Biblijska priča o sestrama Marti i Mariji kojima u posetu dolazi Isus Hrist pojavljuje se u Jevanđelju po Luki i odražava učenje o dva životna principa, o vita activa i vita contemlativa, o poštovanju Boga kroz rad i o poštovanju Boga kroz primanje njegove reči. I, dalje od toga, ta priča nas vraća Hristu kao prvom emancipatoru žena. Koja sestra je bolji deo izabrala, onaj „koji se neće uzeti od nje“ – ona što je Hrista želela da ugosti ili ona što ništa nije radila da ga ugosti?

A kad iđahu putem i on uđe u jedno selo, a neka žena, po imenu Marta, primi ga u svoju kuću.

I u nje bješe sestra, po imenu Marija, koja i sjede kod nogu Isusvih i slušaše besjedu njegovu.

A Marta se bješe zabunila kako će ga dočekati, i prikučivši se reče: Gospode! zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj da mi pomogne.

A Isus odgovarajući reče joj: Marta! Marta! brineš se i trudiš za mnogo.

A samo jedno je potrebno. Ali je Marija dobri dijel izabrala, koji se neće uzeti od nje.

Luka (10: 38-42)

Hrist nam kaže da je sestra koja ništa nije radila već koja je samo sela do njegovih nogu i slušala njegovu besedu bolji način za doček izabrala od one koja ga je primila u kuću i koja je želela da ga na najbolji način dočeka, verovatno kroz pripremu jela i posluženje. Zanimljivo je da Hrist Martino ime dva puta ponavlja pre nego što joj saopšti da se mnogo trudi, da mnogo brine, iako je samo jedno potrebno: da i ona sedne i da čuje njegovu reč.

Oduvek mi je ova biblijska epizoda bila interesantna jer sam kroz svoje odrastanje – a verujem i mnoga ženska deca – bila uvek pred dve dileme kada bi nam gost ušao u kuću: da li da kuvam kafu, spremam meze, pravim sok, postavljam sto i sečem tortu, ili da samo sednem i slušam razgovor starijih, ili sama povedem razgovor sa gostom. U mojoj okolini uvek se gostoprimstvo merilo isključivo radom. Ona ćerka koja bi sela sa gostom, i na taj način ga ispoštovala, nikada nije shvatana drugačije do kao lenja i loše vaspitana.

Sećam se knjige izuzetno zanimljivog naslova, barokno iluzionističkog, kada je ono odsutno snažno prisutno: Ko je spremio tajnu večeru? Verovatno je to bila neka druga Marta, kojoj niko ime nije zapamtio, i koje se niko ne seti kada se pomene taj događaj. Njeno odustvo mi je uvek bilo napadno na svakoj slici koja prikazuje tajnu večeru.

Moja mlađa sestra je uvek bila ta koja bi gosta dočekala sa posluženjem dok ja do dan danas nisam naučila ni jednu tortu da napravim, ni da umesim domaći hleb, ni da precizno serviram meze. Nije to neki nauk već više suštinska nezainteresovanost. Za mene je to oduvek bilo gubljenje vremena i znak manjka samopoštovanja. Zašto ja da spremam ručak ceo dan da bih, na kraju, poslednja sela da jedem? Moja baba je tako provela život i činilo mi se da niko to nije umeo da poštuje. Zašto ja da služim nekog, po kojoj je to nametnutoj hijerarhiji „prirodno“? I osećala sam se zbog svog stava uvek inferiorno. Stidela sam se sebe. Smatrala sam da sam nesposobna, lenja i nezahvalna. To je bio deo vaspitanja koje uvek opterećuje samo žensku decu. Danas, kada mislimo da smo se emancipovali, i da su ti običaji deo davnih predrasuda, shvatamo da nisu. To breme, i nekada i sada, na leđa devojaka u najvećem broju slučajeva stavljali su drugi ženski članovi porodice. Žene su bile najveći neprijatelji žena, kočnice emancipacije i strogi čuvari najgoreg patrijahalnog obrasca. Marta je u stanju da pred strancem kori svoju sestru.

Priloženu sliku, jednu od najlepših kada je vizuelizacija ovog biblijskog događaja u pitanju, naslikao je Dijego Velaskez sa samo devetnaest godina. Ona odražava njegov afinitet ka iluzionizmu, ka prisustvu onoga što je odsutno, naročito zahvaljujući ogledalu. Realnost slike je podrivena a, samim tim, i sveta kao takvog. Na slici je Marta. Mlada, jedra devojka, setnog izraza lica i crvenih ruku oko zglobova, kojoj starica „puni glavu“. Ona gunđa i suflira, dok devojka pravi sos koji se jeo uz ribu koju vidimo na stolu, uz jaja i beli luk. A na zidu, u vidu prozora ili ogledala, kao daleki i neprecizan odraz vidimo Hrista sa dve žene. Na donjoj slici je Vermer. Marta prinosi samo hleb. Ukoliko imamo u vidu kako su tu posetu likovno prikazivali njegovi savremenici, sa koliko mesa, ubijenih životinja, vina i materijalnih predmeta oko učesnika, shvatićemo duhovnost koju Vermer unosi u ovaj događaj i šta je ono što ga je izdvajalo od njegovih savremenika. Za razumevanje pojava analogije su uvek neophodne.

Slike: Dijego Velaskez, Hrist u kući Marte i Marije, 1618; Andrea del Kastanjo, Tajna večera, 1450; Johanes Vermer, Hrist u kući Marte i Marije, 1655.