Prikazi konja u renesansnoj umetnosti: Benoco Gocoli i Paolo Učelo

Related imageRelated imageRelated imageRelated image

Venecijanski umetnik Jakopo Belini na jednom crtežu prikazao je viteza na krilatom konju, ili nekom drugom mitskom stvorenju koje ima istovremeno odlike zmaja i konja, kombinujući religijske prikaze i viteške turnire. On je tom prilikom mogao prikazati nekog od hrišćanskih svetaca koji ubija đavolju neman.

Na osnovu tog primera možemo zaključiti da su se konji u renesansi prikazivali određenim povodima: obeležavanje bitaka, isticanje figure vladara, religijske scene koje ne moraju nužno podrazumevati borbu već se, kao prethodno prikazane freske Benoca Gocolija na zidovima crkve u Firenci, odnose na procesiju koja ide da se pokloni pred Marijom i tek rođenim Hristom.

Kavaljer iliti kondotijere, vitez i ratnik, uz sveštenički poziv, jedno je od osnovnih zanimanja i časti za muškarce tog doba. Taj prikaz je najuočljiviji na jednoj fresci u Sijeni gde, još uvek u feudalnom, srednjevekovnom okruženju, vidimo vladara kako jaše ka određenom gradu. U pitanju je Simone Martini i njegova freska na kojoj je prikazan vojskovođa Gvido da Foljano, komadant sijenske vojske, kako 1328. jaše ka zamku Montemasi u Maremi (jugozapad Toskane). Zamak prikazan na slici postoji i danas.

Benoco Gocoli je između 1459. i 1461. oslikao kapelu Medičijevih koja se nalazila u sastavu porodične vile u Firenci. Kapelu je projektovao Mikeloco a u potpunosti ju je oslikao Gocoli. Gore prikazane slike, procesija tri mudraca koji idu da se poklone Mariji i novorođenom Hristu, njegovo je delo. Gocoli je imao snažan osećaj za detalj, za modu, za pejsaž, dekoraciju i ornamentiku. Dokaz da tema, a ova religijska tema nije nova, može biti jedna te ista stotinama godina, a da od umetnika, njegove imaginacije i dara zapažanja zavisi njena veličanstvenost.

Drugi ciklus predočenih slika pripada Paolu Učelu, koji je stariji od Gocolija. Učelove slike uklapaju se u tematski ciklus renesansnih slika koje se odnose na istorijske događaje, i to neposredne istorijske događaje, bitke njegovih savremenika. Slike nastale u renesansno doba možemo podeliti na istorijske, biblijske, mitološke, alegorijske i portretne. Učelo, kao i kasnije Pjero dela Frančeska, slika kao da je skulptor. Konji na njegovim slikama izgledaju monumentalno. Prve dve slike prikazuju borbu svetog Đorđa i aždaje dok Devica Marija bdi nad njim (hrišćanska varijacije teme Perseja i Meduze dok mu boginja Atena pruža zaštitu).

Bitka kod San Romana je naziv za tri slike koje se danas nalaze u različitim muzejima Evrope (Nacionalna galerija u Londonu, Ufići galerija u Firenci i Luvr u Parizu). Slike, svaka duga preko tri metra, prikazuju tri različite scene iz bitke između Firence i Sijene koja se odigrala 1432, a u čijem su centru dva kondotijera (članovi plaćene vojske koji su se za platu borili pod okriljem različitih vladara): Nikolo da Tolentino i Mikeloto da Kotinjola. Slike su, što je za ono vreme bilo neobično, poručene od strane sekularnog lica, firentinske porodice Bartolini Salimbeni najkasnije oko 1460. Slike su dimenzija 182×320 i deluju kao pozadina za neku pozornicu. Treba obratiti pažnju i na veličanstvene turbane dvojice vojskovođa (nimalo praktična odeća za glavu prilikom rata), na životinje koje su se razbežale (pozadina druge slike), na ukrase za konje i svečanu teatralnost same scene, postignutu zahvaljujući svim ovim elementima, ali i veličinom slike koja korespondira sa značajem i veličinom događaja.

Две верзије Леонардове слике „Богородица међу стенама“

 Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, Louvre version

Богородица међу стенама, 1483. (Верзија из Париза)

Leonardo da Vinci - Virgin of the Rocks, London version

Богородица међу стенама, 1506. (Верзија из Лондона)

Прву верзију слике „Богородица међу стенама“ италијански ренесансни мајстор Леонардо да Винчи насликао је отприлике 1483. године. Та верзија данас се налази у музеју Лувр у Паризу. Друга верзија слике настала је отприлике 1506. године и данас се налази у Националној галерији у Лондону. Наглашавање простора у којима се слике налазе није случајно јер се на тај начин оне и ословљавају.

Осим временске разлике између настанка две слике приметне су и многе друге, оку посматрача испрва неуочљиве. Композиција је на обе слике иста. Фигуре окупљене под стенама чине пирамидалну конструкцију и за почетак требало би представити оне који је сачињавају. Женска прилика у плавом плашту, благог погледа и спуштене браде, је девица Марија. Својом десном руком она је обгрлила бебу Јована Крститеља, док своју леву руку држи изнад главе друге бебе, Исуса Христа. Последња фигура, али не и по значају за значење и композицију слике, јесте фигура анђела са Богородичине леве стране који једном својом руком придржава бебу Христа.

Разлике, наизглед неприметне, по некима имају скривено значење у које није могуће лако продрети после вишевековних талога прашине који су прекрили значење симбола. На старијој слици, оној која се налази у Лувру, ниједна од фигура нема ореол. На млађој, лондонској верзији, Богородица, Христ и Јован Крститељ имају ореоле, с тим да је уз ореол Јовану Крститељу додат и крст. Највећа измена присутна је у приказу анђела. На старијој верзији он кажипрстом показује на Јована Крститеља, погледа који као да је уперен у некога ван слике. На млађој верзији, оној где Јован Крститељ има крст између руку, анђео више не показује прстом на бебу Јована, али је зато његов поглед, уместо на некога или нешто ван слике, двосмислено уперен у бебу.

Леонардове верзије исте теме, која је описана у неким апокрифним јеванђељима, чине се као две фотографије начињене једна за другом у размаку од неколико секунди. Ипак, за тих неколико секунди права драма у погледима и покретима одиграна је између два учесника, анђела и бебе Јована. Друга два актера сцене, Богородица и Христ, као да су ван тог простора, потпуно несвесни промена које су начинила друга два учесника.

Нећемо знати да ли су промене – које су, као што је познато, извршили под мајсторовим надлештвом његови ученици – намерне или случајне. Ипак, у уметности се ретко шта дешава случајно, нарочито не при тако важним поруџбинама као што су биле ове, али се онда поставља питање значењског смисла тих промена, и у каквој су оне, наративној или религијској, вези са самом темом. Зашто анђео више не показује руком на Јована онда када је њему додат крст и да ли би то уопште требало да има неко дубље значење? Ми мислимо да има. Иконолошки аспект увек је и значењски.

Уметничка дела, нарочито она настајала у прошлости, била су у блиском и често неодвојивом дискурсу од других тенденција доба које су се манифестовале кроз религијске, друштвене и институционалне промене. Стога, разлике на овој слици могу или не морају бити њима диктиране, али не треба им превидети могућност утицаја и уметника. То је, заправо, могло само подстаћи. Уметник је морао да прати академски или црквени канон, са слободом да га у одређеном облику модификује. Истовремено, уметник акценат премешта са тематских на формалне иновације. Развијање перспективе и сфумато технике нека су од великих достигнућа ренесансне уметности, подједнако колико и, на тематском нивоу, двосмислено представљање митолошких, религијских и других сцена.

Поређење мистеријских култова и уметности није без смисла. Нешто од тог трага и данас постоји. Оба Леонардова дела имају велику популарност. Она су изложена погледима, откривена су и доступна свакоме ко купи монографију или плати улазницу за музеј. Изложеност погледима често скрнави само дело. Погледи га загађују јер га злоупотребљавају: зарад велике зараде у музеју је присутно стотине људи који бесциљно лутају ходницима, уопште не разумевајући шта гледају, а ни не трудећи се да учине ишта, осим да фотографишу. Употреба дела у тржишне сврхе није еквивалентна броју покушаја тумачења, а нарочито не разумевања и дешифровања дела, његових симбола и значења (плурализам је нешто што треба поимати као инхерентно сваком уметничком делу). Стога, посвећеници у култ мистерија, мисти, настављају да одржавају окупљања. Малобројни су, одани и – чувају тајну.