Najznačajnije jugoslovenske izdavačke edicije

Zgrada državne štamparije BIGZ gde je većina knjiga koje će biti pominjane u nastavku teksta štampana. Projektovao ju je Dragiša Brašovan 1936-1940. Fotograf nepoznat, ’70 godine 20. veka

Jugoslavija je bila izdavački i prevodilački gigant. Izdanja koja su se u periodu obe države, i kraljevine i socijalističke federacije, štampala cirkulišu i danas, zbog svog jedinstvenog kvaliteta, tiraža, naslova, prevoda, dizajna, u svakom slučaju dobre i kvalitetne uređivačke politike, ali i kuture knjige koju je omogućila količina novca uslovljena društvenom organizacijom, kao i veličinom tržišta.

Edicije koje slede nisu konačan broj važnih i vrednih pomena, to su samo neke od najpoznatijih i najvažnijih koje je za ovu priliku, na moju molbu, sastavio Siniša Lekić, arheolog i poznavalac antikvarne knjjige. Neke od edicija sam dodala i ja, prethodno imajući u vidu izdanja koja sama posedujem. Sve moguće propuste, nedostatke i greške u nastavku teksta treba pripisati meni.

Edicije su izdanja unutar određene izdavačke kuće koja su tematski objedinjena, ona čine jednu tematsku ili idejnu celinu, imaju istog urednika, nekada i više različitih, kao i prepoznatljiv dizajn, opremu i vizuelni identitet. Osim urednika, jedan od glavnih činilaca vrednosti i prepoznatljivosti neke edicije su i grafički dizajneri koji bi ediciju vizuelno oblikovali. U tome je velika vrednost i specifičnost knjiga čiji spisak sledi. Nastavite sa čitanjem

Зашто је Бранимир Шћепановић класик светске књижевности?

Дадо Ђурић, „Бициклиста“, 1955.

Ово дело магичне снаге можда је најзначајније и најбриткије дело актуелне светске књижевности. – Белгијски Notre Temps

Кажимо одмах: ова повест, напета као крик, не личи на на шта познато. То је једна необична, самотна песма, можда јединствена у савременој светској књижевности. –  Швајцарски Journal de Geneve

Са својих осамдесет засењујућих страница „Уста пуна земље“ су чисто ремек-дело! То је величанствена поема животу, роман који се лепотом речи уздиже до нивоа највећих књижевних дела. – Париски Magazine Litteraire

УВОД КАО УСПАВАНКА

Увијени у грубу вунену ћебад, лежали смо не померајући се и ћутећи, као да смо у тој поодмаклој августовској ноћи већ били омамљени опорим мирисом шуме, која нам је, кроз одшкринуто шаторско крило, личила на извијену, црну змију. У ствари,  били смо само уморни и жељни сна.

Седео је у загушљивом купеу путничког воза број 96 и гледао у велику тмину августовске ноћи. Али ништа није видео. У четвртастом, нагарављеном окну враћао му се само мутни одраз сопственог лица које је било толико измучено да му је изгледало готово туђе. Ипак се осмехнуо измењеном лику. Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао. Да је могао у том часу, из помрчине у коју је све потонуло, опет извући неку слику свога детињства, неко ишчезло лице или одавно заборављени глас, можда би лакше појмио своју неочекивану одлуку да умре у завичају. Али ничега није био у стању да се сети. Ништа му се више није одaзивало. Наставите са читањем

Бувљаци као неформални музеји историје и културе једног народа

Играчке са земунског бувљака. Фотографија: Ана Арп

Дуго планирам да напишем један текст о београдским бувљацима иако они нису једини вредни наше пажње. Неготин, Панчево, као и многа друга мања и већа места у Србији имају крајем радне недеље и викендима бувљаке или оно што ја зовем неформалним а веома аутентичним изложбеним просторима на ободима градова. То су музеји једне далеко ведрије, живописније, динамичније, помало горке и сетне, али и радосније верзије историје нашег народа и грађанске културе.

Историја једне земље, или пак приватна историја грађана једне земље, сва динамика односа унутар ње, видљива је на бувљацима. Изузетно је важно и занимљиво посматрати шта је један народ, односно појединци који живе на датом простору, одбацио, шта је прогласио за непотребно, шта избацује из својих домова, зашто је некада то сматрао за вредно, за предмет који треба да се нађе у његовој кући, а зашто га више не цени или му не налази вредност.

Већ сам писала о београдским антикваријатима. Антикваријати могу продавати старе предмете а могу продавати и књиге. Ја сам писала о оним антикваријатима који продају књиге, иако они нису антикваријати у правом смислу јер се у њима ретко може наћи нека књига која је, рецимо, из 16. или 18. века, неко веома егзотично прво издање које ћете продати за више хиљада евра. Наши антикваријати углавном садрже књиге из најбољег издаваштва које је некада постојало, и што сам старија све више увиђам да ово није претерано становиште, а то је југословенско издаваштво. Оно је било најбоље по: цени, дистрибуцији и класној несегрегацији, по квалитету повеза, одабиру наслова и аутора из било које области, уредника, штампе, превода, дизајна, културе књиге у сваком могућем смислу. Кажу да књиге тада нису биле јефтине али да су их скоро сви који су то хтели могли приуштити. Због њиховог великог тиража те књиге циркулишу и данас. Наставите са читањем

Похвала трафици као постмодерном месту за културу

Трафика као постмодерни дистрибутивни ценатр културног садржаја

На трафикама има културе. Трафике имају важну улогу у истицању уметности и развијању интересовања за исту. Моја констатација ће већину људи изненадити, неки ће негодовати, помислиће да нема места релативизацијама и да је ова тврдња нешто најдаље од истине што су данас прочитали. Сви знамо да тај комад метала сведочи о нечему далеко ружнијем.

Трафика је одиграла значајну улогу у дистрибуцији културе почетком 21. века, о чему ће неке социјалне историје уметности и књижевности једном писати, јер су многи градови остали без домова културе, биоскопа, библиотека и књижара. Све је то трафика надокнадила. Али, она је трговачки изум, култура ту постоји као роба. Ту се могу купити најразличитије књиге, класици светске књижевности и сликарства по невероватно ниској цени за ту врсту књига. Не могу рећи да су та издања била без мане, с обзиром на квалитет припреме текста, дизајна и опреме, ређе превода, али неко је негде, коме су све одузели, и концерте, и биоскоп, и књижару, могао врло јефтино сваких недељу дана нешто пристојно да прочита, да открије класичну музику (говоримо о времену пре масовне употребе интернета), да оплемени бруталну стварност око себе тако што ће се упознати са неким сликама које нуде лепшу верзију света.

О значају часописа за формирање укуса излишно је говорити. Оне које не би занимали класици већ „популарна култура“ модни часописи или они за уређење ентеријера били су ту сваких месец дана. А знамо да исти ти часописи нису само о моди и илузији која никоме није доступна, већ да је њихов садржај о свеукупном искуству модерног живота. Поред њих, излазили су и музички часописи, па страни часописи о уметности (најчешће италијански). Исто тако, не могу да набројим колико сам филмских класика купила на трафици.  Наставите са читањем

Слике Љубе Поповића као рефлексија разбијеног огледала

Љуба Поповић у свом париском атељеу

Љуба Поповић у свом париском атељеу

Много искуства било је потребно да би се прешло из прве фазе у другу, из стваралачког стања на првој фотографији, у стваралачки резултат на другој.

O Љуби Поповићу многи су писали. Ја том корпусу не могу нарочито допринети. Могу једино овом објавом посведочити о неколико утисака које сам стекла посматрајући његова платна ове јесени у Галерији Српске акадамије наука и уметности, читајући есеје о њему, гледајући емисије у којима је говорио о свом схватању живота, уметности и времена у коме ствара.

Његoве боје, барокност израза, (де)композиција, нису ми увек пријали. Ипак, када сам стала пред слике, монументална платна на којима су биле сцене разбијеног огледала, све је постало другачије.

Једно је свет, друго је његова слика. Та слика света је у нашим очима, а очи су, то знамо, непоуздана огледала. Огледало у коме се рефлектује наш свет, осим што искривљује почетно полазиште, оно је, сада, у нашем времену, у нашој духовно-историјској ситуацији, разбијено. Под „нашим временом“ подразумева се време од почетка Другог светског рата или време (пост)постмодерне. Наставите са читањем

Накит на женским портретима Ђуре Јакшића

Ђура Јакшић, „Аутопортрет“, 1857.

Наизглед строго, као сеоски учитељ који покушава да се наљути, али кога ђаци не схватају озбиљно, већ више као свог старијег друга, тако, чини се, гледа и у нас, после много година, меланхолик, визионар, родољуб и боем, Ђура Јакшић, српски сликар и песник рођен 1832. године у једном банатском селу под именом Георгије који је, касније, објављивао песме под псеудонимом Теорин.

Школован у Минхену, друговао у Бечу са Бранком и Ђуром, љубав пронашао у Пожаревцу, био сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти и Рачи Крагујевачкој, сликао у Кикинди, био члан неколико књижевних листова у Новом Саду, а у боемском амбијенту београдских кафана златне токе са женских груди слушао како звече, наздрављајући, уз песму и галаму, свом народу, и љубљеној, која за њега није марила.

Труд око унапређења и проширења садржаја овог интернет места можда ће бити уочљив и на примеру ове објаве, као и њеног представљачког облика. Изложбу Ђура Јакшић. Између мита и стварности било је могуће видети у Новом Саду, у Галерији Матице српске а, затим, и у Београду, у Народном музеју. Њоме је обележена и годишњица отварања Музеја после дугогодишње паузе. Наставите са читањем

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Erotikon“

78563060_433932837275219_3367909295331999744_n

Jugoslovenske izdavačke edicije novi je ciklus objava na ovom internet mestu. Sa objavama je započeto juna 2019. godine kada je bilo reči o ediciji Plava ptica. Sada je na redu još jedna popularna i značajna edicija jugoslovenskog izdavaštva: Erotikon.

Biblioteka „Erotikon“ izdavačke kuće „Prosveta“ izlazila je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u Jugoslaviji. Prva knjiga koja se pojavila u ediciji bila je Fukoova „Istorija seksualnosti“ na čijim stranicama piše da je objavljena 1978. Tu godinu uzećemo za početak ove značajne i prepoznatljive biblioteke.

Na spisku koji sledi videćemo da je štampano oko trideset pet naslova, iako spisak verovatno nije konačan. Svi naslovi bili su redovno rasprodavani, štampani u pet, osam ili deset hiljada primeraka. Pojedinačni naslovi imali su dva, tri ili četiri izdanja.

Urednik biblioteke „Erotikon“ bio je Milan Komnenić. Jedan njegov esej već je objavljen na  A . A . A  (ovde). Edicija knjiga „Erotkon“ školski je primer kako se prave i formiraju edicije koje će poštovati i sakupljati i oni kojima tema knjiga nije bliska: Nastavite sa čitanjem

Jugoslovenska filozofska postmoderna: „Rečnik tehnologije“

Naslovna strana „Rečnika tehnologije“

Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica.

• REČNIK TEHNOLOGIJE

Rečnik tehnologije nije knjiga o tehničkim dostignućima kao što su šporet, veš mašina, frižider i televizor. On se, svakako, pružajući jednu širu sliku o civilizacijskom trenutku u kome nastaje, može odnositi i na te izume ali, kako je ovde u pitanju osobeno korišćenje jezika, tako se i sam naslov mora tumačiti. Treba poći od etimologije reči tehnologija koja se sastoji od grčkih reči tehne, koja znači oblik, i logos, koja znači mišljenje. Tehnologija je ovde shvaćena kao proizvodnja oblika mišljenjem i proizvodnja oblika radom.

Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture.

Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Nastavite sa čitanjem

Jugoslovenske izdavačke edicije: „Plava ptica“

Jugoslovenske izdavačke edicije je novi ciklus objava na ovom internet mestu.

Jugoslovensko izdavaštvo bilo je i ostalo jedna od najboljih asocijacija na državnu tvorevinu koja je u periodu od 1918. do 1941. godine imala značajne izdavače, edicije i štamparske poduhvate. Od 1945. godine i uspostavljanja socijalističke Jugoslavije mnoge postojeće edicije i mnoge već postojeće izdavačke kuće nastavile su sa izlaženjem i sa radom, iako, u nekim slučajevima, promenjenih naziva i, u većini slučajeva, oblika vlasništva. Takođe, u socijalističkoj Jugoslaviji stvoreno je nebrojeno mnogo novih izdavača, novih edicija, časopisa i izdavačkih poduhvata.

Jedna od glavnih distinkcija socijalističke Jugoslavije i njene izdavačke aktivnosti u odnosu na kraljevinu je ta da je u socijalističkoj Jugoslaviiji količina izdavačkih kuća, naslova i prevoda bila veća, ali i da je tiraž izdanja bio neuporedivno veći. Kao što ćemo videti, i u kraljevini je postojalo načelo opismenjavanja masa i prosvećivanja ali, očigledno, nije bilo realizacija, iz ekonomskih razloga ili zbog načina vođenja kulturne politike, nalik onima koje su usledile kasnije, u socijalističkoj Jugoslaviji, kada su određena izdanja dostizala tiraž i do 20 hiljada primeraka! Danas u potpunosti nezamislivo, ne samo zbog količine novca potrebne za tiraž i, ne bez značaja, kvalitet izdanja, već i zbog smanjene teritorije za distribuciju i prodaju knjiga.

Treba pomenuti da su rezultati jugoslovenskog izdavaštva živi i danas i da krase biblioteke, ne samo nekadašnjih građana te države, već i potonjih generacija jer mnoge knjige su ostale relevantne i zahvaljujući kvalitetu opreme izdržale su starost od 40, 50, 60 i više godina a da nisu (naročito) oštećene. Još jedan od glavnih doprinosa opstanku tih „proizvoda“, uprkos protoku vremena i promeni društvene klime, jeste da mnogi naslovi nisu preštampavani niti su ponovo prevođeni (prevodi su bili, pored kvaliteta opreme i tiraža, glavna distinkcija ovog izdavaštva, i po pitanju količine prevoda i po pitanju kvaliteta prevoda). Pojavom sajtova za prodaju antikvarnih i polovnih knjiga mnoga izdanja ponovo su se našla pred čitaocima. Nastavite sa čitanjem

Две скулптуре човека који хода: Алберто Ђакомети и Умберто Бочони

Ђакометијева авет, 1945.

Бочонијев натчовек, 1913.

Како ходаш кроз живот?

Алберто Ђакомети и Умберто Бочони, два велика скулптора 20. века, дала су своје виђење човека у покрету.

Први је „трска која мисли“. Једва се креће, једнодимензионалан, погнут, али од челика. Изгледа крхко али не можеш га сломити. Он у свом спором ходу чини се налик шибици која догорева.

Други је динамичан, волуминозан, ватрен, чудовиште енергије, толико брз да постаје пламен. Он у брзини губи сопствене обрисе. Иде брзо, да ли и далеко?

Од пламена ка шибици која догорева, од шибице која догорева до снажног пламена. И тако у круг. Човеково кретање је дијалектичка клацкалица.

Од футуризма до егзистенцијализма, од егзистенцијализма до футуризма, човек је у илузији да својим кретањем било куда иде. Међутим, он наставља да иде. Хода.

Уз ове скулптуре увек ми се наметала песма Душана Васиљева Човек пева после рата из 1920. године у којој читамо о човеку који је ходао кроз крв и који више нема снова. Човек пре рата је Бочонијев натчовек (дело настало 1913). Човек после рата је Ђакометијева авет (дело настало 1945). Наставите са читањем

A . A . A u katalogu izložbe „Skepsa“ Tijane Kojić

Tijana Kojić pred svojim radom

Tekst koji ćete pročitati u nastavku pisan je povodom održavanja samostalne izložbe Tijane Kojić koja je nosila naziv Skepsa | Skepsis. Tijanina dela bila su izložena u galeriji Udruženja likovnih umetnika Srbije u Beogradu tokom januara 2017. godine.

Pored mene, autori tekstova u katalogu su još Tijana Kojić, umetnica, i Boris Mandić.

Delovi teksta dati u kurzivu su Tijanini. Ja sam na te pasaže, a imajući u vidi snažnu vizuelnu i kolorističku simboliku njenih slika, izložila poetskim sredstvima svoj asocijativni tok. Naslovi pasaža, sa  latinskim citatima, i prevodom u zagradi, su moji.

Na ovom mestu, za razliku od teksta Ikar u gradu, koji se našao u katalogu prethodne Tijanine izložbe, nisam toliko metodična, koliko sam stvaralački slobodna i refleksivna. Takođe, u prilogu možete pogledati i fotografije sa izložbe. Nastavite sa čitanjem

Milorad Pavić: „U Kopitarevoj gradini“

M.-Pavić

Milorad Pavić

DOGAĐAJ

Moj poznanik, Dunavski Buzukije, upoznao me je sa ovom Pavićevom pesmom, a kako je često sa sobom nosio gitaru, znao je spontano i da zasvira na mestu na kome bismo se našli. On je ujedno i najveći fan ovoga pisca koga poznajem, od poezije do priča, romana i prevoda, Buzukije voli Pavića u celosti.

Jednom je to učinio u parku kod Studentskog kulturnog centra, dok sam ja sedela na klupi i čitala poeziju Vladimira Buriča. Pojavio se niotkuda, doneo falafel i koka kolu, a kada smo jeli i razmenili utiske o ruskom pesnikju, on je zasvirao kompoziciju Erika Satija na gitari.

Drugi put je to bilo, ne u sred nedeljnog podneva kao prvi put, već oko ponoći, na klupi u centru Beograda, u Kopitarevoj gradini. Tada je sa sobom, osim gitare, doneo i poseban špil tarot karata koji je baš toga dana kupio, kao i knjigu koja je uz njega išla. Svirao je, naravno, Pavićevu pesmu (snimak sledi). Nastavite sa čitanjem

Pet beogradskih antikvarijata

Antikvarijat „Bulbuk“

Antikvarijat „Bulbuk“

Odlučila sam da predstavim Beograd posredstvom jednog teksta o antikvarijatima, a isti se ne moraju odnositi samo na kupce i posetioce iz Beograda. Knjige koje se mogu kupiti u ovim knjižarama dostupne su svima posredstvom interneta a, od sada, nadam se, i posredstvom ovog teksta, bar vizuelno ili kao predlog za čitanje.

Moja lutanja gradom podrazumevala su i posete knjižarama u koje neću nužno ući ali pored kojih ću zastati i posmatrati njihov izlog. Tako sam se ja, za početak, informisala o knjigama, piscima, dizajnu, izdavačima, edicijama. A kada bih i ušla unutra, ponašala bih se kao da sam u biblioteci. Stajala bih satima pred policom i listala knjige, čitala ih, otvarajući nasumično stranice, razgledajući svaki mogući detalj.

Prošlost jedne zemlje vidljiva je na dva mesta: na buvljacima i u antikvarijatima. Ovde pod antikvarijatima ne podrazumevam samo mesta specijalizovana za prodaju starih i vrednih predmeta, već mislim i na knjižare koje prodaju stara izdanja, knjige koje se nisu doštampavale.

Kada sam počela da formiram svoju biblioteku, svoju kolekciju knjiga, bila sam pri kraju srednje škole. Do tada sam već imala neke svoje knjige ali sam od tada počela sistematski da ih kupujem, da biram izdanja i naslove pažljivo. Moja biblioteka se u početku nije razlikovala od kolekcija knjiga drugih studenata književnosti. Izdanja nisu bila retka, nisu bila ni naročito očuvana, naslovi se nisu izdvajali od spiska preporučene literature za dati ispit, ali od nečega se moralo početi.

Vremenom sam proširila tematski okvir knjiga a sa godinama, s obzirom na poboljšanje moje finansijske situacije u odnosu na dane studiranja (svaki oblik kolekcionarstva ili prikupljanja, naročito kada je u pitanju neka od umetnosti, zahteva dosta materijalnog ulaganja), u sobu sam počela da unosim sve više i više knjiga, ali nikada nasumično odabranih. Ja sam osoba čije su beležnice uvek pune spiskova. Nastavite sa čitanjem

Vladeta Popović: „Dante Gabriel Rozeti“

Dante Gabriel Rossetti: Beata Beatrix, ca 1864-70.

Dante Gabriel Rozeti, „Beata Beatrix“, 1870.

Slavni engleski pesnik i slikar, vođa Pre-Rafaelitskog pokreta, Dante Gabriel Rozeti (1828-1882), koji je imao mnogo uticaja na razvitak engleskog ukusa u drugoj polovini 19. veka, imao je u sebi veoma malo engleske krvi. Otac njegov bio je Italijan, profesor u Kings Koledžu u Londonu, gde se istakao kao poznavalac Dantea. Ali Rozeti se rodio u Londonu, odrastao u njemu, i umro u njemu, tako da po svom intelektualnom životu pripada engleskoj naciji.

Još u ranoj mladosti Rozeti je pokazao neobičan slikarski dar, i rano se odao slikarskim studijama. I njegov pesnički genije se rano otkrio, jer je najslavnija njegova pesma, Blažena Devica, u svome prvobitnom obliku, štampana kad je Rozetiu bilo osamnaest godina.

Začetnici ideje o Pre-Rafaelitskom pokretu u slikarstvu bili su londonski slikari Mile i Holman-Hant. Rozeti je postao stvarni vođa pokreta zato što je bio ne samo slikar nego i pesnik, što je bio rečit i privlačan kao ličnost. Pre-Rafaeliti su ustali protiv akademizma u engleskom slikarstvu i tražili inspiracije u italianskim slikarima pre Rafaila, u Botičeliju i Mantenji. Oni su hteli, ne podražavajući, da povrate slikarstvu vernost prema prirodi i ljubav prema detalju, i da vaskrsnu duh mističnoga, koji je odbegao sa pojavom Rafaila. Rozeti je te iste težnje preneo i u poeziju.

Rozeti, relativno govoreći, nije mnogo napisao. Ostavio je svega dve zbirke originalnih pesama i jednu zbirku prevoda. Ali gotovo sva njegova poezija je savršena po svojoj formi. Ta težnja da svoje stihove glača i ulepšava ponekad je odveć osetna, i u mnogim slučajevima, naročito u sonetima, pesma kao celina nema one svežine koju nalazimo kod spontanijih pesnika kao što su Herik, Blejk, Kits. Nastavite sa čitanjem

Dimitrije Jovanović o Bodlerovoj zbirci „Cveće zla“

71kh+XQsN6L.jpg

Bodlerova zbirka „Cveće zla“ u izdanju Diane de Selliers iz 2007.

„Slavni pesnici odavna su razdelili među sobom sve najcvetnije domene poezije“, kaže Bodler. „Izgledalo mi je zanimljnvo, a utoliko prijatnije što je posao teži, da izvlačim lepotu iz Zla“. Te cvetove zla, nikle u zlu, znao je da pronađe i uzabere prevodilac mračnog Edgara Poa, artist neobične zbirke vanredno lepih strofa. Sam naslov, srećno nađen, iznosi u sažetoj i poetskoj formi opštu ideju i označava tendenciju.

U jednom spremljenom, a neupotrebljenom, predgovoru za svoju zbirku piše Bodler:

Ova knjiga nije pisana ni za moju ženu, ni za moju kćer, niti za moju sestru, a ni za ženu, kćer i sestru moga suseda.

A jednom prijatelju:

U ovu užasnu knjigu stavio sam sve svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju religiju (prerušenu), svu svoju mržnju.

Možda je malo preterana, za danas svakako, ova ograda prema ženama, jer iz Bodlerovih cvetova, ma gde bili uzabrani, bije jedan dubok kult, predana služba lepom. I ko bi smeo i da pomisli, da će taj buket izvanrednih, snažnih, sočnih, novih stihopa, ta knjiga tople i eklatantne duhovnosti, po rečima samog autora, biti u svoje doba predmet sudskog progona i osude za povredu javnog morala, da će se zgrbljeni paragrafi hvatati kao polipi za gravure jedne smele muze. Ipak zato Bodler postavlja jedan datum; stare forme i izražaji klonu prod nasrtajem novog, zaprepašćenje se istapa u ushićenje, Bodler obeležava početak nove epohe u francuskom pesništvu. Nastavite sa čitanjem