U nastavku sledi deset pesama deset poljskih pesnikinja rođenih u rasponu od jednog veka, od 1888. do 1980. godine. Izbor i raspored predstavljeni su hronološki, od najstarije do najmlađe pesnikinje. Za potrebe ovog teksta korišćena je antologija Biserke Rajčić Moj poljski pesnički 20. vek (Treći Trg, 2012).
Iako ovo nisu jedine autorke pomenute kulture koje su stvarale tokom 20. veka, iako ovo nisu jedine pesme koje su one napisale, pa ni teme koje su njih ili druge umetnice zaokupljale, ja sam ih za ovu priliku izdvojila jer kao da svedoče o gorkoj konstanti: životu kroz druge, za druge, nemogućnosti pronalaženja sopstvenog glasa. Ili je upravo ovo što ćemo pročitati primer sopstvenog glasa? Je li ovo „sopstvena tema“ koju nikad do kraja ne možemo prihvatiti kao „relevantnu“ i „veliku“ jer nam je paradigma „pravog“ i „velikog“ stvaralaštva ona koju su većinom stvarali muškarci? Pitanja su mnogobrojna. Odgovori višeznačni, nepouzdani. Svet i iskustvo se ne mogu tako jasno podeliti na svoj muški i svoj ženski deo.
Književnice pišu o svojim majkama, o njihovoj privatnoj situaciji kada je seksualnost morala biti žrtvovana; o životu koji im je prošao pred televizorom, one su na taj način bile svedoci istorije – njeni pasivni posmatrači; pišu o poniženju prostitutke koja se seksualno prodaje; poniženju one čijom žudnjom se muškarac poigrava, svodeći je na ljubavnicu; pišu o strahoti one koju će muž u narednom trenutku pretući. Stalno prisustvujemo nekom obliku nasilja: fizičkog, emotivnog, društvenog. Slične teme pojavljivale su se, na primer, u poeziji Danice Marković, savremenice ovih pesnikinja i jedine pesnikinje, koju je Bogdan Popović uvrstio u Antologiju novije srpske lirike. Da se situacija nije promenila ni u narednm decenijama svedoči sledeći primer.
Raša Livada je 1980. godine za časopis Gradac priredio temat Svetska poezija danas. Zahvaljujući tom broju, koji mi je otkrio drug, inače strastveni sakupljač svih brojeva ovog časopisa, ja sam otkrila poljsku poeziju 20. veka. Tek kasnije su došle na red antologije Petra Vujičića i Biserke Rajčić koje su mi dodatno obogatile pogled na poljsku književnost i kulturu. Raša Livada je, na neki način, formirao moje čitalačko i estetsko iskustvo. Ovo ne kazujem bez razloga. Poljsku poeziju smatram najboljom nacionalnom poezijom u Evropi tokom druge polovine 20. veka. S obzirom na specifično i traumatično poljsko iskustvo tokom 20. veka, a i s obzirom na snažno prisustvo avangarde, nastala je poezija koja je bila potpuno drugačija. Tadeuš Ruževič je, doslovno, izmislio novi jezik jer ga je iskustvo ratnih i posleratnih godina nateralo da, kako je sam istakao u svojoj programskoj pesmi Moja poezija, „ponovo uči da govori“.
Izbor pesnika koji je Raša Livada napravio je izvanredan. I posle četrdeset godina temat nije izgubio na svojoj relevantnosti. Pored poljske poezije, Livada mi je otkrio poeziju Teda Hjuza, Vasila Holoborotka, Jehude Amihaja, Vladimira Buriča. Međutim, kako je pol, ipak!, u funkciji i opticaju kada čitamo, ja sam primetila nešto što nijedan moj drug nije primetio. Nije me mrzelo da brojim: od pedeset pesnika koliko se našlo u antologiji, 1980. godine, Raša Livada je izdvojio samo jednu ženu, jednu među njih četrdeset i devet, Ingebor Bahman. Za 1980. sasvim je neuobičajeno svođenje, posebno za takvog poznavaoca poezije, antologije na jednu pesnikinju. Usput se i pitamo zašto baš Ingebor Bahman, i ako dozvolimo sebi da budemo pomalo cinični, možemo li pretpostaviti da joj je, zapravo, Paul Celan, koji se inače našao u tom izboru, bio preporuka?
Pol ne može biti estetski kriterijum. Ne mislim, možda naivno, da postoji ili da je postojala organizovana zavera muškaraca protiv žena. Ne, stvari su banalnije. I zato su razornije. Nikada više nekoga nećete poniziti kao onda kada ga potpuno ignorišete, kada njegovo postojanje potpuno zanemarujete i previđate. Vi ga anihilirate kao biće, kao ličnost, potpuno mu razarate ego. Ignorisanje je najrazorniji oblik cenzure. Zato, ne pristajem na trik pitanje: „Pa, dobro, reci ti neku pesnikinju koja je 1980. mogla da uđe u antologiju?“. Na ovo pitanje ne dajem odgovor jer to nije pitanje za mene. Antologičar je preuzeo odgovornost da vreme svede na destilat. Antologije su obeležja epohe i portreti vremena. One ne smeju biti odraz subjektivnog ukusa, ni pregledi, ni panorame, već kondenzacija kvaliteta. Ličnost antologičara mora biti respektabilna (ukus, mašta, obrazovanje, rad, odgovornost). Antologičar ne sme zloupotrebiti svoj zadatak i prozvati se „autoritetom“. I da ne znam nijednu pesnikinju da navedem, to opet nije odraz čitalačkog neznanja, već odgovornost antologičara i urednika u kulturi. Ko je priredio knjige koje mi čitamo? Ko je sastavio kanon na osnovu koga mi usvajamo načela i kriterijume? Ko sve nas, posredno, obrazuje i formira?
•
CELIJA DROPKIN: MOJA MAMA
Moja mama,
dvadesetdvogodišnja,
udovica s dvoje male dece,
iskreno je odlučila da ne bude više ničija žena,
tiho su prolazili njeni dani i godine,
kao oskudan sjaj voštanice.
Moja mama nije postala ničija žena,
ali njeni višednevni,
višegodišnji, višenoćni uzdasi
koji su dopirali iz mladog i neljubljenog bića,
iz čežnje njene krvi,
primala sam svojim dečijim srcem,
duboko u sebe upijala.
I skrivena, goruća majčina čežnja
kao podzemno vrelo
slobodno se u mom telu razlila.
Sada često kulja iz mene
majčina uzavrela, sveta,
duboko skrivena žudnja.
ANA MARGOLIN: LJUBEĆI MOJU RUKU
Ljubeći moju ruku osvrtao si se,
da niko ne vidi.
Od velike ljubavi glas ti je drhtao,
neprestano i oprezno si se povlačio
kada je neko pored prolazio.
„Taj dan, draga moja, bejaše lep,
odviše lep, odviše sjajan, da bi se vratiti mogao…“
Svaka tvoja reč odisala je
punim poverenjem i požudom.
A kada prve zvezde zasjaše bledo,
svoj nakrivljeni šešir si popravio,
i ganut i ćutljiv se oprostio,
i spokojnom pobožnošću ponovo noge si
ka svojoj prokletoj kući vukao.
Više bih volela da si se napio
i s uličarkama vucarao.
FELICJA KRUŠEVSKA: PROSTITUTKA
Kao prikovanu me je na krevetu držao
celu noć sve do sivog jutra.
Na zemlju je čist jastuk pao,
kada sam s njm pijana legala.
Do moga lica je vreli dah dopirao
iz usta ispunjenih votkom,
i rukama me je grlio,
kao zmija, kao lanci prokleti.
Oh, vrelo i crveno beše
i dimila se ugašena sveća.
Od znoja lice mu je bilo slano,
dok je od peći dopirao smrad dima.
Bog je sigurno izuzetno strog
kad tu noć nije skratio.
Kada je zaspao, na ivicu kreveta me gurnuvši;
htedoh da plačem tiho, tiše.
Kada je konačno izlazio pred zoru,
dobacio mi je novac i psovku.
Nešto je ječalo kao u razbijenom zvonu
čas daleko, čas iznova blizu.
Bilo je puno dima od cigarete,
u grudima me probadalo nešto tako duboko.
Na sto sam se popela u košulji i bosa,
i prozorče širom otvorila.
Bejaše tiho – tiho – plavo.
Vrapče je po krovu skakalo.
Nešto užasno rekoh Bogu.
Bog je to shvatio i belim snegom zaplakao.
ANA ŠVIRŠČINJSKA: POVRATAK MUŽA
Povlači se
korak po korak.
Neće je zakloniti sto,
neće je zakloniti dečji krevetac,
neće je sakriti zid.
Neće je odbraniti ljudi s druge strane zida
od onog koji stoji
na pragu.
BOGUSLAVA LATAVJEC: MOJA MAJKA GLEDA TELEVIZIJU
U mraku novih vremena
u sobi iza zavesa
moja majka pokušava da shvati vetar istorije,
krik koji duva kroz sve pukotine
televizora
i lagano diže
učenike koji beže kroz ekran
Razletele jakne
pred zatvorenim očima šlema
pucketaju kao zapaljena trava
rasprskavaju se iskre stopala na fasadama trga
Zid brzo dišuće vatre
ispod visokog zida vode
ruši se na kolena
ali ne dogoreva
ADRIANA ŠIMANJSKA: MOJA KĆI I FRANC KAFKA
Moja kćer viče: – Ne verujem u tog Boga!
Ne verujem ni u jednog Boga! –
I plače nad Kafkinim Zamkom.
Moja kćer ima osamnaest godina i iznenađuje me
Svojom savršenom ženstvenošću.
Ali kada mi tim bučnim neverovanjem
Kao crvenom maramom maše pred očima
I dalje je mala devojčica koja sisa prst.
Šta mogu da joj kažem, Bože?
Da se vara? Da ipak postojiš
Dalek i nepomičan, a možda i blizak i milosrdan?
Da je sav onaj ogroman divni svet između nje
I Tebe samo krhko zadimljeno stakalce?
Jer ona veruje u Kafku, putujući uveče
Po lavirintu njegove mašte.
Mislim da pred spavanje tajno razgovara sa K.
Šapćući mu načine dopiranja do Istine.
Prema tome ništa ne kažem, samo gledam u njene uplakane oči
Kao u unutrašnjost akvarijuma punog zelene svetlosti.
Moja mala odrasla kćer
Pleše ujutru ispred ogledala u mini suknji,
A nasmejani Kafka posmatra je iza police za knjige.
Iznenada –
Javlja joj se svojim dubokim, očaravajućim basom:
– Znaš li? Moramo to proveriti. Tako reći siguran sam
Da je On tamo. Iza poslednjih vrata ogledala.
GENOVEFA JAKUBOVSKA-FIJALKOVSKA: BEZ NAZIVA
spavao je s tobom
i sa njom
kao kučka
njušila si u postelji
tuđ znoj
bilo
pa prošlo
sada spavaš sama
ALEKSANDRA PEŽINJSKA VIĆIŠKJEVIĆ: MI ŽENE XX VEKA (MANIFEST)
Mi
Žene XX veka
Pišemo pesme
Naliv perima
koja se završavaju oštrim šiljcima
i jezicima
U ormanu svake od nas
Može se naći
Makar jedan šešir
I još uvek pamtimo svet
Bez telefona i televizije u boji
Na kojoj je nastupio jedan ćelavi general
A zatim je bio policijski čas
Imamo pozatvaranu utrobu
I srca
U strahu od stvarnosti
Naš san je
Kuvanje domaćih ručkova
Kao i da budemo srećne vlasnice
Dece pasa i muževa
A umesto toga
Zgovnavamo se u svakodnevici jutara
Polusvesne od umora
Nestabilne u cipelama
Na visokim štiklama
U kancelariji u firmi na poslu
Gde nužno treba
Praviti karijeru i novac
Kako pristaje ženi XXI veka
Vrtimo se u krug
I od toga nemamo
Apsolutno ništa
Osim sve dubljih bora
I depresije
Koja nije u modi
MAGDALENA BJELSKA: HOTEL LOBBY
Najpre dugo putovanje, taksijem, prigradskom železnicom, autobusom, avionom,
ponovo taksijem i na kraju stižu u onaj hotelski hol, u kome će ostati.
Nema ljubavi. Nije je ni bilo. Upoznali su se kada su svi oko njih bili vereni,
a obe njene sestre već su bile trudne. Uzeli su se na nagovor poznanika,
retko su se svađali i retko pomišljali na rastanak.
Čekajući recepcionera u zelenom holu razgovaraju
o običnim stvarima vezanim za boravak
o vremenu doručka koji služe u već ugašenoj sali za ručavanje
ili još (nemoguće je odgonetnuti pravo vreme dana).
Možda i dopire do njih
naravno.
Meni koja ih posmatram to oduzima sekundu.
Njima – ceo život.
Koji se tu završava i tu počinje.
Ja – izlazim iz internet kafea i posmatram hladno prljavo more
i trgovačku luku,
ljude koji rade,
za nas uvek otvoren prostor. Tu si. Tu smo.
Da li nas neko posmatra?
(Hotel Lobby – Edward Hopper, 1943)
Izvor: Biserka Rajčić, Moj poljski pesnički XX vek (antologija), Treći trg, Čigoja, Beograd, 2012.
Slika: Alex Katz, Green Cap, 1985.
A . A . A 