Skuvati ručak nikad nije bila njena stvar: Hrist u kući Marte i Marije

Biblijska priča o sestrama Marti i Mariji kojima u posetu dolazi Isus Hrist pojavljuje se u Jevanđelju po Luki i odražava učenje o dva životna principa, o vita activa i vita contemlativa, o poštovanju Boga kroz rad i o poštovanju Boga kroz primanje njegove reči. I, dalje od toga, ta priča nas vraća Hristu kao prvom emancipatoru žena. Koja sestra je bolji deo izabrala, onaj „koji se neće uzeti od nje“ – ona što je Hrista želela da ugosti ili ona što ništa nije radila da ga ugosti?

A kad iđahu putem i on uđe u jedno selo, a neka žena, po imenu Marta, primi ga u svoju kuću.

I u nje bješe sestra, po imenu Marija, koja i sjede kod nogu Isusvih i slušaše besjedu njegovu.

A Marta se bješe zabunila kako će ga dočekati, i prikučivši se reče: Gospode! zar ti ne mariš što me sestra moja ostavi samu da služim? Reci joj da mi pomogne.

A Isus odgovarajući reče joj: Marta! Marta! brineš se i trudiš za mnogo.

A samo jedno je potrebno. Ali je Marija dobri dijel izabrala, koji se neće uzeti od nje.

Luka (10: 38-42)

Hrist nam kaže da je sestra koja ništa nije radila već koja je samo sela do njegovih nogu i slušala njegovu besedu bolji način za doček izabrala od one koja ga je primila u kuću i koja je želela da ga na najbolji način dočeka, verovatno kroz pripremu jela i posluženje. Zanimljivo je da Hrist Martino ime dva puta ponavlja pre nego što joj saopšti da se mnogo trudi, da mnogo brine, iako je samo jedno potrebno: da i ona sedne i da čuje njegovu reč.

Oduvek mi je ova biblijska epizoda bila interesantna jer sam kroz svoje odrastanje – a verujem i mnoga ženska deca – bila uvek pred dve dileme kada bi nam gost ušao u kuću: da li da kuvam kafu, spremam meze, pravim sok, postavljam sto i sečem tortu, ili da samo sednem i povedem razgovor sa njim. U mojoj okolini uvek se gostoprimstvo merilo isključivo radom. Ona ćerka koja bi sela sa gostom, i na taj način ga ispoštovala, nikada nije shvatana drugačije do kao lenja i nevaspitana.

Sećam se knjige izuzetno zanimljivog naslova, skoro barokno iluzionističkog kada je ono odsutno snažno prisutno – Ko je spremio tajnu večeru?. Verovatno je to bila neka anonimna Marta kojoj niko ime nije zapamtio, i koje se niko ni ne seti kada se pomene taj događaj. A, kako to? Njeno odustvo mi je uvek bilo napadno na svakoj slici koja prikazuje tajnu večeru. Moja mlađa sestra je uvek bila ta koja bi gosta poštovala svojim radom kroz posluženje dok ja do dan danas nisam naučila ni jednu tortu da napravim, ni da umesim domaći hleb, ni da tako precizno serviram meze, ni trpezu za slavlja da pripremim. Za mene je to oduvek bilo gubljenje vremena i znak manjka samopoštovanja. Zašto ja da spremam ručak ceo dan da bih, na kraju, poslednja sela da jedem? Zašto ja da služim nekog, po kojoj je to hijerarhiji, po kom je to pravilu, kako je to normalno? I osećala sam se zbog svog stava, koji nisam uspevala da potisnem, iako sam pokušavala, uvek inferiorno i nekako posramljeno. Stidela sam se same sebe. Kao da sam nesposobna, lenja, nezahvalna. To je deo vaspitanja koje opterećuje žensku decu i danas kada mislimo da smo se emancipovali i da su ti običaji deo davnih predrasuda. Nažalost, nisu. To breme, i nekada i sada, na leđa mladih devojaka u najvećem broju slučajeva stavljali su drugi ženski članovi porodice. Žene su često bile najveći neprijatelji žena, kočnice emancipacije i strogi čuvari najgoreg patrijahalnog obrasca. Marta je u stanju da pred strancem kori svoju sestru.

Priloženu sliku, jednu od najlepših kada je vizuelizacija ovog biblijskog događaja u pitanju, naslikao je Dijego Velaskez sa samo devetnaest godina. Ona odražava njegov afinitet ka iluzionizmu, ka prisustvu onoga što je odsutno, naročito zahvaljujući ogledalu. Realnost slike je podrivena a samim tim i sveta kao takvog. Na slici je Marta. Mlada, jedra devojka, setnog izraza lica i crvenih ruku oko zglobova, kojoj starica „puni glavu“, koja nešto gunđa i suflira, dok devojka pravi sos koji se obično jeo uz ribu koju vidimo na stolu, uz jaja i beli luk. A na zidu, u vidu prozora ili ogledala, kao daleki i neprecizan odraz vidimo Hrista sa dve žene.

Slike: Dijego Velaskez, Hrist u kući Marte i Marije, 1618; Johanes Vermer, Hrist u kući Marte i Marije, 1655.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.