MOJA POEZIJA
Sa velikim nepoverenjem gledam na svoja pesnička ostvarenja. Sa velikim nepoverenjem ta dela slušam. Nisam mogao da shvatim da poezija postoji mada je ubijen čovek. Ubijen je onaj koji je dozvao u život poeziju, ugovoreni jezik koji treba da izražava ono što se ne da izraziti. Pravi pokretač, uzrok moga stvaranja bila je mržnja prema poeziji. Bunio sam se zbog toga što je preživela, što postoji i nakon „kraja sveta“. Ravnodušna. Božanstvena. Neprikosnovena u svojim zakonima, propisima, poetikama. Podozrivo gledam na ta ostvarenja. Sastavio sam ih iz preostataka reči koje su pretrajale, iz nezanimljivih slika, iz velikog smetlišta, iz velikog groblja.
Izgledalo mi je da sam prvi čovek koji je rekao: „dobar dan“, „voda“, „sunce izlazi“. Stvarao sam poeziju za preplašene i oslepljene. Učili smo da govorimo iz početka. Oni i ja.
Samo čovek očajan ili nihilista može opisivati pomoću biranih slika „lepotu“ dok pred našim očima umire istina.
Samo čovek očajan ili rezigniran opisuje cvetove višnje, pun mesec, paune u vrtu; silazi još jednom u hladni pakao estetike.
Ja sam vikao ili ćutao ne misleći o estetici.
Takav je izvor moje poezije i poetike.
Krik se ne mora učiti. A ćutanje dolazi posle krika kao smrt posle jurnjave života.
LAMENT
Vama se obraćam sveštenici
učitelji sudije umetnici
obućari lekari referenti
i tebi moj oče
Saslušajte me
Nisam mlad
neka vas vitkost moga tela
ne zavarava
ni nežna belina vrata
ni vedrina otvorenog čela
ni malje nad slatkom usnom
ni smeh anđeoski
ni korak gipki
Nisam mlad
neka vas moja nevinost
ne uzbuđuje
ni moja čistota
ni moja slabost
krhkost i jednostavnost
dvadeset mi je godina
ja sam ubica
ja sam oruđe
slepo kao mač
u ruci dželata
ubio sam čoveka
i crvenim prstima
milovao bele grudi žena
Unakažen nisam video
ni nebo ni ružu
pticu gnezdo drvo
svetog Franju
Ahila i Hektora
Punih šest godina
iz nozdrva je izbijalo isparenje krvi
ne verujem u pretvaranje vode u vino
ne verujem u oproštaj greha
ne verujem u vaskrsenje tela.
KAKO JE DOBRO
Kako je dobro Mogu da skupljam
jagode u šumi
mislio sam
nema šume i jagoda
Kako je dobro Mogu da ležim
u senci drveta
mislio sam drveće
ne daje više hlada
Kako je dobro S tobom sam
kako mi srce bije
mislio sam čovek
nema srca
USPOMENA PRVA
Ona spava pored njega
sve slabija
sve starija
bez oslonca u sebi
bez oslonca spolja
otkrivena cela
puna ožiljaka od uživanja
puna ožiljaka od rana
od ljubavi od dece
Gledajući je
on se seća detinjstva:
suseda što je hvatao pacove
u železnu klopku
dolazio je
s čeličnim šiljkom
i probijao pacove
ubod po ubod
pri izlazećem suncu
USPOMENA DRUGA
Jesen
Stajala je u prozoru
hladna modra oka
ruku pokrivenih
pegama od žuči
crvenih noktiju
Tvoj beli šeširić
koji ti je zbacio vetar
leti
kotrlja se stazom
između trnjina
ti trčiš za njim
smeješ se i cičiš
ti stalno trčiš
ja te hvatam u zagrljaj
U ŽURBI
Čitao je knjigu
bila je nedelja popodne
u malo poznatom gradu
u centralnoj Evropi
na drugoj polukugli
sada mračnoj
dvoje ljudi čekalo je
smrtnu presudu
negde daleko tutnjao je voz
u sobi je bilo vidno
moglo je da bude trinaest časova
osetio je
da mora da odluči
da mora nešto da učini
odmah
jer čekao je već dvadeset godina
znao je da mora da izabere
da je to poslednji trenutak
hteo je da se pokrene
ali nije mogao da se seti
o čemu se radi
zaboravljao je sve dublje
drugi ljudi se se kretali živo pored njega
rađali se i umirali u žurbi
ZA SRCE
Video sam
specijalistu kuvara
zavukao bi ruku
u njušku
i kroz dušnik
ugurao je u unutrašnjost
ovce
i tamo živo
hvatao srce
stiskao prste
na srcu
čupao srce
jednim trzajem
da
to je bio specijalista
KO JE PESNIK
pesnik je onaj koji pesme piše
i onaj koji pesme ne piše
pesnik je onaj koji kida okove
i onaj koji okove na sebe nameće
pesnik je onaj koji veruje
i onaj koji ne može da poveruje
pesnik je onaj koji je lagao
i onaj koga su slagali
pesnik je onaj koji je jeo iz ruke
i onaj koji je odsecao ruke
pesnik je onaj koji odlazi
i onaj koji ne može da ode
NACRT ZA SAVREMENU LJUBAVNU PESMU
A belinu je ipak
najbolje opisati sivilom
pticu kamenom
suncokrete
u decembru
ranije ljubavne pesme
bili su opisi tela
opisivali su ovo ili ono
na primer trepavice
a crvenilo je ipak
potrebno opisivati
sivilom sunce kišom
bulke u novembru
usta noću
najplastičniji
opis hleba je
opis gladi
ima u njemu
vlažna šupljikava sredina
topla utroba
suncokreti u noći
grudi trbuh butine Kibeline
izvorski
proziran opis
vode
jeste opis žeđi
pepela
pustinje
izaziva fatamorganu
oblaci i drveće ulaze
u ogledalo vode
Nedostatak glad
neprisutnost
tela
jeste opis ljubavi
to je savremena ljubavna pesma
SMEH
Kavez je bio tako dugo zatvoren
da se u njemu izlegla ptica
ptica je tako dugo ćutala
da se kavez otvorio
rđajući u tišini
tišina je tako dugo trajala
da se iza crnih šipki
razlegao smeh
Preveo sa poljskog Petar Vujučić
TADEUŠ RUŽEVIČ
Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je istoriju umetnosti na univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: Nemir, 1947, Crvena rukavica, 1948, Pet poema, 1950, Vreme koje ide, 1951, Pesme i slike, 1952, Ravnica, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle duže pauze objavio je knjigu pesama Traumatska priča, 1979. Kod nas mu je Nolit objavio izabranu poeziju pod naslovom Nemir, u prevodu Petra Vujičića, 1970. godine.
Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada
Slike: Miguel Laino
A . A . A 