Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden… – Шубертова песма

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Gotfrida Bena

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga.

TORINO

„Ja pocepanih đonova hodam“,
u poslednjem je pismu genij
pisao – odvedoše ga onda
na psihijatrijsko, u Jeni.

Knjige ne mogu da kupim – čitam
po knjižarama, sedim, stojim:
beleške – pa po nareske hitam: –
to su torinski dani moji.

Dok uživaju lenjivci vrli
u Pou, Bajrojtu, Epsomu,
on dva fijakerska konja grli –
dok gazda ga ne odvuče domu.

KARIJATIDA

Iščupaj se iz tog kamena! Rasprsni
udubljenje što te zarobljava! Odšumi
u polje! Narugaj se kamenim vencima
gledaj: kroz bradu pijanog Silena
iz njegove večito opijene,
hučne, neponovljive krvi koja tutnji,
vino mu kaplje na stidnik.

Popljuj tu pomamu za stubovima: usmrćene
staračke ruke digoše ih, drhteći,
prema zastrtim nebesima. Poruši
hramove pred žudnjom svog kolena
u kome čezne ples!

Rasprostri se, smrtonosno se rascvetaj, o, okrvavi
svoju meku leju d rana što zjape:
gledaj, Venera s golubovima opasuje se
ružama oko ljubavne kapije bokova –
gledaj kako poslednji plavi dah ovoga leta
po morima hrizantema plovi prema dalekim
obalama mrkim poput drveća; gledaj
kako se dani ovaj poslednji čas sreće-laži
naše južnosti,
visoko zaoblučen.

ŠOPEN

Ne baš govorljiv,
nazori mu ne behu jača strana,
nazori zaobilaze suštinu,
kad bi Delakroa razvijao teorije,
on bi se uznemirio, on sam nije mogao
da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik;
senka u Noanu
gde deca Žorž Sandove
nisu prihvatala
njegove vaspitne savete.

Grudobolan
– s krvarenjima i ožiljcima –
u onom obliku koji se dugo vuče;
tiha smrt,
za razliku od smrti
u paroksizmu bola
ili od puščanog plotuna:
dogurali su do vrata klavir (Erar),
a Delfina Potocka
pevala mu je u samrtnom času
pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira:
Plejel, Erar, Brodvud,
za dvadeset gvineja
svirao po četvrt sata uveče
kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu
i pred nebrojenim vitezovima Podvezice;
potamneo od umora i bliženja smrti
vraća se kući
na Square d’Orleans

Onda spaljuje svoje skice
i rukopise,
samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka,
tih izdajničkih uvida –
na kraju reče:
„Moji pokušaji su izvedeni po meri
onogšto mi je bilo moguće dosegnuti.“

Svaki prst treba da udara
snagom koja odgovara njegovoj građi,
četvrti je najslabiji
(samo sijamski blizanac srednjeg prsta).
Kad bi počinjao, bili su položeni
na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije,
u letnjikovcima ili
u nekom planinskom predelu
ili kroz otvorena vrata terase
nekog, recimo, sanatorijuma,
teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu
niti ijednu simfoniju,
samo te tragične progresije
iz artističkog ubeđenja
i malom rukom.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.

Pet pesama Georga Trakla

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.
Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

VEČERNJA PESMA

Uveče, dok idemo tamnim stazama,
naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni
pijemo bele vode iz jezera,
slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,
gledamo sive galebe.

Prolećni oblaci nailaze nad mračni grad,
koji ćuti plemenitija doba monaha.

Kad sam te uzeo za uske šake,
ti si tiho otvorila krupne oči.
Davno je ovo bilo.

Ali kad tamno blagoglasje pohodi dušu,
ti se bela pojavljuješ u prijateljevom jesenjem predelu.

PACOVI

Jesenji mesec dvorište belim obliva.
Fantastične senke s krova se obrušavaju.
U prozorima praznim ćutanje prebiva;
pacovi tad polako iskrsavaju

i promiču cičeći tamo i amo
i sivkast se povija pramen smrada
za njima iz sablasnog zahoda tamnog,
po kojem mesečina drhtavo pada,

i požuda im štekeće i mahnita,
dom i ambare oni preplavljuju,
prepune zrelog voća i žita.
Ledeni vetri se kroz mrak cviljenjem najavljuju.

PESMA O KASPARU HAUZERU

Za Besi Los

On je doista voleo sunce što je purpurno silazilo niz breg,
šumske putanje, raspevanog kosa
i radost što je u zelenilu.

Ozbiljan beše mu boravak u senci drveta
i čisto njegovo lice.
Bog blagi plamen reče njegovom srcu:
O, čoveče!

Tiho mu korak uveče nađe grad;
taman lelek iz njegovih usta:
hoću da budem konjanik.

A za njim kretahu žbun i zver,
dom i sutonska bašta belih ljudi,
i njegov ubica ga je tražio.

Proleće i leto i lepa jesen
pravednikova, njegov korak tih
mimo sumračnih soba sanjalica.
Noću je ostao sa svojom zvezdom sam;

video kako na golo granje pada sneg
i u sve tamnijem tremu senku ubice.

Srebrno klonu glava nerođenoga.

PSALM

Posvećeno Karlu Krausu

Postoji svetiljka koju je utrnuo vetar.
Postoji krčma u pustari iz koje popodne izlazi pijanica.
Postoji vinograd, spaljen i crn, s rupama punim paukova.
Postoji prostorija koju okrečiše mlekom.
Ludak je umro. Postoji ostrvo u Južnom moru
što dočekuje boga sunca. Udaraju bubnjevi.
Muškarci igraju ratničke igre.
Žene njišu kukovima pod puzavicama i ognjenim cvećem.
kad se raspeva more. O, naš izgubljeni raj.

Nimfe su napustile zlatne šume.
Sahranjuju stranca. Tad počinje treperava kiša.
Panov sin se javlja u liku radnika-kubikaša
što preko podneva spava na ražarenom asfaltu.
Postoje devojčice u jednom dvorištu u haljinicama prepunim bede što kida srce!
Postoje sobe pune sazvučja i sonata.
Postoje senke što se grle pred oslepelim ogledalom.
Kraj bolničkih prozora greju se ozdravljenici.
Bela para na kanalu donosi krvave zaraze.

Tuđa sestra se opet javlja u nečijim zlim snovima.
Počiva u leskovom žbunju i igra se s njegovim zvezdama.
Student, možda dvojnik, gleda za njom dugo s prozora.
Njegov mrtvi brat stoji iza njega, ili silazi niz stare zavojite stepenice.
U tmini smeđih kestenova bledi lik mladog iskušenika.
Bašta je usred večeri.. U dvorištu lepršaju slepi miševi pod arkadama.
Nastojnikova deca prestaju da se igraju i traže nebesko zlato.
Završni akordi kvarteta. Slepa devojčica drheći trči niz aleju,
a senka joj kasnije pipa duž hladnih zidina, okružena bajkama i setim legendama.

Postoji prazan čamac koji uveče nosi voda niz crni kanal.
U tami staroga azila dotrajavaju ljudske razvaline.
Mrtva siročad leži kraj baštenskog zida.
Iz sivih soba izlaze anđeli zablaćenih krila.
Crvi kaplju sa njihovih požutelih kapaka.
Trg pred crkvom je mračan i ćutljiv, kao u danima detinjstva.
Na srebrnim petama klize raniji životi
i senke prokletnika silaze u vode što uzdišu.
U grobu svom se beli čarobnjak igra sa svojim zmijama.

Ćutke se nad kosturnicom otvaraju Božije zlatne oči.

Izvor: Georg Trakl, Izabrane pesme, izabrao i preveo Branimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1990.

Slika: Alex Katz, 1970