kada ste mi već dozvolili da Vam dajem savete), ja vas molim da se svega toga okanite. Vi upravljate svoje poglede napolje, a to pre svega ne biste sada smeli da činite. Niko vas ne može savetovati ni pomoći vam, niko. Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji Vas nagoni na pisanje; ispitajte da li je on raširio koren u najskrivenijoj dubini Vašeg srca, priznajte sebi da li biste morali umreti kada bi Vam pisanje bilo uskraćeno. Ovo pre svega: moram li ja da pišem? Rijte do dna duše tražeći dubok odgovor. Pa ako bi taj odgovor glasio potvrdno, ako ovo ozbiljno pitanje možete da predusretnete jednim snažnim i prostim moram, onda izgrađujte život prema toj neminovnosti; Vaš život, i u svojim najravnodušnijim i najbeznačajnijim časovima, mora da bude znak i svedočanstvo ovog neodoljivog nagona. Onda se približite prirodi. Onda pokušajte, kao prvi čovek, da iskažete ono što vidite i doživljujete i volite i gubite. Nemojte pisati ljubavne pesme; izbegavajte u početku one pesničke oblike koji su suviše poznati i obični: oni su najteži, jer je potrebna velika, dozrela snaga pa da se da nešto svoje u jednoj oblasti u kojoj se dobra, a delimično i sjajna, predanja javljaju u velikom broju. Zato bežite od opštih motiva i tražite spasa kod onih koje Vam pruža Vaša sopstvena svakidašnjica; opišite svoje tuge i želje, misli koje Vam proleću kroz glavu, i svoju veru u neku lepotu – opišite sve to prisnom, tihom, smernom iskrenošću i upotrebite u izražavanju svojih misli i osećanja stvari iz Vaše okoline, slike Vaših snova i predmete Vaših sećanja. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (drugi odlomak)

Leonid Pasternak, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1928.

A ovde odmah da dodam jednu molbu: čitajte što je mogućno manje estetsko-kritičkih rasprava, – to su ili pristrasna gledišta, okamenjena i obesmislena u svojoj beživotnoj otvrdlosti, ili pak vešte igre rečima, kod kojih danas prevagne jedno a sutra drugo, onom prvom potpuno suprotno shvatanje. Umetnička dela beskrajno su osamljena, i ponajmanje se mogu dosegnuti kritikom. Samo ljubav može da ih dokuči i drži, samo ona može da bude pravedna prema njima. – Dajte svaki put sebi i svom osećanju za pravo, nasuprot svakom takvom raspravljanju, prikazu ili predgovoru; ako ipak ne biste bili u pravu, onda će vas prirodno razvijanje vašeg unutarnjeg života polako i vremenom dovesti do drukčijih saznanja. Ostavite svojim ocenama njihov sopstveni, tihi i neremećeni razvoj koji, kao svaki napredak, mora doći duboko iznutra, i ničim ne može da bude potiskivan ili ubrzavan. Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, nesvesnom, sopstvenom razumu nedokučivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Pisma mladom pesniku“ (treći odlomak)

Paula Moderson-Beker, „Portret Rajnera Marije Rilkea“, 1906.

Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.

I voleti je dobro: jer ljubav je teška. Voleti kao čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi, koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Doba učenja, međutim, uvek je dug, izdvojen razmak vremena, i tako je voleti zadugo i do poodmaklih dana u životu: osamljenost, pojačana i produbljena samoća za onog ko voli. Voleti, pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskroman zahtev koji mu se postavlja, nešto što ga odabira i opredeljuje za daleka dostignuća. Samo u ovom smislu, kao zadatak da obrađuju sebe („osluškivati i kovati dan i noć“), smeli bi mladi ljudi da korste ljubav koja im se daje. Nestajanje u drugom biću i predavanje i svaka vrsta zajednice, to nije za njih (koji još dugo, dugo moraju da štede i skupljaju), to je ono konačno, možda ono za šta čitavi ljudski životi sad još jedva dostižu. Nastavite sa čitanjem

Franc List: „Ples mrtvih“

Konor Fogel, „Portret Franca Lista“, 2019.

Već petnaest dana moj duh i moji prsti rade kao u snu. Homer, Biblija, Platon, Lok, Bajron, Igo, Lamartin, Šatobrijan, Betoven, Bah, Humel, Mocart, Veber, svi su oko mene… Ako ne poludim, zateći ćete me kao novog umetnika! Da, umetnika kakvog želite, kakvi su danas potrebni!

Jedna od najboljih Listovih kompozicija je Totentanz ili Ples mrtvih, koju za ovu priliku izvodi Valentina Lisitsa, savremena ukrajinska pijanistkinja. List je kompoziciju započeo 1838. a dovršio 1859. godine. Ona može biti dobro polazište za razumevanje Listove ličnosti i dela.

List – Mađar, Šopen – Poljak, Berlioz – Francuz, Šubert – Austrijanac, veoma su raznoliki po načinu sviranja klavira i po senzibilitetu svojih kompozicija, ali sva četvorica imaju izgled usamljenika. Zajedno su grupisani jer su kao romantičari govorili jezikom koji je znatno obeležio muziku 19. veka, uz veliki Betovenov uticaj.

Franc List (1811-1886) je bio Mendelsonov, Šopenov, Šumanov savremenik. O njemu je Lučano Alberti pisao sledeće: Nastavite sa čitanjem

Šest oda Džona Kitsa iz 1819. godine

Čarls Armitadž Braun, „Portret Džona Kitsa“, 1819.

Početkom 1819. godine Džon Kits napušta svoj dotadašnji posao apotekara i odlučuje da se posveti isključivo pisanju poezije. Pokušava da završi odu Hiperion no ubrzo odustaje i započinje novi ciklus pesama, šest oda, od kojih je jedino Oda jeseni bila završena u septembru a ostalih pet verovatno u maju 1819.

U nastavku slede svih šest oda, od kojih su Oda slavuju, Oda bezbrižnosti (u nekim prevodima i Oda indolenciji), Oda melanholiji i Oda psihi date u prevodu Danka Anđelinovića iz 1960. godine, što će čitaoci primetiti, naročito po određenim leksičkim odlikama prevoda. Oda grčkoj urni i Oda jeseni date su u prevodu Vladete Košutića iz 1968. godine. Za sada na ovom mestu možete čitati o Odi jeseni i o Odi grčkoj urni.

Slikar Džozef Severn (Joseph Severn) je između 1819. i 1823. godine naslikao nekoliko Kitsovih portreta, bio je pesnikov dobar prijatelj i saputnik kroz Italiju. Po saznanju da boluje od tuberkuloze, Kits odlazi u Italiju zbog odgovarajuće klime gde mu društvo pravi Severn. Međutim, Kits umire nakon tri meseca u Rimu. Iza tog prijateljstva ostalo je mnoštvo pisama (koje je Severn upućivao drugima, izveštavajući ih o pesnikovom zdravlju), kao i portreta. Možete ih čitati ovde.

Posle Kitsove smrti, Severn je nastavio da boravi u Rimu, izdržavajući se kao slikar čija su dela obuhvatala različite tematske celine. Sahranjen je pored Kitsa na protestanstkom groblju u Rimu. Pored njega, Kitsove portrete, u formi crteža, ostavili su umetnici čija je dela moguće videti na sajtu Nacionalne galerije portreta u Londonu (National Portrait Gallery). Kitsov i Severnov grob simbolični su: na jednom je lira, na drugom paleta. Na Kitsovom grobu uklesano je, po njegovoj želji: Nastavite sa čitanjem

Žan-Pjer Bajar o lavirintima i simbolika slike Bartolomea Veneta

Bartolomeo Veneto, „Portret Venecijanca“, 1510.

Ikar: Prošao sam sve puteve logike. Umoran sam od lutanja vodoravnom, pokošenom, golom pustopoljinom. Gamižem, a hteo bih uzleteti.

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. Sve ovo nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja. Nastavite sa čitanjem

Ijan Vat: „Renesansni individualizam i protivreformacija“

Anton van Dajk, „Studija za portret muškarca“, 1634.

BELEŠKA O INDIVIDUALIZMU

Termini individua i individualnost izvedeni su iz latinskog individuus, što znači nepodeljen ili nedeljiv. U engleski su stigli preko srednjevekovnog francuskog i po svoj prilici su najpre korišćeni u ranom XVII veku. Oksfordski rečnik engleskog jezika pod odrednicom individualno, koje definiše kao „ono što je svojstveno pojedinačnom ljudskom biću“, citira Frensisa Bejkona: „A kad se tiče ponašanja učenog čoveka, to je lična i individualna stvar.“ (1)

Prva važna rasprava o pojmovima koje podrazumevaju termini individua i individualnost pojavljuje se u još uvek klasičnoj studiji Jakoba Burkharta Die Kultur der Renaissance in Italien (Kultura renesanse u Italiji, 1860). (2) U žiži drugih šest delova te knjige, pod naslovom Razvoj individue, nalazi se suprotnost između pripadnika ranijih društava, s jedne strane, i do tada nepoznatog cvetanja „slobodne ličnosti“ u renesansnoj Italiji, naročito u Firenci. Pre renesanse, smatra Burkhart, čovek je „sebe samog spoznavao samo kao rasu, narod, stranku, korporaciju, porodicu ili u bilo kojem drugom obliku općenosti.“ (3) Upravo se u Italiji desilo da se ta koprena raspršila i probudilo se objektivno promatranje i postupanje sa državom, kao i uopće sa svima stvarima ovoga svijeta. Uz to se podiže punom snagom subjektivno – čovjek postaje duhovni individuum i spoznaje se sam kao takav. (4) Argumenti kojima Burkhart ovde podupire svoje tvrdnje svakako su podložni primedbama u svetlu potonjih istraživanja, ali je njegova teorija, u kontekstu knjige kao celine, obilno potkrepljena. On iznosi da su u Italiji i despotske države i republike podsticale ličnu želju za izvrsnošću u širokom rasponu estetskih i naučnih oblasti, te da su isto tako pothranjivale i novo pridavanje važnosti vrednostima privatnog života. Leon Batisata Alberti je, na primer, bio veliki arhitekta, muzičar, matematičar i pronalazač; pisao je romane i pesme na latinskom – da ne pominjemo posmrtni govor njegovom psu – a napisao je i Tratto del governo della famiglia. Mnogi drugi – Dante, Petrarka, Pjetro Aretino, Leonardo da Vinči – podjednako su težili ka slavi samoobrazovanja da bi dostigli univerzalnost čoveka vičnog svim umetnostima i naukama. (5) Svi oni su, naravno, bili aristokratskog porekla; ali malo je društava, ako ih uopšte ima, koja su stvorila tako mnogo ljudi ostvarenih u svom uverenju da je samousavršavanje vrhunski ljudski cilj, i to sa uspehom i u tako velikoj meri. Nastavite sa čitanjem

Jovan Hristić: „Hamlet i njegovi savremenici“

Anton van Dajk, „Autoportret“, 1613.

Ne primećujemo uvek da su četiri velike figure novovekovne mitologije, doktor Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, gotovo savremenici. Godine 1587. Johan Špis objavio je u Frankfurtu anonimnu Povest o doktoru Johanu Faustu, a godinu dana kasnije, oko 1588, pojavio se Doktor Faustus Kristofera Marloa; oko 1602. igran je Šekspirov Hamlet, a 1604. objavljen je prvio deo Servantesovog Don Kihota; 1630. pridružio im se Seviljski zavodnik Tirsa de Moline, a 1665. i Molijerov Don Žuan. Tako je za nepunih pedeset godina – ako izuzmemo Molijera, čija je drama adaptacija već poznate priče – Evropa dobila četiri ličnosti u kojima su sažeta neka od najvažnijih pitanja ljudske sudbine modernog vremena. Oni su za nas isto što su Edip, Orest ili Antigona bili za antiku, i u svojoj studiji o Don Kihotu Salvador de Madaniaga ne kaže uzalud da su „Don Kihot, Sančo, Don Žuan, Hamlet i Faust petorica velikih ljudi koje je čovek stvorio.“ Iako o svakom od njih postoje brojne studije i rasprave, još uvek ih ne vidimo zajedno, na okupu, onako kako nas na to upućuje vremenska bliskost u kojoj su nastali. Tačnije, ne vidimo u kojoj su meri oni različiti vidovi jedne iste egzistencijalne drame.

Šta je njima zajedničko? Prvo što nam odmah pada u oči jeste da se svi oni ne pojavljuju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Katalion (kod Tirsa de Moline) odnosno Zganarel (kod Molijera). Međutim, primetićemo i kako odnosi u tim parovima nisu isti. Za Fausta, Mefisto nije ono što je Sančo Pansa za Don Kihota – naprotiv, on je nešto potpuno suprotno. Zato moramo pogledati malo bolje: postoji li za Fausta neka ličnost koja bi mu odgovarala na isti način na koji Sančo odgovara svome gospodaru? Postoji, i to je student Vagner, još veoma nerazvijeni embrion Sanča isto onako kao što je Horacio – koga svi u Hamletu, počev od Klaudija, nazivaju „dobrim“, pošto se o njemu očigledno nema šta drugo reći – još uvek veoma neizdeferenciran u svome odnosu prema danskom kraljeviću, pa ne znamo je li on samo confident Hamletov, ili je tek nagoveštena mogućnost jedne ovozemaljske i zdravorazumske protivteže. Jer, taj ovozemaljski drugi, koji uvek prati naše junake, lik je koji se razvija, da svoju punu meri dostigne u Sanču Pansi i Zganarelu. U svojoj poznatoj pesmi, Zbignjev Herbert je brige o ovozemaljskim poslovima u Hamletu dodelio Fortinbrasu: posle velikog pokolja, na njemu ostaje da se brine o porezima i kanalizaciji u zapuštenoj državi, razdiranoj nedoumicama svih mogućih vrsta, i to nam samo pokazuje do koje su mere mogućnosti koje u sebi sadrži lik Hamletovog vernog i pomalo ograničenog prijatelja ostale nerazvijene i neiskorišćene u Šekspirovoj tragediji. Nastavite sa čitanjem

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Tadeuš Ruževič

Slika: Miguel Laino

MOJA POEZIJA

Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.

Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.

Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.

Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.

Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.

Takav je izvor moje poezije i poetike.

Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života. Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pjero Polajuolo, „Portret mladog muškarca“, 1470.

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?

Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.

U Dansku? Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Problem umetnika – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Rafaelo Santi, „Apostol“, 1519.

Ne spominjite poziv, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvo – neka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa Bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženim, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi ponor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koja vas deli od ljudi, i otad nema više sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno ljubavlju da bi osećalo koliko je to strašno! Vaša se samosvest raspaljuje, jer među hiljadama vi osećate žig i na svome čelu obeležje, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koja se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka… Pomoću malo oštrijeg oka vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onoga čiji je građanski poziv umetnost. Osećaj da je odvojen i da ne pripada tamo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svak će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo… Nastavite sa čitanjem

Tomas Man: Umetnik i drugi – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Mikelanđelo Buonaroti, „Portret Andrea Kvaratezija“, 1530.

Jesam li vas zaboravio? – pitao se on. – Ne, nikada! Ni tebe Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obazirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela. Jesi li sada pročitao Don Karlosa, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju. Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa Bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu, – kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i Boga hvalio u blaženoj običnosti! Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako, – sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju, budući da za njih i nema pravoga puta. Nastavite sa čitanjem

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak o muzici)

Anjolo Broncino, „Portret mladića sa skulpturom“, 1550.

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno ali trajno obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis. Nastavite sa čitanjem

Animirani film Šejle Grejber o crtežima Vilijama Blejka

Džordž Ričmond, „Vilijam Blejk kao mladić i kao starac“, 1830.

U Londonu, u galeriji Tate 1977. godine održana je izložba posvećena pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Tom prilikom umetnica Šejla Grejber zamoljena je od strane organizatora izložbe da napravi kratak film koji bi poslužio kao uvod u predstavljanje umetnika publici. Priloženi video rezultat je te saradnje. Ista galerija poseduje u svojoj kolekciji i neke od najznačajnih radova ovog umetnika i vizionara. Nastavite sa čitanjem

Osmeh Svetog Jovana Krstitelja na slici Leonarda da Vinčija

Leonardo da Vinči, „Sveti Jovan Krstitelj“, 1516.

Bez obzira na to koliko su se određena tumačenja Leonardovih dela poslednjih godina kretala u pravcu isticanja novih i neobičnih istorijskih i biografskih detalja, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, gracilnu, suptilnu, baš kao note neke kompozicije koju čujemo u daljini.

Na mnogim Leonardovim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen kažiprst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde, u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji taj trenutak izostaje, anđeo je spustio ruku. Sada, na ovoj slici, nalik narativnom nastavku, Sveti Jovan Krstitelj ju je podigao.

Sa ovom predstavom Svetog Jovana Krstitelja, jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti, nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja slike ima šezdeset godina. Mikelanđelo, njegov nešto mlađi savremenik, upravo je završio sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele. To je, ukratko, biografsko i istorijsko pozicioniranje umetnika i ovog dela. Nastavite sa čitanjem

Уметник и Италија: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Жан Ало, „Луј Винсент Палије у Вили Медичи“, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Карл Густав Карус, „Соба са погледом на Напуљски залив“, 1829. 

Веза уметника и Италије позната је одавно. Још од ренесансе када Албрехт Дирер одлази у Италију да би се школовао, градови попут Венеције, Фиренце, Рима, Падове, Парме, Милана и Напуља остали су полазиште за образовање, образовање уметношћу, подједнако као и за формативно образовно путовање и врело инспирације хиљада уметника.

У 18. и 19. веку, нарочито због идеализације давног и далеког, римске рушевине, оживљене на Пиранезијевим гравирама, постају места ходочашћа. Али, рушевине су и текстуалног облика, подједнако колико и архитектонског. Такође, историја је састављена од речи које треба превести, рушевину текстова од којих је историја саткана треба реконструисати и поново оформити.

Гетеове Римске елегије подстакнуте су путовањем подједнако колико и Китсова грозница због које је провео месец дана у напуљској болници. Стендалов роман Картузијански манастир у Парми околину језера Комо, севера Италије и гениј Наполеона евоцира подједнако колико и роман Уга Фоскола Последња писама Јакопа Ортиса. Бајронова Венеција приближава се Хофмановој визији исте или пак Вагнеровој. Наставите са читањем