Речник митова: Хермес

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника.

Хермес је Зевсов лични гласник, али и гласник богова Подземља – Хада и Персефоне. Он помаже богове, хероје и смртнике; из Гејиних руку преузима Ерихтонија, а тек рођеног Диониса одводи нисејским нимфама. Помаже Аполону и Артемиди приликом кажњавања Титија, доводи Нефели златоруног овна, који спасава Фрикса и Хелу, даје Амфиону лиру, а Персеју помаже да дође до Хадове капе невидљивке и крилате обуће. У два маха Хермес спасава Одисеја, и то кад му поклања чудотворну биљку да га заштити од Киркиних чаролија и кад га одводи са Калипсиног острва. Тезеју помаже да нађе очево оружје, а Херакла штити у Подземљу и прати га на Олимп. У гигантомахији Хермес носи Хадову капу невидљивку и убија гиганта Хиполита. Посредно је везан и за тројански рат, јер је Херу, Атену и Афродиту довео Парису на Иду да пресуди која је од њих најлепша. Он је увек уплетен у догађаје који захтевају разборитост или лукавство; у време борбе између Зевса и Тифона, Хермес је са својим сином Паном успео да се домогне очевих тетива, које је чувала аждаја Делфина, и да поново оспособи Зевса за борбу. Кад су Алоади савладали Ареја и затворили га у бронзани лонац, Хермес је успео да га ослободи. У сукобима између Зевса и Хере, Хермес увек помаже оцу; на Зевсову заповест он убија Ијиног чувара Арга и спасава малог Диониса од Хериних прогањања.

Хермес је волео многе богиње и смртнице; од богиња се као његове љубавнице помињу Бримо, Перефона и Афродита, а од смртница – Акакалида, Херса и Пенелопа. Хермес је отац Одисејевог деде Аутолика, Аргонаута Еурита, Херакловог пријатеља Абдера, пастира Дафнида и бога Пана.

Хермес је на Пелопонезу поштован већ у другој половини 2. миленија старе ере, што потврђује помен његовог имена на једној плочици из Пила. Име овог божанства изведено је од речи хермаиа, хермакес, што значи камене гомиле; оне су обележавале границе испаша, гробове и путоказе, па је и божанство, које је поштовано на овим местима, заштитник пастира и сељака, господар душа и бог путника и трговаца. Судећи по старини Хермесовог култа у Аркадији, миту о његовом рођењу и крађи Аполонових говеда, као и чињеници да су га у историјско време посебно поштовали нижи слојеви народа, може се претпоставити да је Хермес најпре био божанство пастира, бог превара и лукавстава, умешности и досетљивости, јер су пастири увећавали своја стада и преваром и крађом. Као божанство камених гомила, Хермес је врло рано повезан са мртвима и Подземљем. Иако се назива Подземни или онај који води душе, Хермес није хтонско божанство, већ је само господар људских душа које води са овог света у царство мртвих, и то увек као доброчинитељ, као онај који их ослобађа бола и води вечном блаженству. Стога је Хермес сматран и богом сна, односно господарем снова; њему се приносе жртве пред спавање, јер се веровало да он приводи снове људима и да их успављује и буди својим својим чаробним штапићем. Њему су биле посвећене и херме које су биле постављене испред кућа и светилишта да их штите од сваког зла. Због тога је Хермес заштитник кућних улаза или онај који отклања свако зло. Како су гомиле камења означавале не само међе већ и путоказе, Хермес је рано постао и божанство путева и заштитник путника. Бог који је стално у покрету, а који је уз то и посебно лукав, лажљив и спретан, постао је и заштитник трговине и трговаца. Хермес је сматран проналазачем мера за дужину и тежину, а приписује му се и проналазак ватре. Он је и бог изненадног добитка и заштитник коцке.

Као гласник богова, Хермес поседује и изузетну речитост, због чега су га касније поштовали говорници. Пошто му је била поверена брига о подмлатку богова (Дионис, Асклепије, Ерихтоније, Диоскури), Хермес је постао и заштитник младежи, њихове обуке у гимназионима и палестрама, као и њихових такмичења.

Хермес је био једно од најомиљенијих божанстава у грчком свету, јер је по својим особинама најближи људима. Он је не само посредник између богова и људи већ увек помаже смртницима. Хермес често извршава послове недостојне богова; он није само њихов гласник већ и нека врста слуге, њихов кувар и пехарник. С друге стране, он вара и поткрада богове; чак и свог сина Аутолика поучава крађи. Он се није задовољио само крађом Аполонових крава већ је свом старијем брату узео и тоболац и лук, Хефесту је украо клешта, Посејдону – трозубац, а мајци и теткама – њихове хаљине. Стога је разумљиво што су Хермеса поштовали лопови и што су трговци при својим непоштеним пословањима тражили од њега заштиту.

Хермесу је поклањано мало пажње у јавном култу иако је био омиљен у народу. На његов празник, у Тнагри је сваке године најлепши младић, са овном на раменима, обилазио око градских зидина да би се град заштитио од сваког зла. На острву Саму светкован је Хермесов празник, кад је било дозвољено и да се краде. На Криту је прослављан празник Хермеје; тог дана робовима је давана изузетна слобода. Трећи дан античког празника Антестерија Хитри био је посвећен Хермесу.

Хермесу је посвећен број четри, јер је рођен четвртог дана у месецу. Његове свете животиње су петао и корњача, атрибути су му путнички шешир, чудотворни штапић, гласнички штап и крилата обућа. Као бог трговине, Хермес држи у руци кесу, а као заштитник пастира и стада – носи на раменима овна или говече. Хермесу се жртвују колачи, разно воће, мед, мешавина воде и вина; приносе му се и крвне жртве: свиња, ован, коза, јаре, као и језици жртвованих животиња.

У ликовној уметности архајског периода, на вазнама црвенофигуралног и црнофигуралног стила, Хермес је махом приказиван као старији мушкарац, шиљате браде и дуге косе, одевен у кратак хитон, преко кога је пребачена хламида. На глави носи пастирски или путнички шешир, а на ногама дубоку путничку обућу. На овим представама Хермес држи у рукама пастирски или чаробни штап, а прате га ован или јарац, каткада и пас.

Најстарије Хермесове статуе биле су израђене од дрвета (култна статуа у Аргу). Све до последњих деценија VI века старе ере и херме су израђиване од дрвета, а прве камене херме појављују се у Атици, пред крај VI века старе ере. Тек од средине V века старе ере Хермесов лик се постепено мења, односно он се приказује као младић обучен у кратак хитон, са петасом забаченим на потиљак и са крилатом обућом на ногама. Каламис и Онатас израдили су његове култне статуе са овном на раменима, које су прототип хришћанског Доброг Пастира. Под утицајем Фидијине уметности настао је чувени рељеф са представом Хермеса, Орфеја и Еуридике, који се данас чува у Националном музеју у Напуљу. Традиционална иконографија Хермеса негује се и на атичким белим лекитима. Тек у ИВ веку старе ере ствара се нова иконографија; Праксител представља Хермеса са малим Дионисом као младића, а таквим га представља и Лисип. У хеленистичко-римској уметности преовлађују дечачке представе Хермеса. Од средине III века старе ере на његовој обући се редовно приказују крилца, а на керикеону две увијене змије. Хермес је у римско доба називан Меркур.

Извор: Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић-Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, СКЗ, Службени лист, Београд, 2004.

Фотографија: Пјер и Жил (Pierre et Gilles)

Владимир Пиштало: „Хермес“

Хермес стоји нагнут над градом, на зеленој куполи. Такве куполе постоје у Берлину, Паризу, Бриселу, Санкт Петерсбургу. Једна постоји у Новом Саду. Колико Хермеса у градовима Европе својим контурама пркосе сумраку?

Волим његов шлем, крила на позлаћеним палмовим сандалама. Волим његове симболе – петла, палму, корњачу. Волим његове сестре, Музе и Грације.

Хермес је бог трговине и друштвених односа, промискуитета, наглог обогаћења, друмова и раскршћа, преласка прагова, договора и уговора, пријатељства, гостољубивости, игре, извлачења, жртвовања и жртвених животиња, плодности земље и стоке.

Порекла је звезданог јер му је мајка једна од Плејада.

Волим тај идеализован лик, плашт путника и меланхоличну нагост. Мермерна мушкост над дугим ногама изгледа као обрнути грозд.

Он је тркач, хрвач и боксер. Он је говорник, гимнастичар и саобраћајац снова. У њега се уздају сви који жуде за нечим што су изгубили.

Његов син Пан смртнима дарује узлет и панику. Парадоксално Пан је и син и отац Хермесов јер се каже да је Хермесов култ потекао од Пановог култа. Могуће је да је некад био бог змија. Змија се сунча и понире. Хермес разграничава па потире границе, чува и краде, лаже и поручује. Лако је замислити двојне храмове њему и Аполону, њему и Асклепију, њему и Хаду. Некад је био лекар и подземни бог, шаманистичко биће: пророковање, помирење, магија, жртвовање и контакт са другим спратовима постојања. По једном александријском запису он је учитељ свег тајног знања кроз искуство религиозне екстазе.

Он је божански гласник и водич умрлих кроз доњи свет. Преносник снова и душа. Зевсов соко. Хермес од агоре. Давач богатства. Бог гостопримства. Заштитник луталица. Његов трк је сублимна уметност.

Хермес се стално креће.

Носи га ветар а ветар је он. Носи га мисао а мисао је он. Носи га струја а струја је он.

Он је измислио ватру. Он је направио лиру.

Ватра коју је измислио избија у његовом електричном лету, у његовој лири, у његовим речима. Он је бог нашег времена, бог брзине и интелигенције. Бог лопова. Бог софиста и адвоката. Бог реклама на крововима. Онај који убеђује. Бог овнова за жртвовање, младих и њихових ритуала.

Његов симбол је крилати скиптар са две змије. Тај скиптар има моћ да буди и успављује.

Химна Хермесу га призива као бога многих начина, доносиоца снова, ноћног чувара, лопова на капији, онога који ће се исказати дивним делима међу боговима бесмртним.

Езоп каже да је он сваком човеку доделио његову меру интелигенције. Под сунцем, Хермес разграничава ствари. Он мири видљиви и невидљиви свет. Елегантни Манов Феликс Крул је људско оваплоћење Хермеса.

*

Зевс је Хермеса послао да човечанство научи знању и унапреди људске односе. Кажу да је Хермес смртнима најнаклоњенији бог. Можда је то зато што он користи мајсторство говорништва и специјалног заузимања. Можда и зато што људима не одговара строга Правда (супротно ономе заговара Емануел Кант), већ им одговара лаж и крађа и изузетак из општег правила. Ипак – послати људима лажова да их научи правду – зар није то израз Дивове хипокризије? Природне хипокризије најмоћнијих?

Зевсовог весника називају диакторос али и ангелос. Огрнут у ветар, у паганском свету он би донео благовест Девици Марији.

Мени је Хермес ближи у свом безграничном облику, него у својству бога граница. Галебови кевћу над светом где је Пријапа поставио између вртова. Сунчеве змије трепте по приморским стенама.

*

Хермес је бог добре среће и прочишћења. Зеленци, бронзани звонари у Дубровнику имали су рељеф Хермеса на грудима. Тако да су бронзани часови уз Хермесову помоћ летели на Дубровачком републиком све до 31. јануара 1808.

*

Змије на његовом штапу моћи и магије преплетене су у осмицу. Мој штап ће донети мир! – Тако говори Бог.

*

Он је невидљив и може да подари невидљивост.

Јавља се ветром у доба оморине. У сиви час праскозорја. Када ти ластавица крилом дотакне чело, то је његов знак. Да ли је ветар? Да ли је Хермес? Теско је рећи. Активан је онда кад клизећи лет ластавица замени нервозни лет слепих мишева. У двојни час. Бог гробова и гласника, оног што је немо и оног што је одјекује.

Заштитник гласника и путева. Разлепршан измећу богова и смртника. Ветровито биће раскршћа. Водич душа. Бог тражилаца.

Један мој деда, Александар Вуковић, био је пилот. Други, Спасо Пиштало, био је железничар. Авијација је крилата. Симбол железнице је точак, са крилима као она на Хермесовом шлему. Обојица мојих дедова су служила Хермесу. А одан сам му и ја.

По јунгијанској интерпретацији, све што украде он касније жртвује боговима снова. Улога гласника између светова и водича кроз подземни свет учинила га је богом подсвести, њеним посредником са свешћу и водичем за унутрашња путовања. Хемес вара људски ум али вара и болест. Он је позитивни симбол нарцистичког поремећаја. Важан је за испитивање феномена синхроницитета.

Он зна колико је сати у свим паралелним световима. Он зна гласове птица, он зна шта људи мисле кад ћуте, он зна сваку звезду на небу и сваки камен под водом. Од њега се ништа не може сакрити. Бог унутрашњих потрага. Замишљам како роним у великом плаветнилу а поред мене рони Хермес.

*

Ја Хермес стојим ту на раскршћу у буром киданом воћњаку, крај прастаре сиве обале. Чувам одмориште за уморне људе. И бљештави чисти извор надире.
Тако је певао Анит од Теге у 3. столећу пре Христа.

*

Персеј је Хермесовим златним мачем одсекао главу Медузи. Хермес је убио стооког дива Аргоса. Успавао је његових сто очију и ставио их на паунов реп.

*

Волим причу о његовом праунуку Одисеју. Као толики други и ја сам пловио са Одисејом, запушио уши на песме сирена и Киклопима рекао да сам Нико.

*

Са његовим благословом много пута сам прелазио границе. У том смислу он је врховни ослободитељ. На путовањима, имао утисак да носим Хермесове сандале, отресао сам прашину с њих у местима која се зову Кејп Таун, Казабланка, Њу Орлеанс, Монтевидео.

*

Он је још један двоструки лик, свети варалица, врста џокера, убеђивач, онај ко зна за наше бриге моли посебну пажњу.

Не знам да ли је могуће бити писац а не бити његов дужник.

Напомена: Захваљујем се писцу на уступању рукописа и дозволи за објављивање. Есеј се претходно појавио у једном штампаном недељнику.

Ф. М. Достојевски: „Беле ноћи“ (одломак)

— Животопис! — узвикнем заплашено — животопис! Та тко вам је казао да имам свој животопис? Ја немам животописа…

— Како сте дакле живјели, ако немате животописа? — прекине ме она смијући се.

— Послушајте, хоћете ли да знате тко сам ја?

— Па да, да!

— Добро, дакле, ја сам тип.

— Тип, тип! Какав тип? Понајприје, шта је то тип?

— Тип? Тип, то је оригинал, то је смијешан човјек! То је карактер. Слушајте: знате ли шта је сањар?

— Сањар! Па молим вас, како не бих знала? И сама сам сањарка! Понекад сједим крај баке и све ми се нешто врти по глави. Узмем, дакле, сањарити и тако се занесем у мислима — напросто полазим за китајскога принца… А каткад је то и лијепо — сањарити! Не, уосталом, бог би знао! Особито кад и без тога имаш о чему да мислиш — дометне дјевојка сада прилично озбиљно. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Код Тихона“ (поглавље романа „Зли дуси“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061811-26-20258

Те ноћи Николај Всеволодович није спавао; целу је ноћ преседео на дивану, често управљајући непомични поглед у једну тачку у углу ормана. Целу ноћ му је лампа горела. Ујутру у седам часова заспа седећи и кад Алексеј Јегорич, по обичају уведеном једном за свагда, уђе код њега тачно у девет и по са јутарњом шољом кафе и својом га појавом разбуди, он се, кад је отворио очи, изгледа врло непријатно изненадио што је могао тако дуго спавати и што је већ тако касно. Набрзо попи кафу, набрзо се обуче, и журно изиђе из куће. На опрезно питање Алексеја Јегорича: „Има ли каквих заповести?“ — ништа није одговорио. Идући улицом гледао је у земљу, дубоко замишљен, и подижући главу само на часак показивао је каткад неку неодређену али велику узнемиреност. На једном раскршћу пут му препречи гомила мужика, око педесет њих, или више; туда су пролазили, ишли достојанствено, готово ћутке, и намерно у реду. Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061810-02-5792

Ја нисам лекар, али осећам да је дошао тренутак кад ми је неизоставно потребно да читаоцу колико-толико објасним природу болести Ивана Фјодоровича. Кренућу напред, казаћу само једно: он се тад, те вечери налазио управо уочи напада врућице, која је напослетку потпуно савладала његов организам, који је већ одавно био поремећен, али се још упорно одупирао болести. Не знајући ништа о медицини, усудићу се да изнесем претпоставку да је он, можда, страшним напрезањем своје воље постигао да за неко време отклони болест, маштајући, наравно, да је и сасвим савлада. Знао је да није здрав, али је са одвратношћу одбијао да буде болестан у овим наступајућим кобним тренуцима свог живота, када је требало бити ту, слободно и одлучно рећи своју реч и „сам себе пред собом оправдати“. Уосталом, он је једном посетио новог лекара, кога је из Москве позвала Катарина Ивановна покоравајући се једној својој ћуди коју сам већ помињао. Пошто га је саслушао и прегледао, доктор закључи да он има неко растројство у мозгу, и нимало се не зачуди признању које му Иван, истина са одвратношћу, учини. „Халуцинације су у вашем стању врло могућне“ – изјави лекар – „премда би их требало испитати… и уопште, неопходно је озбиљно почети лечење, не губећи ни тренутка, иначе ће бити зло.“ Nastavite sa čitanjem

Ф. М. Достојевски: „Велики инквизитор“ (поглавље романа „Браћа Карамазови“)

th_defa5c609e9014c6b0d85c1654566e91_2010061812-22-41171

– Ти написао поему?

– О, не, нисам написао! – засмеја се Иван – никад ја у животу нисам саставио ни два стиха. Него сам ту поему измислио, и запамтио је. С одушевљењем сам је измислио. Ти ћеш бити мој први читалац, то јест слушалац. И збиља, што да аутор изгуби макар и једног јединог слушаоца? – осмехну се Иван. – Да ти причам, дакле?

– Ја те жељно слушам – рече Аљоша.

– Поема се моја зове „Велики инквизитор“ – ствар бесмислена, али ја хоћу да ти је испричам. Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Artura Remboa

PIJANI BROD

Dok nedavno silazih niz nehajne Reke,
Lađari me, osetih, prestadoše vući;
Njih, gole, o šarene pribiše direke,
Za mete ih uzevši, Indijanci bučni.

Nosač sukna engleskog i flamanskog žita,
Bezbrižan, bez posade bejah, u slobodi!
Reke me, kad prestade metež da mahnita,
Pustiše da zaplovim kud me želja vodi.

Gluvlji nego dečiji mozak, prošle zime,
Dok me zapljuskivala plima rasrđena,
Ja krenuh! I slavniji darmar zahvati me
Od onog što odnosi kopna odronjena. Nastavite sa čitanjem

Artur Rembo: „Alhemija reči“

Sebi. Istorja jednog od mojih ludila.

Odavno već hvalio sam se da posedujem sve moguće pejzaže, i smatrao sam smešnim veličine slikarstva i moderne poezije.

Voleo sam idiotske slike, nadvratnike, dekore, pelivanska platna, firme, narodske slikarije; zastarelu književnost, crkvenu latinštinu, erotske knjige bez pravopisa, romane naših baka, vilinske priče, dečje knjižice, stare opere, priglupe refrene, naivne ritmove.

Sanjao sam o krstaškim ratovima, istraživačkim putovanjima s kojih nema izveštaja, o republikama bez istorije, o ugušenim verskim ratovima, o revolucijama običaja, o seobama rasa i kontinenata: verovao sam u sve čarolije. Nastavite sa čitanjem

Artur Rembo: „Noć u paklu“

Jean Louis Forain - Rimbaud, 1872

Progutao sam golem gutljaj otrova. – Neka je triput blažen savet na koji sam nadošao! – Utroba mi gori. Žestina otrova savija mi udove, izobličuje me, obara me. Umirem od žeđi, gušim se, ne mogu da vičem. To je pakao, večno mučenje! Vidite plamen kako suklja! Gorim baš propisano. Požuri, đavole!

Nazirao sam povratak dobru i sreći, spasenje. Zar mogu opisati svoje priviđenje kad vazduh pakla ne podnosi himne! To su bili milioni divnih bića, jedan ljupki duhovni koncert, snaga i mir, plemenite ambicije, i šta sve ne?

Plemenite ambicije! Nastavite sa čitanjem

Dva pisma Artura Remboa

PISMO ŽORŽU IZAMBARU

Šarlevil, 13. maja 1871.

Dragi gospodine,

Opet ste profesor. Rekoste mi da čovek sam sebe duguje Društvu: vi pripadate nastavničkom pozivu; na dobrom ste koloseku. I ja se držim principa: cinički dajem da me izdržavaju; pronalazim stare budale, drugove iz koleža: prepuštam im sve gluposti, prljavštine, pakosti koje mogu da smislim, u delu ili u rečima: plaćaju mi kriglama i čašama piva. Stat mater dolorosa, dum pendet filius. I ja sebe dugujem Društvu, to je tačno, a i u pravu sam. I vi ste u pravu, bar danas. U suštini, vi u svom principu vidite samo subjektivnu poeziju: tome je dokaz vaša upornost da ponovo dođete na univerzitetske jasle – izvinite! Ali na kraju, vi ćete uvek biti neko ko je zadovoljen, a ništa nije učinio, pošto ništa nije hteo da učini. Ne računajui to da će vaša subjektivna poezija uvek biti užasno bljutava. Jednog dana, nadam se, mnogi drugi se isto nadaju, ja ću u vašem principu videti objektivnu poeziju, videću je iskrenije nego što biste vi mogli! Ja ću biti radnik: to je misao koja me zadržava kad me ludi gnev goni u parisku bitku, u kojoj, međutim, toliko radnika gine dok ja pišem vama! A da sada radim – nikad, nikad; ja štrajkujem. Nastavite sa čitanjem

Tri pesme u prozi Oskara Vajlda

UMETNIK

Jedne večeri došla je u njegovu dušu želja da stvori predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“. I otišao je tako u svet da traži bronzu. Jer on je mogao da misli samo u bronzi. Ali sva bronza sveta nestala je i nigde u celom svetu nije bilo bronze da se nađe, sem bronze u predstavi „Tuge koja traje Zauvek“.

I ovu predstavu koju je sam, svojim rukama, bio stvorio, postavio je na grob jedine stvari koju je u životu bio voleo. Na grob umrle stvari koju je bio najviše voleo, postavio je ovu predstavu koju je sam stvorio, da bi mogla da služi kao znak čovekove ljubavi
koja ne umire, i kao simbol čovekove tuge koja traje zauvek. I u celom svetu nije bilo druge bronze sem bronze u ovoj predstavi.

I uzeo je predstavu koju je bio stvorio, i stavio ju je u veliku peć i predao ju je vatri.

I od bronze predstave „Tuge koja traje Zauvek“ on je stvorio predstavu „Zadovoljstva koje traje Trenutak“.

UČENIK

Kad je Narcis umro jezero njegovog zadovoljstva pretvorilo se iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, i Oreade su plačući došle kroz šumu da bi mogle pevati jezeru i pružiti mu utehu.

I kad su videle da se jezero pretvorilo iz posude slatkih voda u posudu slanih suza, raspustile su svoju dugu zelenu kosu i plakale jezeru i rekle: „Nas ne čudi da ti ovako žališ za Narcisom, tako lep beše on.“

„Zar Narcis beše lep?“, reklo je jezero.

„Ko bi to znao bolje od tebe?“, odgovorile su Oreade. „Nas je uvek zaobilazio, a tebe je tražio, i ležao bi na tvojim obalama i gledao bi dole u tebe, i u ogledalu tvojih voda gledao je svoje lepote odraz.“

I jezero je odgovorilo: „Ali ja voleh Narcisa jer, dok je ležao na mojim obalama i gledao dole u mene, u ogledalu njegovih očiju, ja uvek gledah svoje sopstvene lepote odraz.“

SUDNICA

I beše tišina u Sudnici, i Čovek izađe nag pred Boga.

I Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, i ti beše okrutan prema onima koji behu unesrećeni, i prema onima koji tražiše pomoć ti beše surov i kamena srca. Siromasi te dozivahu a ti ih ne ču, i uši tvoje behu gluve za plač Mojih nesrećnika. Nasleđe siročadi ti zaista uze za sebe i ti zaista posla lisice u vinograd tvog suseda. Ti zaista uze hleb od dece i dade ga psima da jedu. I Moje gubavce koji živeše u močvarama, i behu u miru i slaviše me, ti zaista istera na puteve, i na moju zemlju od koje te stvorih ti zaista proli nevinu krv.

I čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I opet Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Tvoj život beše zlo, ti tragaše za Lepotom koju Ja prikazah, a ti zaobiđe Dobro koje Ja sakrih. Zidovi tvoje odaje behu oslikani, i iz kreveta tvojih gadosti ti zaista ustajaše na zvuk frula. Ti zaista sagradi sedam oltara za grehe zbog kojih stradah, i zaista kušaše hranu koja se ne sme kušati, i otmenost tvoje odeće beše obeležena trima znakovima srama. Tvoji idoli ne behu ni od zlata ni od srebra koje traje, već od tela koje propada. Ti zaista mazaše njihovu kosu mirisima i stavljaše narove u njihove ruke. Ti zaista mazaše njihova stopala šafranom i stavljaše prostirke pred njih. Antimonom ti zaista mazaše njihove kapke i njihova tela ti zaista mazaše mirtom. Ti se zaista klanjaše do zemlje pred njima, i prestoli tvojih idola behu obasjani suncem. Ti pokazaše suncu svoj sram i mesecu svoje ludilo.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I treći put Bog otvori Knjigu Života Čovekova.

I Bog reče Čoveku: „Zlo beše tvoj život, i zaista zlom si uzvratio dobru, i nepoštenjem ljubaznosti. Ruke koje te hraniše zaista si ranio, i grudi koje te hraniše ti si zaista prezreo.

Onaj koji ti dođe s vodom ode žedan, a odmetnike koji te skriše u svojim šatorima noću, ti zaista izdade pre zore. Tvog neprijatelja koji te poštedeše ti zaista uhvati u klopku, i prijatelja koji iđaše s tobom ti zaista izdade za novac, i onima koji ti donesoše ljubav ti uzvrati požudom.”

I Čovek nađe odgovor i reče: „Zaista to i učinih.”

I Bog zatvori Knjigu Života Čovekova i reče: „Svakako ću te poslati u Pakao. Baš u Pakao ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Pakao i zbog čega?”

„Jer u Paklu sam uvek živeo”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

I malo zatim Bog progovori i reče Čoveku: „Pošto te ne mogu poslati u Pakao, svakako ću te poslati u Raj. Baš u Raj ću te poslati.”

I Čovek uzviknu: „Ne možeš.”

I Bog reče Čoveku: „Zašto ne mogu da te pošaljem u Raj i zbog čega?”

„Jer nikada, ni na kojem mestu, ne mogoh ga zamisliti”, odgovori Čovek.

I nasta tišina u Sudnici.

Tri priložene pesme u prozi Oskara Vajlda dobra su ilustracije tema koje su zaokupljale pokret dekadencije i estetizma s kraja 19. veka. Estetika i religija, lepo i dobro, zlo, greh, zadovoljstvo i patnja neke su od tema ovih simboličnih, kratkih priča koje ponavljaju, upotrebom određenih glagolskih vremena, ton svetih knjiga. O ovim pesmama u prozi je Milena Vranešević, njihov prevodilac, napisla sledeće:

Tekstovi poseduju visok stepen artizma, ritmičkih i tropičnih figuracija i ponavljanja, kompaktne su strukture i balansiranog intenziteta. Andre Žid tvrdi da mu ih je Oskar Vajld pričao pri susretima i naziva ih pričama, a Crnjanski navodi prevod jedne pesme kao primer Vajldovog umeća, nazvavši je pripovetkom. Oba ova pisca naglašavaju da je svoja najbolja dela britanski autor prepričavao u društvu, pa se može i pretpostaviti da su njegove pesme u prozi mnogi najpre čuli kao priče, pre nego što su 1894. godine bile objavljene.

Motivi koje Vajld obrađuje su ključni problemi hrišćanstva (teme greha, pokajanja, oprosta, Hristove mudrosti i njegovog ponovnog dolaska, Poslednjeg suda, stradanja i prolaznosti). S obzirom na to da je Oskar Vajld pripadao Estetičkom pokretu i držao predavanja u SAD o estetizmu, izvesno je da su problemi lepote, njenog trajanja i prolaznosti trajno zaokupljali ovog autora, te da im se on posvetio i u drugim svojim delima, posebno potresno u ispovednoj lirskoj prozi „De profundis“. Tako su estetizam i religioznost dva stuba Vajldovog stvaralaštva, kao i dve referentne tačke u izučavanju i tumačenju prevedenih pesama u prozi. Njegovi stavovi o estetici i religiji međusobno se prepliću i razvoj svake od ovih ideja uticao je na razvoj one druge. Zajednički imenitelj u razmatranju ovih pojmova nalazimo u autorovom stavu da je lepota vrhovni imperativ i u umetnosti i u življenju, kao i u tome što je Hrist označen kod Vajlda kao vrhovni umetnik i jedan od prvih romantičara pre pojave epohe romantizma. Relacije između duše, lepote i hrišćanstva on povezuje težnjom za individualizmom, za koji tvrdi da je osnov umetnosti koliko i religioznosti.

DODATAK: U Parizu je tačno pre dve godine, 28. septembra 2016, otvorena izložba posvećena ovom piscu. Ona je trajala do 15. januara 2017. i praćena je sa dva veoma značajna kataloga koja prilažem uz obu objavu (1, 2). Na izložbi su bila predstavljena mnogobrojna i značajna izdanja dela Oskara Vajlda, lična prepiska, fotografije, dokumenta za razumevanje doba i društva koje je prema Vajldu, ispostavilo se, bilo okrutno. Takođe, na izložbi su bila predstavljena i mnogobrojna dela prerafaelitskog slikarstva i onog s kraja veka kako bi se slika o evropskim umetničkim tendencijama za Vajldova života bolje približila savremenom posmatraču.

Prevod i citat: Milena Vranešević

Izvor: Letopis Matice srpske

Fotografije: Napoleon Sarony, „Četri portreta Oskara Vajlda“, 1882.

Čarls Bukovski: „Klasika i ja“

phassa: “ Weiss, Wojciech - Melancholic ”

pojma nemam kako je počelo.
kao dečak mislio sam da je klasična muzika
za šonje, a kao tinejdžer osećao sam to još
snažnije.

da, mislim da je počelo u toj prodavnici
ploča.
bio sam u kabini i slušao sam šta god sam
u to vreme
slušao.
onda sam čuo neku muziku u susednoj
kabini.
zvuci su delovali jako čudno i
neuobičajeno.
video sam kako čovek izlazi iz kabine i
vraća prodavcu ploču.
prišao sam prodavcu i pitao ga za tu
ploču.
dao mi je.
pogledao sam omot.

„ali“, rekao sam, „ovo je simfonijska muzika.“

„da“, rekao je prodavac.

odneo sam ploču u kabinu
i pustio je.

nikada nisam čuo takvu
muziku.
na nesreću, ne sećam se
više šta je bilo to
čudesno muzičko
delo.

kupio sam ploču.
imao sam gramofon u
sobi.
slušao sam
i slušao
tu ploču.

navukao sam se.

ubrzo sam otkrio radnju polovnih
ploča
gde si mogao
da vratiš tri albuma u
zamenu za dva.

bio sam prilično siromašan
ali je najveći deo mojih para išao
na vino i
klasičnu muziku.
voleo sam da ih mešam u
celinu.

pročešljao sam čitavu tu
radnju polovnih
ploča.

moji su ukusi bili čudni.
voleo sam Betovena, ali
draži su mi bili Brams i
Čajkovski.
Borodin me nije dojmio.
Šopen je bio dobar samo na
momente.
Mocart je bio dobar samo
kad je meni bilo dobro, a
retko mi je bilo
tako.

Smetana mi je bio
bukvalan a Sibelius
užasan.
Goldmark je, po meni, bio vrlo
potcenjen.
Vagner je bio hučno čudo
mračne energije.
Hajdn je bio ljubav oslobođena u
zvuku.
Hendl ti je dizao glavu skroz
do plafona.
Erik Kouts je bio neverovatno
privlačan i bistar.
a kad
dovoljno dugo
slušaš Baha
nije ti se više slušao
niko drugi.
bilo je još mnogo
njih…

lutao sam od
grada do grada
tako da nošenje gramofona
i ploča nije bilo
moguće
pa sam počeo da slušam
radio
i kupim šta se
nađe.

problem s radiom
bio je u tome
što su stalno puštali
jedne iste standardne
stvari.

previše sam ih slušao
i mogao da predvidim svaku
notu pre nego što bi
stigla.
ali dobro je bilo
što bih, ponekad, čuo neku
novu muziku koju nikad ranije
nisam slušao, od kompozitora
za koje nikad nisam čuo.
bio sam iznenađen koliko je
kompozitora, meni nepoznatih,
koji su stvorili tako čudesna
i uzbudljiva dela.
dela koja nikad više
neću ponovo čuti.

nastavio am da slušam
klasičnu muziku preko radija
decenijama.
dok ovo pišem
slušam Malerovu Devetu.
Maler je oduvek bio jedan
od mojih ljubimaca.
moguće je slušati
njegova dela uvek
ponovo i
ponovo a da ti ne
dosade.

kroz žene, kroz
poslove, kroz stravična
vremena i dobra vremena,
kroz smrti, kroz sve,
u bolnice iz bolnica,
u ljubavi iz ljubavi, kroz
decenije koje su tako hitro
prošle
bilo je mnogo
noći slušanja
klasike na
radiju.
skoro svaka
noć.

voleo bih da mogu da se setim šta
sam prvi put čuo u toj
kabini
ali izmiče mi.
iz nekog čudnog razloga
pamtim dirigenta:
Judžin Ormandi.
jedan od
najboljih.

sada je Maler sa mnom
u obi
i žmarci prolaze uz moje
ruke, stižu mi do
potiljka…
sve je tako neverovatno
blistavo,
blistavo!
a ja ne znam nijednu
notu.
ali otkrio sam deo
sveta
kao nijedan drugi deo
sveta.

dao je srce mom
životu, pomogao mi da
stignem
dovde.

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Wojciech Weiss, Melancholic, 1894.

Čarls Bukovski: „Borodin“

okiesmen: “ The Thinker. Thomas Eakins. ”

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi –
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.
kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle sa kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;

Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije

spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se…

Izvor: Čarls Bukovski, Pesme 1955-1984, preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 1999.

Slika: Thomas Eakins, Thinker, 1900.

Izložba „Henri Džejms i američko slikarstvo“

Kad budete živeli koliko ja, onda ćete videti da svako ljudsko stvorenje mora da vodi računa o ljuski. Pod ljuskom ja podrazumevam ceo sklop okolnosti. Izolovan muškarac ili žena, tako nešto ne postoji. Mi smo svi napravljeni od čitavog svežnja raznih dodataka. Šta je to naše „ja“? Gde ono počinje, gde se svršava? Ono se izliva u sve što nama pripada i onda se ponovo povlači u sebe. Ja, na primer, znam da se veći deo mene nalazi u haljinama koje odabiram da nosim. Ja uopšte imam veliko poštovanje za stvari. Za druge ljude, nečije ja, to je ono što nekog izražava, a nečija kuća, nečiji nameštaj, nečije odelo, knjige koje neko čita, društvo u kome se kreće – sve su to stvari pune izražaja.

Ovo su reči koje madam Merl, junakinja romana Portret jedne dame, upućuje Izabeli Arčer. One mogu biti adekvatna predstava Džejmsovog odnosa prema stvarima, prema predmetima, pojavljivanju, prema samoj umetnosti. Taj odnos pokušali su i kustosi Morgan biblioteke da predstave kroz jedinstvenu izložbu posvećenu ovom piscu: Henri Džejms i američko slikarstvo.

Na izložbi je bilo moguće videti mnoštvo slika, crteža, akvarela, skulptura, fotografija, rukopisa, pisama i izdanja romana koja vezujemo za život i stvaralaštvo ovog dendija, aristokrate, putnika i pronicljivog posmatrača ljudskeih duša i odnosa na prelazu dva veka, između dva kontinenta.

Ova izložba imala je za cilj da predstavi vezu Džejmsa sa američkom umetnošću, sa američkim slikarima, skulptorima i drugim piscima (jedno od najpoznatijih književnih prijateljstava bilo je ono između Džejmsa i Edit Vorton), ali i da ukaže na vezu Džejmsa sa savremenim piscima. Jedan od kustosa izložbe bio je i pisac Colm Tóibín.

 

 

Džejms je majstor nerečenog (ne nedorečenog već baš nerečenog, nenapisanog). U njegovoj prozi najbitnije je ono što nije rečeno, što nije napisano. Njegova proza često muči čitaoca, ali ga i privlači svojim oblikom koji je poput obojene pare, poput daha na staklu. Zato je Venecija tako često prisutna kao motiv i kao mesto radnje njegovih dela.

Džejms je bio prijatelj američkih umetnika kao što su Džon La Farž (John La Farge), Džon Singer Sardžent (John Singer Sargent), čiji se portretisani daju uporediti sa portretima Džejmsovih junaka i Vistler (James McNeill Whistler), čija su dela apsolautni vizuelni pandan kasnijim Džejmsovim ostvarenjima. Svi oni putovali su zajedno Evropom.

Ova izložba pokušava da otkrije piščev jedinstven i trajan odnos prema likovnim, vizuelnim umetnostima koja nisu u njegovom delu prisutna samo na nivou opisa već na nivou simboličkog predstavljanja i ključne uloge u razvoju radnje. Takođe, Džejmsov stil, bar onako kako se oslikava u svesti čitaoca, je snažno slikarski. On je u domenu verbalnog ovaplotio jedan likovni sadržaj, modernistički, nepouzdan i nestabilan, ali lirski i emotivno opojan, baš nalik Tarnerovim i Vistlerovim kolorističkim apstrakcijama.

Jedan od mnogih primera upotrebe likovnosti, na nivou poređenja, jeste utisak Gilberta Osmonda, junaka romana Portret jedne dame, o gospođi Tačet. Ovaj odlomak, poput prvog odlomka citiranog u ovoj objavi, svedoči nešto i o samom Piscu:

O, pa ona je stara Firentinka… mislim bukvalno stara, ne neki moderni prolaznik. Ona je savremenik Medičija; mora da je bila prisutna kada su spaljivali Savonarolu, i nisam baš tako siguran da nije i ona bacila pregršt drvaca na lomaču… Zaista, mogu njeno lice da vam pokažem na freskama Đirlandaja.

Citati: Henri Džejms, Portret jedne dame, preveo Predrag Milojević, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Izvor slika: The Morgan Library | Arts Summary

John La Farge, Henry James, 1862.

William James, Portrait of Henry James, 1910.

John Singer Sargent, Henry James, 1913.

Prekucana verzija romana „Šta je Mejzi znala“ iz 1897. sa piščevim ispravkama

Prekucani tekst romana „Ambasadori“ sa potpisom pisca

Lilla Cabot Perry, The Green Hat, 1913.

Frank Duveneck, Elizabeth Boott Duveneck, 1888.

James McNeill Whistler, Arrangement in Black and Brown: The Fur Jacket, 1877.

The analogy between the art of the painter and the art of the novelist is, so far as I am able to see, complete. Their inspiration is the same, their process (allowing for the different quality of the vehicle), is the same, their success is the same. They may learn from each other, they may explain and sustain each other. Their cause is the same, and the honour of one is the honour of another. – Henry James, „The Art of Fiction“, 1884.

Image result for henry james and american paintingImage result for henry james and american paintingImage result for henry james and american painting

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vladislav Bronjevski

MAGNITOGORSK ILI RAZGOVOR S JANOM

Sedim s Janom u trinaestoj ćeliji
u Većnici, u centru grada.
Pre tri dana su nas zajedno doveli,
zatvorili, drže, i basta.

Dremamo na podu ćelije nevelike,
supu nam dali, ni za psa nije,
Jana brani oklop dijalektike,
mene – laki oblak poezije.

Smrad, i vaške, sati sporo idu,
šta ćeš – svašta se u životu stvara.
Neko je ugljem nažvrljao na zidu:
„Neka živi borba pekara!“

Ja – šta? Fućkam! Ne sedim od juče,
mogu da sedim i ceo mesec,
ali Jan ima katar želuca,
a godina bezmalo šezdeset,

treba njegove čvrstine i volje
da se ne bi marilo što nema zdravlja,
jer čovek kad ga stomak boli
na dijalektiku zaboravlja!

Sedim, sedim, ne zborim ni bele,
Jan zadremao na zid poduprt,
nad globusom njegove ćele
zarudio osvit, četri i četvrt.

Prostenjao, prenuo se s vedrinom u oku,
i uspravio pogrbljena pleća:
„Znaš“, kaže, „u Magnitogorsku
danas pale dve nove velike peći…“

Sivi osvit se valjao slepo
lap da će ga nad gradom samleti,
a ja sam mislio: „Baš je lepo
u ovoj šugavoj ćeliji trinaestoj.“

I mislio sam o Janu snažnom,
i gde je Rim, gde Krim, gde Poljska,
i gorele su u istražnom
velike peći Magnitogorska.

DOMBROVSKO ZAGLEMBJE

Oživećeš i govorićeš,
okno ćutljivo i tamno.
Po gnev – kao ugalj – kameni,
lifte zle pesme – na dno!

Po gnev, moja pesmo, najdublje
rij srce zemlje ko krt!
Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.

Svud dole ponori mraka,
trud crni, crna rabota,
a na zemlji – široko, široko –
beda i gomile blata.

Zaglembje vadi ugalj,
tu nema drugih prava.
Noću, iznad vidokruga,
vatra blatnjavo-krvava,

u toj vatri – škripe užad,
trešte gvozdeni kranovi
izvoze, izvoze vozovi
usitnjeni kameni ugalj.

Treba poškropiti vagone
vapnom – ili krvlju ljudskom?!
Lokomotive ubrzano gone,
ne stoji se na psolu tom!

Zaglembje juri za zaradom,
Zaglembje juri za hlebom,
pruge crvenih iskara
vuku se crnim nebom.

Zaglembje vadi ugalj,
na istok ga šalje i zapad
i u crnu snagu pretvara
u moru, bedu i glad.

Reci, zemljo surova,
kome si ti otadžbina?
Zloslutno ćuti Dombrova
u noć gladi, krize, fašizma.

Ćuti blatnjava ulica,
zna rudar vraga svog.
Na uglu stoji policajac,
iznad policajca – bog.

U teškoj industriji kriza,
radničke plate mršave,
zloslutna su njihova lica,
kuće – antidržavne.

Zaglembje vadi ugalj,
Zaglembje vadi smrt.
Po gnev, moja pesmo, najdublje,
rij srce zemlje ko krt,

da te reči prime ko jedan,
razorne kao olovo.
Na Bankovu Hutu, na Reden…
Palimo! Gotovo? Gotovo!

PESMA

Ne, ne mora to da bude
da pesmu napišem,
prvo mora u meni da živi,
da je odnjišem,

da bi preko nje preletele bure,
strahote moga života,
da bi peščane pustinje i tundre
od vekova pa do sad,

da bi sve to stajalo nada mnom
kao Meduza.
Otvorim oči. Tamno.
Muza.

KALINA

Tu noć sam plakao
(ne zbog tebe)
pesmu sam napisao,
bacam je iza sebe
neka se otkotrlja s mesecom po nebu.

Možda će se sad nad njom neko rasplakati,
kao ja, brezo, vrbo, kalino,
i očajanja svoja spakovati,
i poći će, ma i noge bose,
tamo kuda ga oči nose,
stazom ne tvojom, inom.

Tako mi je žao, sve mi je to malo;
tamo u čoveku nešto je ostalo:
stihove pišem i ne spavam noću –
šta hoću?

LAMPA

Zapali mi lampu u glavi,
crvena može biti,
a zatim ćemo reč po reč
govoriti.

Održaću ti kratak govor,
biće veče, i lampa, i muza,
možda i mačka, možda neki pas,
ali nek ne bude – valjda neće – suza.

Može biti nešto iz Dikensa,
iz Andersena,
na oči će ti pasti trepavice,
ti ćeš biti snena,
a ja ću tada ugasiti lampu u glavi
crvenu
i možda ću ti tek tada izjavit
reč onu skrivenu.

VLADISLAV BRONJEVSKI (1897-1962)

Ako reč pesnik treba da označava i pojam narodnog pevača, koji svoje pesme stvara i peva, niko u poljskoj poeziji ne zaslužuje taj naziv više od Vladislava Bronjevskog. Njegove pesme se ne pevaju uz muziku, ali su pune zvučnosti i emotivnosti koja pleni baš zato što je izražena u obliku pesme. Sam Bronjevski je svoju poeziju saopštavao radnicima, studentima i đacima usmeno; tim putem stigla je ona do radničkih masa više nego putem knjiga.

Bronjevski je već prvih godina predratne Poljske uvideo da nova zemlja nije donela slobodu svima, da su radništvo i gradska sirotinja ostali bespravni, i svoju legionarsku pušku zamenio je pesmom radnika nove revolucije, pesnika poljskog proleterijata i radničkog pokreta. U predratnoj Poljskoj takva poezija je bila najokrutnije proganjana. Bronjevski je upoznao zatvore i policiju predratne Poljske, ali je njegova buntovnička poezija bila toliko popularna u najširim slojevima poljskog radništva i levo orijentisane inteligencije da ni najmračniji režimi nisu smeli da idu predaleko kad je u pitanju bio ovaj radnički tribun.

Pošten i težak život, potresan najvećim tragedijama, još više je približio njegovu poeziju širokim narodnim slojevima. Bronjevski je uživao dirljivu i istinsku ljubav svog naroda.

Prosta, časna, nepokorna i borbena, ubedljiva i svakom razumljiva, poezija Bronjevskog postigla je i vrlo visoke umetničke kavalitete. Ono što nije moglo postići stvaralaštvo pesnika levičara koji su istovremeno bili i eksperimentatori u pesništvu, ostvarilaje poezija Vladislava Bronjevskog, u kojoj kao da su se sažele sve najbolje tradicije poljske patriotske lirike od romantizma do naših dana. Njegova revolucionarna poezija bila je nova i po sadržini, odražavala je svakodnevne probleme novog života. Niko pre Bronjevskog u poljskoj književnosti nije tako pevao.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Sergey Nielsen

Jovan Hristić: „Hamlet i njegovi savremenici“

Ne primećujemo uvek da su četri velike figure novovekovne mitologije: doktor Faust, Hamlet, Don Kihot i Don Žuan, gotovo savremenici. Godine 1587. Johan Špis objavio je u Franfurtu anonimnu Povest o doktoru Johanu Faustu, a godinu dana kasnije, oko 1588, pojavio se Doktor Faustus Kristofera Marloa; oko 1602. igran je Šekspirov Hamlet, a 1604. objavljen je prvio deo Servantesovog Don Kihota; 1630. pridružio im se Seviljski zavodnik Tirsa de Moline, a 1665. i Molijerov Don Žuan. Tako je za nepunih pedeset godina – ako izuzmemo Molijera, čija je drama adaptacija već poznate priče – Evropa dobila četri ličnosti u kojima su sažeta neka od najvažnijih pitanja ljudske sudbine modernog vremena. Oni su za nas isto što su Edip, Orest ili Antigona bili za antiku, i u svojoj studiji o Don Kihotu Salvador de Madaniaga ne kaže uzalud da su „Don Kihot, Sančo Don Žuan, Hamlet i Faust petorica velikih ljudi koje je čovek stvorio“. Iako o svakom od njih postoje brojne studije i rasprave, još uvek ih ne vidimo zajedno, na okupu, onako kako nas na to upućuje vremenska bliskost u kojoj su nastali. Tačnije rečeno, ne vidimo u kojoj su meri oni različiti vidovi jedne iste egzistencijalne drame.

Šta je među njima zajedničko? Prvo što nam odmah pada u oči jeste da se svi oni ne pojavljuju sami, nego u parovima: Faust i Mefisto, Hamlet i Horacio, Don Kihot i Sančo, Don Žuan i Katalion (kod Tirsa de Moline) odnosno Zganarel (kod Molijera). Međutim, primetićemo i kako odnosi u tim parovima nisu isti. Za Fausta, Mefisto nije ono što je Sančo Pansa za Don Kihota – naprotiv, on je nešto potpuno suprotno. Zato moramo pogledati malo bolje: postoji li za Fausta neka ličnost koja bi mu odgovarala na isti način na koji Sančo odgovara svome gospodaru? Postoji, i to je student Vagner, još veoma nerazvijeni embrion Sanča isto onako kao što je Horacio – koga svi u Hamletu, počev od Klaudija, nazivaju „dobrim“, pošto se o njemu očigledno nema šta drugo reći – još uvek veoma neizdeferenciran u svome odnosu prema danskom kraljeviću, pa ne znamo je li on samo confident Hamletov, ili je tek nagoveštena mogućnost jedne ovozemaljske i zdravorazumske protivteže. Jer, taj ovozemaljski drugi, koji uvek prati naše junake, lik je koji se razvija, da svoju punu meri dostigne u Sanču Pansi i Zganarelu. U svojoj poznatoj pesmi, Zbignjev Herbert je brige o ovozemaljskim poslovima u Hamletu dodelio Fortinbrasu: posle velikog pokolja, na njemu ostaje da se brine o porezima i kanalizaciji u zapuštenoj državi, razdiranoj nedoumicama svih mogućih vrsta, i to nam samo pokazuje do koje su mere mogućnosti koje u sebi sadrži lik Hamletovog vernog i pomalo ograničenog prijatelja ostale nerazvijene i neiskorišćene u Šekspirovoj tragediji. Nastavite sa čitanjem

Nikola Milošević: „Filozofska dimenzija književnih dela Miloša Crnjanskog“

Nedavno sam naišla na tekst Nikole Miloševića o Milošu Crnjanskom u PDF formatu koji ovom prilikom prilažem posredstvom linka i citata.

Nikola Milošević je pisao:

Književna dela Miloša Crnjanskog spadaju upravo u dela onog tipa koja, srazmerno lako, mogu navesti čitaoca da o njima donese pogrešan i površan sud. Ne treba ići daleko, pa da se nađu primeri koji će potkrepiti ovo tvrđenje. Dovoljno je samo setiti se onih poznatih stihova što se nalaze u zaglavlju našeg rada: A prah, sve je prah, kad dignem uvis ruku i prevučem, nad providnim brdima, i rekom. Na prvi pogled, učiniće nam se da ovi stihovi imaju samo jednu dimenziju, da ovaj kratki odlomak iz Stražilova predstavlja samo adekvatan izraz izvesne melodije, melodije koja prijatno uzbuđuje naš sluh, i ništa više.

FILOZOFSKA DIMENZIJA KNJIŽEVNIH DELA MILOŠA CRNJANSKOG

Uz ovaj odlomak i link ka eseju, prilažem i deo gostovanja profesora Nikole Miloševića u emisiji Nivo 23 u kojoj govori o Crnjanskom. Na priloženoj slici s početka teksta je portret Miloša Crnjanskog koji je naslikao Sava Šumanović.

Mario Prac o Eženu Delakroau

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

„Delakroa, jezero krvi opsednuto zlim anđelima..“: to je stih koji sve govori, kao što ne treba komentar ni onim esejima koje je Bodler napisao o svom omiljenom slikaru i čije bih najistaknutije pasuse hteo da prenesem, umesto da pravim bledu parafrazu koja bi bila oslabljena distancom koju čine naši izmenjeni ukusi. Jer danas bismo, u stvari, pre bili skloni da na Delakroaa primenimo sud  koji je Gotjeu, koji ga je formulisao, zvučao kao pohvala, dok nama zvuči kao pogrda: „Ako se izražavao kao slikar, mislio je kao pesnik: temelj njegovog talenta čini literatura“. Simptomatično je da je Bodler imao najviše razumevanja za slikare i muzičare koji su bili najviše prožeti književnošću: Delakroaa, Vagnera, cerebralne ličnosti s mutnom senzualnošću.

Delakroa, taj slikar „ljudožder“, „molohista“, „dolorista“ neumorno radoznao za pokolje, požare, pljačke, truljenje, ilustrator najmračnijih scena Fausta i najsatanskijih poema lorda Bajrona koga je obožavao; zaljubljen u zveri (koliko on ima skica zveri kako grebe žrtvu?) i u temperamentne i vrele zemlje, Španiju i Afriku; čovek koji je egzaltirao grozničavu akciju, žalio se da je „njegova duša probudila njegove vatre, njegovih dvadeset pet godina bez mladosti, njegov žar bez snage“.

Ta „stara klica“, to „crno dno koje treba zadovoljiti“, a koje je on osećao u sebi, moralo je da nađe neki odušak i on ga je našao u slikanju. Da li je malarična groznica koja ga je obuzela 1820. i polako ga uništavala dovoljno objašnjenje za tu „užasnu himnu sastavljenu u čast fatalnosti i neizlečkivog bola“, kako je Bodler definisao njegovo delo? Da li je groznica dovoljna da objasni neku vrstu kanibalizma koji boji krvlju mračne crteže? Ili ćemo u tome videti i uticaj vladajućeg ukusa, okrenutih studija fizičkih mučenja kod Žerikoa, slikara ludaka i leševa?

„Sva ova žestoka dela su rezultat istrošene krvi“, izjavio je Daržanti. „Nemam ni trunke ljubavi… Znam samo prazne snove koji me uznemiravaju i ne zadovoljavaju ama baš ništa“: eto bolne tajne koju je Bodler osećao u melanholičnim slikama, projekciji jednog mračnog učaurenog unutrašnjeg sveta. Mračna inspiracija, neutažena želja pretopiće se, kao u srodnom slučaju Svinberna, u neki izražajni hiperdionizizam, u vibrantnu nesigurnost znakova koji će podsećati gotovo na slikarski prevod muzike, na „prigušeni uzdah Vebera“, baš kao što su neki u Svinbernovim stihovima hteli da vide potencijalnu muziku. Jer želja za izrazom, kako kod pesnika tako i kod slikara, kao da se grčevito okreće prema nekom drugom svetu; polazeći iz mraka, ona se gubi u mraku. „Neistraženi predeli tuge“. „Čudne fanfare…“. Nije slučajno Delakroa postao pravi kult za Morisa Baresa. „Krv, uživanja, smrt“ – to bi mogao biti epigraf i za njegovo delo.

Mučene i bolesne žene, lepa zarobljenica koja je naga vezana za konja u Massacre de Scio, lepe konkubine masakrirane na posmrtnom odru Sardanapala kao u jednoj od orgija koje je – ali bez ikakvog traga umetnosti – opisao de Sad (na skici kod Delakroaa odsečena je glava robinji zdesna, onoj koja na definitivnoj slici pada pod udarcem noža); silovana i ubijena žena, opružena na stepeništu u neurednom položaju, a druga, plava patricijka, izopačena i istrošena naginje se nad modro lice mrtve majke u Prise de Constantinople; udavljena Ofelija čija će slika progoniti Delakroaa celog života; Margaretina senka koja se prikazuje Faustu (jedan demon drži za kosu bledu osuđenicu bestidno otkrivenih grudi); Anđelika i Andromeda lancima vezane za stenu, Olind i Sofronija vezani za lomaču, Indijka koju tigar grabi kandžom, ugrabljena Rebeka, druga mlada žena koju odvlače pirati u primitivnom čamcu, natečena lepota ženskog leša u Apollon triomphat… čitav jedan mračni harem okrutnih sablasti koje u pogrebnoj povorci defiluju na slikama Delakroaa. Ali Medeja, obuzeta svojom podmuklom osvetom, pokretom lavice steže dvoje dece uz mermerne grudi: u ruci ima nož; senka joj se spustila na lice kao maska. I krvavi leš lepog efeba Svetog Sebastijana, iz koga nežni prsti jedne žene izvlače strelu; i leš drugog mladog mučenika, Svetog Stefana, kome takođe jedna žena briše krv sa rana; i izmrcvareno telo mladog Foskarija nad kojim plaču majka i nevesta; i biskup od Liježa masakriran na jednoj orgiji… I, najzad, tavanica pariske palate Burbon, gde slikareva bolna koncepcija kao da obuhvata celu istoriju čovečanstva, i neka vrsta filozofije na Sadov način potvrđuje neizmenljivu okrutnost prirode, probija se kroz epizode Plinija koga ubija Vezuv, Arhimeda koga probada vojnik neznalica, Seneke koji se ubija po volji tiranina, Svetog Jovana Krstitelja kome je skinuta glava zbog hira jedne žene, Izraelita-izbeglica i robova u Vaviloniji, Italije pregažene okrutnim Atilinim hordama. Ceo kosmos je patnja i bol, kao u Svinbernovoj Anactoria: ne samo da se ljudska tela propinju u nasilnom činu ili izvijaju u grču, ili padaju iznemogla u agoniji, a mesa drhte u krajnjem naponu živaca ili miruju samrtno bleda; životinje i biljke kao da vibriraju od iste bolne drhtavice, a nebo kao da je natopljeno nekom čudnom limfom koja liči na žuč i gnoj i nadvija se, puno čadi, nad malarične bare, nad nemilorsrdno more.

Delakroa, jezereo krvi obuzeto zlim anđelima,
Zasenjeno uvek zelenom šumom jela,
Oh, pod bolnim nebom, fanfare čudne
Prolaze, kao neki prigušen Veberov uzdah.

Stihovi koji nas od Delakroaovih slika vode prema čudnoj kući Ašer, s onom mrtvačkom barom nad kojom se nadvila fatalna atmosfera, s onim manijakom koji se zabavlja jezivim improvizacijama, među kojima je i „izvesna jedinstvena parafraza – perverzija koja podseća na već veoma čudnu ariju Veberovog poslednjeg valcera“. Bodler je u svom duhu uspostavio kontakt između Delakroaa i Poa. Godine 1856. one je Delakroau, poslao jednu kopiju svoje verzije Histories extraordinaires koji je to u svom dnevniku ovako prokomentarisao:

Bodler kaže u predgovoru „da ja budim u slikarstvu ono idealno osećanje tako jedinstveno i tako prijatno u grozori“. U pravu je…

Izvor: Mario Prac, „Agonija romantizma“, prevela Cvijeta Jakšić, Nolit, Beograd 1974.

Slika: Teodor Žeriko, „Portret Ežena Delakroaa“, 1819.

Margerit Jursenar: „Neznani čovek“ (odlomak)

napoleonicrevival: “Agnolo Bronzino, Portrait of a Man Holding a Statuette, ca. 1540–’55 ”

U nastavku sledi odlomak iz pripovetke „Neznani čovek“ Margerit Jursenar koja je, zapravo, drugi deo knjige Kao voda koja teče. Pisana u 20. veku, pripovetka govori o Natanaelu, mladom muškarcu iz 17. veka koji, u jednom periodu svog života, boravi u Amsterdamu, u kući bogatog građanina gde prisustvuje jednom koncertu kamerne muzike koji će ga, neprimetno, ali zapravo trajno, obeležiti.

U pitanju je odlična predstava doživljaja muzike. Doživljaj je predočen kao apstraktan, koliko je apstraktna i muzika sama, ali poetski je snažno opisan. Priča odlično inkorporira u sebe, s obzirom na doba u koje je smeštena, baroknu raspolućenost između harmonije i nesklada, muzike sfera i kakofonije ovoga sveta, lepote umetnosti i nesklada između nje i ljudske nesreće. Sličan odlomak o muzici je i u romanu Aleksis.

*

Natanael je sada imao utisak da mu se više sviđaju čisti zvuci, koji nisu, da tako kažemo, pretrpeli inkarnaciju u ljudskom grlu. Uzdizali su se, zatim objedinjavali da bi još više uzvinuli, poigravali kao plamičci neke vatre, ali sa predivnom svežinom. Grlili su se i ljubili kao ljubavnici, ali je to poređenje nosilo u sebi i suviše plotskog. Mogli su izazvati pomisao na zmije – ako zmije mogu ne biti opasne; na pavitinu ili ladolež – ako njihovo fino preplitanje može biti lišeno krhkosti. Ipak su bili tanani; nepažljivo zalupljena vrata bila su dovoljna da ih skrše. Kako su se nizala pitanja i odgovori između violine i violončela, između viole i klavsena, sve se više uobličavala slika zlatnih kuglica koje se kotrljaju preko stepenika od mramora ili mlazeva vode koji šikljaju iz školjki fontana u nekom od vrtova kakve je gospodin Van Hercog viđao, kako mu je pričao, u Italiji i Francuskoj. Dostizan je takav stepen savršenstva kakav se u životu nikada ne može dostići, ali to ni sa čim uporedivo spokojstvo ipak je bilo podložno promeni i oblikovano od uzastopnih predaha i uzleta; ista čudesna saglasja su se preinačavala; iščekivalo se da se ponovo oglase, ustreptala srca, kao da je bila posredi dugo očekivana radost; svaka vas je varijacija vodila, poput milovanja, iz jednog uživanja u drugo, neosetno drukčije; snaga se pojačavala ili smanjivala, ili se sve menjalo, kao prelivi boja na nebu. Sama činjenica da je ta sreća bila omeđena vremenom nametala je pomisao da ni ovde nije bila reč o čistom savršenstvu, čije je stanište, kako kažu i za Boga, u nekoj drugoj sferi, već o nizu obmana čula sluha, kao što se drugde javljaju fatamorgane čula vida.

A tada bi nečiji kašalj narušio taj veliki spokoj, i to je bilo dovoljno da vas podseti da se čudo može zbiti samo na povlašćenom mestu, brižljivo zaštićenom od buke. Napolju su dvokolice produžavale da škripe; neki zlostavljani magarac je njakao; životinje na klanici mukale su ili hroptale u agoniji; deca bez dovoljno hrane i nege vrištala su u svojim kolevkama. Posvuda su ljudi, kao nekada onaj melez, umiralai sa psovkom na usnama orošenim krvlju. Na mramornom bolničkom stolu pacijenti su urlali. Na hiljadu milja, možda, na istoku i zapadu, tutnjale su bitke. Činilo se skarednim da ta sveobuhvatna grmljavina bola, koja bi nas ubila ako bi u bilo kom trenutku čitava prodrla u nas, može da postoji istovremeno s tim tanušnim mlazom uživanja.

Izvor: Margerit Jursenar, Neznani čovek, prevela Jovana Barić-Jeremić, Nolit, Beograd, 1990.

Slike: Anjolo Broncino, Portret mladića sa skulpturom, 1550.

Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež.

*

Tokom poznih osamdesetih godina XV veka, dok je radio na konjaničkoj statui Frančeska Sforce, Leonardo se prvi put upustio u istraživanje proporcija ljudskog tela, anatomije i fiziologije. Tako je aprila 1489. započeo rad na knjizi O ljudskoj figuri. Za potrebe ove knjige, koja naravno nikada nije završena, Leonardo je pomno radio studije tela dvojice mladića. Posle više meseci proučavanja njihovih tela, gotovo istovremeno kada proučava tela Lodovikovih konja, dolazi do sistematičnog pregleda ljudskih proporcija. Potom je počeo da proučava i proporcije ljudskog tela u sedećem i u klečećem položaju. Dobijene rezultate antropometrijskih studija uporedio je sa jedinom sačuvanom antičkom teorijom proporcija Vitruvijevog čoveka. Vitruvije, osrednje uspešni arhitekta i inžinjer iz doba Rimskog carstva, napisao je traktat o arhitekturi, koji je u III knjizi sadržao potpune mere ljudskog tela. To je Leonarda naveo da zaključi da se čovek raširenih nogu i ispruženih ruku uklapa u kvadrat i krug, savršene geometrijske figure. A, u skladu sa Vitruvijem, ako se figure prikazuju unutar kruga i kvadrata (homo ad circulum i homo ad quadratum), onda se pupak, centar ljudskog tela, poklapa sa centrom kružnice i kvadrata. Vitruvijeve mere su se vrlo slobodno interpretirale i često prikazivale u renesansi. Najpoznatija interpretacija je Leonardov crtež; a svakako najskandaloznija je drvorez Ćezara Ćezarina iz Milana, koji prikazuje ne samo upadljivu erekciju, već ima i ogromne šake i izdužena stopala. Poput mnogih drugih autora, Ćezarino je geometriju Vitruvijevog opisa shvatio kao svaki srednjevekovni neimar, pa je kvadrat upisao u krug, te je figura morala da bude znatno izdužena da bi se uklopila u tu geometrijsku konstrukciju – otud izdužene ruke i noge. Leonardo je, na temelju sopstvenih empirijskih otkrića korigovao Vitruvijeve mere. Zato stopala i šake na njegovom crtežu imaju odgovarajuće proporcije. Sada se samo centar kruga homo ad circulum podudara sa pupkom, a centar kvadrata, u kome se nalazi homo ad quadratum, lociran je nešto niže.

Preciznošću sopstvenih mera Leonardo je uspeo da prevaziđe antički kanon i da stvori crtež koji danas prihvatamo kao jedinu validnu predstavu Vitruvijevog otkrića.

Izvor: Frank Celner, Leonardo, preveo Nikola Gradić, Taschen-IPS, Beograd, 2002.

Crtež: Leonardo da Vinči, Vitruvijev čovek, 1490. Predstava proporcija muškarca bazirana prema delu rimskog arhitekte Vitruvija.