Adelajn R. Tintner – Džejms otkriva Jana Vermera iz Delfta

Jan Vermeer van Delft - Lady Standing at a Virginal - National Gallery, London.jpg

Prustu je pripisivana zasluga da je prvi slavni pisac koji je Vermera uveo u moderni senzibilitet, u Traganju za izgubljenim vremenom, u kojem Šarl Svan piše esej o holandskom majstoru i u kojem je Bergot, na umoru, rešen da vidi „žutu mrlju zida“ Pogleda na Delft. Međutim, Henri Džejms je zapravo preduhitrio francuskog romanopisca. I u dramskoj (1909 ) i u proznoj verziji Povika (The Outcry, 1911), mladi poznavalac umetnosti Hju Krimbl prepoznaje u malom pejzažu pripisanom Albertu Kapu delo Vermera, ili „Vandermira“ iz Delfta, kako je tada takođe bio poznat. Jedna od tema romana jeste ispravljanje pogrešnog pripisivanja slika, te prepoznavanje Vermera čitaocima predočava osetljivost Hjuovog nepogrešivog oka. Veliko pitanje u romanu – da li je Moretova slika vrednija od Mantovanove, izmišljenog slikara čiji se opus, kao i Vermerov, sastoji od samo nekoliko izbora i retkih slika – presuđuje ne samo Hju već i jedan od najvećih svetskih autoriteta. No, zasluga je Hjuovog genija što je odmah prepoznao holandskog majstora.

Od tri poglavlja knjige, dva odeljka prvog poglavlja posvećena su rešavanju Vermerovog pitanja. Brekenridž Bender, američki multimilioner očigledno sačinjen po uzoru na Dž. P. Morgana, „prilazi značajno malom platnu“[1] i pita ledi Sengejt, koja poseduje izvesne vredne slike: „’Da li znate šta je ovo?’“ Kako ona još uvek nije gospodarica Dedborua, zamka lorda Tajna, u kojem se scena odigrava, ona odgovara: „’Ah, ne možete imati to!… Ne smete opustošiti Dedburo.’ U međuvremenu, [njegov] nos je u slici: ’Pretpostavljam da je lažni Kap.’“[2] U narednom odeljku, ledi Sangejt prepričava događaj ledi Grejs, kćerci lorda Tajna. „’On misli da je vaš mali Kup podvala.’“ Ledi Grejs odgovara: „’Onaj?… Bednik!’ No, bez uzbune, ne reče ništa više.“[3] Kada Hju dođe u kuću da pogleda slike, odigrava se scena prepoznavanja. „[Ledi Grejs] ukazuje na mali pejzaž koji je gospodin Bender, prema rečima ledi Sangejt, hitro proučio i prokazao. ’Za šta držite tu malu sliku?’ Hju Krimbl ode i pogleda. ’Za ime, vi ne znate? To je divan mali Vandermir iz Delfta.’ ’Nije obična kopija?’ Pogledao je ponovo, ali je delovao zbunjeno. ’Kopija Vandermira?’ ’Gospodin Bender misli da je kopija Kupa.’ To učini da se mladić oglasi: ’Onda je gospodin Bender dvostruko opasan!’“[4] Nastavite sa čitanjem

Dokumentarni film o Janu Vermeru: „Vermeer: Master of Light“

Šarl Svan, jedan od junaka romana U traganju za minulim vremenom Marsela Prusta, piše esej na temu Vermerove slike Pogled na Delft. Prust je prisustvovao izložbi Vermerovih slika u Parizu, a zatim i detaljno opisao odnos njegovog junaka, pisca Bergota, prema ovom holandskom majstoru. Iako se Prust smatra prvim koji je u literaturi pominjao Vermera činjenice idu u prilog Henriju Džejmsu. On piše o Vermeru najmanje dve decenije pre Prusta. Toliko o modernističkoj literaturi. Kasnije, Vermer biva podsticaj književnici Trejsi Ševalije za roman Devojka sa bisernom minđušom.

Reditelj Džo Krakora je 2001. godine snimio dokumentarni film Vermeer: Master of Light čiji je narator Meril Strip. Film, ne posredstvom romansiranih biografskih činjenica, već posredstvom činjenica i mogućim značenjima slika, pokušava da otkrije tehničke odlike i neke od biografskih nepoznanica ovog slikara. Izvanredno dostignuće u pokušaju otkrivanja života umetnika koga nazivaju hroničarem građanstva holandskog 17. veka.

Vermerovo slikartvo nije pokušaj vizuelne hronike holandskog enterijera i mesta susretanja zaljubljenih već je ono daleko suptilnija igra odnosa prikazanih figura, kao i svetlosti koja gradi atmosferu. Zato je pominjanje Prusta u ovom kontekstu bilo bitno. Pojedini umetnici dugo moraju da čekaju druge umetnike ili kritičare ne bi li njihova dela bila po drugi put osvetljena zavesom – oka. Odnosi Prustovih junaka, čisto fizički posmatrano, mogu imati slilčan položaj Vermerovim naslikanim parovima. Dakle, u pitanju su susreti, češće en plein air no kamerni ali svetlost, ono što određuje atmosferu, a što je tako upečatljivo i distinktivno kod Vermera, jeste ono što čitavu scenu čini nedorečenom i dvosmislenom, a takvi su i odnosi mnogih Prustovih parova.

U prostorima u kojima Vermer smešta svoje portretisane sve je tiho i istovremeno puno glasova koji bi da se probiju iza teških zavesa koje prekrivaju žute prozore, iz starih slika i mapa na zidovima, iz muzičkih instrumenata, ispod orijentalnih tepiha i stolnjaka pod koje su, komplikovane kao i ornamenti na njima, skrivene emocije, neodređene i guste, baš kao i odnos svetlosti koja dopire spolja i one koja je već prisutna unutra, unutar tih camera obscura – soba gde su značenja često izvrnuta u odnosu na prikaz.