Јулка Хлапец Ђорђевић: „Мушкарцу“

Мрзим те, мрзим очајно. Прошлошћу корачаш гордо као уметник, војсковођа, државник… да, и као зликовац, блудник. Али увек се само о Теби пева, приповеда и говори, само о Теби. И садашњошћу владаш Ти. Бориш се с Богом, тражиш цесте до свемира, зидаш мостове преко провала света. Велиш да је све около мене, дело Твоје.

Унезверено тражим: Где сам, шта сам ја? У чему је прошао живот мој, мојих мајки и прамајки?

Нама, заосталим у низинама физичког одржавања људства, утиснуо је оков пола жиг безимене масе. Ми нисмо познали осећај одушевљења и раскоши, пијанство победе, заносну моћ стварања. И од љубави, по Теби сврхи нашег бивања, оста нам уморно сабирање плодова за време јесењих, кишних и хладних дана. Тек сада се будимо ка самосвести свога сопственога Ја.

Не, нећемо више да Те дворимо и да Ти ласкамо, да служимо као гнојиште Твоме усавршавању. Додијало нам је мајмунско ачење, понизно чекање, док се на Твоме у презрењу скамењеном образу укаже осмех признања за насићену пут. Уклони шарене ђинђуве и блиставе гривне, којима си нас омамљивао, да не осетимо бол над столећима нанесених рана. Не пружај нам круну мучеништва, његово трње проболо нам је мозак, уништило вид.

Питаш зачуђено: а шта ће бити са породицом? Потомством? Људством? Светом? Ако је за његово искупљење потребно жртвовање нашег људског достојанства: Нека пропадне свет.

ЈУЛКА ХЛАПЕЦ ЂОРЂЕВИЋ

Рођена је 1882. године у Старом Бечеју. Скоро читав живот провела је у иностранству, где се и школовала. У Бечу је у француском интернату похађала приватну средњу школу, а касније је постала ванредна слушатељка славистике. Матуру из класичних језика положила је у Љубљани 1904. Докторирала је 1906. године и постала прва жена доктор филозофије у Аустроугарској. Тема њене дисретације била је Подвојвода Јован Монастерлија (рад је објављен у Летопису Матице српске, књига 247, свеска 1, Нови Сад, 1908).

Говорила је енглески, немачки, француски, мађарски и, након удаје за чешког официра Здењака Хлапца, чешки језик, на који је касније и преводила. Иако је живела углавном у иностранству, у Чешкој, Галицији и Бечу, својим интересовањима остала је везана за домовину. Сарађивала је у десетак наших листова и књижевних часописа, међу којима су Српски књижевни гласник, Летопис Матице српске, Женски покрет и Живот и рад. Такође је иницирала организовање феминистичких удружења код нас. Живећи дуго година у Прагу, учествовала је у неговању чехословачко-југословенских културних веза и била члан одбора Чехословачко-југословенске лиге.

Објавила је више књига из области феминизма: Судбина жене. Криза сексуалне етике (Љубљана, 1930); Студије и есеји о феминизму (Београд, 1935); Студије и есеји о феминизму II. Феминизам у модерној књижевности (Београд, 1937).

У Београду, код Геце Кона, 1932. објавила је роман Једно дописивање, а 1935. књигу лирских путописа и песама у прози Осећања и опажања, која је од критике оцењена врло високо. „Њени путописи, по оштрини опсервација и богатству мисли, по снази унутрашњег живота, по суптилности и дискретности осећања долазе одмах иза путописа Љубомира Ненадовића и Јована Дучића“, писано је.

Умрла је у северној Чешкој, 1969. године. Имала је две ћерке.

Извор биографије: Јулка Хлапец Ђорђевић, Једно дописивање, Просвета, Београд, 2004.

Слика: Милош Голубовић, Визија, 1914. (Народни музеј у Београду)

Напомена: Захваљујем се Синиши Лекићу на открићу овог одломка који је он првобитно објавио на свом сајту Мала продавница реткости.

Сексуалне персоне Анаис Нин

По сопственом запажању, рекла бих да жена није раздвојила љубав и сензуалност док мушкарац јесте. То двоје се обично прожима у жене; њој је потребно било да воли мушкарца коме се даје или да буде вољена. После вођења љубави изгледа да јој је потребна потврда да је то љубав и да је чин сексуалног поседовања део размене коју диктира љубав. Мушкарци се жале да жене захтевају уверавања или изразе љубави. Јапанци су признали ову потребу, и у стара времена било је апсолутно правило да је после ноћи вођења љубави, мушкарац морао да срочи песму и испоручи је својој љубави пре него што се пробуди. Шта ли је то било ако не везивање вођења љубави и љубави?

Верујем да жене још увек замерају нагли одлазак, недостатак признавања ритуала који се управо збио; њима су још увек потребне речи, телефонски позив, писмо, гестови који сензуални чин чине посебним, не анонимним и чисто сексуалним.

То може или не мора да нестане у модерне жене, намерним порицањем свих њених прошлих сопстава, и може постићи ово раздвајање секса и љубави које, по мом схватању, умањује ужитак и снижава високи квалитет вођења љубави. Јер се вођење љубави постиже, уздиже, интензивира његовом емотивном садржином. Могли бисте га поредити са разликом између соло извођача и широког домета оркестра.

Сви се бавимо одбацивањем лажних сопстава, програмираних сопстава, сопстава која су створиле наше породице, наша култура, наша религија. То је огроман задатак јер је историја жена исто толико непотпуна као и историја црнаца. Чињенице су затамњене. Неке културе као што су индијска, камбоџанска, кинеска и јапанска учиниле су свој сензуални живот веома приступачним и познатим кроз своје мушке уметнике. Али, често, када су жене хтеле да открију особине своје сензуалности, биле су спречаване. Не на неки очигледан начин као што је спаљивање Лоренсових дела, или осуда Хенрија Милера или Џојса, већ дугим, сталним порицањем критичара. Многе жене су посегле за коришћењем мушких имена за своје дело да би избегле предрасуде. Само пре неколико година, Виолет Ледук је написала потпун, речит, дирљив опис љубави међу женама. Њу је публици представила Симон де Бовоар. Па ипак, сваки приказ који сам прочитала тицао се моралног суда о њеној отворености. Није било моралних судова о понашању Милерових личности, само примедби на језик. У случају Виолет Ледук радило се о њеној сопственој личности. Nastavite sa čitanjem

Autoportreti Fride Kalo

Frida Kahlo (1907-1954), Autorretrato con Traje de Terciopelo, 1926

Frida Kalo, meksička slikarka rođena 1907. godine, višestruko je prisutna u našem vremenu. Nažalost, na pogrešan i zloupotrebljen način. Ona je svedena na puku pojavnost koja draži posmatrača svojom „neobičnom“ pojavom. Ona se odlikuje toaletom, nakitom i frizurom nestandardnim za zapadni oblik ulepšavanja i ukrašavanja žena. Ličnost Fride Kalo postala je deo potrošačkog miljea, mentaliteta koji koristi sliku kao sliku, a ne sliku kao simbol. Mnogi znaju da je ona slikarka, ali ne bi znali puno da kažu o njenoj umetnosti. Umetnik je bitan, ali ne i njegovo delo, što je poseban vid paradoksalnosti, ali ne tako neobičan u sferi konzumerizma. Mnogi ne znaju ko je ona, ali imaju majicu sa njenim likom. Frida Kalo je primer jedne od najštetnijih zloupotreba koje su se desile nekom umetniku. Potpuna eksploatacija lika, nimalo razumevanja dela, uklapanje u neoliberalne tržišne procese, bez imalo svesti o realnom liku i njegovom pravom značaju. Feminizam našeg doba (a on se razlikuje od feminizma Simon de Bovoar ili feminizma Kamil Palje) je prigrlio Fridu za svoju ikonu. Jedna zloupotrebljena pojava, pasivna u odnosu na novčani model koji ju je pokrenuo, zloupotrebila je i pogrešno interpretirala drugu pasivnu i zloupotrebljenu pojavu. Feminizam našeg doba jedna je od dominantnih zloupotreba na koju su žene, sva je prilika, nasele. Frida Kalo deo je te pošasti.

Frida Kalo je bila komunista (komunistkinja?). Poznat nam je njen iscrtani mider. Na njemu su srp i čekić. Poznat je njen portret Staljina. Poznat je njen Autoportret sa Staljinom. Poznat je njen prezir prema američkom industrijskom društvu, sukob njenog supruga, Dijega Rivere, sa Rokfelerom, čiji je hol Rivera iscrtao, a koji je kasnije srušen zbor problematičnih levičarskih amblema prisutnih na velikom muralu. Frida Kalo je bila ljubavnica Lava Trockog, čoveka koji je mogao, umesto Staljina, da bude vođa svetske revolucije. Poznato je Fridino aktivno učestvovanje u Komunističkoj partiji, njeno učešće u štrajkovima, protestima, učešće u pisanju pamfleta, programa i govora. Ta žena nije bila nemoćna bolesnica koju muž vara, a koja se, u svrhu neke emotivne nadoknade, samo fotografiše, što većina današnjih „feministkinja“ na instagramu i Starbaks marksista čini. Frida Kalo je volela da se fotografiše, ali ne propuštajući priliku da pored sebe stavi skulpturu iz perioda prekolumbovskog Meksika. Naivna umetnost, to sam već u jednom tekstu pokazala, kao deo folklora, kao deo narodnog stvaralaštva, ima značajan inspiracijski potencijal za avangardu. Nadrealizam, kao jedan od avangardnih modela, bio je izam u koji je smešteno Fridino delo, iako su njene slike, mahom, inspirisane narodnom kulturom, verovanjima i simbolima Asteka. Nastavite sa čitanjem

Intervju za „Parisku reviju“: Simon de Bovoar

Simone de Beauvoir

Simone de Beauvoir

U nastavku sledi intervju sa francuskom književnicom Simon de Bovoar čiji su priloženi delovi preuzeti iz američkog književnog časopisa Pariska revija (The Paris Review) u kome ona govori o svom univerzitetskom iskustvu, o radnim navikama, o tome da li je dobro rano objaviti knjigu, o svom doživljaju vremena i osećaju da je oduvek bila stara, o ženama kakve jesu (u njenim romanima) i ženama kakve bi trebalo da budu (Drugi pol).

Više puta sam pominjala i insistirala na činjenici da je intervju sa umetnikom veoma značajna književna forma. Ona može teorijski i kritički biti pogodna za dalju analizu umetnika i njegovog rada, ali može po sebi imati odlike umetničkog kvaliteta. Takvi su Ekermanovi razgovori sa Geteom, kao prvi u ovom žanru, a takvi su i mnogi drugi čiji je sadržaj moguće naći u brojevima pomenutog časopisa, ali i, svakako, van njega.

INTERVIEWER

What do you think about college and university education for a writer? You yourself were a brilliant student at the Sorbonne and people expected you to have a brilliant career as a teacher.

DE BEAUVOIR

My studies gave me only a very superficial knowledge of philosophy but sharpened my interest in it. I benefited greatly from being a teacher—that is, from being able to spend a great deal of time reading, writing and educating myself. In those days, teachers didn’t have a very heavy program. My studies gave me a solid foundation because in order to pass the state exams you have to explore areas that you wouldn’t bother about if you were concerned only with general culture. They provided me with a certain academic method that was useful when I wrote The Second Sex and that has been useful, in general, for all my studies. I mean a way of going through books very quickly, of seeing which works are important, of classifying them, of being able to reject those which are unimportant, of being able to summarize, to browse.

INTERVIEWER

Were you a good teacher?

DE BEAUVOIR

I don’t think so, because I was interested only in the bright students and not at all in the others, whereas a good teacher should be interested in everyone. But if you teach philosophy you can’t help it. There were always four or five students who did all the talking, and the others didn’t care to do anything. I didn’t bother about them very much.

INTERVIEWER

You had been writing for ten years before you were published, at the age of thirty-five. Weren’t you discouraged?

DE BEAUVOIR

No, because in my time it was unusual to be published when you were very young. Of course, there were one or two examples, such as Radiguet, who was a prodigy. Sartre himself wasn’t published until he was about thirty-five, when Nausea and The Wall were brought out. When my first more or less publishable book was rejected, I was a bit discouraged. And when the first version of She Came to Stay was rejected, it was very unpleasant. Then I thought that I ought to take my time. I knew many examples of writers who were slow in getting started. And people always spoke of the case of Stendhal, who didn’t begin to write until he was forty.

INTERVIEWER

People say that you have great self-discipline and that you never let a day go by without working. At what time do you start?

DE BEAUVOIR

I’m always in a hurry to get going, though in general I dislike starting the day. I first have tea and then, at about ten o’clock, I get under way and work until one. Then I see my friends and after that, at five o’clock, I go back to work and continue until nine. I have no difficulty in picking up the thread in the afternoon. When you leave, I’ll read the paper or perhaps go shopping. Most often it’s a pleasure to work.

Simone de Beauvoir

Simone de Beauvoir

INTERVIEWER

Do your writer friends have the same habits as you?

DE BEAUVOIR

No, it’s quite a personal matter. Genet, for example, works quite differently. He puts in about twelve hours a day for six months when he’s working on something and when he has finished he can let six months go by without doing anything. As I said, I work every day except for two or three months of vacation when I travel and generally don’t work at all. I read very little during the year, and when I go away I take a big valise full of books, books that I didn’t have time to read. But if the trip lasts a month or six weeks, I do feel uncomfortable, particularly if I’m between two books. I get bored if I don’t work.

INTERVIEWER

In The Blood of Others and All Men Are Mortal you deal with the problem of time. Were you influenced, in this respect, by Joyce or Faulkner?

DE BEAUVOIR

No, it was a personal preoccupation. I’ve always been keenly aware of the passing of time. I’ve always thought that I was old. Even when I was twelve, I thought it was awful to be thirty. I felt that something was lost. At the same time, I was aware of what I could gain, and certain periods of my life have taught me a great deal. But, in spite of everything, I’ve always been haunted by the passing of time and by the fact that death keeps closing in on us. For me, the problem of time is linked up with that of death, with the thought that we inevitably draw closer and closer to it, with the horror of decay. It’s that, rather than the fact that things disintegrate, that love peters out. That’s horrible too, though I personally have never been troubled by it. There’s always been great continuity in my life. I’ve always lived in Paris, more or less in the same neighborhoods. My relationship with Sartre has lasted a very long time. I have very old friends whom I continue to see. So it’s not that I’ve felt that time breaks things up, but rather the fact that I always take my bearings. I mean the fact that I have so many years behind me, so many ahead of me. I count them.

INTERVIEWER

In every one of your novels we find a female character who is misled by false notions and who is threatened by madness.

DE BEAUVOIR

Lots of modern women are like that. Women are obliged to play at being what they aren’t, to play, for example, at being great courtesans, to fake their personalities. They’re on the brink of neurosis. I feel very sympathetic toward women of that type. They interest me more than the well-balanced housewife and mother. There are, of course, women who interest me even more, those who are both true and independent, who work and create.

INTERVIEWER

None of your female characters are immune from love. You like the romantic element.

DE BEAUVOIR

Love is a great privilege. Real love, which is very rare, enriches the lives of the men and women who experience it.

Simone de Beauvoir

Simone de Beauvoir

INTERVIEWER

You’ve never created an independent and really free female character who illustrates in one way or other the thesis of The Second Sex. Why?

DE BEAUVOIR

I’ve shown women as they are, as divided human beings, and not as they ought to be.

INTERVIEWER

Some people think that a longing for God underlies your works.

DE BEAUVOIR

No. Sartre and I have always said that it’s not because there’s a desire to be that this desire corresponds to any reality. It’s exactly what Kant said on the intellectual level. The fact that one believes in causalities is no reason to believe that there is a supreme cause. The fact that man has a desire to be does not mean that he can ever attain being or even that being is a possible notion, at any rate the being that is a reflection and at the same time an existence. There is a synthesis of existence and being that is impossible. Sartre and I have always rejected it, and this rejection underlies our thinking. There is an emptiness in man, and even his achievements have this emptiness. That’s all. I don’t mean that I haven’t achieved what I wanted to achieve but rather that the achievement is never what people think it is. Furthermore, there is a naïve or snobbish aspect, because people imagine that if you have succeeded on a social level you must be perfectly satisfied with the human condition in general. But that’s not the case.

“I’m swindled” also implies something else—namely, that life has made me discover the world as it is, that is, a world of suffering and oppression, of undernourishment for the majority of people, things that I didn’t know when I was young and when I imagined that to discover the world was to discover something beautiful. In that respect, too, I was swindled by bourgeois culture, and that’s why I don’t want to contribute to the swindling of others and why I say that I was swindled, in short, so that others aren’t swindled. It’s really also a problem of a social kind. In short, I discovered the unhappiness of the world little by little, then more and more, and finally, above all, I felt it in connection with the Algerian war and when I traveled.

Full Interview