Dve verzije Leonardove slike „Bogorodica među stenama“

Prvu verziju slike Bogorodica među stenama italijanski renesansni majstor Leonardo da Vinči naslikao je otprilike 1483. godine. Ta verzija danas se nalazi u muzeju Luvr u Parizu. Druga verzija slike nastala je otprilike 1506. godine i danas se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Naglašavanje prostora u kojima se slike nalaze nije slučajno jer se na taj način one i oslovljavaju.

Osim vremenske razlike između nastanka dve slike primetne su i mnoge druge, oku posmatrača isprva neuočljive. Kompozicija je na obe slike ista. Figure okupljene pod stenama čine piramidalnu konstrukciju i za početak trebalo bi predstaviti one koji je sačinjavaju. Ženska prilika u plavom plaštu, blagog pogleda i spuštene brade, je devica Marija. Svojom desnom rukom ona je obgrlila bebu Jovana Krstitelja, dok svoju levu ruku drži iznad glave druge bebe, Isusa Hrista. Poslednja figura, ali ne i po značaju za značenje i kompoziciju slike, jeste figura anđela sa Bogorodičine leve strane koji jednom svojom rukom pridržava bebu Hrista.

Razlike, naizgled neprimetne, po nekima imaju skriveno značenje u koje nije moguće lako prodreti posle viševekovnih taloga prašine koji su prekrili značenje simbola. Na starijoj slici, onoj koja se nalazi u Luvru, nijedna od figura nema oreol. Na mlađoj, londonskoj verziji, Bogorodica, Hrist i Jovan Krstitelj imaju oreole, s tim da je uz oreol Jovanu Krstitelju dodat i krst. Najveća izmena prisutna je u prikazu anđela. Na starijoj verziji on kažiprstom pokazuje na Jovana Krstitelja, pogleda koji kao da je uperen u nekoga van slike. Na mlađoj verziji, onoj gde Jovan Krstitelj ima krst između ruku, anđeo više ne pokazuje prstom na bebu Jovana, ali je zato njegov pogled, umesto na nekoga ili nešto van slike, dvosmisleno uperen u bebu.

Leonardove verzije iste teme, koja je opisana u nekim apokrifnim jevanđeljima, čine se kao dve fotografije načinjene jedna za drugom u razmaku od nekoliko sekundi. Ipak, za tih nekoliko sekundi prava drama u pogledima i pokretima odigrana je između dva učesnika, anđela i bebe Jovana. Druga dva aktera scene, Bogorodica i Hrist, kao da su van tog prostora, potpuno nesvesni promena koje su načinila druga dva učesnika.

Nećemo znati da li su promene – koje su, kao što je poznato, izvršili pod majstorovim nadleštvom njegovi učenici – namerne ili slučajne. Ipak, u umetnosti se retko šta dešava slučajno, naročito ne pri tako važnim porudžbinama kao što su bile ove, ali se onda postavlja pitanje značenjskog smisla tih promena, i u kakvoj su one, narativnoj ili religijskoj, vezi sa samom temom. Zašto anđeo više ne pokazuje rukom na Jovana onda kada je njemu dodat krst i da li bi to uopšte trebalo da ima neko dublje značenje? Mi mislimo da ima. Ikonološki aspekt uvek je i značenjski.

Umetnička dela, naročito ona nastajala u prošlosti, bila su u bliskom i često neodvojivom diskursu od drugih tendencija doba koje su se manifestovale kroz religijske, društvene i institucionalne promene. Stoga, razlike na ovoj slici mogu ili ne moraju biti njima diktirane, ali ne treba im prevideti mogućnost uticaja i umetnika. To je, zapravo, moglo samo podstaći. Umetnik je morao da prati akademski ili crkveni kanon, sa slobodom da ga u određenom obliku modifikuje. Istovremeno, umetnik akcenat premešta sa tematskih na formalne inovacije. Razvijanje perspektive i sfumato tehnike neka su od velikih dostignuća renesansne umetnosti, podjednako koliko i, na tematskom nivou, dvosmisleno predstavljanje mitoloških, religijskih i drugih scena.

Poređenje misterijskih kultova i umetnosti nije bez smisla. Nešto od tog traga i danas postoji. Oba Leonardova dela imaju veliku popularnost. Ona su izložena pogledima, otkrivena su i dostupna svakome ko kupi monografiju ili plati ulaznicu za muzej. Izloženost pogledima često skrnavi samo delo. Pogledi ga zagađuju jer ga zloupotrebljavaju: zarad velike zarade u muzeju je prisutno stotine ljudi koji besciljno lutaju hodnicima, uopšte ne razumevajući šta gledaju, a ni ne trudeći se da učine išta, osim da fotografišu. Upotreba dela u tržišne svrhe nije ekvivalentna broju pokušaja tumačenja, a naročito ne razumevanja i dešifrovanja dela, njegovih simbola i značenja (pluralizam je nešto što treba poimati kao inherentno svakom umetničkom delu). Stoga, posvećenici u kult misterija, misti, nastavljaju da održavaju okupljanja. Malobrojni su, odani i – čuvaju tajnu.

 Leonardo da Vinči, „Bogorodica među stenama“, 1483. (Verzija iz Pariza)
 Leonardo da Vinči, „Bogorodica među stenama“, 1506. (Verzija iz Londona)
Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.