Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Petar Vujičić

ZBIGNJEV HERBERT: „PETRU VUJIČIĆU“

U biti nema se za čim žaliti
znaš to dobro Petre
ne govorim to Tebi nego kroz Tebe drugima

kroz pola vijeka znao si bolje moje misli
nego ja sam
prevodio si ih strpljivo

u Čika Ljubinoj ulici
u bijelom Gradu
na rijeci koja ponovo krvari

razgovarali smo dugo
preko Alpa, Karpata, Dolomita

a sada u starosti
stvaram kseniju
i to je ksenija za tebe

slušao sam starca koji je recitovao Homera
poznavao sam ljude prognane kao Dante
u pozorištu sam gledao sve Shakespeareove komade
pošlo mi je za rukom
može se reći rođen pod sretnom zvijezdom

objasni to drugima
imao sam divan život

patio sam

Preveo: Kenan Efendić

Ova pojedinačna objava deo je ciklusa Poljska poezija ponedeljkom poslepodne. Skup objava pod ovim nazivom započet je pre četri godine, leta 2014. Do sada je u ovom časopisu objavljeno mnoštvo poljskih pesnika koje su prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Fragment je samo deo celine ali bez njega, ipak, nema celine. To je, u kratkim crtama, najbolji opis prevodioca. Tako je i sa ovom objavom. Ona je fragment veće celine ali bez tog fragmenta celina je neodrživa. Petar Vujičić, naš značajan prevodilac, zaslužuje posebnu objavu.

Kada sam pronašla pesmu Zbignjeva Herberta upućenu našem prevodiocu odlučila sam da ju objavim, ali ne u okviru pomenutog ciklusa jer Vujičić nije bio poljski pesnik a Herberta sam već objavljivala. Kasnije sam se predomislila. Da nema prevodioca ne bi bilo ni poljske poezije na ovom mestu.

Neverovatno kako je jedna ogromna količina pesničkog i umetničkog potencijala bila prisutna u zemlji koja je imala složenu i tragičnu istoriju tokom 20. veka. Ova naconalna poezija naročito dobro reflektuje to stanje. Druga fantastična nacionalna poezija 20. veka je grčka poezija. I nju bi valjalo istražiti.

Ogledalo na fotografiji je refleks i odnos. Ono je metafora recepcije srpske i poljske poezije. Ono što je u ogledalu – neko unutrašnje dvorište, socijalne stambene zgrade, neobični prozori – jeste ono što su, verujem, sa svojih prozora u tmurnim i teškim vremenima i akteri naše priče posmatrali.

Dva su izdanja koja preporučujem kada je u pitanju poljska poezija koju je preveo Petar Vujičić: Savremena poljska poezija, Nolit, Beograd, 1964. i Savremena poljska poezija (dopunjeno i prošireno izdanje), BIGZ, Beograd, 1985. Inače, on nije prevodio samo poeziju. Kada na Cobissu ukucate njegovo ime izaći će lista od deset strana sa delima koja je preveo ili u čijem izdavanju je učestvovao.

Izvor pesme: Sic!  |  Fotografija: Herbert List

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Mječislav Jastrun

LETNJA NOĆ

Kratka letnja noć s tobom.
Munja. Kako su časovi leteli u kasu!
Nad tvojom zaspalom glavom
Prozor otvoren na vrt divlji i zvezde.

Moje oči su bdele nad zaspalom do zore.

Sve jače ti si sjajila u mraku,
Od nogu do kose ljubičasta kao na dnu vira,
Sve dok osvit nije pobelio
Gluhi prozor svetlošću, pesmom ptica
Bijući u okna granama iz vrta.

I prošla je kratka letnja noć, ljubav i mladost.

USPAVANA

Ti spavaš već davno i ne znaš da se kazaljka sata
Pomakla do blizu tri posle ponoći na osvetljenoj ploči,
Tvoja kosa leži rasuta na jastuku kao da si umrla –
I ništa ne znaš o onome što se dešava unutar okeana
Mada ka tvojoj nepokretnoj glavi
Plove genezijska stvorenja koja nisu znala za strah pred potopom,
Mada se milijarde punktova pale na zemljinoj kugli,
Mada tišina u bolničkim hodnicima
Zagleda svojim mrtvim pogledom u metalne brave
I u starom samostanu na vlažnom zidu gubi boju freska Fra Anđelika,
Mada voda iz gorskih izvora koncertira u cevima
I u kući, u koju su stigli gosti, cvet paprati pale električne lampe,
Mada se majka nadnosi nad umirućim detetom,
Mada besani ne može da zaustavi krvotok uspomena,
Mada…

I bila bi nepodnošljiva grozota te istovremenosti
da nije činjenice da drhtaji i talasi što se sukobljavaju u tvojoj glavi
Ne bacaju na ekran tvojih snova dosta izrazite slike
I ne pretvaraju se u zvuk
I jedva su nagoveštaj tišine što predoseća glasove i nagoveštaj slike neizrazitih boja
I mada se trude da se zadrže u tebi, za tebe ih nema.

ONA ŠTO ŽIVI U MENI

Samo u mome unutrašnjem prostoru, prostranom do neshvatljivosti,
Ne okreće glavu, ne obara pogled kada u nju gledam
Kažu da ne postoji. Kako u to da poverujem,
Ako u meni obavlja svoje obične pokrete, baca poglede ispod oka.
Samo ne govori. Onemela je, nekad tako razgovorljiva.
Niko ne može poreći da je to takođe forma postojanja,
Sigurno produbljena, sigurno žalosna. Ali ako se
Sni kakvom bogu, bez obzira da li je verovala ili nije verovala?
Ona je riba moga okeana. Spava na dnu.
U snu se budi, preuzima oblik dostupan meni samo,
Da bi pomutila moj san dalekom brazdom
I zadržala moje oči skrivene pod kapcima
U blesku umrlih zenica.

DAN STVARANJA

Učini prvi korak u pustinji,
taman kao molitva pred ništavilom.

Potraži zrno ognja u kamenu.
Izvedi iz ukočene materije
Živi sok vinograda.

Ribama, mesecima ponora,
Naredi da iplove na sunce.
Probudi ptice i usnule životinje
U kolevkama stenovitih gora.

Osvetli sto u mraku, na njemu
Voće,
Vrč čiste vode.

ŽIVOTI

Mogao sam imati drugi udeo u životu planete.

Mogao sam biti u slepoći dana i noći
Jedan od nemih i puzećih,
Mogao sam iz trbuha sukati tanku nit,
Tonuti u san u ćeliji od voska i blata.

A postigao sam samo to da patim
Više od svih drugih stvorenja na zemlji.
Plod proždire moja usta, svetlosti – oči.

Glavonožac – svaljujem svoju nakaznu glavu
Na rebra uzdizana kratkim disanjem.
U snu posećujem ponor srodnosti.
Nema me u meni.

O PESNIKU

Mječislav Jastrun (1903-1983), veliki poštovalac narodnih tradicija, naročito epohe romantizma, poštovalac i prevodilac Rilkea i Helderlina, Jastrun piše refleksivno-filozofsku poeziju, punu fine odmerenoti, u majstorski vajanim stihovima i strofama.

Pre rata Jastrunova poezija odisala je izvesnim melanholičnim tonovima, bila je bliska neosimbolizmu. Život je za njega predstavljao nepodnošljivu smesu komplikovanih odnosa i pesnik je više voleo da uverava samoga sebe u nestvarnost spoljnjeg sveta nego da mu se pokorava. Zato je svet njegove predratne poezije u stalno zamagljenim konturama, granica između stvarnosti i mašte vrlo je neodređena.

Kompletan prelom u njegovoj lirici  donela je okupacija. Stihovi napisani u tom razdoblju objavljeni su u zbirkama Vreme budnosti i Ljudska stvar. Nijeu njima bilo reči o patnjama i strahotama okupacije. Ropstvo i besmisao uništenja pesnik prima kao zlo koje se strahotno nadnelo nad čovekom, a glavna pesnikova briga je da sačuva ono što je najveće u čoveku, „ljudska stvar“. Centralno Jastrunovo delo iz tog ciklusa je poema San zimske noći (1941), koja se ubraja u najznačajnija ostvarenja poljske poezije.

Nakon plaćanja duga zahtevima dogmatske estetike, Jastrun se vratio svojim pesničkim temama, na neki način je povezao svoje novije stvaranje sa tokovima Sna zimske noći. U njegovu poeziju vratila se refleksivnost, produbljena bogatim životnim iskustvom, fina ironija, harmonija između pesničkog htenja i mogućnosti ostvarenja. Ni za trenutak ne zaboravljajući kakav je komplikovan položaj čoveka u današnjem svetu, pitajući se ponekad kao i veliki majstor renesanse: „Zašto se toliko trudiš, Leonardo?“, Jastrun stalnim usavršavanjem i bogaćenjem svoje lirike daje svoj doprinos kulturi, svestan da je to najviša mera koju jedan pesnik može dati.

Sem poezije Jastrun piše umetničku esejistiku, a poznate su i van granica Poljske njegove velike monografije o najvećim poljskim pesnicima prošlosti, Kohanovskom, Mickjeviču i Slovackom.

O SLIKARU

Francuski slikar Žerar Šloser rođen je 1931. godine. Živi i radi u Parizu. Njegova dela su svojevrstan pop art, ali na francuski način. Realistična, neobičnih kadrova, zumirana, preciznih kontura, njegova platna podsećaju na scene herc romana koje čita ili o kojima fantazira Hamber Hambert, junak Nabokovljevog romana „Lolita“. Nešto nisko prepliće se sa vrhunskim stilom.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Gérard Schlosser

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Adam Važik

felixinclusis: “kiraablue: by Lucas Weinachter ”

POEMA ZA ODRASLE

1
Kad sam greškom uskočio u drugi autobus,
ljudi su sedeli kao i obično, vraćali se s rada.
Autobus je jurio ulicom nepoznatom.
Ulico Svjentokšiska, nisi više Svjentokšiska,
gde su tvoje antikvarnice, knjižare, đaci?
Gde ste, umrli?
Uspomena na vas se gubi.

Tada autobus stade
na raskopanom trgu.
Stari hrabat četvorospratne kuće
čekao je na odluku sudbine.

Izašao sam na trgu
u radničkoj četvrti
gde se sivi zidovi srebre od uspomena.
Ljudi su žurili kućama.
Nisam smeo da ih upitam gde sam.
Zar nisam ovuda u detinjstvu išao u apoteku?

Vratio sam se kući
kao čovek koji je pošao po lek
i vratio se posle dvadeset godina.
Žena me pita gde si bio.
Ćutao sam oznojen kao miš.

2
Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

Stojim kao stub bez misli
na trgu, pri kandelabru,
hvalim, divim se, proklinjem
kobru, abrakadabru.

Spuštam se kao junak
pod stubove patetične,
šta će mi našarane kao za pogreb
Galuksove lutke dične?

Tu mladi idu na sladoled!
Ah, svi su vrlo mladi ovde,
sećaju se još samo ruševina,
devojka će skoro da rodi.

Što je uraslo u kamen, ostaće:
slava i škart pod ruku, eto;
ovde ćeš učiti slova,
budući varšavski poeto.

Voli to običnim redom,
ja sam druge voleo stene,
sive i istinski uzvišene
u kojima zvone uspomene.

Viju se trgovi kao kobre,
domovi puze ko mravi,
dajte mi stari kamičak
da se nađem u Varšavi.

3

Danas naše nebo nije prazno – Iz političkog govora

Bila je zora, slušao sam brujanje mlažnjaka,
skupoceno vrlo, a ipak moramo…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Ljudi tu hode ma kako, u cajgu,
i žene kod nas stare vrlo rano…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Za okeanom u magli se valja
apokalipsa, tu prolaznik kleči…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

Tu legion dece pušta golubove,
devojka vezuje plavetnu maramu…
Kad ne govorimo direktno o zemlji,
onda govorimo: nebo nije prazno.

4
Iz sela, gradova idu vagonima
da grade livnicu, da grad opčaraju,
iz zemlje da dignu novi Eldorado,
vojska pionirska, rulja nesabrana,
gacaju i zvižde blatnim ulicama:
velika seoba, grozna ambicija,
o vratu konopčić – krstić čenstohovski,
tri sprata psovki, jastučić od perja
i velika vutka, želja za ženama,
duša nesigurna, iz tla iščupana,
polurazbuđena i poluzatucana,
što rečima ćuti, a u pesmi peva,
izgurana naglo iz magle srednjovečja,
putujuća masa, Poljska nečovečna,
što urla od dosade u decembarskoj noći…

U kantama za đubre obešenim o uže
dečaci se ljuljaju ko mačke duž zida,
ženski hoteli, ti svetski samostani,
trešte od bluda,a zatim grofice
izbacuju teret – Visla tamo teče.

Velika seoba što fabrike gradi
nepoznata Poljskoj, no povesti znana,
hranjena taštinom praznih reči, koja
živi divlje uprkos prorocima –
u ugljenom čađu, u sporom mučilištu,
iz nje nam se kali sad radnička klasa.
Mnogo otpadaka. A zasada kaša.

5
Sanjar Furije svečano je obećao
da će morem teći limunada.
A zar ne teče?
Piju morsku vodu,
viču –
limunada!

Vraćaju se kući krišom
da povraćaju,
povraćaju.

6
Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Što više vredi čovek,
to je veća za njim bol.

Dotrčali su, vikali:
u socijalizmu
uganut prst ne boli.

Uganuše sebi prst.
Osetiše.
Posumnjaše.

MALA OPSESIJA

Neću da uđem u tu kavanu
ona tamo sedi
nepoznata
nafrizirana u uvojcima od srebrnog lima
s raširenim kolenima jakih nogu
mljaska jezikom
Kraj nje dva čoveka sa šarenim kravatama
i predosećanje smrti
Neću da uđem u tu kavanu
ali ću je sresti u tramvaju
u paklenoj stisci
u crnom svilenom šalu
kakav je to nedostatak identičnosti
kakav plemenit profil

HOTEL

Probudite me molim u pet i trideset
Odlazim ranim vozom
Prozor je odškrinut soba je pregrejana
treba zatvoriti kalorifer ali nema ključa
Pre nego što sam stigao do sobe sećam se skretao sam tri puta
stara žena u spavaćici davala mi je znak prstom
Jeste li nekad bili u Čorštinu
Podsećate me na nekog koga sam tamo upoznala
i koga odavno nema
Nema ključa za staričine reči
Nema ključa od kalorifera
U mraku vidim anonimne oči
Možda su to moje oči sigurno su moje
Prevrćem se na desnu stranu
Prevrćem se na levu stranu
Prevrćem se na treću stranu

ADAM VAŽIK

Prelom u poljskoj posleratnoj poeziji počeo se osećati već krajem 1955. godine. U Novoj kulturi tada je objavljena Poema za odrasle Adama Vžika. Nešto se dogodilo. Trebalo je protrljati oči, jer u Poljskoj se godinama nije mogla pročitati pesma sa ovakvim jeretičkim stihovima:

Dotrčali su, vikali:
komunista ne umire.
Još se nije dešavalo da čovek ne umre.
Samo uspomena ostaje.

Cela poema je pesnički traktat, ispovest, sagledanje istine, otvaranje očiju, politički manifest, samokritika, kritika, opomena, poziv u novi život. I sve to od Adama Važika, pesnika koji je bio poznat kao izrazito angažovani staljinista.

Pesničku karijeru Važik je otpočeo u krilu krakovske avangarde; uz Pšiboša i Bženkovskog, Važik je bio jedan od najboljih pesnika avangarde. Tridesetih godina posvetio se gotovo isključivo prozi. Ratne godine proveo je u SSSR-u i vratio se u zemlju sa Prvom poljskom armijom. Posle rata bio je jedan od najvećih zagovornika socrealizma u poljskoj literaturi. Pored mnoštva deklarativnih pesama posvećenih Staljinu i Partiji, bavio se u tim godinama političkom publicistikom, uređivao časopis, bio na odgovornim političkim funkcijama. Nakon oktobra 1956. sasvim se povukao iz političkog života i bavi se isključivo literaturom. Piše prozu i poeziju.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Lucas Weinachter

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Marija Pavlikovska-Jasnoževska

Image result for marija šević the return to nature

LJUBOMORA

Lavica snena i naga, kavez joj ne smeta,
Ležeć gleda u oči lavu, gospodaru sveta.
On prilazi, sav u muškoj grivi, oči mu gore,
a neka dama gleda – i plače. Iz ljubomore!

ŽENA-IKAR

Žena-Ikar leti duže jer je lakša, kao pramen.
Vazduh je uznosi, podupire joj rame.
Uzleće bez nade, nasmešena kao gejša –
nakon čega pada teško kao kamen.

VRLINE

Sve vrline drage Stvoritelju
pred mojim očima se gube, blede,
izgubila sam ih sve sem jedne:
volim te, moj Neprijatelju..

PRED CRKVOM

Nebo od čežnje bledi,
zlatno lišće u krug leti.
Mladost mi je bila kao gotika.
Sad kao da pred crkvom sedim..

TURSKI JORGOVAN

Rasuta minareta,
mnoštvo džamija, kupola,
u ljiljanovim jašmacima dremljive žene,
mirisi Stambola..
Trodnevni saraji
puni mekih jastuka
u kojima se ustajali vazduh podmuklo taji,
i kad ga vetri jesenji uznjišu,
viče glasnije no derviši kad viču!

MARIJA PAVLIKOVSKA-JASNOŽEVSKA

Već desetak godina traje novi talas oduševljenja za poeziju Marije Pavlikovske-Jasnoževske (1895-1945), „slovenske Sapfo“, kako je jednodušno naziva poljska kritika. Nijedna poljska pesnikinja nije tako jednodušno prihvaćena i, što je karakteristično, puno priznanje njene poezije došlo je tek posle njene smrti.

Pavlikovska-Jasnoževska počela je objavljivati između dva rata. Ono čime se njeno pevanje potpuno izdvaja na tlu poljske poezije između dva rata je izrazito ženska nota, potpuno nepoznata u istoriji poljske poezije. Nijedna poljska pesnikinja nije pre nje pevala o ljubavi, i to vrlo putenoj ljubavi, tako otvoreno, iskreno i sa takvom elegancijom. Sve vrline i mane njene poezije iz toga proizilaze. Ako se uzme u obzir da njenu poeziju karakteriše stvarno lepršav jezik, izrazito sažeta i kratka forma pesme, i da je pisala, celog života, samo o jednom, večno ženskom, ili o ljubavi prema muškarcu, prema „muškom“, biće nam jasno da je to moralo biti novost, jer pesnikinje davnijih vremena nisu mogle, zbog vladajućih običaja, otvoreno pevati o toj temi.

Daleki su joj bili svi materijalni, politički i filozofski problemi. Zato su rat, emigracija, misao o okupiranoj zemlji, o porobljenoj Varšavi, sećanja na drage, uneli u njenu poeziju notu očajanja, elegičnosti, čak i mističnog straha od onoga što u budućnosti predstoji njenom narodu. Teško obolela od raka, bezuspešno izlagana radijumskom zračenju, umrla je u bolnici u Londonu dva meseca nakon dana pobede.

Nikom nije jasno zašto je ova pesnikinja, rođena sestra Sapfe i Ane Ahmatove, tako dugo bila prognana iz poljske poezije. Zato je njen povratak slavniji i trijumfalniji.

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Marija Šević

Marija Pavlikovska-Jasnoževska: „Ruže za Sapfo“

I

Buda je objavljivao svoju muku bez nade,
Jezekilj i Jeremija gromove su sipali
Na ljudsku požudu, nalik na hijenu i vuka,
Veliki Sokrat je mislio, Pesnik iz Asira
Ratovao sa grlom iz koga je zevala smrt,
Dok si ti, bleda i ukrašena ametistom uvojaka,
Pevala, Plejadama, o ljubavi samo…

II

Kako si smela da pišeš o ružama
Dok je istorija gorela kao šuma na letnjoj žezi?
Danas u bibliotekama kustos skida prašinu sa ciklusa vekova,
A napolju – prolećno povratna –
Sapfo peva kao slavuj,
Kako joj srce kazuje.

III

Već tada, u Mitileni,
Kao i u celom Lezbosu,
Tuđa jasnim šumskim i primorskim bogovima,
Pala si, Ljubavi, pod teretom suza,
Jer si, kao i danas – bila slatko-gorka…

IV 

Sapfo sa maškom nad usnom,
Sapfo modrokosa,
Kad joj je Eros probio srce skroz,
Zagledana u Plejade što izlaze na nebu,
Nazvala ga je: GLUKUPIKROS…

Sapfo, smeđa, Sapfo dugooka,
Sitna i nenaočna, kao obični slavuji,
Zavolela je nekakvog Faona,
Mornara vanredne lepote,
Koji je, mada mlad,
Mrzeo liriku,
A naročito Sapfiske ode…

Kako si uboga bila, sestro, pred njim,
Ti, koja si obuzdala toliko demona,
Kako pokorna u njegovom zagrljaju!
Ah, jer šta bi bio slavuj bez svoje pesme,
Slavuj u očima gluhoga?

Šta bi bili jasmini, narovi
I ljubičice za lišene čula mirisa ili beznose?
Šta bi za spavača bila lepota mesečne noći
Protkane velom safira?
Sapfo!
Nadahnuta!
I dočekala si prezir zasluženi
Od nekakvog – Faona!

VI

Pesnikinja, samoubica,
Rasplevši uvojke ljubičaste,
Nad vodom stoji.

„Sapfo, šta to smeraš?“

„Hoću da prebacim na glavu more
Da niko ne bi video suze moje.“

Izvor: Savremena poljska poezija, odabrao i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Fransoa Buše, 1769. (detalji)

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Bronjislav Maj

Svet, ceo i nedeljiv, počinje na krajevima
mojih ruku. Vidim ga stojeći u prozoru: zelene tornjeve
Skalke i Vavela, kupolu Svete Ane, dalje tamnomodra
brda, jer tako šuma izgleda pred veče, iza njih su
druge doline prekrivene gradovima, i još novi gradovi:
iznad reka, na prostranim ravnicama što se spuštaju
prema moru, iza kojeg je drugo more, oštri mrki
vrhovi, klanci, putevi, domovi ljudi ne drugačiji od moga
doma. Disanje koje mi ispunjava usta, pluća, krv, samo je
delić – moj samo za trenutak – celokupnog vazduha
što okružuje svet: nedeljiv. Vidim ga – znam da je
odmah tu, nadomak ispružene ruke, toplina daha.
Ostalo je samo količina kilometara, krhkost pogleda – nebitno
u razmerima duha i srca. I tu odmah
kraj mene, na nekoliko ulica dalje, na velikom
trgu punom ljudi, moj brat puca
u moga oca, tu, nadomak ruke.
I tako: ne s treskom nego s cviljenjem, jeste.

 

Najzad ne da se o tome ćutati, moram da kažem
zašto ćutim: o bedi i cinizmu, o smrti
dvolično prirodnoj i koja čuva sve privide
života, o beznađu i poniženju.

Ćutim jer nikad neću biti jedan od onih
što su od toga načinili za sebe temu, kravu muzaru,
zlatni rog izobilja – virtuozi očajanja i sinovljeg bola,
majstori aluzija i histeričnih žalopojki.
Od toga žive: licitirajući patnju, papirnom pobunom
dižući prašinu u bibliotekama na plaćenim večerinkama.
Od toga žive: lažući mladim čistim srcima koja krvare
na njihovu viku moduliranu tako vešto da se u njoj čuje
ono što se želi čuti: otadžbina, otadžbina, otadžbina…
Neću da budem jedan od njih. Ma imao uvek da budem
sam, sa žigom ravnodušnoga ili izdajice.
Nek me ne napušta pokornost i stid.
Nek me ne napuštaju poštovanje i briga. Prezir
prema budalama i pamćenje nepravde ispunjavaju me
ćutanjem.

 

Ovde posle celodnevnog idenja
putem kroz sredinu šume
znam o sebi već samo sve ono
što moram da znam – osećam
kako je visoko nad mojom glavom
zviznula ptica nepoznatog imena
osećam polako rastući dobri zamor
poznatu hrapavost farmerki i džempera
osećam hladne struje vetra
na licu u kosi
i svako tako jako vlakno
svoga tela
osećam zasebno
kao zasebno
čak nepravedno radosno
ispunjenje

 

Neki moj brat – tako sličan meni
– jer je isto tako različit
od goluba, oblaka, javora. Ništa
o njoj ne zna sada, pije vodu
kraj saturatora. Odlazi lako
i sigurno, kao da je tako imao da ide
već zanavek. Gleda oko sebe tako kao da je
nema u očima. Ne vidi je,
ne zna za smrt. A u svakom slučaju
– ne sada. Ne znajući – on je
besmrtan, kao golub
oblak i javor, njihov
brat. Nestaje za uglom
i ja ne znam ko je od nas
u pravu i kome će s tim biti
bolje, jer osim tog znanja
tako malo nas
izdvaja
i vezuje.

 

Napolju kiša, čaša čaja na stolu,
lampa – tako te, možda naivno, vidim
za pet, za dvadeset, za sto dvadeset pet
godina, dok čitaš ovu pesmu, dok misliš o meni, čoveku
od pre dvadeset ili sto dvadeset godina – kako sam
živeo? Ja i moje doba: beznadno umorni ljudi,
nekoliko datuma, mesta poraza, imena: formula koje smo tada
ponavljali, sa detinjastom nadom živih, gluplji od tebe
za mudrost koju je vreme dalo tebi: koji živiš
posle svega: posle nas, posle svih. – Tako malo
umem da saopštim, isto kao svi. Ali
živeo sam i neću da umrem ceo: da ostanem
za tebe svako, predmet statističkog
smilovanja ili prezira. Ono što je bilo samo,
samo ja, jeste van istorije. Te ću reći o sebi
jedinim jezikom dostupnim obojici: o mirisu mokre
gradske prašine pred prozorom (pala je kiša), o stolu
što žulja laktove, o kucanju sata, o ukusu vrelog
čaja, o svetlosti lampe koja mi je vređala pogled
dok sam pisao ovu pesmu – opštim jezikom svih
pet čula,
besmrtnih.

BRONJISLAV MAJ

Bronjislav Maj, poljski pesnik, esejista, kritičar i prevodilac, rođen je 1953. godine u Lođu, a od 1972. živi u Krakovu, gde na Jagelonskom univerztetu predaje savremenu poljsku književnost.

Kao pesnik Maj je debitovao 1970. godine, objavljujući pesme, eseje i kritike po časopisima. Takođe se bavio pozorištem i jedan je od osnivača „Poziorišta KO“, u kojem je radio kao scenarista i glumac. Do sada je objavio više pesničkih zbirki: Takva sloboda, Zajednički vazduh, Porodični album, Propast svetog grada, Umor, Svetlost, Vremenske i druge razlike i tako dalje. Dobitnik je nekoliko značajnih nagrada za poeziju, između ostalih i one koju dodeljuje Fondacija „Košćelski“ u Ženevi. Osim toga, njegove pesme nalaze se u mnogim antologijama, a prevođen je i na više jezika; na srpski su njegove pesme prevodili Petar Vujičić i Biserka Rajčić.

Napomenimo i to da Maj pripada pesničkoj struji koju kritičari nazivaju „Nova privatnost“, a Česlav Miloš ga je smatrao njenim najznačajnijim pesnikom. On piše isključivo u slobodnom stihu, i to jezikom koji je jednostavan i čist, bez kolokvijalizama i patetike. Njegovo lirsko ja je melanholično i zamišljeno nad vlastitim životom i čovekovom sudbinom uopšte, ali razmišljanja koja iznosi poseduju određenu vrstu distance, objektivnosti, ironije i humora. Stoga ga neki kritičari smatraju „učenikom“ Šimborske i Mrožeka, mada za razliku od njih, Maj unosi i metafizičke momente u svoju poeziju, a na poseban način dotiče i religiozne teme.

Izvor: Prejaka reč | RTS Treći program

Slika: Sergey Nielsen

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julija Hartvig

KADA DAN

Koliko radosti u tome što dani postaju duži
mislila sam idući po zimskom limunski žutom suncu
U zimskoj belini samo se drveće ocrtavalo poput crne šare
Ispod snega još uvek nikakvih prolećnih šumova
U povratku na jarugu je već pala senka
prema tome pošla je nasipom iznad reke
gde je još uvek trijumfovalo sunce
svetlost je bila tako široka i uzvišena da joj se činilo kao da lebdi
vraćajući se uobičajeno dolinom srela bi ženu
koju je nedelju dana uzalud tražila
jer je tog popodneva konačno izašla
iz tmine svoje tajanstvene kuće na bregu skrivene među drvećem
u kojoj bih veoma volela da živim

ČEMU

Te bore na licu sunca
taj sedeći mesec sve zamagljeniji noću
i žrtva od lišća prinošena drvetima
koja još uvek muževno klate blede perjanice
blistava tela grabova prostreljena gromom crne vrbe
u bolesti poniženju i ubogaljenosti polomljenih grana
I ona uporna kiša koja nas uvek isto apelujući na nas opominje:
Predaj se, zbog čega se opireš neumitnom

KAD BI MAKAR

Sada je sve ispremetano
Bez mogućnosti stvaranja jasnog i čitljivog nazora
Dozvoljeni su nejasnost i odsustvo vrline
Te pesnik bludi i noću huče kao sova
Kad bi makar onu izmaglicu iznad livade uspeo kako valja da opiše

NA KOMERCIJALNOM TRGU

Pri vrhu potkresani platani oponašaju zid
trava na travnjaku podseća na plišani tepih
a sve podseća na skrovite sobe
na odaje u kojima se nastanio i svojski prisvojio čovek
Na klupama gospođe u šeširima
posedale kao po plišanim kanabeima
Ispod kineskog paviljona na estradi
prisećanje na orkestar koji je svirao popularne melodije
U dubini iza skvera oronula zgrada
s crvenom markizom iznad partera
i s natpisom „Salon de thé, Brasserie”
iza šanka umorni barmen
za stolovima par gostiju uz čašu piva
Ovde odavno niko ne pije čaj
Lokal je ogroman i prazan
Uskoro će ga vlasnik prodati
butiku za prodaju cipela

ORLOVO KOD LAJDENA

Belo avgustovsko nebo, beli belcijati oblaci.
Ta avgustovska belina je smirujuća kao veramon.
Posle šumnog talasa i ludovanja galebova
ispod besanog kapka odozgo nas posmatra nebo.
Miriše slan vazduh naduven od plača
i nekakva sitna figura ogrnuta maramom
podiže patetično ruke prema moru.
Ribe opijene mlekom magle idu prema mreži
i beli cvetovi meduza rascvetani u svitanje.
Moj pejzaž stoji mrtav kao posle pomorske bitke
a iznad talasa još uvek se diže miris baruta.
Taj pejzaž poklonio mi je Van de Velde
jednoga dana kada nijedan drugi ne bi bio verodostojniji.

Prevod: Biserka Rajčić

Izvor: Polja

Slika: Jarek Puczel

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Zonenberg

tumblr_msyttzzuch1qarjnpo1_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo3_1280tumblr_msyttzzuch1qarjnpo4_1280

BELEŽNICE S CRVENIM KORICAMA

U proleće leta gospodnjeg 1459. francuskim gradićem Lanž pronese se vest. Održaće se suđenje izvesnom trubaduru mlađem – Žanu de la Vitu. Upropastilo ga je prijateljstvo sa sotonom. I lakomisleno traćenje vremena s jednookim prosjakom iz gradića. Poezija i muzika. Ljubav sa svim ženama Lanža. Šuškalo se da je zahvaljujućicirografu postao lep i da je ovladao umećem sastavljanja stihova. Ništa čudno, jer ga je sam prokletnik fra Dijabolo tome učio. Uprkos okrutnim mučenjima, Žan nijedan zločin koji mu pripisivahu ne priznade, osobito ne – šurovanje sa đavolom. Proleće leta gospodnjeg 1459. izuzetno bejaše. Svuda mnogo sunca. Nebo je neprirodnim plavetnilom prosto ranjavalo. Da li je optuženi pokušavao da prizna ili napiše o onom što tada preživljavaše? Za svaki slučaj inkvizicija kazni umetnika odsecanjem jezika i ruku. Lepi trubadur više ne mogaše ni da peva ni da svira. Neprirodno plavo nebo. Svetovni sud, svestan njegove nevinosti – osudi ga na smrt, da bi skandal izbegao. Na dan pogubljenja sav Lanž izađe da nad đavolom trijumfuje. Takvoga dana svuda i uvek je sunčano.

MY FAVORITE. MY MASCOT

Čuvaj se mili Esekse,
Mudro brini o sebi. – Elizabeta I

Da li sam imala drugog izlaza
voleo si snažna osećanja
a tvoja prekrasna glavica kao da je bila stvorena za pogubljenje
buni se narod gladan koketerije
u takvim situacijama nežnost je na lošem glasu
oni sunčani dani kad nakit stiče moć
a od prijatelja jedva da ostaje šačica izdajnika

Međutim ništa se nije dogodilo
za trenutak si zaboravio da se s kraljicom ne možeš igrati
jer je otkrivanje zavera njeno omiljeno zanimanje
sve je kao što je nekada bilo
prsten s opalom koji si mi poklonio
nosim ga na onom istom prstu koji je dao znak za početak egzekucije
(koliko se sećam opal je trebalo da ti donosi sreću)
kao i obično plešem svoj jutarnji kontrdans
u podne lovim krupne zveri
uveče s prvom dvorskom damom nestajem u špaliru kiparisa

Aha! Otkad te nema
Magla kao da je belja i gušća
a moja krv plavlja
zahvaljujući tebi engleski mit je dobio na kvalitetu

I još jedno
nisi održao reč
tvoja mladost zbog koje sam ostavila duge prste lorda Dedlija
imam utisak da je izgubila sjaj poput bisera na mom vratu
obećavao si da ćeš sačuvati svoj mladalački izgled
znači opet nisi imao strpljenja?
dakle mladost je podjednako opasna kao i vlast
s tim što mladost ponekad greši
a vladari nikad ne greše

LEPTIR

Bio sam nekada mandarin
Učenjak zaljubljen u književnost
Slao sam u daleku zemlju suza listiće čaja i svoje pesme
Nikada nisam dobio odgovor
Znao sam za postojanje dobrih i zlih duhova
Poznavao sam njihove običaje i jezik
Takođe sam znao da postoji Neko, koga možeš nazvati Bogom
I jedan jedini Put kojim vredi ići
Kaligrafisao sam reči: zvezda i večnost
Da bih napisao njihovu najsavršeniju formu na to sam utrošio čitav život
Voleo sam mnogo puta premda sam istinski
Voleo jednom u životu
I bio sam bolestan u ljubavi i od ljubavi
Nikada nisam govorio o svom osećanju
Nekoliko puta bio sam neoprezan
Omalovažavajući bojazan i strah prebacio sam se na drugu stranu
Patio sam kao svaki koji brine o rečima:
Ništa nije važno u obličju Boga
U obličju Boga nema opravdavajućih okolnosti.

OVO JE TEK POČETAK

Ne znam zbog čega pišem
Čak ne znam ni na kom jeziku
Tobože su to lekcije iz detinjstva
Ali u njima se skriva nešto drugo
Nevidljivi likovi sa suncima na ramenima
Meseci pretvoreni u točak nekog vozila
Ptice kao vojnici naoružani svojim krilima
Nekakav lament umrle pred kapijom pakla
Nekakva molitva nevinog uoči egzekucije

Ne znam s koje strane sveta to dolazi
Ne znam kuda odlazi
Da li se vraća?
Reči me užasavaju
Tajna pred kojom padam na kolena
Ko će je shvatiti?

Ne znam zbog čega sam im verna
Prognana iz čoveka
Slušam o čemu govore predmeti
Te pesme koje se pišu s vetrom
Na pustom polju sklapam savez s kamenjem

Ne znam zbog čega me nazivaju pesnikom
To je samo poznavanje reči
Nešto što dolazi kada ti sve oduzmu
Gubitak čoveka i pobeda kosmosa
Sila koja će ostati i kad više ne bude ljudi

ČAS USHIĆENJA U POZADINI S HEJL-BOPOVOM KOMETOM

Najpre nauči da opet pitaš šta znači gledati uvis?
u plavom znaku pitanja ti si njegova najslađa tačka

i kako sve opaziti? narandžaste sandale sunca
dižu teret datuma rođenja da li sam i deo dana?

dan u kome ćeš prepoznati jorgovan povratiće ti slobodu
slobodu? ona je nešto prolazno kao i mi

grašak miriše a ovo? ovo su klupa i divlje ruže
na klupi piše: „In memory of Big Bob from Mary“

livada je ponekad umorna njeni udovi se osećaju slično kao ti
a šta dovozi travu? tvoja stopala dakle ne služe samo za bekstvo?

ona su poljupci za kamenje zar se ono ne nosi samo u grudima?
ono je osmeh vetra da bi se lakše zaboravljalo? da bi se lakše čeznulo

a tamo? drvored beli kamičci a ovde? blagost poverenje
zbog čega to tako zoveš? jer ne umem da lažem

POKRAJ PUTA

Dovoljni su sto dve stolice stolnjak malo svetlosti
i naglo srećeš predmet čežnje

nesvesno si čeznuo za njim oduvek od rođenja
nazivajući ga različito npr. izgubljeni raj

početak o kome si umeo da pišeš samo pesme
i zbog koga si voleo hiljade nepoznatih osoba

vraćajući se na polaznu tačku
adresirao si pisma ili izlazio tokom razgovora

i gubio
i zavoleo si gubljenje

da bi se izgubljeni još više udaljavao
i bio bliži

da bi čeznuo
i opet čeznuo

po ko zna koji put opraštati se s izgubljenom sudbinom
poslednji put miriti se s novom

i odjednom predmet čežnje je tako realan
kada bi na trenutak nestao prestao bi da postojiš

već znaš njegovo ime i zabavne navike
da diže nestašne telefone i voli tajne

da piše knjige mastilom boje južnog mora
jezikom koji niko ne zna uvek iste stihove:

svi putokazi vode ka jednom trenutku
jedna sumnja: što je tako obično
zabavno sigurno: ostalo je beznačajno

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA ZONENBERG

Eva Zonenberg, poljska pesnikinja, eseistkinja, pijanistkinja, performerka rođena je 1967. godine u Donjim Zombkovicama u Šleskoj. U Vroclavu je završila Muzičku akademiju, Odsek za klavir i magisterske studije iz oblasti muzičke estetike. U Krakovu je završila filozofiju i magisterske studije sa radom o Hildegardi iz Bingena, koja je bila filozof, kompozitor i mistik, kao i Književno-umetničke studije na Jagelonskom univerzitetu. Poeziju piše od ranog detinjstva i objavljuje je u časopisima od gimnazijskih dana. Bavila se uređivanjem časopisa „Studium“ i „Rita Baum“. U Krakovu je držala kurseve kreativnog pisanja a sada ih drži u Vroclavu. S obzirom na izuzetan smisao za jezik, veoma dobro vlada engleskim, nemačkim i francuskim. Objavila je trinaest knjiga poezije, proze i eseja. Prevođena je na petnaestak jezika, između ostalih i na srpski. Treći Trg je 2006. objavio izbor iz njene poezije naslovljen sa Imperija suze. Njena poezija se nalazi u nizu časopisa Srbije i Republike Srpske i u trima antologijama poljske poezije: Moj poljski pesnički XX vek, Rečnik mlade poljske poezije i Atlas evropske lirike. Dobitnik je niza domaćih i stranih nagrada.

Izvor: Eva Zonenberg, Neuračunljivi, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2016.

Slike: Tran Nguyen

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Vislava Šimborska

MUZEJ

Postoje tanjiri, ali nema apetita.
Postoje prsteni, ali nema uzajamnosti
već najmanje trista godina.

Postoji lepeza – gde je rumenilo?
Postoje mačevi – gde je gnev?
I lutnja ni da zvekne u sivom času.

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta.
Ubuđali čuvar slatko drema
obesivši brke nad vitrinom.

Metali, glina, ptičje pero
tiho trijumfuju u vremenu.
Kikoće se samo igla preostala od smešljivice iz Egipta.

Kruna je natčekala glavu.
Ruka je izgubila s rukavicom.
Desna cipela pobedila je nogu.

Što se mene tiče, živim, molim da mi se veruje.
Moja trka sa haljinom još uvek traje.
A kako je ona uporna!
A kako bi htela da me nadživi!

REČI

La Pologne! La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne? – upitala me je i odahnula sa olakšanjem. Jer nakupilo se tih zemalja toliko da je u razgovoru još najpozudanija klima.

– O, gospođo, – hoću da joj odgovorim – pesnici moje zemlje pišu u rukavicama. Ne kažem da ih uopšte ne skidaju; ako mesec počne da greje, skidaju ih. U strofama složenim od gromkog hukanja, jer samo to se probija kroz riku bure, pevaju o prostom životu pastira foka. Klasici riju ledenom svećom mastila po ugaženim smetovima. Ostali, dekadentni, oplakuju sudbinu snežnim zvezdicama. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da bi prosekao prorub u ledu. O, draga gospođo.

Tako hoću da joj odgovorim. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. Nisam sigurna ni kako se kaže ledena sveća i prorub.

La Pologne? La Pologne? Tamo je strašno hladno, zar ne?

Pas du tout? – odgovaram ledeno.

RAZGOVOR S KAMENOM

Kucam na vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Hoću da stupim u tvoju unutrašnjost,
da pogledam oko sebe,
da te upijem kao dah.

– Odlazi – govori kamen. –
Ja sam čvrsto zatvoren.
Čak i razbijeni u delove
bićemo čvrsto zatvoreni.
Čak i smrvljeni u pesak
nećemo pustiti nikog.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Dolazim iz čiste radoznalosti.
Život je za nju jedina prilika.
Želim da prošetam po tvojoj palati,
a potom još da posetim list, i kaplju vode.
Dosta malo vremena imam za sve to.
Moja smrtnost treba da te gane.

– Ja sam od kamena – veli kamen –
i po nužnosti moram da sačuvam ozbiljnost.
Idi odavde.
Nemam mišića smeha.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Čula sam da u tebi postoje velike prazne dvorane,
negledane, uzaludno lepe,
gluhe, bez odjeka ičijih koraka.
Priznaj da sam ne znaš mnogo o tome.

– Velike i prazne dvorane – veli kamen
ali u njima mesta nema.
Lepe, možda, ali van ukusa
tvojih ubogih čula.
Možeš me poznati, iskusiti me ne možeš nikad.
Čitavom površinom obraćam se tebi,
a čitavom nutrinom ležim izokrenut.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne tražim u tebi skloništa za večnost.
Nisam nesrećna.
Nisam beskućna.
Moj svet je vredan povratka.
A za dokaz da sam bila istinski prisutna,
neću predstaviti ništa drugo sem reči,
kojima niko neće poverovati.

– Nećeš ući – veli kamen. –
Nedostaje ti čulo učešća.
Nijedno čulo neće ti zameniti čulo učešća.
Nećeš ući, imaš jedva zamisao tog čula,
jedva njegovu klicu, predstavu.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.
Ne mogu da čekam dve hiljade vekova
da bih ušla pod tvoj krov.

– Ako mi ne veruješ – veli kamen –
obrati se listu, reći će ti isto što i ja.
Kaplji vode, reći će ti isto što i list.
Najzad upitaj vlas sa sopstvene glave.
Smeh me raspinje, smeh, veliki smeh
kojim da se smejem ne umem.

Kucam u vrata kamena.
– To sam ja, pusti me.

– Nemam vrata – veli kamen.

UZ VINO

Pogledao, dodao mi lepote,
a ja je primila kao svoju.
Srećna, progutah zvezdu.

Dopustih da budem izmišljena
po slici i prilici odraza
u njegovim očima. Igram, igram
uz lepet iznenadnih krila.

Sto je sto, vino je vino
u čaši koja je čaša
i stoji stojeći na stolu.
A ja sam prividna,
prividna do neverovatnosti,
prividna prosto do krvi.

Pričam mu šta hoću: o mravima
što umiru od ljubavi
pod sazvežđem maslačaka.
Kunem se da bela ruža
polivena vinom peva.

Smejem se, naginjem glavu
oprezno kao da proveravam
pronalazak. Igram, igram
u začuđenoj koži, u zagrljaju
koji me stvara.

Eva od rebra, Venera iz pene
Minerva iz Jupiterove glave
bile su neuporedivno stvarnije.
Kad me on gleda,
tražim svoj odraz
na zidu. I vidim samo
ekser s kog je skinuta slika.

USEKOVANJE

Dekolte potiče od decollo,
decollo znači odsecam vrat.
Škotska kraljica Marija Stjuart
došla je na gubilište u odgovarajućoj košulji,
košulja je bila dekoltovana
i crvena kao krvotok.

U tom istom času,
sama u sobi,
Elizabeta Tjudor, engleska kraljica,
stajala je kraj prozora u haljini beloj.
Haljina je bila pobednički zakopčana pod bradom
i završavala se uštirkanim okovratnikom.

Mislile su u horu:

Bože, smiluj mi se
Pravo je na mojoj strani
Živeti ili sprečavati
U izvesnim okolnostima sova je pekareva kći
Ovo se nikada neće završiti
Ovo se već završilo
Šta ja ovde radim, ovde gde ničeg nema.

Razlika u odeći – da, u to budimo uvereni.
Detalj je
neumitan.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

VISLAVA ŠIMBORSKA

Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.

Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Wilhelm Sasnal

Vislava Šimborska: „Dva Brojgelova majmuna“

Ovako izgleda moj maturski san:
u prozoru sede dva majmuna privezana lancem,
napolju se plavi nebo
i kupa se more.

Polažem iz istorije ljudi
Mucam i nastavljam dalje.

Majmun zagledan u mene ironično sluša,
a drugi tobože drema –
a kada posle pitanja nastaje ćutanje,
došaptava mi
tihim zveckanjem lanca.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

VISLAVA ŠIMBORSKA

Šimborska je počela objavljivati u godinama vrlo nepovoljnim za poeziju. Doduše, i tada je njen glas nešto značio, njen talenat nije ostao nezapažen. I valja priznati da je ona jedina svoj boravak u službi dogmatizma prebolela i savladala.

Kao i svaki pravi pesnik, i Šimborska je morala pronaći neki svoj poseban ton, jedini i neponovljiv, onaj koji se nije čuo niti sretao kod drugih. Uvek je najteže definisati u čemu je ta posebnost pojedinih pesnika, jer to najčešće nije ni tema ni forma, nego ono što budi u čitaocu nova osećanja i otkriva mu novu lepotu. Šimborska iznenađuje svojom prividnom jednostavnošću. Sve je kod nje sažeto, odmereno, usklađeno. Nema suvišne stilizacije koja bi posebno padala u oči. Uostalom, Šimborska podjednako dobro negovani rimovani klasični stih kao i beli ruževičevski. Formalna disciplina njenih pesama u skladu je sa sadržajem i misaonom porukom tih pesama. Jer u njenoj poeziji uvek je prisutna želja da se pokrena neka suštinska misao, da se prošire granice ljudskih saznanja, da se kaže nešto novo o odnosima dva bića, o mestu čoveka u svetu. A način na koji pesnikinja objavljuje svoja razmišljanja često predstavlja mala otkrića, jer ona uvek ume da pronađe pravu meru. Prema samoj sebi pesnikinja je uvek pomalo kritična i skeptična, i kad je u pitanju lirsko raspoloženje i kad je u pitanju ljubav. Čovek našeg vremena ne sme da se zavarava iluzijama, i Šimborska se ne boji da ga prikaže u smešnom, gotovo grotesknom položaju, čak i kad govori u ime svoga lirskog ja, što dokazuje da su njene pesme plod dugih razmišljanja i ne malog znanja o svetu i ljudima.

Poezija Šimborske nije laka i raspevana. Pored sveg majstorstva kojim je pisana, oseća se da je ta mudra i ljudska lirika duboko doživljena.

Izvor: Vislava Šimborska, Svaki slučaj, preveo Petar Vujičić, Narodna knjiga, Beograd, 1983.

Slika: Piter Brojgel, Dva majmuna, 1562.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Česlav Miloš

ELEGIJA ZA N. N

Kaži da li je to za tebe predaleko.
Mogla si trčati odmah iznad malog talasa Baltičkog mora
I iza polja Danske, iza bukove šume,
Skrenuti ka okeanu, a tamo je već ubrzo
Labrador, beo u ovo doba godine.
A ako tebe, što si sanjala o ostrvu samoće,
Plaše gradovi i treperenje svetlašaca na drumovima,
Imala si put kroz samu sredinu šumske zabiti,
Nad plavilom odmrznutih voda, po tragu irvasa i karibua,
Sve do Sijere, napuštenih rudnika zlata.
Odvela bi te reka Sakramento
Među brežuljke obrasle bodljikavim hrastikom.
Još šuma eukaliptusa i stigla bi do mene.

To je istina, kad cveta manzanita
I zaliv je plav u prolećnim jutrima,
Nerado mislim o kući među jezerima
I o nevodama što se vuku pod litvanskim nebom.
Kupališna kabina gde si ostavljala haljinu
Pretvorila se zauvek u apstraktni kristal.
Tamo je bakarna tama pored verande
I smešno male sove i miris remenja.

Kako je bilo moguće tada živeti, sam ne znam.
Stilovi i odeća trepere, neizraziti,
Neorginalni, stremeći ka finalu.
Šta s tim što čeznemo za stvarima samima po sebi.
Znanje prolazećeg vremena osmudilo je konje pred kovačnicom
I male stubove na trgu gradića
I stepenice i periku mame Fligeltaub.

Učili smo, sama znaš, tako mnogo,
Kako biva redom oduzeto
Što oduzeto biti nije moglo, ljudi, krajevi,
A srce ne umire kada, reklo bi se, treba.
Smešimo se, imamo čaj i hleb na stolu.
I samo griža savesti što nismo voleli kako treba
Jadni pepeo u Saksenhauzenu
Ljubavlju apsolutnom, iznad ljudske mere.

Navikla si na nove, mokre zime,
Na kuću gde je krv nemačkog vlasnika
Sprana sa zida i nije se vratio nikad.
I ja sam uzeo samo što se moglo, i gradove i zemlje.
Ne ulazi se dvaput u isto jezero
Po dnu zastrto ivovim lišćem
Lomeći jednu usku liniju sunca.
Krivice moje i tvoje? Sitne tajne.
Kad privezuju maramom bradu, u prste stavljaju krstić
I negde tamo laje pas i blista zvezda.

Ne, to nije zato što je daleko
Da me nisi posetila onog dana ili noći.
Iz godine u godinu u nama sazreva, dok ne obuhvati,
Kao što smo oboje razumeli: ravnodušnost.

Izvor: Česlav Miloš, Gde Sunce izlazi i gde zalazi, preveo Petar Vujičić, DOB, Beograd, 1981.

Slika: Jarek Puczel

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Zbignjev Bjenjkovski

Tanya Ling 1

KONSTRUKCIJA SEĆANJA NA TEBE

Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo i nije se formiralo u uspomenu.

Stalno si nezavršena u mašti; tako daleko da ne znam – a ipak te znam napamet – tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka, potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore, tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.

Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim krajolicima.

Kao da si još neoktrivena budućnost ili da tek postaješ zrno još neizniklog viđenja u mojim očima.

Kad govoriš, reču su tako nove i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove. Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada, neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.

Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.

Iz tvojih usana rađaju se ne zvuci ili njihova opovrgavanja, nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavaš ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.

Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca, izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.

Kad si tu, dogadja se kao da se Zemlja brže, vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.

Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola, a u prostoru između prstiju uzlaze vetrom rasute konstelacije.

Tvoj dodir razišao se tako potpuno da se objavljuje u svakoj zemaljskoj vrsti. Kao tvoja žeđ koju sam poznavao samo kao svoju vlastitu.

Do sunca nošena gruda zemlje što te poseduje, pre nego što uspem da preživim jedan mig koji na njoj klija, okrilaćuje se i odleće do nekog ne-mitskog i ne-sunčano toplog neba.

S trudom čuvana za misao o tebi, suza vlastitim tokom probija sebi put u vazduhu, tražeći od ptica prihvaćenim instinktom ušće u oblacima.

U tvome licu tama odgaja za svetlost mlade, u astronomskim tablicama još nerođene zvezde. Uče se da nose izgled, da poseduju blesak i inteligenciju budućih uzbuđenja još nesmišljenih ljudi.

Tvoja silueta razvejava se van svoga obrisa, na sve strane, kao da nikada nije služila kao uniforma ljudskom telu, ustaljenom u svojim prostornim mogućnostima.

Istovremeno si visoka i niska, vitka i bez vitkosti.

Prostor koji te smešta u sebi tako je prostran kao da su se svi vidokruzi, koje si bilo kad predvidela, sabrali u jedno mesto.

U njemu si bezgranična.

Takva si kao da te još uopšte nema.

Kada te nema, svi elementi postojećeg sveta vraćaju se u svoju još pre potopa ustaljenu nezavisnost. Ni od kakve koristi nije znanje o njihovoj saradnji obavljenoj dok si tu bila. Međusobno su nezavisni.

Vatra gori bez kisika i bez gradova prepuštenih njenom besu.

Vazduh postaje nepokretan, neuznemiravan bilo kakvim plućima ili razlikama temperatura. Kad bi moglo tako da potraje duže, skamenio bi se i ptice bi u svim mogućim pozicijama za večna vremena učvrstile svoju vrstu. Mogle bi da postoje na javi, u snu i u srednjem stanju, u beskrajnim repordukcijama stvaranim po sistemu beskrajne trake mašte. Čak i obim daha potreban za jednu notu njihovog peva mogao bi biti izmerljiv.

Voda se ne ustručava zbog svojih oblika. Ploveći u nigdinu, ima potpunu slobodu nekoristoljubivog kretanja ili inercije.

Zemlja na proizvoljnom mestu prekida svoje obrtanje oko sunca, ponovo ga počinje i obrće se tamo i natrag. Za nju nema neophodnosti ponavljanja izgleda svoje površine periodima. Dva puta, jedno za drugim, proleće, sedam puta leto… Zakon teže obavezuje u kategorijama drugačijim nego obično.

Ova evo ruža, nakon mnogih vežbanja svoga tkiva, proizvela je boju, koja bi, ustaljena, postala početak nove ere saznanja. Samo od Zemlje zavisi da stanje cvetanja traje do rođenja, do sveže osećajnosti. I traje.

Ovaj pejsaž ispuniće u ovom trenutku nade svih dosadašnjih. Očekuje samo da stigne jedan mrav, koji, udaljen stotinu vidokruga, nosi poslednje zrnce peska, neophodo za uzbuđenje…

Zvuk se razleže bez glasa, samim svojim pojmom.

Svetlost se ispunjava čak i u očima slepih.

Pojavljuješ se i nestaješ.

Takva si kao da te nema.

Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako da mi se čini da postojiš.

Neuhvatljiva je granica između bezgraničnosti tvoje prisutnosti i osećanja tvoga nedostajanja.

U trenutku kad ta granica postane poznata, postaćeš u poznatom mi stepenu (ili dostupnom mome domišljaju) daleka ili bliska. Bićeš takva, drugačija i još drugačija, a ipak određena, ma i raznoliko određena uspomena.

Tada –

Kad moje sećanje na tebe ostari, kada te mašta izgubi, imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.

Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te siluete.

Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada, da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

ZBIGNJEV BJENJKOVSKI

Mada je u časopisima počeo objavljivati pesme pre rata, kao kasni đak avangarde, Zbignjev Bjenjkovski pripada posleratnom periodu poljske poezije. Već prve posleratne godine objavio je zbirku Problem mašte, koja ga je uvrstila među najznačajnije poljske pesnike. Gotovo petnaest godina kasnije objavio je drugu svoju knjigu stihova, Tri poeme (1959), knjigu koja dolazi u najvrednija ostvarenja poljske moderne poezije i koju treba smatrati značajnom u evropskim razmerama.

Već svojom prvom knjigom Bjenjkovski je pokazao da se misli o ratu, o besmislu umiranja i čovekovoj bespomoćnosti pred apsurdom uništenja mogu izraziti misaonom lirikom, koja je takođe vid borbe i nepokoravanja. Rat je nametnuo razmišljanje o suštinskim problemima, kao što su življenje i neživljenje, postojanje i ništavilo , krajnost i beskrajnost, ja i ne-ja. Bjenjkovski je na ta pitanja reagovao kao pesnik.

Tri poeme su pokušaj da se o poeziji razmišlja sredstvima lirske poezije. To su filozofski eseji o principima umetničkog stvaranja, ali iskazani postupkom pesničkim, a ne filozofskim. To su i poeme, i, istovremeno, pesnički traktati, i himne poeziji kao umetnosti reči i viđenja, i najlirskije pesme što se u naše vreme mogu napisati.

Za Bjenjkovskog je reč sve. Ona ima magično delovanje. Stvar postoji tek onda kada se imenuje, a ime može da otkrije nove, neslućene osobine stvari ili pojava.

Mašta Bjenjkovskoga je stvaralačka. On postavlja pitanje: „Ko će reči dati smisao sveta, a svetu blesak reči?“ Tražeći odgovor na ovo i slična pitanja, Bjenjkovski ponire u problem ne samo stvaranja poezije nego i u mehaniku i u psihologiju svakog stvaranja.

Ma koliko da je daleko od opisivanja intimnih osećanja, Bjenjkovski uzdiže probleme svoje poezije do najopštijih problema, daje im lični ton, bogati ih osećanjima i maštom, prisiljava čitaoca da zajedno sa njim pođe na veliko putovanje u otkrivanje nepoznatog, da zajedno sa njim traži zlatno runo poezije.

Izvor: Savremena poljska poezija, preveo i priredio Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slika: Tanya Ling

Eva Lipska: „Džon Kits“

Kits

Dolazeći na svet
usud je izgubio razum.

Lagao je pas koga smo sreli
na tajanstvenoj stazi litice.

Sudbina je tonula u blato
močvare pištaline.

Iscrpljivale su se
zalihe bliskih.
Potrošila se ljubav.

Istinski
volela ga je
samo sušica.

Vreme je započelo
lov sa hajkom
huškajući na njegove stihove
gluve kritičare
(i nestali bez traga i glasa).

Danas postoji
istovremeno rasut u sto gradova
napisao je o njemu V. H. Odn
u svojoj predugačkoj pesmi.

Njegov već treći život
kašlje u meni
ispljuvavajući rivale iz pluća.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slika: T. Sampson, Portrait of John Keats, 1828.

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Eva Lipska

Biljana Đurđević 1Biljana Đurđević 2Biljana Đurđević 3

KAŽEM SVOJOJ ZEMLJI

Kažem svojoj zemlji:
iseli se
otputuj.
Za trenutak budi
stranac.
Zatim se vrati
i nastani u sebi.
Promisli sve to
još jednom.
Uhvati sebe
u letu.

OPERA

Draga gospođo Šubert, u mladosti sam često bolovao od opere. Tragične opere koja životu dosipa otrov, bodežom probija strah, gine u dvoboju, vrši samoubistvo. Divio sam se pevačima koji su spasavali čast soprana. Kada bi iz arije suknuo plamen, dozivali su u pomoć fabulu i druge neobične dezene umetnosti. Kao što znate, muzika prenosi neizlečive bolesti: nokturna, serenade, simfonije, violinske maštarije. Kao pacijent koncertnih dvorana, vešto vladam njima.

SOLISTA

Draga gospođo Šubert, sve više mi smeta prekomerenost čovečnosti. Odgurivan sam, udaran, propadam u nečijim zagrljajima. Plaši me grad. Trčim duž vatre u obližnju operu. Na sceni sam sam. Luda Rigoleto. Otvaram usta i u grlu palim svetlo.

PTICE

Dete se rodilo nenormalno.
Iz usta mu kliknuo vulkan
I zamro u vazduhu.
Iz očiju mu progledala vatra
I zapalila kuću.
Dete se može posmatrati samo kada spava.
Tada liči na anđela
Koji je pao na glavu.
Ali dete nešto zna
I na nešto želi da nas upozori.
Iz tog razloga
Upisalo se na kurs suglasnika.

Posle pedeset godina
Dete je odlučilo da se pretvori u pticu.
Sada leti po okolini.
Može se prepoznati po tome što kasno uveče
Iznenada počne da skače i viče:
-Čovečansto! –
dok sve druge ptice
kričući beže.

ISPOVESTI RACIONALISTE

Ne idem u crkvu.
S Gospodom Bogom srećem se kod krojača.
Šijemo sebi istu grobnicu.

ISTORIJA PONOVO JEDNOM..

Istorija ponovo jednom
neće isključiti peglu

kaže nadajući se oganj
zagledan u drvo.

Prevela sa poljskog Biserka Rajčić

EVA LIPSKA

Eva Lipska rođena je 1945. u Krakovu. Završila je Likovnu akademiju, ali se opredelila za poeziju. Pored poezije piše prozu, drame, tekstove za krakovski kabare „Podrum kod ovnona“ i za rok grupe. Nije pripadala nijednoj književnoj grupi ni pravcu, iako je kritičari svrstavaju u Novi talas. Dobitnik je najprestižnijih poljskih i svetskih književnih nagrada. Poslednjih godina ozbiljan je kandidat za Nobelovu nagradu. Prevođena je na četrdesetak jezika. Čest je gost najpoznatijih festivala u svetu.

Debitovala je 1967. Neke od njenih pesničkih zbirki su: Stihovi (1967), Ovde se ne radi o smrti već o belom svilenom koncu (1982), Garderoba tame (1985), Stipendisti vremena(1994), Ja (2003), Negde drugde (2005), Njutnova pomorandža (2007), Draga gospođo Šubert (2012), Ljubav, draga gospođo Šubert (2013). Obajvila je i više izbora svoje poezije, koje je uglavnom sačinjavala sama. Nalazi se u svim antologijama savremene poljske poezije, u zemlji i inostranstvu. Kod nas su je prevodili Petar Vujičić, koji ju je uvrstio u svoju antologiju Savremena poljska poezija (1985), dok je Biserka Rajčić objavila sledeće zbirke njene poezije: Stipendisti vremena (1998), Ja (2004), Negde drugde(2006), Njutnova pomorandža (2008), Pažnja: stepenik (2009), Odjek (2011), Draga gospođo Šubert (2013).

Izvor: Eva Lipska, Turisti reči, prevela Biserka Rajčić, Kuća poezije, Banja Luka, 2014.

Slike: Biljana Đurđević

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Pšiboš

TEBI O MENI

Zagledan da bih samim trepavicama
pomeo sneg sa tvoje staze
lovim u ushit tvoj pokret – i gubim;

Korakom tako pokretno lakim
kao da vodiš pticu po zraku
išla si preda mnom, pred sobom, pred svima.
Podignuta ispod nogu od vrabaca
tvoja senka se zazelenela u žbunju,
sinula u sitnom lišću.

I nestala si u svojoj pesmi. Zaćutali smo.

Ali otada predan slušanju
kad pitam o sebi
od biljke do reči
svaki pupoljak se izražava cvetno;
cvet procveta naglije, ogromnije
u svemir.

(Višnjeva grana
povila se do cveća od lišća
veštije
no što bi se veverica domislila.)

PTICE, SENKE

I s pesmom ću poći bos, veseo
na ptičiji vašar u osvit
sa svojom srećom kao s vrapcem u ruci!

Jadnice – papirčarke na požnjevenoj pustinji,
livade, polja motkama zatvorena gluho.
Samo drveće još sluša na lišće.

Dani se vuku za branom do ruba ponora,
orač po brazdama dugo roni i nestaje
dok celu njivu ne udalji i zbriše.

Mesec se po gluhom nebu valja nepokretno
kao točak kola što voze umrloga.

Ptice su ovde, odlećući, zanavek bacile svoje senke.

NA NAJDALJEM UZVIŠENJU

Na najdaljem uzvišenju, sa rečju načelnom
staću na kraj
Glavom ću
otkriti zvezdu;
svet ću dopuniti.

Na svakom brežuljku
postaviću Zemlju.

Poslednju reč
otkinuću od svojih usta:
podeliću se s vama ćutanjem.

GROB NEZNANOG JUNAKA

Zapovest nas je nosila obojicu
u artiljerijsko nebo koje je silazilo u oganj i buku.
Puk je telima posegao
za odbrambenom vatrom.
Preplašenim srcem priljubljenim uz ogromnu zemlju,
u smrt, kao u napad, ponela te eksplozija.

— Druže, prometejski učeniče iz Žešova.

Žeđ za slavom, branjenu zajedničkom zakletvom,
zasuo je grob: masovna jama bez humke.

Krv je blago sprała s lica tvoje ime.

Danas, kao i onda, naginjem se verno
i odvaljujem iznad tebe, kao najtežu stenu:
ćutanje.

TUHOLSKA ELEGIJA

U šumama crnim i gluhim
prošaranim visoko streljajućim rujem jarbolnih borova,
u gajevima što migaju zlatastim protrčavanjem srna,
u dubravi do koje je doprlo prvo vučje stado…

Trenutak je mina, trenutak je trenutkom miniran,
I vreme je ovde kao eksplozivna materija!

Među lišćem širokim na pola nebosklona
što stere senovito i meko mojoj glavi sunce
i rukom što pokazuje dugu, usku daljinu
razbitu o šumu i zahvaćenu u dve čelične tračnice…

Zar da ne živim do kraja, nedo da uklanjam mine,
a znam da će prerano eksplodirati?
(I to je možda jedina uteha?)

Među zorom što se kupa u jezeru i očekivanjem,
među zorom i padom noći i presude,
među zapahom smole i toplotom što odlazi iz tela…

Lakše bi mi bilo pristati na smrt nego da ćutim…

Pred žutim plamenom lokvanja zapaljenim nad ogledalom vode,
pred približenjem ogledala ustima da se utvrdi
između lokvanja
i daha smrtnika…

Teže no umreti bez straha je
živeti od straha i hraniti se strahom,
tim svakodnevnim hlebom smrti.

U loskotu železnice što juri, u grmljavini razornih točkova
pod koje su pesnici bacali cveće i sebe…

U Tuholskim dubravama
sred masovnih grobnica zasutih u njima…

Dugo, vlažno kao da crpe iz oblaka prve krupne kapi,
drozd poče da duva melodično u idealnu
vazdušnu sviralu
(to je jedina, ne ljudska, objektivna uteha)
I kukavica se oglasi, i odlete da traži gnezda odjeka…

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN PŠIBOŠ

Iako najveći pesnik predratne krakovske avangarde, Julijan Pšiboš je svoja najznačajnija pesnička i teorijska ostvarenja dao posle početka Drugog svetskog rata. Punu zrelost i sklad postigao je u vreme kad je poljska reč bila osuđena na ćutanje, u vreme hitlerovske okupacije. Njegove dve zbirke, koje je izdao konspirativno u ratnim godinama, Dok mi živimo i Tebi o meni, možda su najviši pesnikov domet, a većina pesama iz tih zbirki spada u najviša dostignuća poljske poezije uopšte.

Pšiboš je novator i avangardista u pravom smislu reči. Uložio je ogroman napor da nađe nove izražajne mogućnosti za savremenu poeziju. Stvorio je novi stih, novu intonaciju rečenice, novi rečnik. Ali to nikako nije išlo u raskorak sa živim tradicijama poljskog pesništva. Ovaj najborbeniji poljski modernista najveći je poštovalac velikih poljskih pesnika iz prošlosti, Mickjeviča (kome je posvetio knjigu iskrene ljubavi i poštovanja, Čitajući Mickjeviča 1950), Norvida i Slovackoga, a od međuratnih Boleslava Lesmjana. Izdao je takođe najbolju antologiju poljskih narodnih lirskih pesama.

Pšiboš je dugo bio napadan i osuđivan da razbija poeziju, da je apoetičan. Danas se pokazuje da traženja nisu bila uzaludna. U savremenoj poljskoj poeziji, u kojoj, kao i u poeziji bilo kojeg drugog jezika, nema jedinstvenog vladajućeg pravca i nema nijednog pesnika kome se obraćaju svi – kao što je bilo u vreme Getea, Puškina ili Mickjeviča – Pšiboš je pesnik koji ima najviše uticaja, i to plodotvornog, oslobađajućeg. Kroz njegovu školu prošli su mnogi pesnici srednje i mlađe generacije, pa čak i oni koji su postigli afirmaciju kao najznačajnije individualnosti u posleratnoj poljskoj poeziji – Zbignjev Bjenjkovski, Tadeuš Ruževič, Miron Bjaloševski, Timoteuš Karpovič.

Izvor: Savremena poljska poezija, priredio i preveo Petar Vujičić, Nolit, Beograd, 1964.

Slike: Alex Roulette

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Julijan Kornhauzer

Spaceman Jude 2

SVAKOG SLEDEĆEG DANA

Čekam na svaki sledeći dan
s nadom da ću saznati nešto
više o svetu. To isto svet
govori o meni.

PESNIČE, PREDNJAČI

Pesnici obično ćute onda
kad narod od njih očekuje
istinu. Pesniče, ne daj da te zavedu
prividi. Narod želi da čuje
samo ono što je sam izmislio. To
ima da bude njegova istina, a ne tvoja.
Zato ne povijaj vrat, idi ispred
tog očekivanja.

ODNOS

Neku noć posmatrao sam požar
robne kuće. Gorela su tri
gornja sprata, vatrogasna kola
postavljena su sa svake strane zgrade,
voda je ipak šikljala do visine
prvoga sprata gde još nije bilo
vatre. Pomislih kako odnos
vatrogasaca prema gorućem domu
odgovara odnosu kritičara
prema poeziji.

ZAŠTITNO PRIJATELJSTVO

Sedimo za stolom četvorica,
prijatelji smo, smejemo se,
šalimo, pravimo planove.
Dobro nam je dok tako sedimo.
Ali svaki od nas misli u sebi
kako je već drugačiji
no što je bio. To je istina ali
ko će je prvi shvatiti?

TRENUTAK NESIGURNOSTI

Golub spava.
Mesar spava.
Većina usnula.

Zašto?

Zar sam zaista
tako nedruštven?

JEDAČI KROMPIRA

Trbuh je možda pretežak ,
ali kakva jasnoća duha!
Posle tri minuta vraća se pamćenje
u koje su svi već posumnjali.
Zveče kašike, njihov zvučni glas
čuje se u celoj okolini.
Mama, koja stoji i gleda,
zahvata nožem tešku mast.
Krompiri joj se smeju
zlobnim okicama.

KAD JE U SOBI TOPLO

Slušam ploče s Benijem Gudmenom,
pijem čaj s limunom, imam bolesno
grlo, za trenutak uspeću da
zaboravim kako imam da izvršim
veliki zadatak. Dobro gnječim
limun, grizem režanj, razmišljam
da li dobro činim zaboravljajući
na svoje neprijatelje.

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

JULIJAN KORNHAUZER

Rođen 1946. u Krakovu. Tu je završio škole i univerzitet. Jedan od najistaknutijih i najinteligentnijih predstavnika poljske pesničke avangarde. Romansijer, esejistaprevodilac. Počeo je da istupa kao član grupe „Sada“, koja je delovala u Krakovu, i koja je časno odbranila principe svog manifesta. Vrlo ambiciozni i obrazovani, pesnici ove grupe hteli su da načine oštar rez između sebe i pesnika koji su se formirali u nekoliko posleratnih pokoljenja poljskog pesničkog života. Svoje predhodnike, sve odreda i poimence, žestoko su optužili što su ustuknuli pred stvarnošću, grdeći himere daleke od poljske savremenosti. Sa njim u grupi delovali su još Zagajevski, Baranjčak i Krinjicki, da pomenemo neke od njih. Najznačajnije Kornhauzove pesničke knjige su: „Nastaće praznik i za lenjivce“, 1972 (setimo se za trenutak sudbine Brodskog), „U tvornicama izigravamo tužne revolucionare“, 1973, „Vanredno stanje“, 1978, i „Načelne teškoće“, 1979.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Spaceman Jude

Tadeuš Ruževič o Pazoliniju

UCMEKAN

Ucmekan
daskom
na smetlištu Pjer Paolo
pokušava da ustane iz mrtvih
vuče se
na sunce leti
u stisnutim rukama
ljudsko krvavo nosi
splovilo kao ptiče
u gnezdu
pred presto Gospoda

i zemlja
ona azurnoplava
nezemaljski lepa
u praskozorju jutra

crni prišt u krilu
mlečnog puta
pljuje krv i spermu

baš si ti Pjer Paolo
rekao

„Čovek vidi izdaleka čoveka
koji ubija drugog čoveka
Svedok je delanja,
distancira se od njega… „

neki čovek
video je izdaleka
drugog čoveka
koji je ubijao tebe
La Terra vista dalla Luna
Il porcile
staja
jedva operušeni klinac
žutokljunac
giovine di primo pele
pekarčić sa vatrenim očima
pekarice Fornarine
tako je zategao guzove
obraze
debelo crevo raja
amorino
u staji
još nedorastao za konopac
za smrtnu presudu
koji jede govno sveta
jedan od junaka
Sala ili 120 dana Sodome
stvoren po liku
i podobiju Boga
s njuškom do neba
Pjer Paolo čeka
na strašni sud

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

TADEUŠ RUŽEVIČ

Rođen je 1921. u Radomsku, Poljska. Studirao je ustoriju umetnosti na Jagelonskom univerzitetu u Krakovu. Pisao je pripovetke i drame. Najpoznatije zbirke pesama su mu: „Nemir“, 1947, „Crvena rukavica“, 1948, „Pet poema“, 1950, „Vreme koje ide“, 1951, „Pesme i slike“, 1952, „Ravnica“, 1954, i mnoge druge. Prevođen je na sve velike svetske jezike i smatra se najmlađim poljskim klasikom. Posle desetogodišnje pauze objavio je knjigu pesama „Traumatska priča“, 1979. Kod nas mu je „Nolit“ objavio izabranu poeziju pod naslovom „Nemir“, u prevodu Petra Vujičića, 1970.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Miguel Laino

Ježi Gužanjski: „Pokušaj opisa smrti Georga Trakla“

POKUŠAJ OPISA SMRTI GEORGA TRAKLA

Uzrok smrti, u slučaju nasilne smrti, njena vrsta, slučaj, samoubistva, ubistva i način na koji je nasilje izvršeno. Pri smrti plodova do navršenog VII meseca trudnoće treba upisivati oznaku „Albertus“. (Iz posmrtnog lista – 4. novembar 1914.)

Mogu to da opišem:

veče u dvostrukoj koži bremenite žene. Georg Trakl, ekspresionist i narkoman, što po mišljenju književnih veza na jedno izlazi –

„Samotnik pod šatorom zvezda ide u tihu ponoć.
Dečak u ludilu budi se iz sna,
njegovo lice raspada se na mesečini“ –
luta među drvećem i povraća od gneva.

Potom su sto i lampa – stihovi vole ponor.
Pojavljuje se crv u dugom putovanju od kraja do kraja.

Potom je krevet, ćebe što zaudara na znoj i regrutsku spermu.
Sa dvadeset i sedam godina predmeti se još mogu tretirati
ravnopravno sa doživljajima.

Opipljiva vrednost pojava biva početak umiranja.
U krevetu leži sestra – nagost iz građanskog doma:
noge stidljivo priljubljene, ruke na velikim dojkama,
čuperak što pada na obrvu – to je silazak u pakao.

Georg Trakl, pesnik i Medikamentenakzesist,
poseže za smrtnom dozom.
Još ne zna da košmar treba preživeti zatvorenih očiju.
Ne spava, bdi i umire
videći kako svet polako gasi sve želje.

Na kraju gasi se lampa u gornju Schadenfreude.
Crv beži pred opasnošću mraka.
Sestra šapće: „Zašto me napuštaš?“
A on poslednjim naporom prebacuje ćebe preko glave.

Tu prisilu ne mogu da opišem.
Uopšte, muči me taj tip stvaranja slika.
Šta ipak učini sa njegovom rukom pruženom u pravcu stola?
S cipelom što viri van ruba kreveta?
One govore jedna drugoj:
Ruka – pomozi mi.
Noga – ti si bliže pesmama.

To će izdajnički osvit: vojnička pesma i vežba.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Poljska poezija ponedeljkom poslepodne: Ježi Gužanjski

Man at the Control Panel

RIBA

Moj deda je pre rata ulovio ogromnu ribu u reci Vepar.
Odneo ju je kolima u gradić Irena
i prodao Jevrejima u bescenje.
Jevreji su ribu napunili
i zatim su je pokazivali na vašarima kao čudo prirode.
Ded je zatražio tantijeme.
Oni mi rekoše: – Kupljena riba nije riba,
nego roba. Mi smo pošteni trgovci –
tvoja riba, a naša roba.
Ded se od jeda bacio u alakoholizam.
Tako umiru samo pravi umetnici.

Kod njega je predmet saznanja značio više
nego legenda o njemu u spektakularnom smislu
(kako bi se danas kazalo).
A i pitanje zarade tu nije bilo beznačajno.

SKLAPANJE PRIJATELJSTVA

Došao k meni čovek sa ulice i kaže da
je moj prijatelj. Ali ja ga nisam poznavao,
dadoh mu po zubima i izbacih ga na stepenice.
On dođe ponovo i reče mi da me odlično poznaje.

Neka to dokaže.
Reče mi da se svučem do naga i kada to
učinih, izvadi iz džepa mantila duga klešta.
Najpre skide s mene kožu, a zatim poče
da ređa po stolu redom srce, jetru, pluća
želudac. Radio je nesređeno, ali savesno.

Kad ostde na meni samo kostur i cela
glava, čovek pokuša da prodre u moj mozak.
Pobunih se.
Tada se uvredi, navuče na mene kožu i iziđe zalupivši vrata.
I na taj način izgubih prijatelja.

OBAVLJANJE POTREBA

To je za mene problem broj jedan.
Pražnjenje, kao svaka potreba, zahteva
odgovarajući ritual. I tako: čvrsto navlačim
na sobu zavesu, zaključavam vrata, brižljivo.
Slažem knjige, menjam posteljinu.
Počinjem da šetam po sobi. Najpre polako
zatim sve brže. Najzad prelazim u galop.
Tokom tih delatnosti zbacujem sa sebe
odelo i rublje. Kad osetim da sam dovoljno
porazbacao sa sebe pojedine delove, naglo kočim.
Najpre ispadaju zubi, a zatim, redom,
spada glava, otpadaju ruke, odvajaju se
noge, samo se trup još kotrlja dalje, dok
najzad negde u uglu dugo ne počnem da povraćam.
Sutradan domar uz pomoć suseda mora da izvaljuje vrata.
Telefoniraju mojoj bivšoj majci.
Majka sve izbacuje napolje. Ništa ne govori,
samo seda na stolicu i plače.
I tako je od samog početka.

OPIS OLUJE

U 12 časova još sam bio srećan dečak
koji veruje u trajnost i poredak stvari.

U 12 časova i 30 minuta zapalio se sto
i knjige što behu na njemu.

U 13 časova izgorela je stolica.

U 13 časova i 30 minuta stigli su vatrogasci.

U 14 časova vatrogasci su ugasili
Paskala, Ustoličenu, Mišoa, Transatlantik,
sve ostalo je sa imovinom pobeglo u Egipat.
Sart je jahao na magarcu.
Dete-Bursu nosila je Gospođa Bovari.
Zbog toga je izbio skandal.

U 14 časova i 30 minuta uspeo sam da ovladam situacijom.

Osvojio sam teren.
Zasadio drveće.
Prosekao staze.
Miškina, Bardema, Izvesnog Plima.
Najzad sam mogao da putim u vrt kneza
Stavrogina, Konzula, Sanseverinu i
Bogarta koji je, kao što se zna, idealni
crni karakter.

U petnaest časova i 30 minuta
stanje je sazrelo za zločin.

Ko je ubio?
Ko je ubijen?
Kakvu je ulogu u tome odigrao jedan baštovan?

Ali ja nisam ubio.
Moje jedino pravo osećanje bio je Bes,
a potom Bespomoćnost.

Ništa mi se nije bacilo pod pero.
Iako sam bio kadar za dalje ludosti.

Potpuno ništa.
Osim opisa oluje.

Letnja oluja – jeste, to mi je bilo potrebno.
Očišćenje.
Svežina.

Atmosfera razumevanja i poverenja od strane spoljnih činilaca koji uopšte oblikuju naš odnos prema doživljajima. Kao u pravom bioskopu Bogart drži sve na nišanu a potom gine od policijskih metaka u 16 časova i 30 minuta odlazi jednom zanavek glavna ličnost moga vrta

plačite dame plačite gospodo naše strukture su lepe ali će proći zajedno s prvom grmljavinom letnje oluje s prvom munjom na večernjem nebu forme će nas

uništiti uzbuđenje će nas spasti nažalost dragi moji ja ne umem da uzbuđujem

U raju se oseća benzin.

NOVINE SU SKRIVENA ČEŽNJA ZA ILUZIJOM

Ideje za pesme crpim iz novina, iz filmova što pričaju o organizovanom besmislu, iz ponašanja ljudi bližih i daljih, iz radio-emisija punih nebitnih detalja, iz knjiga koje većinom ne čitam do kraja. Znači, iz tzv. života, koji mi sažeto pričaju drugi. Ali odista, kad ne bi bilo novina trebalo bi zatvoriti sve bioskope. Novine izazivaju potrebu za slikom. Novine su skrivena čežnja za iluzijom. Nedavno pročitah o jednom transseksualnom tipu: „Tokom celog života molio sam se Bogu da mi dopusti da budem devojčica.“ I srećno je savladao polnu barijeru kao šatenka. Odmah sam pošao u bioskop „Paladijum“ – u nadi da ću videti dalji tok doživljaja lepe Džejn – na Hilerov film „Bolnica“. Vrlo jaka stvar o impotenciji, u boji. Junak, lekar, pati od dosadne bolesti osećanja dužnosti. Iako odrasla devojka posle posle iskustva sa Indijancima i LSD-om nastoji da ga ubedi u povratak u krilo prirode. Ali jedino mu pomaže da tri puta u toku jedne noći prekorači polnu barijeru s povratnom kartom. I tako, počelo je od lirske transmutacije novinskog opisa da bi se završilo na brutalnom svetkovanju građanskog poziva u neobično atraktivnom „američkom planu“. Danas sve češće Bog čita novine, a đavo sedi u bioskopu – centri huljenja u pokornosti sjedinjeni su u intimnom sporazumevanju. Mistička drama biseksa suseduje na istoj strani sa strahom dobroćudnog neurotičara od pakla naglih preobražaja.

FILM ZA LJUDE

Poznavali su se kratko vreme. Pisali jedno drugom. On je imao svoju struku. Ona je bila nevina. Ništa im nije stajalo na putu. A ipak kad su se uzeli sto je prestao da bude sto. Vaza vaza. Lepe kate lepe kate. Hleb hleb. Samo se nož ponašao tako kao da se na svetu ništa nije promenilo od vremena Džona Bermora. Jednoga dana on ju je nekoliko puta ubo u vrat tim nožem što je pamtio stari, dobri film. Posle čega se predao u ruke milicije. Kasnije se pokazalo da je imao četri žene. Da je pobegao iz psihijatrijskog zavoda. Bio narkoman. Zaveo kaluđericu. Uz to, da nikad u životu nije video nijedan film sa Džonom Berimorom.

Sa poljskog preveo Petar Vujičić

JEŽI GUŽANJSKI

Rođen je 1938. Pripadao je 1963, pesničkoj grupi „Hibridi“ ali je bio jedan od manje bučnih članova. Kasnije se razišao sa programom te i bilo koje postojeće grupe u poljskoj poeziji, i ostvario jedan izrazito individualistički put. Prve dve knjige pesama nose naslove: „Proba prostora“, 1963, i „Delatnosti“, 1967. Međutim, njegova treća knjiga, „Šverc“, 1973, predstavljala je datum ne samo u poljskoj, već i u evropskoj novijoj poeziji. Posle „Šverca“ usledila je knjiga „Mlade godine“, 1977, kojom je samo obogatio i razvio sve one dobre osobine svog pesničkog bića iz predhodne knjige.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada.

Slika: Wilhelm Sasnal

Stanislav Grohovjak: „Helderlin“

U Tibingenu
U Švabiji
Kod stolara Cimera
Imajući trideset šest leta previše
Nastanio se Nerođeni.

Šta će učiniti provincijski stolar
Da Anđeo bude bliže neba?

Skinuće s tavana breskvaste košuljice svojih kćerki.
Ženino bledilo nalik na ubornu gubicu ovce;
Ubiće svesno
Pauka,
I podići omanju kulu.
Anđeo se njiše u prozirnim ljuskama ludila
Danima i noćima – kao crne i bele unutrašnjosti dlanova;
Stolar pije.
Anđeo – opterećem kesama pod očima – priziva
Boga, Jovana sa ostrva Patmos, Eter, Diotimu,
I postavlja pitanje Nebu, ne umejući da hoda;
Stolaru kosa sedi.
Između stolara i Anđela, očito postoji nešto više
Od činjenice posedovanja krila.
Mozak.

To se videlo ujutro
Kad Cimer iziđe s teškom sekirom,
Postavi tešku kuglu i zabi je u panj.
Između stolarove sekire i Anđelova mozga postoji, očito, nešto više
Od same bitke.

Helderlin usta.
Protrlja oči.
I iza zastora mahnitosti
Začudi se pticama golubinjeg jutra.

Delikatnost ljubavi
Koju mi je dala –
Režanj limuna
Sočan do gore

To je kao kad bih išao po oštrici zlatnih brijača
Tko me je mamio tanki glas njenog tela

Ali naglo je glava
Pala sa visine
U crveni otvor
Mojih požudnih usta

To je kao kad bih naglo zabio brutalni klin
U sredinu na balu belog ogledala

Preveo sa poljskog Petar Vujičić

STANISLAV GROHOVJAK

Rođen 1934, umro 1976. u Varšavi. U poljskoj književnosti se javlja kao istaknuti predstavnik „pokoljenja 1956“, ali kasnije postaje lider grupe pesnika koje su zvali „turpistima“ (lat. turpis, turpe – ružan, ružna, ružno). Bio je urednik više časopisa, polemičar, esejista, scenarista, rečju jedan od najaktivnijih ljudi posleratnog poljskog književnog života. Zbirke pesama su mu: „Viteška balada“, 1956, „Menuet za žarač“, 1958, „Svlačenje pred san“, 1959, „Ogrozdi“, 1963, „Kanon“, 1965, „Nije bilo leta“, 1969, „Lov na tetrebe“, 1973, „Bilijar“, 1975. Sabrane pesme objavljene su mu 1980. godine.

Izvor: Časopis Gradac, mart-juni 1981, „Svetska poezija danas“, priredio Raša Livada

Slika: Helderlinov portret nepoznatog autora