Arhive oznaka: Biblija

Сексуалне персоне Густава Климта

Objavljeno od strane

Уметност је линија око твојих мисли. – Густав Климт

Аутоеротизам, самозадовољавање, онанија, чин према коме су многе културе имале подељен однос и углавном табуизиран, нарочито у друштвима са снажним религијским утицајима. Уметност је тај чин приказивала, симболички га заодевајући у прихватљиву форму, углавном кроз наговештај.

Сама реч „онанија“ потиче од библијске личности Онана који се помиње „Књизи Постања“ (38). Ђура Даничић, преводилац Старог Завета на српски језик, његово име преводи као Авнан. Ево одломка који сведочи о пореклу речи и радње:

А Јуда речне Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

Онан (Авнан) је требао да са „женом брата својега“ зачне пород. Међутим, он то не чини тако што „просипаше на земљу“ (своје семе). На тај начин удовица његовог брата није могла да остане трудна. Неки сматрају да је на основу овог одломка црква забрањивала контрацептивна средства, док су протестанти сам чин самозадовољавања сматрали грешним и неприхватљивим.

Бечко друштво крајем 19. века било је конзервативно и двоструких аршина. Сексуална искуства мушкараца пре брака углавном су се формирала у јавним кућама. Девојке, међутим, не би имале привилегију сексуалног искуства пре брака, а неке и током читавог живота јер би остале неудате. То је, углавном, разлог зашто су већина пацијената чувеног бечког психијатра Сигмунда Фројда биле жене. Њихова је анксиозност и неуротичност била условљена разлозима природе која није остварила своја права.

Анархистичке снаге природних потреба нарушавале су споља наметнут морал буржоаског конзервативног друштва. То је било нарочито приметно у уметничким круговима. О томе сведоче два најпознатија бечка сликара с почетка 20. века: Климт и Шиле. Тему самозадовољавања можемо запазити, на пример, на Бошовом триптиху Врт уживања или на Ђорђонеовој слици Уснула Венера. Тема се кретала праволинијски кроз историју уметности али, чини се, да до ова два уметника, а у поезији до Бодлера, није била тако експлицитно назначена.

На почетку сам говорила о симболичком наговештају овог нарцистичког чина у домену еротског. Овде, на Климтовим цртежима, нема наговештаја. Сликар је директан. Ласцивност, порнографија, слобода, можемо уз ове цртеже додавати различите епитете. Ипак, они нам пријају на један естетски и безинтересан начин, они не подстичу у нама физичке реакције већ нас наводе на размишљања о лепоти тела и погледа, о таленту и слободи. Погледи девојака, њихова гипка тела, расплетена коса на јастуку, сви ови облици оформљени су многобројним линијама које чине рукопис овог сликара тако лепим.

Најзад, цитирала бих најбољег хроничара тога доба, Штефана Цвајга, Климтовог и Шилеовог савременика. Он је о овој теми писао у својој аутобиографији Јучерашњи свет, у поглављу насловљеном „Ерос матутинус“. Одломак који следи на најбољи начин може илустровати тему о којој говоримо и на основу њега може се препознати узрок реакције која уследила по питању сексуалних слобода. То ослобађање уметност је прва препознала и тематизовала. На компилираним детаљима женских портрета (слика доле) видимо стереотипну представу тадашњих девојака из грађанских породица, у хаљинама најстереотипније (беби розе) боје. Насупрот њима, из истог периода, стоје Климтови цртежи. Наредним одломком заокружујемо писање на ову тему.

Тај „друштвени морал“ који је с једне стране у поверењу признавао постојање сексуалности и њен природни ток, а с друге стране нипошто није хтео да признаје јавно, био је чак и двоструко лажљив. Јер док би младим људима зажмурио на једно око, а другим их чак намигујући подстицао да „потерају кера“, како се то говорило у добродушно подругљивом породичном жаргону мога времена, према жени би страшљиво затворио очи и правио се слеп. Да мушкарац осећа и сме да осећа нагоне, то је чак и конвенција морала ћутке признати. Али да и жена може исто тако да им буде потчињена, да је стварању за његове вечите циљеве потребан и женски поларитет – признати то поштено значило би огрешити се о „светињу женства“. У предфројдовско време је, дакле, важило за аксиом да женско биће нема никаквог прохтева док га мушкарац не пробуди, што је опет, разуме се, званично допуштено једино у браку. Али пошто је ваздух – поготову у Бечу – и у та морална времена био пун опасних еротичних заразних материја, девојка из добре куће морала је од рођења па до дана када ће са својим мужем напустити венчани олтар живети у потпуно стерилизованој атмосфери. Да би младе девојке биле заштићене, нису их остављали саме ни за тренутак. Узимали су им гувернанту, која је морала водити бригу да без надзора не учине, саклони боже, ни један једини корак пред кућна врата, водили су их у школу, на часове плеса и музике, и исто тако их одатле доводили. Проверавана је свака књига коју би читале, а пре свега, да би се одвратиле од могућих опасних мисли, младе девојке су се непрекидно упошљавале. Морале су да вежбају клавир, да уче певање, цртање, стране језике, историју уметности и историју књижевности, изграђивале су се и преизграђивале. Али у исто време, док се настојало да постану образовано и друштвено васпитане како се само замислити може, брижно се пазило да у погледу свих природних ствари остану у незнању које ми данас не можемо ни појмити. Млада девојка из добре фамилије није смела имати никакву представу о томе како изгледа мушко тело, ни знати како деца долазе на свет, јер тај анђео је, разуме се, требало да ступи у брак не само телесно недирнут, него и друштвено потпуно „чист“. Тада је у погледу младих девојака појам „добро васпитана“ био потпуно идентичан са појмом „неспособна за живот“; и та је неспособност за живот женама оног времена понекад остајала за читав век.

Извор: Штефан Цвајг, Јучерашњи свет, превео Александар Тишма, Службени гласник, Београд, 2009.

Препорука: Klimt Museum

Речник симбола: Кула

Objavljeno od strane

Изградња куле одмах призива у свест Вавилон, врата небеска, где је циљ био реконструисати срушену првобитну осу и по њој се успети до боравишта богова.

Вавилонска кула је била вавилонски зигурат. За Вавилонску кулу се каже да се продужавала у тло. Спратови куле који се смањују према врху уистину подсећају на планину. Куле имају подземни део обележен блокажом или дубок средишњи бунар. Тако повезују три света: небо, земљу, подземни свет.

У Кини је Кула срећног утицаја, коју је изградио Вен Ванг, кажу, служила за посматрање неба. Но, као што показује њено име, служила је пре свега прихватању утицаја. Била је, осим тога, нека врста земаљског раја где су животиње живеле у слободи. Зато не треба инсистирати на њеној улози осе. Чу Ксин је, такође, изградио своју Вавилонску кулу и на њеном је врху или на врху неке друге њој сличне – био смештен мех неба у који је Чу Ксин одапињао стреле и из кога је потекла киша крви.

Вавилонска кула је била изграђена од печених опека и од битумена, као и многе месопотамијске куле (зигурати). Једна је откривена у Уру, граду из кога потиче Аврам, подигнута вековима пре патријархова поласка за Палестину. Зигурат је степенаста кула, којој је на врху храм, како би јој врх био налик небу и Божијем боравишту. На акадском Вавилон значи Божја врата. Те куле, које су се дизале над вавилонским градовима, биле су знамења политеизма, те ће их хебрејски монотеизам осудити. Традиција грађевина уздигнутих небу, што је несумњиво потицацала од жеље за приближавањем божанској моћи и њена усмеравања земљи, обрнута је у библијској објави у своју супротност: Вавилонска кула је постала дело човечје охолости, човеков покушај да се вине до божанске висине, а на колективном плану покушај града да се дигне против Бога. Због тога је Јехова распршио њене градитеље:

А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској и населише се ондје. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче те их у ватри печемо! И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча. Полије рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи!

А Господ сиђе да види град и кулу што зидаху синови човјечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо и да им пометемо језик, да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, оданде их Господ расу по свој земљи (Постање, 11, 1-9).

Кула вавилонска је симбол охоле и тиранске завере, као и симбол збрке и пропасти.

У хришћанском предању, које се надахнуло војним и феудалним грађевинама, начичканим кулама, стражарницама и торњевима, кула је постала симбол будности и уздизања. Симбол куле који сусрећемо у литанијама Девице – а имајмо на уму да су називи Девице и Цркве здружени – у вези је с потпуно одређеним симболом. Куле су, у средњем веку, могле служити вребању евентуалног непријатеља, али су имале и значење студа: реч је о односу неба и земље који су савладавале поступно. вака од степеница, сваки спрат куле означавали су етапу у уздизању. И Вавилонска је кула – где је Бог побркао говор људи – тежила да досегне до неба. Ту ћемо тему срести и на фресци светог Савина, где видимо како се пратиоци крећу у ритму плеса, упркос тешким громадама камења које носе на раменима. Постављена у неко средиште (средиште света), кула је мит о уздизању и, као звоник, преноси сунчеву енергију која је стваралачка и упућена земљи. Данаја је дочекала златну плодоносну кишу Зевсову у бронзаној кули у коју је била затворена. Атанор алхемичара је преузео облик куле како би обележио да трансмутације за којима теже у својим поступцима све смерају уздизању: од олова злату и, у симболичком смислу, од чулне тромости чистом одуховљењу.

По Елреду де Ривоу цистерцитски ред се може поистоветити са утврђеним градом, окруженим зидинама и кулама које штите од изненађења непријатељева. Сиромаштво чини зидине, ћутање кулу која уздиже до бога.

Извор: Ален Гербран, Жан Шевалије, Речник симбола, превели др Павле Секеруш, Кристина Копрившек, Исидора Гордић, Киша, Стyлос Арт, Београд, 2009.

Слика: Ђорђо де Кирико, Црвена кула, 1913.

Vavilonska kula na slikama flamanskih majstora 16. i 17. veka

Objavljeno od strane

Athanasius Kircher, Prospectus Turris Babylonicae, 1679. Engraving and etching. Germany. Via Getty Open Content.

Predanje o Vavilonskoj kuli jedno je od najzanimljivijih u Starom zavetu. Nalazi se u „Knjizi postanja“ (11, 1-9), a predstavlja simbol pomame ljudske taštine i opčinjenosti materijalnim. Ono objašnjava i poreklo mnoštva jezika. Evo odlomka značajnog za ovu temu i likovne priloge koji slede:

A bijaše na cijeloj zemlji jedan jezik i jednake riječi.
A kad otidoše od istoka, nađoše ravniocu u zemlji Senarskoj, i naseliše se ondje.
Pa rekoše među sobom: hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I bjehu im opeke mjesto kamena i smola zemljana mjesto kreča.
Poslije rekoše: hajde da sazidamo grad i kulu, kojoj će vrh biti do neba, da stečemo sebi ime, da se ne bismo rasijali po zemlji.
A Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovječiji.
I reče Gospod: gle, narod jedan, i jedan jezik u svijeh, i to počeše raditi, i neće im smetati ništa da ne urade što su naumili.
Hajde da siđemo i da im pometemo jezik, da ne razumiju jedan drugoga što govore.
Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada.
Zato se prozva Vavilon, jer ondje pomete Gospod jezik cijele zemlje, i odande ih rasu Gospod po svoj zemlji.

Vavilonska kula čest je motiv u flamanskom slikarstvu 16. i 17. veka zbog izuzetno snažne ekonomije zemalja Nizozemske tog vremena kada je, zahvaljujući berzi i pomorskim putevima, Antverpen, u kome je Piter Brojgel živeo i radio, odakle je posle prešao u Brisel, bio verzija današnjeg Njujorka ili Londona. Enormna količina novca slivala se u ruke bankara, pomoraca, trgovaca i plemstva tadašnjeg Antverpena.

Vavilonska kula nema pozitivno značenje na slikama majstora već više, umesto žanra mrtve prirode, takođe značajnog za kasnije holandsko (protestantsko) slikarstvo, ona prenosi jednu moralističku poruku. Ili je pak njena slika, kao u verziji Pitera Brojgela, istovremeni lament nad ljudskim rodom i, u duhu renesanse, slavljenje sposobnosti ljudi.

Citat: Stari zavjet, preveo Đura Daničić, Jugoslovensko biblijsko društvo, Beograd, 2004.

Vilijam Blejk o imaginaciji i viziji

Objavljeno od strane

Blejkov odgovor svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i način na koji predstavlja kroz stvaralaštvo svoje vizije. Blejkov lični neprijatelj napisao je još i: „Blejk, pomračen praznoverjem.“ Evo šta mu je na to umetnik odgovorio.

Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam, dakle, da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti. Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže. Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo, i samo su takvo cenili Grci i najbolji moderni umetnici.

Izvor: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.

Slika: Vilijam Blejk, „Jakovljev san“, 1805.

Božidar S. Nikolajević o „Tajnoj večeri“ Leonarda da Vinčija

Objavljeno od strane

Leonardo je postavio „Tajnu večeru“ kao idealno produženje manastirske trpezarije. Kaluđeri obeduju naporedo s apostolima i Hristom, imajući tako uvek nad sobom neku vrstu nebeskog nadzora: da sofru ne smatraju mestom uživanja, već podmirivanja jedne telesne potrebe. Radnja se na slici zbiva u odaji, kroz čija tri prozora navire meka predvečernja svetlost, ozarujući lica apostolska osim Judinog, na koje pada senka greha i zločina. Ali je zato lik Učiteljev čudesno obasjan. Izgleda kao da je Sunce, koje maločas zađe za lombardijske bregove, poslednjim zracima celivalo Božjega sina. Crte mu se lica gotovo ne razaznaju više od svetlosti, i ne zna se kakva ga misao raspinje u tom mučnom trenutku. O čemu razmišlja propovednik bratsktva među ljudima? Možda o neprijemčivosti njihovoj za tu veličanstvenu ideju, ili o tom kako je puno Juda među nama? Pa da li nas on zbog toga sažaljeva ili prezire? Ni jedno ni drugo. On nam prašta, jer – ne znamo šta radimo. Sunce njegovog Nebeskog Oca, koje je tamo u daljini oblilo večernjim rumenilom visove Lombardije, ogrejaće nas i sutra. A mi ćemo, u znak zahvalnosti, raspeti Božjega Sina…

Sredstvo pomoću kojeg je umetnik potresao i uzbunio dotle mirnu, svečanu večernju trpezu, jesu kobne reči Učiteljeve: „jedan između vas izdaće me“. Kao grom iz vedra neba padoše one među učenike i poraziše ih. Cela se zajednica prenerazi i uskomeša, samo njen vođa osta miran, nem i oborena pogleda, kao da u sebi ponavlja reči: „Zaista, zaista vam kažem: jedan između vas izdaće me“. Zagonetka svega silnoga života, koji vri u ovoj slici, jeste kretanje, upravo igra ruku. Gete, pišući naročitu raspravu o „Tajnoj večeri“, veli da je samo jedan Talijan moga tako nešto pronaći (1). U njegovog je naroda celo telo savitljivo, svi udovi sudeluju pri iskazivanju osećaja i strasti, pa čak i mišljenja. Takva jedna narodna osobina nije mogla ostati neopažena od Leonarda, koji je umeo da iznađe i mnogo manje karakteristične odlike. U tom je pogledu ova slika jedinstvena i čovek je se ne može dovoljno nagledati. Kroj lica i svi pokreti stoje u savršenoj saglasnosti, tako da su i celina i uzajamni odnosi oku odmah shvatljivi.

Likovi s obe strane Gospoda daju se po troje posmatrati, jer svaka trojica obrazuju zasebnu grupu, koja opet stoji u svezi sa susedima. Prvo s desne strane Hristove: Jovan, Juda i Petar. Petar, krajnji, shodno svojoj žestokoj naravi, razabravši reč Gospodnju, naglo skoči iza Jude; ovaj, opet, bacivši uznezvereno pogled u vis, nagnu se prema stolu, držeći kesu čvrsto stisnutom desnicom, a levicom praveći grčevite pokrete kao da bi hteo reći: šta to znači? – Šta li će sad biti? Petar je međutim ščepao Jovana, koji mu se priklonio, levom rukom za desno rame i ukazujući mu na Hrista, tutka omiljenog učenika da pita Učitelja: ko je izdajnik. Pri tom je desnom rukom nesvesno upro dršku astalnog noža u Judina rebra, što je i nehotice pojačalo izdajnikovu prestravljenost, tako da je, povivši se u napred, preturio slanik. Ova se grupa može smatrati kao prava i najsavršenija.

Dok je tako na desnoj strani Gospodnjevoj izražena gnevna pretnja, dotle na levoj izbija užasnutost i gnušanje zbog izdaje. Jakov stariji se povio od straha unazad, i raširenih ruku gleda ukočeno preda se, kao čovek koji je saznao o nekoj nesreći, pa mu se čini da je i očima gleda. Iza njegovih leđa Toma prilazi Spasitelju i upire desni kažiprst prema čelu. Filip, treći ove grupe, divno je zaokrugljuje. On je ustao, nagao se prema Učitelju, i stavivši obe ruke na grudi, jasno izgovara: „Gospode, ja nisam! Ti zanš to! Ti poznaješ moje čisto srce! Ja nisam!“

Tri dalja apostola na ovoj strani razgovaraju među sobom o strašnoj vesi. Mateja je žurno okrenuo lice dvojici drugova, a ruke isturio naspram Učitelja, vezavši na taj način svoju grupu s prednjom. Tadija ispoljuje silno iznenađenje, sumnju i zloslutnost. Levu je rasklopljenu šaku stavio na sto, a desnu je tako podigao, kao da će sad pljesnuti njom o levu, i uzviknuti: „Nisam li ja rekao? Nisam li uvek slutio?“ – Simon sedi dostojanstveno na dnu stola i vidi se celom figurom. On je najstariji i sav pokriven borama. Lice i pokreti mu pokazuju, da ga je vest ganula, ali on o njoj mirno razmišlja.

Na protivnom ćemo kraju stola ugledati prvo Vartolomeja, koji se digao, prebacio desnu nogu preko leve i odupro se rukama o sto. Osluškuje da bi, bez sumnje, čuo šta će Jovan dokučiti od Učitelja. Jakov mlađi, do Vartolomeja ali iza njega, stavio je levu ruku na rame Petrovo, ako što je ovaj učinio s ramenom Jovanovim, samo Jakov mirno i blago, a on burno i preteći. Na posletku, ispred Jovana sedi Andreja, s otvorenim i napred pruženim šakama, u znak najvećeg užasa i odvratnosti prema onom što će se zbiti.

Vrlo su važni za proučavanje „Tajne večere“ dva bakroreza. Prvi je radio 1800. godine firentinski bakrorezac Rafael Morgen, a drugi Nemac Rudolf Štang krajem prošlog veka. Oni imaju tu dobru stranu, da su na njima sve pojedinosti jasno i matematički tačno reprodukovane. Naročito je Morgenov bakrorez u tom pogledu nenadmašan i svojom živopisnošću ne zaostaje ni za slikarskim kopijama.

Napomena pisca:

(1) Gete je posetio Milan 1788, a spomenutu je raspravu pisao 1817. i 1818, povodom dela Čuzena Bosija „Del Cenacolo di L. da Vinci“ (Milan, 1810). Rasprava je prvi put štampana u časopisu „Ueber Kunst und Altertum“, sveska I (1818). Na osnovu je nje izvršen i ovde opis slike.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, „Leonardo da Vinči“, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na otkriću Nikolajevićevog dela i preporuci da objavim odlomak.

Rečnik simbola: Anđeo

Objavljeno od strane

Gian Lorenzo Bernini, Kneeling angel, 1673-74.

Anđeli su posrednici između Boga i sveta, i spominju se u različitim oblicima u akadskim, ugaritskim, biblijskim i drugim tekstovima. To su ili potpuno duhovna bića ili duhovi eteričnog i prozračnog tela; od ljudi mogu da dobiju samo spoljašnjost. U službi Boga obavljaju dužnosti posluge: oni su glasnici, čuvari, vodiči zvezda, izvršioci zakona, zaštitnici izabranih. Organizovani su u hijerarhije od sedam redova, devet horova ili tri trijade. Pseudo-Dionisije Areopagita razradio je u Nebeskoj hijerarhiji najsavršeniju i najmističniju teoriju.

Ne osuđujući unapred teološka tumačenja koja su Crkva i katolička vera dale o postojanju anđela, spomenućemo da mnogi autori obeležja anđela smatraju simbolima duhovnog reda.

Drugi u anđelima vide simbole božanskih funkcija, simbole veza Boga sa stvorenjima; ili (a suprotnosti se u simbolici podudaraju) simbole sublimiranih ljudskih funkcija ili nezadovoljenih i neostvarivih težnji. Za Rilkea anđeo je simbol stvorenja u kojem se pojavljuje već ostvaren preobražaj vidljivog u nevidljivo na kakvom mi radimo.

Serafimi (doslovno Ognjeni), anđeli sa šest krila, okružuju Božje prestolje; svaki od njih ima šest krila: dvjema zaklanjaše lice (od straha da će videti Boga), dvjema zaklanjaše noge (eufemizam koji označava pol), a dvjema lećaše (Isaija, 6, 1-12). Takav okvir odgovara samo pravom božanstvu. Isti su anđeli i oko Hristova lika, što potvrđuje njegovo božansko poreklo.

Anđeli imaju ulogu znakova koji najavljuju Svetu. Svaki anđeo nadgleda kretanje jedne zvezde, pa bi prema tome broj anđela bio jednak broju zvezda. Pod njihovim bi se uticajem okretala golema kupola nebeskog svoda, a delovali bi ili uz pomoć astralnih sila, ili neposrednije, na svim nivoima materijalnog stvaranja. Najavljuju ili ostvarjuju božansko delovanje. Prema Psalmu 18, 9-10, nebeska su bića i presto Gospoda:

Savi nebesa i siđe. Mrak
bješe pod nogam njegovijem.
Sjede na heruvima i podiže se,
i poletje na krilima vjetrnijem.

Anđeli su božija vojska, njegov dvor i njegova kuća. Oni prenose njegove naredbe i bdiju nad svetom. U Bibliji imaju važno mesto. Njihova hijerarhija zavisi od blizine Božjem prestolu. Postoje tri glavna arhanđela: Mihajlo (pobednik zmajeva), Gabrijel (poslanik i pokretač) i Rafael (vodič lekara i putnika).

O anđelima postoje različite priče. Po Justinu, jednom od glavnih autora kad je reč o kultu anđela, oni, mada su duhovne prirode, imaju telo koje odgovara ljudskom. Naravno, njihova hrana nema nikakve veze sa ljudskom, oni se hrane u nebesima. Greh anđela je u njihovim polnim odnosima sa ženama koje pripadaju ljudskom rodu. Deca iz tih veza zovu se demoni. Pseudo-Dionisije ističe prosvetiteljsku ulogu koju anđeli obavljaju među ljudima. Klement Aleksandrijski opisuje zaštitničku ulogu anđela nad narodima i gradovima. Sveto pismo ne pominje anđele čuvare, ali prema Henoku sveci i pravednici imaju zaštitnike. Svakog vernika prati jedan anđeo, kaže Bazilije, taj anđeo vodi njegov život, učitelj mu je i zaštitnik. Ulogu zaštitnika potvrđuje i Sveto pismo kod Lota, Ismaila i Jakova. Anđeo oslobađa Petra i Jovana. U srednjem veku anđeli pritiču u pomoć u opasnostima, ratovima, krstaškim pohodima.

Anđeo kao glasnik duši uvek donosi dobru vest.

Izvor: Alen Gerbran, Žan Ševalije, Rečnik simbola, preveli dr Pavle Sekeruš, Kristina Koprivšek, Isidora Gordić, Kiša, Stylos Art, Beograd, 2009.

Crtež: Đovani Lorenco Bernini, „Anđeo“, 1674.

Četiri zmaja Vilijama Blejka

Objavljeno od strane

Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četrti akvarela zmaja, čudovišta koje se pominje u „Knjizi Otkrivenja“ nastala su u tom periodu. Svaka od slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.

Vrhunski primeri vizionarskog zanosa, kreativnog iščitavanja halucinantnih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje. Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja u kome se pominju drugačiji anđeli.

Izvor slika: Wikipedia

Osmeh Svetog Jovana Krstitelja na slici Leonarda da Vinčija

Objavljeno od strane

Bez obzira na to koliko su se određena tumačenja Leonardovih dela poslednjih godina kretala u pravcu isticanja novih i neobičnih istorijskih i biografskih detalja, ja i dalje u njima vidim, pre svega zahvaljujući svetlosti postignutoj sfumato tehnikom, izvesnu atmosfersku napetost, pre misterioznu nego mističnu, neodređenu, blagu, gracilnu, suptilnu, baš kao note neke kompozicije koju čujemo u daljini.

Na mnogim Leonardovim slikama anđeli i drugi biblijski likovi upečatljivo drže uperen kažiprst u određenom pravcu. O tome sam već pisala u tekstu Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“ gde, u prvoj verziji, nastaloj oko 1483. godine, vidimo anđela kako prstom upire u bebu Jovana Krstitelja, dok u drugoj verziji taj trenutak izostaje, anđeo je spustio ruku. Sada, na ovoj slici, nalik narativnom nastavku, Sveti Jovan Krstitelj ju je podigao.

Sa ovom predstavom Svetog Jovana Krstitelja, jednom od mojih omiljenih slika renesansne umetnosti, nalazimo se u 1513. godini. Da Vinči je u Rimu, nedavno je prešao iz Milana u papsku prestonicu. Umetnik u trenutku stvaranja slike ima 60 godina. Mikelanđelo, njegov nešto mlađi savremenik, upravo je završio sa oslikavanjem tavanice Sikstinske kapele. To je, ukratko, biografsko i istorijsko pozicioniranje umetnika i dela.

Iz tamne pozadine kojoj pristaje osmeh u kome „ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“, kako je pisao Tonio Kreger svojoj prijateljici Lizaveti Ivanovnoj (junaci ranog dela Tomasa Mana, novele „Tonio Kreger“), izranja figura androginog mladića, ogrnutog krznom, elegantne kovrdžave kose, koji blago pokazuje prstom gore. Slika boje meda i plamena sveće koji se crni pri vrhu jeste poput nekog veoma starog ogledala. Traži da u njenu gustu masu uronimo.

Pokret Svetog Jovana čitam kao: „Gledaj put Duha, put svetlosti lepote i saznanja“, ili kao vizuelni predložak kasnijem Šlegelovom fragmentu koji stoji kao poetsko načelo mog rada i ovog internet mesta: Tvoji ciljevi su umetnost i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš na putu si ka religiji.

Iako svestan svoje misije i puta stradanja svetitelj je spokojan. On izranja iz tame put sjaja zahvaljujući lepoti pogleda uperenom iza, van. Ja ne previđam religioznu funkciju ove slike, ali njena lepota prevazilazi funkcionalnost koju ikona ima. Ova slika nije o Jovanu Krstitelju koliko je o spoznaji da lepota, naročito lepota duha (a duh je svetlost) iskupljuje, blaži, dariva, ospokojava.

Zahvaljujući brojnim gustim nanosima boje preko koje su, potom, nanošeni slojevi prozirnog laka, Jovan Krstitelj sav je od svetlosti, on je svetlost koji izranja iz tame – osmehujući se. On je izvor i svedok božanske svetlosti koja za nas može biti i još mnogo toga: umetnost, saznanje, ljubav, dobrota, entuzijazam, osmeh prijatelja.

U kojoj meri sama tehnika kao što je sfumato određuje i značenjski sloj dela pisao je Frank Celner u svojoj monografiji posvećenoj italijanskom slikaru, odakle izdvajam jedan deo, a on nam može dopuniti utisak i zaokružiti ovaj fragmentaran i impresionistički govor o slikaru.

Dodajući brojne slojeve tankog, prozirnog laka, slikar može da stvori veliki raspon senki u slici, zamagljene meke konture i blage prelaze između svetla i senke, i da pojača voluminoznost figura. Krajnji efekat postignut ovim procesom (eksperimentom sa uljem koji omogućava višeslojno nanošenje boje) je monohromna predstava, stvorena finim odnosima valera. U slici Sveti Jovan Krstitelj upotreba sfumata dopunjava značenje: figura krstitelja, koja izranja iz skoro crne pozadine, deluje kao da je napravljena od svetla; scena je osvetljena izvorom svetla izvan same slike što je u skladu sa temom, jer Jovan Krstitelj nije izvor već samo svedok Božije svetlosti koja ga obasjava. Slika tako predstavlja vizuelizaciju prvog stiha Jevanđelja po Jovanu: „On ne bješe vidjelo, nego da svedoči za vidjelo“. Zato Leonardov sfumato nije samo tehnika, već upotpunjuje religijsko značenje dela.

Citati:

Tomas Man, Tonio Kreger, prevela Anica Savić Rebac, Novosti, Beograd, 2004.

Frank Celner, Leonardo da Vinči, preveo Nikola Gradić, IPS, Taschen, Beograd, 2007.

Fridrih Šlegel, Ironija ljubavi, preveo Dragan Stojanović, Zepter, Beograd, 1999.

 

Žorž de la Tur i Franc Šubert: Devojka i Smrt

Objavljeno od strane
Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1638-48.

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1640.

hksa

Georges de la Tour – Marie Madeleine, 1625-50.

Jer sad vidimo kao u ogledalu, kao u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam delimično, a onda ću poznati kao što bejah poznat. (1 Kor. 13.12)

Dva platna francuskog slikara Žorža de la Tura i koncert za gudački kvartet austrijskog kompozitora Franca Šuberta, uprkos viševekovnoj razlici, kao i strukturalnim odlikama, spaja zajednička tema: dolazak Smrti po mladu devojku. Od mita o Hadu i Persefoni pa sve do srednjovekovnih i ranorenesansnih prikaza smrti koja u obličju kostura obavija pohotnim rukama mlado telo devojke koja se ogleda, diveći se svojoj mladosti i zategnutoj koži, trenutak prepoznavanja dva učesnika isuviše je bio očigledan, a često i otvoreno naturalistički sa jasnom moralističkom porukom. Vanitas, ili taština, očigledna u ritualnom činu ogledanja, smrtni je greh. Takođe, moralistička poruka memento mori bivala je najčešća poruka ovakvih prikaza.

Vremenom umetnici prave odstupanja od uobičajenih prikaza susreta i tradiciju učvršćuju tako što od nje prave odstup. Naturalizam i očiglednost nemaju zastrašujuću funkciju baš zato što su eksplicitni. Poruke ranijih slika bile su nedvosmislene i, upravo to, bile su poruke.  Dolazak Smrti zamenjen je kontemplacijom o istoj/istom (Smrt je personifikovana kao muškarac) koja je u delima baroknih majstora suptilnije predstavljena kroz prikaz mrtvačke glave nad kojom devojka razmišlja. Nad smrću, okružena krstom, bičem, ogledalom, svećom i knjigama, kontemplira Marija Magdalena koju raspoznajemo po puštenoj kosi i otkrivenom ramenu. U pitanju je biblijska bludnica iz Magdale, jedna od najvernijih Hristovih sledbenica.

Dve slike kao da imaju narativni sled, kao da su dva kadra koji, smenjujući se jedan za drugim, otkrivaju postupan proces spoznaje i prihvatanja. Na prvoj slici Marijin pogled je uperen u neodređenu tačku. Plamen sveće, izrazito upadljiv, koji čitavoj slici daje osobitu atmosferu, ne skreće joj pažnju iako ima funkciju dozivajućeg elementa. Ona jednom rukom pridržava lobanju koja joj je na butinama (možda jedini erotski element koji je Tur zadržao, a da se pojavljivao u tradiciji, naročito zato što su Magdaleni noge otkrivene, kao i jedan deo nedara), druga ruka joj je na obrazu, što je u tradiciji oduvek bila poza melanholika i onih koji kontempliraju nad sudbinom ili neminovnostima koje ih očekuju.

Na drugoj slici, svojevrsnom nastavku, ruke su spojene i u položaju molitve, plamen kao da je učinio da Magdalena podigne glavu i pogled uperi ka ogledalu koje je zamenilo knjige i u kome se jedino ogleda svećnjak pred njom a ne, kako je to u tradiciji bilo uobičajeno, njeno lice. Takođe, njena košulja je podignuta do ramena i sada ih prekriva, bič je zamenjen bisernom ogrlicom koja leži položena na stolu, tik ispred ogledala. Magdalena i dalje mrtvačku glavu drži na kolenima ali joj je suknja prekrila donji deo nogu. Spoznaja je očigledna i ona se skriva negde na horizontu tankog vrha plamena sveće, ili možda čak i iza ogledala. Magdalenu kao da je neko prekinuo u času razmišljanja pokucavši joj na vrata. Ona, iznenađena, diže pogled i pogled upire ka onome ko ulazi, ka gostu o kome mi možemo, kao u pesmi Gost Ane Ahmatove, jedino da, baš kao i Marija Magdalena nad lobanjom, razmišljamo, ostavljeni u nedoumici i iščekivanju.

Ne znamo u kakvom je raspoloženju bio i šta je inspirisalo slikara za ovu temu erotizacije smrti, podjednako koliko i melanholičnog gradiranja mudrosti zahvaljujući zapitanošću nad smislom, verom, grehom i iskupljenjem, ali znamo da je direktan povod za nastanak koncerta kompozitoru bilo saznanje da će uskoro umreti usled progresivnog razvoja sifilisa od koga je bolovao. I kao što u Petoj Betovenovoj simfoniji kucanje sudbine, još jednog gosta, na čovekova vrata ima nezaboravan zvuk, tako i prve note Šubertovog dela jesu u istoj funkciji. Šubert je pošao od tradicionalnog motiva koji je romantizam prigrlio, a to je, jezikom psihoanalize rečeno međusobna borba, uslovljenost i neodvojivost Erosa i Tanatosa, Života i Uništenja, Ljubavi i Smrti, i dao mu obris svog iskustva, lišivši ga, reklo bi se, očiglednih religioznih konotacija.

FRANZ SCHUBERT – THE STRING QUARTET NO. 14 IN D MINOR

Вилијам Блејк и „Књига Откровења“

Objavljeno od strane
William Blake - Angel of Revelation

Вилијам Блејк, Анђео Откровења, 1805.

И видјех другог анђела јака гдје силази с неба, који бјеше обучен у облак, и дуга бјеше на глави његовој, и лице његово бјеше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

И имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а лијеву на земљу.

И повика гласом великијем као лав кад риче; и кад он повика, говорише седам громова гласове своје.

И кад говорише седам громова гласове своје, шћадијах да пишем; и чух глас са неба којими говори: запечати шта говорише седам громова, но ово не пиши.

И анђео којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу,

И закле се онијем који живи ва вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити;

Него у дане гласа седмог андјела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својијем слугама пророцима.

И глас који чух са неба, опет проговори самном и рече: иди и узми књижицу отворену из руке онога андјела што стоји на мору и на земљи.

И отидох к анђелу, и рекох му: дај ми књижицу. И рече ми: узми и изједи је; и грка ће бити у трбуху твојему, али у устима биће ти слатка као мед.

И узех књижицу из руке анђелове и изједох је; и бијаше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.

И рече ми: ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима.

(Откровење Јованово, 10: 1-11, превео Вук Стефановић Караџић)

Стваралаштво Вилијама Блејка прожето је снажним утицајем две књиге: Милтоновог Изгубљеног раја и Библије. Тема овог текста је анализа утицаја Откровења Јовановог, последње библијске књиге, на Блејков цртеж Анђео Откровења. У тренутку стварања свог цртежа Вилијам Блејк има око четрдесет пет година и на изузетно је високом нивоу сликарских и поетских остварења. Упоредо са њима, Блејк интензивно развија своја филозофска и религиозна становишта, највише оформљена и подстакнута двема поменутим књигама, као и Сведенборговим учењима.

Цртеж Анђео Откровења није својеврсна интерпретација, слободна или критичка, библијског текста. Блејк не одступа од библијске поставке. Јеванђелисти Јовану, после Христовог страдања, изгнанику на острву Патмос, док пише своју књигу јавља се визија анђела који му саопштава речи које би требало да запише. Јеванђелиста је најмања фигура приказана на цртежу, он стоји леђима окренут посматрачу и пише између горућих ногу анђела који положајем свога тела подсећа на статуу колоса са Родоса, једно од седам светских чуда античког света. И баш као што је и у књизи наглашено, тако и на цртежу, анђео стоји на два подручја, на два елемента, једном ногом је на земљи, другом је на води.

Изнад ватри, у пределу анђелових колена, с лева на десно промичу јахачи апокалипсе. Топот њиховог каса симболизује зачетак грмљавине, снажну олују и промену. Но, изнад њих, у пределу анђелове главе, снажни зраци сунца пробијају се и успостављају значењско и колористичко јединство са ватром која долази од анђелових ногу. Анђео је ван датих прилика, он не осећа ватру, не чује грмљавину коњских копита. Једну руку подигао је ка небу, длана отвореног, одобравајућег и дозивајућег. Њоме сугерише на отворену књигу коју држи у другој руци, оној која је спуштена. Иако у пределу сивих облака, књига је осветљена ватром и сунцем.

И као што је некада колос са Родоса био светлост морнарима, тако је и сада анђео светлост и водиља писцу књиге. Блејк, иако фасциниран библијским контекстом, његову универзалност преноси на своје доба и на своју личну драму. Анђео Откровења, у контексту Блејкове поетике и стваралачких начела, јесте анђео имагинације. Чак и да просечан посматрач не зна контекст око кога је окосница слике саздана не би му дуго требало да закључи да је реч о представи стваралачког чина као дубоко религиозног искуства када светлост имагинације еманира из људског бића и бива му путоказ. Спољашњи елемент више није неопходан, уметник не ствара рефлексију попут оне у огледалу, он је сада лампа, он је налик колосалном чуду античког света. Такво схватање фигуре уметника типично је за Блејково стваралаштво, као и стваралаштво свих уметника доба романтизма.

Но, то је могуће тумачење Блејковог цртежа које не исцрпљује до краја само значење библијског текста, једне од најзагонетнијих књига Новог завета. Уметничка вредност цитираних редова без премца је и спада у неке од најлепших редова исписаних у Библији. Ипак, поменута књига није уметничко дело. Она може садржати много таквих елемената, али Библија је пре свега књига једне религије. Стога, ми се на овом месту не можемо, као у случају Блејковог цртежа, задржавати на интерпретацијама једног религиозног текста као што бисмо то чинили са једним уметничким текстом. Откровење Јованово је много више од тога, а ова констатација не садржи квалитативну конотацију и не покушава да успостави градацијски однос између два типа текста, религиозног и поетског. Теорија уметности, теорија књижевности или естетика нису адекватна оруђа за приступ пророчким књигама.

Ипак, успостављање аналогија и рашчлањивање заједничких компоненти два дела, религиозног и уметничког, могуће је и, најзад, пожељно је. На тај начин обе творевине људског духа бивају обједињене божанским. Божанско и људско, људско и божанско бивају повезани стваралачким чином, било да је у питању стваралачки чин једног свеца или стваралачки чин једног уметника. У контексту Блејкове уметности анђео је представа имагинације, величанствена визија уметника. У контексту библијске књиге анђео открива писцу две истине: времена више неће бити и књига коју прогута у трбуху његовом биће горка. У дан кад седми анђео затруби „времена више неће бити“. Такође, јеванђелиста Јован ће појести књигу из руке анђела, исту ону која је на Блејковом цртежу осветљена подједнако ватром и зрацима, ватром која допире са земље, зрацима који допиру са неба. Књига ће у устима његовим бити као мед слатка а у трбуху његовом горка. Блејк је вероватно знао шта би за њега ове снажне и криптичне метафоре могле да значе али његов цртеж их не разрешава. Уметност је резултат визија, питање је да ли и пророштва.

Песимизам и таштина у „Књизи Проповједниковој“

Objavljeno od strane
Follower of Rembrandt, 'A Man seated reading at a Table in a Lofty Room', ca. 1628-30

Непознати уметник (Рембрантова школа), „Мушкарац за столом чита“, 1630.

Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

Сунце излази и залази, и опет хита на мјесто своје одакле излази.

Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се.

Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

Књига Проповједникова, 1, 2-9, превео Ђуро Даничић.

УВОД

Библија се састоји из више књига које су настајале у различитим временима  и биле писане под руком различитих аутора. Она обухвата две целине које су, иако по много чему различите, ипак блиско повезане – у питању су Стари и Нови  завет. Стари завет је основна књига јеврејске вере, Нови завет  је књига која говори о животу и делима Исуса Христа и темељ је хришћанске вере.

Јевреји су своју Библију поделили на три дела: они су говорили о Закону, Пророцима и (осталим) Списима. Закон је заузимао најважније место и састојао се од пет Мојсијевих књига које су на грчком језику назване Пентатеух. Стари завет садржи и химне и псалме којима су Јевреји славили Бога, али и делове сасвим блиске данашњим појмовима приче, романа, лирске песме, драме и афоризма. У Старом завету, такође, има и књига за које се мисли да је необично што су се уопште нашле у библијском канону. Оне одударају од општег тона, али су са уметничке тачке гледишта непревазиђене. Творци канона укључили су их у састав књиге сматрајући да се алегоријским тумачењима увек могу вратити у идеолошке оквире целине. Од три такве књиге ( Пјесма над пјесмама, Књига Проповједникова и Књига о Јову ), две се приписују цару Соломону (Пјесма над пјесмама и Књига Проповједникова).

Књига Проповједникова на грчком језику названа је Еклесиаст по називу црквене службе њеног писца (како се он и сам представља).

„Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму“ ( 1, 12)

Јеврејска реч Еклесиаст и значи „говорник на збору“,  „црквени проповедник“. Писац књиге јавља се у њој као учитељ, тако да је књига по својој садржини и стилу говор народног проповедника. Књига Проповједникова улази у групу мудрачких и песничких списа, а њен настанак се везује за III век пре Христа. Проучаваоци су утврдили да је Књига Проповједникова један од најмлађих, ако не и најмлађи део Старог завета.

Књига Проповједникова одудара од општег тона Библије дубоким песимизмом, свешћу о ништавности (таштини) и пролазности човековог живота. Због својих ставова и идеја неки сматрају да је до Проповедника могао доћи утицај учења неколико векова старијих грчких филозофа  – Хераклита и Епикура.

О ПРОПОВЕДНИКУ  И АУТЕНТИЧНОСТИ ПИСЦА

Књига Проповједникова се традиционално приписује „сину Давида цара у Јерусалиму“ односно цару Соломону. Историја казује да је Соломон учврстио очево  царство и учинио га славним. Он је проширио Јерусалим и у њему подигао неколико палата, као и величанствен храм у коме је смештен Ковчег завета. Соломон је основао многе градове и развио трговину са суседним земљама. На њега су три личности имале снажан васпитни утицај: његов отац – цар и пророк Давид, мати Витсавеја и пророк Натан. Како сведочи III књига о царевима Соломон је изговорио три хиљаде прича и пет хиљада песама. Ови списи, тј. Приче и песме, били су према обичају тог доба религиозно–моралне садржине. Као засебни самостални списи ушла су у састав Библије три Соломонова дела: Приче, Проповедник и Пјесма над пјесмама. О времену постанка ових Соломонових књига суди се обично по извесним догађајима из његовог живота. Претпоставља се да је као млад написао Пјесму над пјесмама, током доба зрелости Приче Соломонове и, најзад, као старац Књигу Проповједникову – поетско-религиозни израз дубоког разочарања.

Иако Књига Проповједникова идентификује свог писца као цара Соломона, постоје и разлози против ове претпоставке, јер писац често пише из угла потлаченог поданика, а не са позиција апсолутног монарха као што је Соломон.

„Опет видјех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе онијех којима се чини неправда, и немају ко би их потјешио ни снаге да се избаве из руку онијех који им чине неправду; немају никог да их потјеши“. ( 4, 1)

Писац указује на неправичност судија.

„Још видјех под сунцем гдје је мјесто суда безбожност и мјесто правде безбожност“. (3, 16 )

Писац оптужује због постављања глупих и лењих, неспособних, неуздржљивих, подмитљивих слугу, због понижавања достојних и племенитих  људи.

„Има зло које видјех под сунцем, као погрјешка која долази од владаоца.“ (10, 5)

„Лудост се посађује на највише мјесто, и богати сједе на ниском мјесту.“ (10, 6)

„Видјех слуге на коњима, а кнезови иду пјешице као слуге.“ (10, 7)

Сви наведени примери показују да је писац књиге неко од потчињених који је патио од споменутих неправди, а никако да је писац сам Соломон који је по своме положају био у стању да прекрати све нереде и неправде у држави, а не да јадикује због њих. Тврди се још да је цар окружен развратним и нерадним људима, као и да свуда шаље своје шпијуне.

„Тешко теби, земљо кад ти је цар дијете и кнезови твоји рано једу“ (10, 16)

„Ни у мисли својој не псуј цара, ни у клијети, у којој спаваш, не псуј богатога, јер птица небеска однијеће глас и што крила има доказаће ријеч“ (10, 2)

Постоји више индиција да су реплике у стилу „ Бога се бој“ накнадно и не баш најумешније убачене на првобитну верзију текста. При крају једанаесте главе Књиге Проповједникове налази се следећи одељак: „Радуј се младићу, за младости своје, и нека те весели срце твоје док си млад и ходи куда те срце твоје води и куда очи твоје гледају али знај да ће те за све то Бог извести на суд“ (11, 9). Тон којим је изречен први и знатно обимнији део реченице, својим садржајем не садржи ништа што би наговестило онакав обрт на крају.

Ипак, треба напоменути да говор о неправди судија и о рђавим чиновницима нема смисао потчињених људи, него је обично изношење чињеница које говоре против Соломона као мудрог државника, али он то чини намерно признајући да је у последњим годинама своје владавине допустио да се неправде множе у земљи. Исто тако, изобличавање цара, од стране Соломона као писца, јесте истинско лично покајање или „сатира против самог себе“ .

О ПЕСИМИЗМУ И ТАШТИНИ У КЊИЗИ ПРОПОВЈЕДНИКОВОЈ

За разумевање пишчевог односа према животу и човеку који у једном делу текста преовлађују треба обратити пажњу на следеће стихове:

„Рекох у срцу свом за синове људске да им је Бог показао да виде да су као стока.“ (3, 18 )

„Јер што бива синовима људским то бива и стоци, једнако им бива; како гине она тако гину и они, и сви имају исти дух; и човјек ништа није бољи од стоке, јер све је таштина.“ (3, 19)

„Зато хвалих мртве који већ помријеше више него живе који још живе.“ (4, 2)

„Али је бољи и од једнијех и од другијех онај који још није постао, који није видио зла што бива под сунцем.“ (4, 3)

У књизи има следећих учења: прво је опште и фаталистичко учење о неизбежности силе зла и нереда у свету са одрицањем бесмртности душе и загробног живота (3, 18-19 ) и друго, епикурејско учење о телесним уживањима која чине једини циљ и смисао живота.

„Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа и да му души добро од труда његова? Ја видјех да је и то из руке Божије“. (2, 24)

„Ко зна да дух синова људских иде горе, а дух стоке да иде доље под земљу?“ (3, 21)

„Зато видјех да ништа нема боље човјеку него да се весели онијем што ради, јер му је то дио; јер ко ће га довести да види што ће бити послије њега?“ (3, 22)

„Као што је изашао из утробе матере своје наг, тако опет одлази како је дошао; и ништа не узима од труда својега да понесе у руци својој“. (5, 15)

„И то је љуто зло што одлази како је дошао; и кака му је корист што се трудио у вјетар“. (5, 16)

„И свега вијека својега јео у мраку, и много се бринуо и жалостио и љутио“. (5, 17)

Овај старозаветни текст има песимистички карактер. У животу је све таштина, смисао живота се не налази чак ни у мудрости.

„Каква је корист човјеку од свег труда његова, којим се труди под сунцем?“ (1, 3)

„Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати“. (1, 8)

„Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свима“. (1, 13)

„Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина“. (2, 14)

„Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем“. (2, 20)

У књизи појам таштине обухвата све космичке појаве (1, 2-11), духовни рад човеков, његово уживање у сфери виших осећања, појам онога што је најбоље огледа се у томе што мудри знају да је „све таштина и мука духу“ и нема користи „под сунцем“. Проповедник говори о једином могућем добру на земљи – да једемо и пијемо, али памтећи да је и то таштина и да се налази у потпуној зависности од Бога. Писац има својеврстан хедонистички карактер, он види сврху човековог живота у препуштању елементарним задовољствима и уживањима овога света.

„Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човјеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова који му Бог да под сунцем“. (8, 15)

„И псу живу боље је него мртву лаву“. (9, 4)

Правац уметничког значења  и порукa Књиге Проповједникове преостају да се потражe у међусобном односу хедонистичког и песимистичког карактера. Ма колико било парадоксално, између хедонистичког односа према животу и песимистичког гледања на смисао човековог постојања могуће је успоставити заједнички именитељ.

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА 

Wilfrid Harrington, Uvod u Stari zavet – Spomen obećanja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1987.

Драган Милин, Увод у Свето писмо Старог завета, Београд, 1991.

Владета Јанковић, Митови и легенде, Српска књижевна задруга, Београд, 1996.

Зоран Живковић, „Проблеми значења Књиге Проповједникове“ у: Зборник радова наставника и студената, Филолошки факултет, Београд, 1975.

Стари завјет, превео Ђуро Даничић, Дерета, Београд, 2001.

Две верзије Леонардове слике „Богородица међу стенама“

Objavljeno od strane
Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, Louvre version

Богородица међу стенама, 1483. (Верзија из Париза)

Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, London version

Богородица међу стенама, 1506. (Верзија из Лондона)

Прву верзију слике „Богородица међу стенама“ италијански ренесансни мајстор Леонардо да Винчи насликао је отприлике 1483. године. Та верзија данас се налази у музеју Лувр у Паризу. Друга верзија слике настала је отприлике 1506. године и данас се налази у Националној галерији у Лондону. Наглашавање простора у којима се слике налазе није случајно јер се на тај начин оне и ословљавају.

Осим временске разлике између настанка две слике приметне су и многе друге, оку посматрача испрва неуочљиве. Композиција је на обе слике иста. Фигуре окупљене под стенама чине пирамидалну конструкцију и за почетак требало би представити оне који је сачињавају. Женска прилика у плавом плашту, благог погледа и спуштене браде, је девица Марија. Својом десном руком она је обгрлила бебу Јована Крститеља, док своју леву руку држи изнад главе друге бебе, Исуса Христа. Последња фигура, али не и по значају за значење и композицију слике, јесте фигура анђела са Богородичине леве стране који једном својом руком придржава бебу Христа.

Разлике, наизглед неприметне, по некима имају скривено значење у које није могуће лако продрети после вишевековних талога прашине који су прекрили значење симбола. На старијој слици, оној која се налази у Лувру, ниједна од фигура нема ореол. На млађој, лондонској верзији, Богородица, Христ и Јован Крститељ имају ореоле, с тим да је уз ореол Јовану Крститељу додат и крст. Највећа измена присутна је у приказу анђела. На старијој верзији он кажипрстом показује на Јована Крститеља, погледа који као да је уперен у некога ван слике. На млађој верзији, оној где Јован Крститељ има крст између руку, анђео више не показује прстом на бебу Јована, али је зато његов поглед, уместо на некога или нешто ван слике, двосмислено уперен у бебу.

Леонардове верзије исте теме, која је описана у неким апокрифним јеванђељима, чине се као две фотографије начињене једна за другом у размаку од неколико секунди. Ипак, за тих неколико секунди права драма у погледима и покретима одиграна је између два учесника, анђела и бебе Јована. Друга два актера сцене, Богородица и Христ, као да су ван тог простора, потпуно несвесни промена које су начинила друга два учесника.

Нећемо знати да ли су промене – које су, као што је познато, извршили под мајсторовим надлештвом његови ученици – намерне или случајне. Ипак, у уметности се ретко шта дешава случајно, нарочито не при тако важним поруџбинама као што су биле ове, али се онда поставља питање значењског смисла тих промена, и у каквој су оне, наративној или религијској, вези са самом темом. Зашто анђео више не показује руком на Јована онда када је њему додат крст и да ли би то уопште требало да има неко дубље значење? Ми мислимо да има. Иконолошки аспект увек је и значењски.

Уметничка дела, нарочито она настајала у прошлости, била су у блиском и често неодвојивом дискурсу од других тенденција доба које су се манифестовале кроз религијске, друштвене и институционалне промене. Стога, разлике на овој слици могу или не морају бити њима диктиране, али не треба им превидети могућност утицаја и уметника. То је, заправо, могло само подстаћи. Уметник је морао да прати академски или црквени канон, са слободом да га у одређеном облику модификује. Истовремено, уметник акценат премешта са тематских на формалне иновације. Развијање перспективе и сфумато технике нека су од великих достигнућа ренесансне уметности, подједнако колико и, на тематском нивоу, двосмислено представљање митолошких, религијских и других сцена.

Поређење мистеријских култова и уметности није без смисла. Нешто од тог трага и данас постоји. Оба Леонардова дела имају велику популарност. Она су изложена погледима, откривена су и доступна свакоме ко купи монографију или плати улазницу за музеј. Изложеност погледима често скрнави само дело. Погледи га загађују јер га злоупотребљавају: зарад велике зараде у музеју је присутно стотине људи који бесциљно лутају ходницима, уопште не разумевајући шта гледају, а ни не трудећи се да учине ишта, осим да фотографишу. Употреба дела у тржишне сврхе није еквивалентна броју покушаја тумачења, а нарочито не разумевања и дешифровања дела, његових симбола и значења (плурализам је нешто што треба поимати као инхерентно сваком уметничком делу). Стога, посвећеници у култ мистерија, мисти, настављају да одржавају окупљања. Малобројни су, одани и – чувају тајну.

Камиј Сен-Санс: „Карневал животиња“

Objavljeno od strane

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Омот за „Карневал животиња“ – Џулија Лавињ

Француски композитор Камиј Сeн-Сaнс бива инспирисан једним од најстаријих библијских чуда, величанственом епизодом из Старог завета, причом о Нојевој барци. Композитор, баш попут писца, организује дело као да је реч о наративном следу догађаја. У барку, која ће преостале неискварене житеље спасти од потопа и са њима створења која ће им бити од користи, прво ступају, наравно, краљеви животиња – лавови. За њима следе све друге животиње, од најмањих до највећих, од најлепших до најкориснијих. Улазак није праћен паником и гурањен – нема места какофонији и несагласју. Чим једна колона животиња обави свој церемонијални улазак, за њом следи друга колона животиња, па трећа, и тако даље. Различити звуци се смењују, организовани у композиције које нотама треба да асоцијативно слушаоца надовежу на гласове које производе одабране животиње. Ономатопејски поступак композитора сведочи да све може бити тема уметности, да су звукови свуда око нас. Све је музика само треба различите гласове и тонове уочити и правилно их распоредити.

Сeн-Сaнс компонује „Карневал животиња“ фебруара 1886. године у једном малом аустријском селу. Дело поседује, баш као и Холстов циклус о планетама, одлике изазовне за компоновање и елементе који могу бити духовити и забавни за слушање.

From the beginning, Saint-Saëns regarded the work as a piece of fun. On 9 February 1886 he wrote to his publishers Durand in Paris that he was composing a work for the coming Shrove Tuesday, and confessing that he knew he should be working on his „Third Symphony“, but that this work was „such fun“ („… mais c’est si amusant!“). He had apparently intended to write the work for his students at the École Niedermeyer, but in the event it was first performed at a private concert given by the cellist Charles Lebouc on Shrove Tuesday, 9 March 1886. [1]

Не треба пребрзо доносити закључке. Ово дело није била тек стилска вежба и предах за композитора између стваралачких епизода „озбиљнијих“ дела већ и потврда композиторовог познавања историје музике и поигравања са наслеђем и музичком традицијом. Каснијим проучавањем (дело је извођено приватно тек неколико пута а званично је објављено тек после композиторове смрти) музиколози су открили „интертекстуалне“ везе између овог дела са делима других композитора као што су:

Jean-Philippe Rameau’s harpsichord piece „La poule“ („The Hen“) from his Suite in G major, but in a quite less elegant mood. („Poules et coqs“).

Galop infernal“ from Jacques Offenbach’s operetta „Orpheus in the Underworld“  („Tortues“).

Hector Berlioz’s „Danse des sylphes“ (from his work „The Damnation of Faust“) played in a much lower register than usual as a double bass solo. („L’éléphant“).

Scherzo from Felix Mendelssohn’s „A Midsummer Night’s Dream“. („L’éléphant“)

„Fossiles“ quotes Saint-Saëns’ own „Danse macabre“.. [2]

Вилијам Блејк

Objavljeno od strane

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, био је то Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости, оба поменута песника поседују нешто заједничко, што их чини духовним близанцима, а што је однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет истраживања четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика.

Ако је Франсоа Рабле чекао на Михаила Бахтина око 500 година, ако је нешто мање од наведеног броја требало да прође да би Шекспир дочекао Јана Кота или Стивена Гринблата, шта је у поретку вечности 200 година које је Блејк морао да сачека да би се појавило дело Нортропа Фраја?

Но, и пре поменутог критичара Вилијам Блејк је био препознат као јединствен уметник, његово дело имало је своје читаоце односно посматраче. Ипак, веза између песника и критичара, а то видимо и на основу управо поменутих примера, подједнако је битна као веза између два песника, простором и временом врло удаљена.

Овај текст неће се ослањати на критику или теорију неког од многобројних изучавалаца песника. Он нема за циљ откривање неког новог сегмента његове умтности, приказ новог читања и/или тумачења његових песама односно цртежа. Он је најпре ода уметнику који је извршио, и још увек то и чини, велики формативни утицај на моју личност, на мој покушај разумевања феномена човека-ствараоца, на доживљај стварности, схватање  уметности.

Oдлучила сам да данашњи текст о Блејку има две  засебне и међусобно различите целине које су као такве, опет, чинилац нечег заједничког. То  заједничко је, у ствари,  истовремени ток текстуалног и ликовног, песме и цртежа, речи и боје.

Дијалог између Блејкових песама и цртежа , између његовог дела и других поетских творевина, између Блејка мислиоца и митотворца и других песника и мислилаца није завршен већ је у непрестаном кретању, измичућем и увек обнављајућем току значења.

Неопходност упоредних сагледавања односно читања Блејкових дела одавно је позната и призната. Док су визије ликовног карактера, пророштва су обликована речима, поезијом која се скрива, а заправо жели да буде откривена и одгонетнута.  Конкретност Блејкових поетских слика постаје илузија када треба говорити о могућем значењу истих. Зато, њих на известан начин могу допунити њихови ликовни пандани. У Блејковом стваралаштву ликовни и књижевни израз често се поклапају у сценском приказу.

Језик је недовољан, понекад чак и неадекватан медијум за изражавање утиска или визије, но Блејк га је проширио и прилагодио сопственим потребама, чини се, на врло практичан начин. Његове песме су кратке, сведене, када их читамо, ток који пратимо не опире нам се, ми лагано и блиско прелазимо стих по стих. Ипак, неверица, збуњеност, поновно читање резултати су дружења са Блејковим делима. Двосмисленост, како текстуална, тако и ликовна једна је од доминантних одлика његовог уметничког поступка. Сличну дозу нелагоде и двосмислености оставља и поезија Емили Дикинсон. Два песника по многим карактеристикама, у начелу, врло су слична.

Познато је да је Блејк илустровао многа своја дела. У његовој уметности нацртано није пасивно у односу на написано, нити је једино у његовој функцији, несамостално и без сопственог семантичког потенцијала уколико би се одвојено од свог литерарног предлошка посматрало. Нацртано се у Блејковој уметности може реципирати само за себе, исто као што се и написано може, без ликовног предлошка односно визуелног пандана, слити у јединствен и непоновљив свет, ентитет бескрајних могућности у уму читаоца-посматрача.

И за илустрације дела других уметника важи исто. Колико је спев Џона Милтона Изгубљени рај ремек-дело, толико су и све Блејкове илустрације истог. Оне нису пасивна и узгредна, примарна и подражавајућа рефлексија датог текста, већ су много више од тога. Блејкови цртежи који су сценски приказ других поетских творевина јесу, у ствари, његов активан читалчки одговор на исте. Блејк читајући афирмише своју фантазију, али, истовремено, и критичко чуло. Сви његови цртежи су и преиспитивање, реинтерпретација почетног текста, они су афирмативан и одржив одговор на читање које је у узрочно-последичној вези са мисаоним системом самог уметника. Блејк, као динамичан, немиран и неспутан ум, никако не би могао да буде једино пасиван посматрач који би своје дело учинио огледалом тек, пуким одразом написаног. Он кроз своје стваралаштво врши интервенцију над посматраним делом, поштујући примарну аутономност истог, али не спутавајући своју критичку мисао и фантазијски потенцијал. Текстови и цртежи који ће у наставку текста уследити, надам се, биће илустративан приказ управо написаног.

Децембра 2007. године, док сам била на трећој години основних студија, превела сам  Блејкову песму познату под називом њеног првог стиха I saw a chapel all of gold. На овом месту искористићу прилику да  по први пут свој превод покажем другима. То ће бити уједно и прва тематска целина овог текста.

Друга ће се односити на 13 Блејкових цртежа насталих као илустрације за већ поменути спев Џона Милтона. Намерно нисам свакој илустрацији тражила одговарајуће Милтонове стихове јер су Блејкови цртежи, у већини, пре синтеза неколико сцена, него што су приказ само једне, у тексту постојеће, и са стиховима у потпуности подударајуће  сцене.

Песма I saw a chapel all of gold  испрва је пронађена у заоставштини сликара Габријела Росетија, великог поклоника Блејкове уметности. Блејк ју није уврстио ни у једну своју збирку, а није познато ни да ју је илустровао. Ако не свој ликовни, ова песма има свој литерарни пандан. Писана у исто време када и Песме Искуства – 1794, она сличност остварује са песмом Врт љубави која је нашла своје место у поменутој збирци и која је једна од илустрованих песама  Блејковог најпознатијег дела Песме невиности и искуства. Њихова сличност непорецива је и општеприхваћена .

Међусобно поређење, упоредна анализа, преиспитивање значења слике врта у Блејковој поезији, а нарочито у две поменуте песме, биће једна од тема за неки од наредних текстова. На овом месту биће приложен само превод, анализа и тумачење исте биће одложени.

 

I saw a chapel all of gold
That none did dare to enter in,
And many weeping stood without,
Weeping, mourning, worshipping.

I saw a serpent rise between
The white pillars of the door,
And he forc’d and forc’d and forc’d,
Down the golden hinges tore.

And along the pavement sweet,
Set with pearls and rubies bright,
All his slimy length he drew
Till upon the altar white

Vomiting his poison out
On the bread and on the wine.
So I turn’d into a sty
And laid me down among the swine.

 

*****

 

Ја капелу видех сву од злата
У коју се нико не усуди ући
И многи плачући стајаше испред
Плачући, цвилећи а обожавајући 

Ја змију видех уздигнуту између
Белих стубова врата
И силом, силом, силом
Растрзала она шарке је од злата

И уздуж плочника глатког
Бисерима и рубинима сјајним обливеног
Слузава она вукла се
Све до олтара белог 

Где своје отрове избљувала је
На хлеб и на вино
Тад ја окренух се ка свињцу
И легох међу свиње мирно

 

Блејк је увек већу пажњу придавао сликовном, представи, развијању симбола, пре него техничким средствима којима би утврђивао звучност и инсистирао на аудитивности свога текста. Тај слој у његовом делу има мању функцију него код неких других песника. Звучност Блејкове поезије је присутна, али не и нападна, нити исцрпљујућа по преводиоце. Блејк није песник изразите мелодике који велику пажњу посвећује слоговима, стварању оргиналних рима, јединственог ритма. У његовој поезији ретко наилазимо на употребе асонанце, алитерације, ономатопеје које би доприносиле изражајнијој еуфонији.

Стога, преводећи песму  I saw a chapel all of gold трудила сам се колико год је то било могуће да задржим основу схему рима, као и ритам песме. Оно на шта свесно нисам обраћала пажњу јесте усклађивање броја слогова оргинала и превода. Сматрам да на тај начин ништа нисам одузела од лепоте саме песме. Блејк и када слика не користи увек хармонијске принципе слагања основних боја, већ увек једном бојом нарушава однос осталих. То је за његове савременике, академски орјентисане, било апсолутно неприхватљиво. Ако би се то начело пренело на поетски или музички израз, говорили бисмо о какофонији, али уметничка пракса 20. века  показала је да то не мора нужно бити случај. Дала сам себи за право да Блејково сликарско начело применим и на свој превод.

Можда ће се неко запитати зашто сам изабрала да представим овај сликарски опус, који није међу познатијима у Блејковом раду. Први од разлога је тај што су илустрације Изгубљеног раја и за мене биле нове, пишући о њима, истовремено сам учила.  Други разлог лежи у боји која преовлађује на овим цртежима. Лежала сам једног летњег јутра  на тврдој каменитој подлози обале и полуотворених очију посматрала небо. Било је рано, у сенци разгранате крошње која се надвијала над обалом било ми је чак и хладно. Тишина је прожимала све облике. Вода се није чула, птица није било, лишће није шуштало. У том тренутку ја сам се сетила Вилијама Блејка. Схватила сам да ми је боја неба на коме нема облака, а коју је истицала тишина јутра, заправо већ позната. Уметност ми је омогућила да оно природно доживим – и пре него што сам га заправо у емпирији доживела. Сетила сам се Блејкове плаве боје, али не и са којих слика је знам. Планирајући овај текст, истражујући на интернету, наишла сам на једну илустрацију из Изгубљеног раја и одмах се сетила свог, скоро епифанијског доживљаја. Тада сам и донела одлуку да баш са овим илустрацијама започнем писање о Блејковом сликарству.

Mисао је сама себи господар, сама
Ствара од пакла небо, од неба пако’о.
Шта мари где сам, ако сам још исти,
И шта могу бити све, сем њему једнак,
Оном ког’ Гром учини већим? Најзад,
Ту слободни ћемо бити; Свемоћног
То није зависти дело, терат’ неће
Нас одавде; ту сигурни владаћемо,
А мним, владат’ чак и у Паклу вреди:
Боље власт у Паклу, но слуга на Небу.

(I, 254-263)

ParadiseLButts1.jpg

ParadiseLThomas2.jpg

ParadiseLButts3.jpg

ParadiseLThomas4.jpg

But536.1.4.wc.100.jpg

ParadiseLButts5.jpg

ParadiseLButts6.jpg

ParadiseLThomas7.jpg

ParadiseLButts8.jpg

William Blake - The Temptation and Fall of Eve (Illustration to Milton's "Paradise Lost") - Google Art Project.jpg

ParadiseLButts10.jpg

ParadiseLButts11.jpg

ParadiseLButts12.jpg

Познати преводи песме, које сам и ја користила током својих студија, анализа и превођења, припадају Миодрагу Павловићу и Љубомиру Симовићу (Црквицу видех сву од злата, Песништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968), као и Драгану Пурешићу (Видех цркву сву од злата, Вилијам Блејк – Изабрана дела, Плато, Београд 2007). Стихови Џона Милтона цитирани су према: Џон Милтон, Изгубљени рај, превод Дарко Болфан, препев Душан Косановић, Филип Вишњић, Београд 2002, стр. 103-104.