Božidar S. Nikolajević o „Tajnoj večeri“ Leonarda da Vinčija

Leonardo je postavio „Tajnu večeru“ kao idealno produženje manastirske trpezarije. Kaluđeri obeduju naporedo s apostolima i Hristom, imajući tako uvek nad sobom neku vrstu nebeskog nadzora: da sofru ne smatraju mestom uživanja, već podmirivanja jedne telesne potrebe. Radnja se na slici zbiva u odaji, kroz čija tri prozora navire meka predvečernja svetlost, ozarujući lica apostolska osim Judinog, na koje pada senka greha i zločina. Ali je zato lik Učiteljev čudesno obasjan. Izgleda kao da je Sunce, koje maločas zađe za lombardijske bregove, poslednjim zracima celivalo Božjega sina. Crte mu se lica gotovo ne razaznaju više od svetlosti, i ne zna se kakva ga misao raspinje u tom mučnom trenutku. O čemu razmišlja propovednik bratsktva među ljudima? Možda o neprijemčivosti njihovoj za tu veličanstvenu ideju, ili o tom kako je puno Juda među nama? Pa da li nas on zbog toga sažaljeva ili prezire? Ni jedno ni drugo. On nam prašta, jer – ne znamo šta radimo. Sunce njegovog Nebeskog Oca, koje je tamo u daljini oblilo večernjim rumenilom visove Lombardije, ogrejaće nas i sutra. A mi ćemo, u znak zahvalnosti, raspeti Božjega Sina.

Sredstvo pomoću kojeg je umetnik potresao i uzbunio dotle mirnu, svečanu večernju trpezu, jesu kobne reči Učiteljeve: „jedan između vas izdaće me“. Kao grom iz vedra neba padoše one među učenike i poraziše ih. Cela se zajednica prenerazi i uskomeša, samo njen vođa osta miran, nem i oborena pogleda, kao da u sebi ponavlja reči: „Zaista, zaista vam kažem: jedan između vas izdaće me“. Zagonetka svega silnoga života, koji vri u ovoj slici, jeste kretanje, upravo igra ruku. Gete, pišući naročitu raspravu o „Tajnoj večeri“, veli da je samo jedan Talijan moga tako nešto pronaći (1). U njegovog je naroda celo telo savitljivo, svi udovi sudeluju pri iskazivanju osećaja i strasti, pa čak i mišljenja. Takva jedna narodna osobina nije mogla ostati neopažena od Leonarda, koji je umeo da iznađe i mnogo manje karakteristične odlike. U tom je pogledu ova slika jedinstvena i čovek je se ne može dovoljno nagledati. Kroj lica i svi pokreti stoje u savršenoj saglasnosti, tako da su i celina i uzajamni odnosi oku odmah shvatljivi.

Likovi s obe strane Gospoda daju se po troje posmatrati, jer svaka trojica obrazuju zasebnu grupu, koja opet stoji u svezi sa susedima. Prvo s desne strane Hristove: Jovan, Juda i Petar. Petar, krajnji, shodno svojoj žestokoj naravi, razabravši reč Gospodnju, naglo skoči iza Jude; ovaj, opet, bacivši uznezvereno pogled u vis, nagnu se prema stolu, držeći kesu čvrsto stisnutom desnicom, a levicom praveći grčevite pokrete kao da bi hteo reći: šta to znači? – Šta li će sad biti? Petar je međutim ščepao Jovana, koji mu se priklonio, levom rukom za desno rame i ukazujući mu na Hrista, tutka omiljenog učenika da pita Učitelja: ko je izdajnik. Pri tom je desnom rukom nesvesno upro dršku astalnog noža u Judina rebra, što je i nehotice pojačalo izdajnikovu prestravljenost, tako da je, povivši se u napred, preturio slanik. Ova se grupa može smatrati kao prava i najsavršenija. Nastavite sa čitanjem

Božidar S. Nikolajević o crtežima dlanova Leonarda da Vinčija

What_Wine_Drinkers_Can_Learn_from_Leonardo_Da_Vinci[1]Image__Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_a_hand[1]File_Leonardo_da_Vinci_-_Study_of_hands_-_WGA12812[1]

Božidar S. Nikolajević (1877-1947), srpski istoričar umetnosti i pesnik, ovako je pisao o Leonardu da Vinčiju:

Još je veštije Leonardo crtao ruke. U tom ga niko nije nadmašio, mada je i pre njega bilo nekoliko dobrih umetnika u tom pogledu, kao što su Verokio, Kriveli i Botičeli. Ali ruke kod Leonarda mnogo više kazuju. Nisu to samo nežne, odnegovane i gospodske ruke, sa vitkim prstima i ružičastim noktima, nego u njima ima i duše i temperamenta. Kao i oči, tako i one kod Leonarda prikazuju tajnu unutrašnjeg života; one su ogledalo onoga, što se tog trenutka zbiva u duši naslikanih likova: ogledalo koje zaluđuje posmatrača savršenstvom i lepotom. Samo je jedan dubok psiholog bio kadar da od ljudskih prstiju stvori tako rečitu klasifikaciju duševnog stanja.

Izvor: Božidar S. Nikolajević, Leonardo da Vinči, Liber, Atc, Tisa, Beograd, 2006.

Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na otkriću Nikolajevićevog dela i preporuci da objavim odlomak.

Intervju i poetika: Alija Ahmed Said – Adonis

Kakvo je značenje krugova o kojima govorite u pesmi i za koje kažete da vas guše?

Unutrašnjost je preuska, a spoljašnjost nije za mene. Unutrašnjost – to je moja domovina, a spoljašnjost je sav ostali svet; no moj lični problem nije mesto boravka. Mesto nije rešenje. Kad napuštamo naše tiranske, diktatorske zemlje zamišljamo da ćemo rešenje svojih teškoća i problema naći na nekom drugom mestu, ali to nije tačno, barem ne na zemaljskoj kugli. Ako se udubimo u suštinu ljudskog življenja vidimo da je takvo uverenje bez ikakvog osnova. Ono je naivno i površno.

Kada se pesma o kojoj govorimo počela stvarati u Vama?

Pesma se u meni počela stvarati davno. Ona je za mene sjaj na horizontu. I od trenutka kad počnem tumačiti taj sjaj, interpretirati ga svojim zapisom, sjaj počinje da se širi i raste, raste sve dok se u meni ne pojavi osećaj da i sam uranjam u taj horizont i ne znam gde mu je kraj. Već odavno sam navikao da polagano pišem svoje pesme, ne predajući se prvim utiscima. Počinjem pisati tek kad mi se telo pretvori u vulkan. Zato i jesam napisao mali broj pesama. Nastavite sa čitanjem

Leonardo da Vinči: „Vitruvijev čovek“

Vitruvian-Man

U nastavku sledi odlomak iz poglavlja „Umetnik kao naučnik“ Franka Celnera. Poglavlje je deo monografije posvećene renesansnom umetniku Leonardu da Vinčiju. Celner na adekvatan način približava čitaocu ovaj zagonetni crtež.

*

Tokom poznih osamdesetih godina XV veka, dok je radio na konjaničkoj statui Frančeska Sforce, Leonardo se prvi put upustio u istraživanje proporcija ljudskog tela, anatomije i fiziologije. Tako je aprila 1489. započeo rad na knjizi O ljudskoj figuri. Za potrebe ove knjige, koja naravno nikada nije završena, Leonardo je pomno radio studije tela dvojice mladića. Posle više meseci proučavanja njihovih tela, gotovo istovremeno kada proučava tela Lodovikovih konja, dolazi do sistematičnog pregleda ljudskih proporcija. Potom je počeo da proučava i proporcije ljudskog tela u sedećem i u klečećem položaju. Dobijene rezultate antropometrijskih studija uporedio je sa jedinom sačuvanom antičkom teorijom proporcija Vitruvijevog čoveka. Vitruvije, osrednje uspešni arhitekta i inžinjer iz doba Rimskog carstva, napisao je traktat o arhitekturi, koji je u III knjizi sadržao potpune mere ljudskog tela. To je Leonarda naveo da zaključi da se čovek raširenih nogu i ispruženih ruku uklapa u kvadrat i krug, savršene geometrijske figure. A, u skladu sa Vitruvijem, ako se figure prikazuju unutar kruga i kvadrata (homo ad circulum i homo ad quadratum), onda se pupak, centar ljudskog tela, poklapa sa centrom kružnice i kvadrata. Vitruvijeve mere su se vrlo slobodno interpretirale i često prikazivale u renesansi. Najpoznatija interpretacija je Leonardov crtež; a svakako najskandaloznija je drvorez Ćezara Ćezarina iz Milana, koji prikazuje ne samo upadljivu erekciju, već ima i ogromne šake i izdužena stopala. Poput mnogih drugih autora, Ćezarino je geometriju Vitruvijevog opisa shvatio kao svaki srednjevekovni neimar, pa je kvadrat upisao u krug, te je figura morala da bude znatno izdužena da bi se uklopila u tu geometrijsku konstrukciju – otud izdužene ruke i noge. Leonardo je, na temelju sopstvenih empirijskih otkrića korigovao Vitruvijeve mere. Zato stopala i šake na njegovom crtežu imaju odgovarajuće proporcije. Sada se samo centar kruga homo ad circulum podudara sa pupkom, a centar kvadrata, u kome se nalazi homo ad quadratum, lociran je nešto niže.

Preciznošću sopstvenih mera Leonardo je uspeo da prevaziđe antički kanon i da stvori crtež koji danas prihvatamo kao jedinu validnu predstavu Vitruvijevog otkrića.

Izvor: Frank Celner, Leonardo, preveo Nikola Gradić, Taschen-IPS, Beograd, 2002.

Crtež: Leonardo da Vinči, Vitruvijev čovek, 1490. Predstava proporcija muškarca bazirana prema delu rimskog arhitekte Vitruvija.