Пољска поезија понедељком послеподне: Јулијан Тувим

ЗА ОКРУГЛИМ СТОЛОМ

Du holde Kunst, in wieviel grauen Stunden… – Шубертова песма

А можда бисмо могли једном, драга,
Отишли на дан до Томашева?
Можда тамо још у сумраку златном
Траје она иста тишина бела?

У том белом дому, у тој соби
Где су размештене туђе ствари
Морамо довршити наш некадањи
Тужно прекинути разговор стари.

До данас за округлим столом
Седимо ко у онај прошли час.
Како те дане дати забораву?
Како скинути те чари с нас?

И на уснама, као некад,
Осећам сузу што капље лено…
А ти ми ништа не одговараш,
И једеш грожђе зелено.

Још увек погледом ти певам
„Du holde Kunst“… и срце ми лупа!
И морам на пут… ти се опрашташ
Али не дрхти твоја рука.

И наш се разговор прекинуо,
Нестао као лако иње.
„Du holde Kunst“ – зар тако? Без речи?
Стално те зовем и преклињем.

Онај дом бели, соба мртва,
До данас ништа нису схватили.
Дошли људи, населили се,
И одједном их напустили.

А тамо нам је све остало!
Траје чак и она тишина бела…
Па можда бисмо ипак, драга,
Пошли на дан до Томашева?

ФРИЗЕРИ

Чаплину

У празној радњи седе фризери поред зидова,
Гледају, чекају, гостију нема, досађују се.
Сами се чешљају, сами се брију, сами, сами
Говоре што знају, дремају, хрчу и буде се.

Иду до прозора, ништа у прозору.
Враћају се натраг, у огледалима – фризери,
Глатко очешљани, тужно зализани,
Напудровани, лепи фризери.

Новине читају, чела бришу и звижде,
Ходају, ствари друге и стране чекају.
У међувремену пред огледалом се клањају, цмиздре,
Зевају и сненост пустињску гутају.

Биће бура, у граду је сиво, певају петли.
Фризери се боје, ходају журно – ево већ грми,
Фризери плачу, фризери певају, луде фризери,
Успоравају корак и нагло иду à ralenti.

Подижу руке врло лагано, врло лагано,
Врте главама врло лагано, шта им је, шта је,
У немом шапату мичу уснама у сто загледани,
У никловани предмет што их је урекао смртним сјајем.

А сад се мотају, на зидове скачу, пљусак чују,
Ваљају се пред огледалима зачуђеним – муња је пала,
Фризери играју, фризери вичу, висе у ваздуху,
И као анђели скакућу у дубини огледала.

ЛИКЕР

На плавој неба основици
У зеленкастој измаглици
Месец.

Снег блиста. Чујеш, неко ступа.
Гледа кроз окна замрзнута
Месец.

Још једну чашицу! Видим јој дно
И размишљам: „Но – но – но!
Месец?!

ПЕСМА О ГЛАВИ И МЕСЕЦУ

Наспрам месеца је мој дом,
У прозору округла глава,
Окном равно пресечена.
Он се по небу ваља,
Колутају се очи,
Буље рибље глупо.
Ах, главо насмешена,
Изгледаш мртвачки тупо,
Котрљаш се одсечена.
Наспрам месеца је мој дом,
Сребрну жену зовем и будим:
„Гледај, идем зидовима ка дрвећу,
Држи ме да се не котрљам, да се не изгубим,
Ја очима морам за њим, ево
Гинем, одвлачи ме та поплава!“
Сребрна жена несрећна у плач,
Погледом моје кретање кроз собу прати.

Наспрам месеца је мој дом,
Опловио сам светли простор собе
И вратио се на прозор,
И седи освит ме ови,
Нада мном плаче удовица бледа
Ја иза стакла округлога гледам.
Као наказа, као гном:
Глава плови по прозрачном слоју.

Не седајте крај прозора, чувајте главу своју
Кад наспрам месеца имате дом!

AB URBE CONDITA

Одмах сутрадан, тј.
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
Док је град пуцкетајући
Догоревао као жртвена јаловица на свештеној ломачи
И само подрхтавањем удова сведочио о животу
Који је био смрт,
И одисао, умирући, задахом паљевине
Као длака жртвене животиње;
И док се по лествама дима
Већ у небо пела Варшава
Да би далеким прапоколењима
Са висина
Засијала једном као астрални мит,
Као ватрена легенда,
А овде да остане угашени кратер,
Кратер вулкана до дна искрвављен –
Осамнаестог јануара хиљаду деветсто четрдесет пете,
На углу Руина и Краја,
На углу Рушевина и Смрти,
На углу Развалина и Ужаса,
На углу Маршалковске и Јерусалимске,
Што су пале једна другој у ватрени загрљај
Опраштајући се заувек, љубећи се пожаром
Појавила се округла варшавска бака,
Бесмртна госпа са марамом на глави,
Поставила дном нагоре сандук на рушевинама,
Подупрла га метеором – некаквим одломком Града –
И повикала бесмртним тоном:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Нисам је видео, али видим:
Сузе се роне
Из њених – и поред свега – насмешених очију.

Могла се појавити као Ниобе-Туга,
Као пророчанска фурија, као Јовова жена,
Као Рахиља што оплакује своју децу –
И такође би јој поверовали.

Могла је слетети као вештица на метли
Или као вампируша у крвавом сјају
Згаришног дана –
И такође би јој поверовали.

Могла је – као Велика Петруша из бајке –
У јампски патос оденути речи
И објавити да ће се родити нови град из рушевина
„За инат надменом суседу“ –
И такође би била истинита…

Могла је стати на сандук као величанствени споменик,
Заузети лепу позу и задекламовати:
„Per me se va nella città dolente“ –
И нико се не би зачудио.

Ах, могла је најзад, као Клио или не Кхо,
Као Ливије у сукњи,
Сести на камењу изумрле престонице
И некаквим гвожђем на некаквој цигли
Изгрепсти наслов:
„Од оснивања града…“

Али она је другачије:
„Ево чаја, чаја,
Ево свежих колача!“

Утемељитељко! Пионирко! Музо!
Данас лупа и ломљава у целој Варшави
Тебе слави!

Теби споменик диже!
Данас сваки зидар сваком новом циглом
И цела Пољска – госпо, о, госпо! –
Твоју бесмртност објављује.

Кличе гдињска лука – Слава!
Трубе творнице Лођа – Слава!
Шлески рудници и ливнице – Слава!
Вроцлав – град војводски – Слава! Слава!

Слава краљици на круни рушевина,
Којој је име напросто: Варшава!

ЈУЛИЈАН ТУВИМ

Највећи песник у групи „Скамандар“, Јулијан Тувим био је уједно и најпопуларнији и најутицајнији пољски песник између два рата. Један од најплоднијих пољских песника, блистав версификатор, чега се год дотакао, све што је око себе видео и доживео претварао је у стихове. Рођен у јеврејској грађанској породици у творничком Лођу, Тувим је поезију демократизовао, осавременио, оживео. Увео је у њу обичног, малог човека са градске улице, из гета, из трговине, из каване. Све што је Тувим писао изгледало је ново, привлачно и приступачно. Тувимова поезија магично је деловала на читаво писмено друштво пољске, читаве генерације васпитавале су се на тој поезији. Била је то поезија свакодневна, улична, каванска, новинска. Сретала се и у књижевним часописима, и у књигама, у школским читанкама, у хумористичким листовима, у кабареима, певала ју је певачица лаке музике преко радија, и препричавали су је бонвивани у виду фриволног каванског вица или епиграма. Када га је ратна бура бацила на територију Сједињених Држава, био је одсечен од света, ништа није разумевао што се писало у тадашњој европско-америчкој поезији, као ној је зарио главу у песак пољске прошлости и писао бескрајне риме о старој Пољској и старој Варшави у недовршеној анахроничној поеми Пољско цвеће. Тувимова поезија данас нема следбеника. Она је блистав завршетак једне епохе у развоју пољске поезије, завршетак грађанске епохе. Као и грађанско друштво и грађанска држава, ова поезија данас је прошлост. Јулијан Тувим је рођен 1994. године. Умро је 1953.

Извор: Савремена пољска поезија, одабрао и превео Петар Вујичић, Нолит, Београд, 1964.

Слика: Алекс Кац (Alex Katz)

Пољска поезија понедељком послеподне на блогу А . А . А

Pet pesama Gotfrida Bena

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga.

TORINO

„Ja pocepanih đonova hodam“,
u poslednjem je pismu genij
pisao – odvedoše ga onda
na psihijatrijsko, u Jeni.

Knjige ne mogu da kupim – čitam
po knjižarama, sedim, stojim:
beleške – pa po nareske hitam: –
to su torinski dani moji.

Dok uživaju lenjivci vrli
u Pou, Bajrojtu, Epsomu,
on dva fijakerska konja grli –
dok gazda ga ne odvuče domu.

KARIJATIDA

Iščupaj se iz tog kamena! Rasprsni
udubljenje što te zarobljava! Odšumi
u polje! Narugaj se kamenim vencima
gledaj: kroz bradu pijanog Silena
iz njegove večito opijene,
hučne, neponovljive krvi koja tutnji,
vino mu kaplje na stidnik.

Popljuj tu pomamu za stubovima: usmrćene
staračke ruke digoše ih, drhteći,
prema zastrtim nebesima. Poruši
hramove pred žudnjom svog kolena
u kome čezne ples!

Rasprostri se, smrtonosno se rascvetaj, o, okrvavi
svoju meku leju d rana što zjape:
gledaj, Venera s golubovima opasuje se
ružama oko ljubavne kapije bokova –
gledaj kako poslednji plavi dah ovoga leta
po morima hrizantema plovi prema dalekim
obalama mrkim poput drveća; gledaj
kako se dani ovaj poslednji čas sreće-laži
naše južnosti,
visoko zaoblučen.

ŠOPEN

Ne baš govorljiv,
nazori mu ne behu jača strana,
nazori zaobilaze suštinu,
kad bi Delakroa razvijao teorije,
on bi se uznemirio, on sam nije mogao
da obrazloži noturna.

Slab ljubavnik;
senka u Noanu
gde deca Žorž Sandove
nisu prihvatala
njegove vaspitne savete.

Grudobolan
– s krvarenjima i ožiljcima –
u onom obliku koji se dugo vuče;
tiha smrt,
za razliku od smrti
u paroksizmu bola
ili od puščanog plotuna:
dogurali su do vrata klavir (Erar),
a Delfina Potocka
pevala mu je u samrtnom času
pesmu o ljubičicama.

U Englesku je putovao sa tri klavira:
Plejel, Erar, Brodvud,
za dvadeset gvineja
svirao po četvrt sata uveče
kod Rotšildovih, Velingtonovih, u Straford Hausu
i pred nebrojenim vitezovima Podvezice;
potamneo od umora i bliženja smrti
vraća se kući
na Square d’Orleans

Onda spaljuje svoje skice
i rukopise,
samo nikakvih ostataka, fragmenata, beležaka,
tih izdajničkih uvida –
na kraju reče:
„Moji pokušaji su izvedeni po meri
onogšto mi je bilo moguće dosegnuti.“

Svaki prst treba da udara
snagom koja odgovara njegovoj građi,
četvrti je najslabiji
(samo sijamski blizanac srednjeg prsta).
Kad bi počinjao, bili su položeni
na e, fis, gis, h, c.

Ko je bilo kada čuo neke njegove preludije,
u letnjikovcima ili
u nekom planinskom predelu
ili kroz otvorena vrata terase
nekog, recimo, sanatorijuma,
teško da će to zaboraviti.

Nikad nije komponovao operu
niti ijednu simfoniju,
samo te tragične progresije
iz artističkog ubeđenja
i malom rukom.

Izvor: Gotfrid Ben, Izabrane pesme, prevod Slobodan Glumac, Nolit, Beograd, 1984.

Slika: Alex Katz, 1965.

Pet pesama Georga Trakla

UVEČE, SRCE MOJE

Uveče se čuje krik slepih miševa
Dva vranca skaču na livadi.
Crveni javor šumori.
Šetaču se javlja malena krčma kraj puta.
Divno prijaju mlado vino i orasi.
Divno: pijan se povoditi u sutonskoj šumi.
Kroz crno granje probrujava bolna zvonjava.
Na lice kaplje rosa.

VEČERNJA PESMA

Uveče, dok idemo tamnim stazama,
naše se blede prilike javljaju pred nama.

Kad smo žedni
pijemo bele vode iz jezera,
slast našeg tužnog detinjstva.

Zamrli počivamo ispod zovina žbunja,
gledamo sive galebe.

Prolećni oblaci nailaze nad mračni grad,
koji ćuti plemenitija doba monaha.

Kad sam te uzeo za uske šake,
ti si tiho otvorila krupne oči.
Davno je ovo bilo.

Ali kad tamno blagoglasje pohodi dušu,
ti se bela pojavljuješ u prijateljevom jesenjem predelu.

PACOVI

Jesenji mesec dvorište belim obliva.
Fantastične senke s krova se obrušavaju.
U prozorima praznim ćutanje prebiva;
pacovi tad polako iskrsavaju

i promiču cičeći tamo i amo
i sivkast se povija pramen smrada
za njima iz sablasnog zahoda tamnog,
po kojem mesečina drhtavo pada,

i požuda im štekeće i mahnita,
dom i ambare oni preplavljuju,
prepune zrelog voća i žita.
Ledeni vetri se kroz mrak cviljenjem najavljuju.

PESMA O KASPARU HAUZERU

Za Besi Los

On je doista voleo sunce što je purpurno silazilo niz breg,
šumske putanje, raspevanog kosa
i radost što je u zelenilu.

Ozbiljan beše mu boravak u senci drveta
i čisto njegovo lice.
Bog blagi plamen reče njegovom srcu:
O, čoveče!

Tiho mu korak uveče nađe grad;
taman lelek iz njegovih usta:
hoću da budem konjanik.

A za njim kretahu žbun i zver,
dom i sutonska bašta belih ljudi,
i njegov ubica ga je tražio.

Proleće i leto i lepa jesen
pravednikova, njegov korak tih
mimo sumračnih soba sanjalica.
Noću je ostao sa svojom zvezdom sam;

video kako na golo granje pada sneg
i u sve tamnijem tremu senku ubice.

Srebrno klonu glava nerođenoga.

PSALM

Posvećeno Karlu Krausu

Postoji svetiljka koju je utrnuo vetar.
Postoji krčma u pustari iz koje popodne izlazi pijanica.
Postoji vinograd, spaljen i crn, s rupama punim paukova.
Postoji prostorija koju okrečiše mlekom.
Ludak je umro. Postoji ostrvo u Južnom moru
što dočekuje boga sunca. Udaraju bubnjevi.
Muškarci igraju ratničke igre.
Žene njišu kukovima pod puzavicama i ognjenim cvećem.
kad se raspeva more. O, naš izgubljeni raj.

Nimfe su napustile zlatne šume.
Sahranjuju stranca. Tad počinje treperava kiša.
Panov sin se javlja u liku radnika-kubikaša
što preko podneva spava na ražarenom asfaltu.
Postoje devojčice u jednom dvorištu u haljinicama prepunim bede što kida srce!
Postoje sobe pune sazvučja i sonata.
Postoje senke što se grle pred oslepelim ogledalom.
Kraj bolničkih prozora greju se ozdravljenici.
Bela para na kanalu donosi krvave zaraze.

Tuđa sestra se opet javlja u nečijim zlim snovima.
Počiva u leskovom žbunju i igra se s njegovim zvezdama.
Student, možda dvojnik, gleda za njom dugo s prozora.
Njegov mrtvi brat stoji iza njega, ili silazi niz stare zavojite stepenice.
U tmini smeđih kestenova bledi lik mladog iskušenika.
Bašta je usred večeri.. U dvorištu lepršaju slepi miševi pod arkadama.
Nastojnikova deca prestaju da se igraju i traže nebesko zlato.
Završni akordi kvarteta. Slepa devojčica drheći trči niz aleju,
a senka joj kasnije pipa duž hladnih zidina, okružena bajkama i setim legendama.

Postoji prazan čamac koji uveče nosi voda niz crni kanal.
U tami staroga azila dotrajavaju ljudske razvaline.
Mrtva siročad leži kraj baštenskog zida.
Iz sivih soba izlaze anđeli zablaćenih krila.
Crvi kaplju sa njihovih požutelih kapaka.
Trg pred crkvom je mračan i ćutljiv, kao u danima detinjstva.
Na srebrnim petama klize raniji životi
i senke prokletnika silaze u vode što uzdišu.
U grobu svom se beli čarobnjak igra sa svojim zmijama.

Ćutke se nad kosturnicom otvaraju Božije zlatne oči.

Izvor: Georg Trakl, Izabrane pesme, izabrao i preveo Branimir Živojinović, SKZ, Beograd, 1990.

Slika: Alex Katz, 1970