Dva putnika Italijom: Ljubomir Nenadović i Petar II Petrović Njegoš

Otvorio sam prozor da se nagledam lepe napuljske zore, koja sa svojim lakim ružičastim krilima trepti već po vrhovima svih zelenih breščića na kojima cvetaju limunovi i pomorandže. Poranio sam da ti u ovoj tišini pišem, poranio sam da ti se javim sa dna Italije.

Ljubomir Nenadović, sin ustaničkog diplomate Prote Mateje Nenadovića, rođen je 1826. godine u Brankovini kod Valjeva gde je završio osnovnu školu. Po polasku u gimnaziju prelazi u Beograd gde je, nakon nekoliko godina, na Beogradskom liceju započeo studije filozofije. Posle prve godine odlazi u Prag da studira na tamošnjem univerzitetu. To je bio početak Nenadovićevih brojnih putovanja po Evropi, kao i po našim krajevima. Materijalna sredstva, potrebna za duga i daleka putovanja, bila su mu omogućena kao članu srpske diplomatske porodice.

Po povratku iz Praga, tokom raspusta, Nenadović putuje po Srbiji, odlazi na Jadran, a početkom nove školske godine odlazi u Nemačku, u Berlin i Hajdelberg. Nenadovićevom duhu nisu odgovarala stroga pravila univerzitetskog života. Iskoristivši ih kao povod, on boraveći u Nemačkoj putuje severom te zemlje, a obilazi i Švajcarsku. Na putovanjima vodi dnevnik, zapisuje utiske, prizore, događaje i beleške o ljudima na osnovu kojih su, kasnije, nastale knjiga Pisma iz Grajfsvalda (mesto rođenja nemačkog romantičara Kaspara Davida Fridriha, čije je delo poslužilo kao inspiracija i polazište za tematski ciklus o putnicima doba romantizma), kao i Pisma iz Švajcarske.

Vođen intuitivnim načelom da posle godina učenja slede godine putovanja, da je, zapravo, putovanje najlepši i najbolji oblik obrazovnog procesa, Nenadović prekida studije u Hajdelbergu i početkom istorijski značajne 1848. odlazi u Pariz. Tamo pohađa predavanja na Sorboni, obilazi znamenitosti Pariza, prati revolucionarne događaje. Francuska je oduševila Nenadovića.(1) Iskustvo proživljeno u tom gradu, Nenadović je pretočio u spis Spomeni iz Pariza koji je, kako primećuje Vaso Milinčević, dosta slobodan prevod jednog francuskog putopisa.

Po povratku u Beograd, Nenadović radi kao gimnazijski profesor, a 1850. pokreće časopis Šumadinka. Beogradska sredina nije mnogo mogla da pruži Nenadoviću pa je on u jesen pomenute godine opet na putu. Odlazi u London, u kome iznad svega „vlada novac i interes“. Po povratku iz Londona svraća u Pariz, zatim odlazi u Italiju. Kako se u to vreme, u proleće 1851, u Italiji, tačnije, u Napulju, zatekao i Njegoš, Nenadoviće se upoznaje sa njim. Na tom neplaniranom zajedničkom putovanju nastaje materijal pretočen u knjigu Pisma iz Italije, ili kako ih je Nenadović prvobitno nazvao Vladika crnogorski u Italiji.

Po povratku iz Italije, Nenadović je nastavio sa izdavanjem Šumadinke koja je izlazila sve do 1857. godine kada je zabranjena. Naredne godine, 1858, postavljen je za sekretara srpskog poslanstva (ambasadora) u Carigradu gde je proveo godinu dana. Taj „mnogoljudni mravinjak“ ga oduševljava svojim mirisima, duhom i bojama, svojom dinamikom i arhitekturom Orijenta. Nenadovićev vršnjak, samo pet godina stariji Gistav Flober, takođe je tih godina, baš kao što su i Delakroa i Bodler, okrenut Istoku, Orijentu, zemljama pod upravom Otomanske imperije kao što su Maroko i Alžir.(2)

Nenadović iz Carigrada putuje u Grčku i na Svetu Goru. Po povratku u Beograd opet je u službi Ministarstva prosvete. Kada je 1868. godine u Košutnjaku ubijen knez Mihailo, Nenadovićev rođeni brat, Svetozar, streljan je kao jedan od zverenika. Nenadović napušta Srbiju i odlazi u Nemačku. Boravio je u raznim mestima, najduže u Hamburgu i Vizbadenu gde je sakupljao građu za svoja Pisma iz Nemačke. Neposredno pred francusko-pruski rat napušta Nemačku i vraća se u Srbiju.

Crna Gora je oduvek privlačila Nenadovića, a posle poznanstva sa Njegošem želja da u njoj boravi bila je još veća. Stoga, Nenadović odlazi dva puta, 1875. i 1877. u Crnu Goru u nastojanju da potpunije upozna život Crnogoraca, običaje i njihovu vekovnu borbu sa Turcima. Tada započinje svoje delo O Crnogorcima.

Pod starost, Nenadović se povukao iz javnog života i poslednje godine provodi u Valjevu, gde i umire, januara 1895. Kada se sa prvim radovima pojavio, kultura i književnost u Srbiji bile su tek u začetku. Domaćih intelektualaca nije ni bilo, a ono malo kulturnih ustanova koje su tada osnivane, vodili su učeni Srbi iz južne Ugarske. U takvim prilikama srpski pisci morali su biti ne samo umetnici nego pre narodni prosvetitelji na tragu Dositeja Obradovića. Uobičajeno je mišljenje da se ta vrsta prosvetiteljstva i didaktičnosti ogleda u stvaralaštvu Ljubomira Nenadovića. Istorija književnosti utvrdila je da je najveći umetnički domet Nenadović postigao svojim putopisima i zahvaljujući njima on je i danas čitan, prisutan i kritički podsticajan.

Nenadović je začetnik putopisne književnosti kod Srba, iako je oblika putopisne literature bilo mnogo pre Nenadovića. Kada je počeo da objavljuje svoje putopise, svoja „putnička pisma“, srpska proza još uvek nije imala svoj jasno izgrađen izraz već su se pisci povodili za, najčešće, nemačkom frazom. Vuk i Daničić su pružili obrasce proze i stila u narodnom duhu. Zato je Nenadovićevo prihvatanje narodnog jezika imalo dalekosežne posledice na našu proznu književnost i bilo je snažna potpora Vukovim načelima o književnosti i jeziku.

Nenadovićeva putnička pisma, izuzev nekoliko onih što ih je pisao o Crnogorcima, nisu putopisi u kojima bismo mogli da tražimo precizna obaveštenja o zemljama i narodima koje je upoznao. Nenadovića zanimaju reagovanja na drugog, delovanje istorije na ljudske sudbine, oblikovanje karaktera i postupaka. Nenadović deluje kao čovek koji je usvojio načela evropske građanske inteligencije: duhovit, obrazovan, naizgled bezazlen, ali i kritički nastrojen, iako ne verbalno eksplicitan. Evropski kozer, sin bogatog i uglednog oca (setimo se, Nenadović nije završio nijednu školu, ali ga to nije sprečilo da zauzima profesorska, ambasadorska i druga mesta u ministarstvu koristeći se porodičnim uticajem i pedigreom, dobrim delom svog života putujući, iako neredovnih ili nikakvih primanja), svojim fluidnim proznim stilom zabavlja čitaoca, ali mu i izborom kazivanja, više nego samim kazivanjem, sugeriše svoje sudove. O tome će u narednim redovima biti više reči, naročito povodom druženja sa Crnogorskim vladikom.

Nenadovićevo delo podeljeno je u tri celine, zapise koji se odnose na tri grada, svaki od njih smešten u tri pojedinačna meseca. Nenadović je tokom marta 1851. u Napulju, tokom aprila 1851. u Rimu, sa usputnim stajanjem u Livornu i, najzad, tokom maja 1851. u Firenci. Boravak u ovim gradovima nije isključiv, umetnik zajedno sa Njegošem, serdarom Andrijom Perovićem, Đukom Srdanovićem i Vukalom, koga prvog sreće, obilazi i druga mesta. Međutim, geografski opis mesta u Nenadovićevoj prozi je, iako prisutan i nadahnuto opisan, uvek sekundaran u opdnosu na priče koje su se u istorijskom kontekstu tog pejsaža odvijale, kao i u odnosu na ljude u čijem je Nenadović okruženju. Stoga, teorijski okvir koji nam ovom prilikom može pomoći i biti nam znak na putu spoznaje dela, njegovih vrednosti, ali i kulture kojoj pripadamo, jeste imagologija.

Putopis je kao književni žanr uvek na granici fikcionalnog i nefikcionalnog što ga čini živim i podsticajnim za teorijska razmatranja. Putopisno pripovedanje nužno biva oneobičeno jer je deo sećanja. Putopis ima različite oblike: pisama (naslovom Nenadovićevog putopisa njihova neodvojivost je naznačena), dnevnika, memoara, autobiografskih crtica. Putopis je književna vrsta tematski oblikovana pripovedanjem putnika koji piše o toku putovanja, koji piše zapažanja o prostorima, mestima, „gradovima, sobama i portretima“, načinu života, kulturi i umetnosti.

Latinsko-grčkom kovanicom imagologija (lat. imago – slika; grč. logos – govor, pojam, misao) označava se grana komparativne književnosti koja proučava prikaze, viđenja, predstave o Drugom, misli o narodima i kulturama u književnim tekstovima. Proučavanje književnih prikaza drugih zemalja i naroda naziva se heteroprikaz. Proučavanje književnih prikaza vlastite zemlje i naroda naziva se autoprikaz. Književnost je dominantno polje istraživanja imagologije. Imagologija je nadnacionalno usmeren pristup a multidisciplinarnost je osnova njene metodologije: istorija, antropologija, psihologija, sociologija, istorija ideja, istorija književnosti u vezi su sa ovim pristupom. Imagologija, književno viđenje drugih, način na koji vidimo strane zemlje (leksika je ovde od velikog semantičkog potencijala, izbor i upotreba reči kako bi se predstavio Drugi, uvek stranac), pristup je proučavanju važnoga segmenta fikcije, koji nije bio pošteđen ni kritike da se udaljava od isključivo književnog, tekstualnog proučavanja određene teme.

Kada je reč o Napulju, Nenadović se koncentriše pre na prirodu i njene čari, pre nego na kulturne artefakte. U Rimu će opisivati građevine, govoriti o arhitekturi, istoriji, religiji i umetnosti, ali u Napulju neće čitati Dantea i Bajrona, po njihovim knjigama će padati prašina. Takođe, Nenadović Napulj dobro opisuje kada piše: „U Neapolju šteta je da putnik čita ili piše“, a u nastavku dodaje „Peskovite prajske ravnice ili švajcarske česte kiše zadrže putnika u sobi, i on mora onda da piše. Iz Neapolja zadovolji sa kratkim beleškama, jer svaki trenutak što se u sobi provede izgubljen je za putnika.“(3)

Kada je reč o imagologiji, Nenadovićevo delo odlično se uklapa u taj komparativni pristup. Već na samom početku pisac je na dva mesta ostavio komentar o svojim saputnicima. Prvo o jednom Nemcu, zatim i o Englezima. On o Nemucu piše ovako:

Samo jedan jedini Nemac ima među nama. On je rad da sa svima razgovara, da se sa svima upozna; ali osim mene ni s kim se drugim, iz našeg društva, nije mogao upoznati bliže. Nemci na putu rado prave poznanstva; kako progovori s tobom deset reči, on ti odmah kaže kuda ide, otkuda dolazi, kako se zove i čime se zanima: „Ja sam doktor Miler iz Ajzenaha, imam brata majora u prajskoj vojsci, dolazim iz Sicilije, putujem u Maltu!“ Englez ga gleda i ćuti. „Za spomen na prijatno putovanje naše, želim poštovani gospodine, da se upoznam.“ Englez ga gleda i ćuti. „Smem li pitati za vaše poštovano ime?“ „Ne!“, odgovara Englez, pa dalje gleda i ćuti. Nemac se oprosti, ode, i u sebi pomisli: „Ala se siti narazgovarasmo!“ (4)

Nenadović u nastavku piše o Englezima, o njihovim međusobnim susretima, ali i o jednoj Engleskinji koja je sama odlučila da se popne na Vezuv. Pisac nam daje prikaz devojke koja nije želela pomoć, odbijala je da bilo kom muškarcu iz svoje grupe pruži ruku kako bi joj pomogao da se penje lakše.

U tuđini svaki jedva čeka da vidi svog sunarodnika. Samo Englez za Engleza ne mari. Valjda zato što ih svuda po celom svetu ima. U najmanjem i najudaljenijem uglu ove naše planete oni se na putovanju nalaze; kako na Monblanu, tako na Čimborasu, oni se sretaju. Ko bi taj narod po njegovim putnicima sudio, ne bi ga pravično ocenio. Oni su, kad putuju izvan Engleske, svi čudnjaci. Putovanje je prava strast imućnih Engleza. Pre dvesta godina bili su takvi. Šekspir, još u ono vreme, podsmeva im se kako prodaju svoje zemlje da vide tuđe zemlje. (5)

Evo opisa samosvesne Engleskinje:

Za ženske osobito je bilo teško penjati se. Mnoge smo, koje mi koje vođe, upravo vukli uzbrdo za ruke. Jedna Engleskinja, devojka mlada i lepa, nije htela primiti ničije pomoći; nju smo često iščekivali dok se odmarala. Ona bi volela umreti onde u onoj strani nego svoju nežnu ruku pružiti u crnu ruku odrpanog vođa. I naše česte ponude odbijala je sa dve reči; „Dank-ju!“ (Hvala vam). Vođe imaju užeta i široke pletenice kao pojaseve, i dadu putniku jedan kraj u ruke ili ga preko leđa opašu, pa se oni pognu i vuku. Ni to nije htela ona Engleskinja primiti. Možda se zarekla bez ikakve tuđe pomoći popeti se na Vezuv. Brat joj je nemarljiv; on se od sviju nas najmanje teškao što mu se njegova lepa sestra onako muči. No ona nije htela priznati da joj je teško penjati se. To joj se videlo na njenom stidljivom smešenju. (6)

Najzad, treći, finalni portret Engleza, skiciran rukom Ljubomira Nenadovića, dat je kroz opis razgovora Crnogorskog vladike sa jednim engleskim lordom.

Englezi ga takođe mnogo uvažavaju. Jednom pre podne sedeo sam i igrao šaha sa njim, a jedan lord prijavi se i uđe s rečima: „Nisam mogao poći iz Neapolja a da se ne oprostim s vama; i budite uvereni da mi je milije što sam video i upoznao vas nego Neapolj.“ Englezi retko laskaju; bogati lordovi nigda. Ako kome laskaju, to je samo damama. Vladika se poznao s tim lordom zimus na soareima. Pri polasku molio je vladiku da mu da jednu svoju sliku. Vladika mu dade. Zatim molio ga da mu za spomen napiše dva-tri stiha ispod te slike. Vladika uze pero da napiše, i posle kratkog mišljenja potpisa samo svoje ime i povrati Englezu sliku, pa mu reče: „Moji su stihovi svi žalosni; ja ih ne pišem više! – Ja pred sobom vidim grobnu ploču na kojoj stoji napisano: ’Ovđe leži vladika crnogorski; umro je, a nije dočekao da vidi spasenje svog naroda.’ I tome imamo najviše zahvaliti vašim zemljacima, gospodine, koji i mrtvu tursku ruku drže pod našom gušom. I kad god vidite ovu sliku, sjetite se miliona hrišćana koji su moja braća i koji bez ikakvih prava pište pod nečovečnom turskom rukom; i vi te Turke branite. Kad dođete u bogati London i kad pokažete ovu sliku svojim prijateljima, nemojte im kazati: ovo je vladalac jednog srećnog naroda; nego im kažite: ovo je mučenik jednoga za slobodu mučeničkog naroda. Kažite im: Srbi bi mogli pobijediti Turke, ali ne mogu da umilostive vas, hrišćane.“ Vladika je sa osećanjem govorio; poznalo mu se to na licu. Serdar Andrija, koji nije razumevao šta vladika francuski govori, polako mi reče: „Žao gospodaru što taj Inglez hoće da ide.“ Lord je posle ovog govora vladičinog ostao hladan, kao svaki Englez. Tako je bar izgledalo. (7)

Iako situacija nije formalno diplomatska, ali u njoj jeste o diplomatskim pitanjima reč, vladika nastupa emotivno. Mi čitamo ono što je pisac naknadno zapisao, možda i po sećanju, prethodno Njegoševe reči prevevši sa francuskog. Dugi niz interpretacija i prenošenja reči koje svedoče o Drugima, u ovom slučaju Englezima, ali i o sopstvenom narodu, posredstvom Njegoševog nastupa su pred nama, ali istaknute kroz nepomirljive polaritete: Njegoš je emotivan, engleski lord je hladan, Njegoš je rečit, Englez je suzdržan. Razlike i posve različiti elementi temperamenta više su nego uočljivi. Englezi su prikazani kao hladni, nezainteresovani, samosvesni i rezervisani. U svemu tome oni su superiorni. Ne mare za osećanja i mišljenja drugih.

Najzad, treba reći nešto i o Italijanima. Evo kako o njima piše Nenadović:

Ništa ne raditi, to se kod njih zove živeti. Tim se lazaroni odlikuju od drugog sveta. Vazdan planduju. Lakše im je od putnika koji ovuda vrve isprositi štogod nego zaraditi. Kud se god putnik makne, naiđe na njih. Ako te kakva grana zakači, ako je kakav kamen na putu, ako ti šta s konja spadne, po desetoro njih potrče da ti učine uslugu. Pomažu ti onde gde ti njihova pomoć nikako ne treba, pa odmah ištu novaca. Putnici ih psuju, grde i teraju, pa najposle dadu im ponešto. Vezuv – to je njihova njiva; putnici su njihova letina, njihov bogomdani prihod. Kaži im da ti pevaju, oni će pevati; kaži im da ti igraju, oni će ti igrati; kaži im da ti kakav posao svrše gde se treba malo duže potruditi – „No signore!“ (Neću gospodine!). Klima ih je razmazila. Oni ne osećaju nikakvih potreba. Cele godine u samoj košulji mogu ići, pa kad se nagutaju makarona, legnu potrbuške kraj mora i vazdan glede lepotu ovih predela. „Dolce far niente“ – to je njihova poslovica, koja kaže: slatko je ništa ne raditi. Za Neapolj i njegovu okolinu putnici često vele ovo je raj u kome đavoli obitavaju. (8)

Još jedno zapažanje o Italijanima pisac daje i tokom boravka u Rimu. Ono se tiče njihove higijene.

Čistoća nije osobito svojstvo Talijana. Da nije Uskrsa i Božića, oni se ne bi videli od prljavštine; uoči ta dva praznika oni se šišaju, miju, kupaju, tresu ponjave, kreče i peru sobe.

Ljubomir Nenadović opisivao je jug Italije u terminima na koje smo navikli. Stoga je uz ovaj tekst odabrana jedna slika koja prikazuje Krala Gustava Šinkela, nemačkog arhitektu, poznatom po neoklasicističkim građevinama rađenim po grčkom antičkom uzoru, jer je on u tipičnom napuljskom okruženju. Prvo što Nenadović pominje kada je u Napulju je prozor. Pogled sa prozora je lep. Sa njega se može videti zaliv, more, nebo neobične boje. Putnik je fasciniran istorijom, arhitekturom, umetnošću, plodovima koji su dar lavom natopljene zemlje. Sve to možemo videti i na Šinkelovm priloženom portretu. (9) U pitanju je bedekersko viđenje mesta. U pitanju je isticanje, pri opisu i predstavi Napulja, opštih mesta koja su nama, ovom prilikom, višestruko korisna. Predrasude i stereotipi utvrđuju identitet Drugog u jednoj nacionalnoj književnosti. Isto je i sa doživljajem grada i njegovog predela.

 

Franz_Ludwig_Catel_-_First_Steps_(1820s)

Uvodeći u priču Njegoša i družinu sa kojom vladika crnogorski putuje, Nenadović negira ono što se obično naziva Stendalov sindrom: snažan nalet zanosa, osećanja i impresija koje fizički utiču na posmatrača, zastalog pred količinom lepote koja dolazi od umetničkih dela. Sindrom je nazvan po francuskom piscu Stendalu, velikom putniku, ljubitelju italijanske kulture, a na osnovu njegovih nadahnutih opisa italijanske kulture. Nenadović, pre nego što nam saopšti da je u Napulju vladika crnogorski, piše:

Neću ti više pisati o lepoti Neapolja i njegovog zaliva. Neću ti dosađivati s opisivanjem ikona, kipova i drugih znamenitosti. Ma koliko da su one lepe i važne, sve je to od mermera, bronze i boje. Ma koliko da su lepo i živo izvedene, sve je to mrtvo, sve je to hladno. Ono što u samom sebi nema osećanja, pobuđuje u gledaocima samo varljiva osećanja. Naišao sam ovde na jednu srpsku, važnu i živu znamenitost. Ovde je vladika crnogorski.

Vladika crnogorski, Petar II Petrović Njegoš, prikazan je sa simpatijama, ponekad nekritički. Vladika je primer isticanja sebe, svog jezika, naroda, religije i istorije (borbe za njeno očuvanje), unižavanjem Drugog ili kontrastiranjem sa Drugim. Vladikina veličina je u tome, na primer, što on nikada ne ide drugima u goste. Uvek njemu dolaze. No, on je vladika. Prema opštim konvencijama ponašanja, tako je i trebalo da bude. Dakle, piščev odabir onoga što će istaći, pre nego način na koji on to ističe, pre nego što i sam neki stav o tome pruži, sugestivni su za razumevanje odnosa našeg naroda prema drugima, ne samo Italijanima, već Evropi uopšte.

Na primer, kada je u pitanju isticanje sebe, kroz unižavanje drugih, tri su primera nezaobilazna: Vukalov komentar na nesposobnost drugih da ga razumeju, Njegošev razgovor sa sveštenikom u Rimu, kao i ponašanje na mostu San Angelo. Najzad, Njegošev komentar na „kamenje“ (ostatke antičkih rimskih reljefa, različite skulpture i njihove fragmente) koje Nenadović sakuplja. O Torkvatu Tasu i Njegoševom ponašanju prilikom posete manastira u kome je italijanski pesnik proveo poslednje dane takođe će biti reči. Za početak, sledi Nenadovićev razgovor sa Vukalom, momkom u Njegoševoj pratnji. Vukalu nije lepo u Napulju. Dosađuje se i ne smatra da je grad lep, nema društva, niti ima s kim da progovori. Evo i zašto.

Između ostalog zapitam ga putem zašto reče da ga dosada nije sunce grejalo, jer to mi beše zagonetka. Nato on odgovori: „A da kako da ti se ne obradujem! Pogiboh ti u ovom nesrećnom svijetu. Nijedan te lacmanin ne razumije; ili govorio njemu ili stoci, svejedno. Ovđe sam ti bio cijele zime kao u tavnici. Nema ko dobro jutro da mi reče. Nijesam ti mnogo dalje ni išao po Napulju, nego od kuće do ove crkve. Kud se gođ maknem, nakupi se, fala bogu svijet oko mene, ka da nijesu nigda viđeli čovjeka. Bogami je ovi narod ne drukče već ka stoka.“ (10)

Ovde prisustvujemo specifičnoj situaciji. Mladi Cetinjanin se oseća u Napulju izolovanim jer nema sa kim da razgovara. Međutim, ne pada mu na pamet da bi možda trebalo da nauči jezik kako bi se sa ljudima sporazumeo. Ljudi koji njega ne razumeju su kao stoka. Tokom cele zime, koliko za sebe kaže da je u Napulju, mladi Vukalo nije bio u stanju da nauči tuđi jezik na tuđoj teritoriji kako bi sebi olakšao konverzaciju sa drugima, unapredio ju ili započeo. Ipak, drugi su stoka jer oni ne razumeju jezik kojim im se on obraća. Takođe, 1851. godine u Evropi nije sasvim uobičajeno da se po gradovima ljudi kreću u narodnoj nošnji. Razumljivo je da je to jedini način da se za malu i nezavisnu, junačku i izdržljivu Crnu Goru, sa snažnim nacionalnim identitetom, sazna. Sa te strane nas ne čudi odluka četvorice Crnogoraca da se kreću u narodnoj nošnji jednom evropskom metropolom u godini svetske izložbe. Ono što nije jasno jeste Vukalovo čuđenje posredstvom koga saznajemo da su ljudi oko njega stoka jer ga sa čuđenjem gledaju, „ka da nijesu nigda viđeli čovjeka“.

U Rimu četiri Crnogorca razgledaju znamenitosti uobičajene za tadašnje putnike: Panteon, Trajanov stub, Koloseum, Rafaelova dela u Vatikanu, naročito njegovu sliku Preobraženje, Crkvu Svetog Petra. Njegoš u Rimu pravi tri lapsusa.(11) Nekoliko dana pre napuštanja Rima, Njegoš i Nenadović odlaze u Crkvu Svetog Petra gde se kao posebno dragocena relikvija (za katolički, ali i za čitav hrišćanski svet, uostalom) čuvaju lanci kojima je Sveti Petar u jerusalimskoj tamnici bio vezan, a koje drugačije zovemo „časne verige“. Ovaj pasus najviše se urezao u svest naše čitalačke publike i jedan njegov deo, u potpunosti izvučen iz svog konteksta, koristi se kao primer slobodoljublja, čojstva i junaštva, a zapravo je čin nepoštovanja crkvenih pravila za koja je putnik vrlo dobro znao i pre nego što je ušao u crkvu. Onda, možemo li to ponašanje, zapravo, smatrati za provokaciju i besmisleno nadmudrivanje? Besmisleno jer je na pogrešnom mestu. Takođe, reakcija na lance kojima je sveti Petar, jedan od fundamentalnih stubova hrišćanske crkve, kojoj i sam vladika pripada i kojom se koristi u borbi protiv Turaka, vezan, zvuči kao neprimereno ruganje.

Kaluđer kad ga pokazuje otmenim putnicima, sa velikom pažljivošću otvara škrinju, vadi lanac iz pamuka i sa osobitom pobožnošću i smirenošću prinosi ga poklonicima te ga oni, klečeći, sa skrštenim rukama, celivaju. Kad je kaluđer prineo vladici ove verige, vladika ih odmah uzeo u svoje ruke, rasteže ih da vidi kolike su, čudeći se kako su dugačke, reče: „Ala su ga dobro vezali!“ Zatim ih vrati odmah kaluđeru, koji od čuda jedva je mogao zapitati: „Zar ih neće Vaša Svetlost celivati?“ – Vladika mu, polazeći, odgovori: „Crnogorci ne ljube lance!“ (12)

Evo i događaja koji se vezuje za jednu rimsku građevinu. Čuđenje je dozvoljeno, ali način na koji ga vladika izražava, pokušavajući da nadmudri katoličkog sveštenika, nas ostavlja u nedoumici.

Odmah kako smo izišli iz crkve svetoga Jovana, došli smo pred široke i dugačke stepenice od belog mermera, i to je kao neka crkva, ali ona je samo iz ovih stepenica. Na stepenicama tim videli smo tri čoveka i pet žena gde se na kolenima penju. Jedni su već bili na vrh stepena, gde ima jedan oltar. Videli smo i jedno kuče gde se penje sa svojim gazdom. U dnu ovih stepenica, kojih ima dvadeset osam, sedi jedan kaluđer za stolom, na kom ima ikona, i prima milostinju. Vladika ga zapita: „Šta vam je to?“ Kaluđer odgovori: „To su skala santa (sveti stepeni), po kojima je Hristos išao kad su ga Pilatu vodili. Ovi mermerni stepeni doneseni su iz Pilatove palate iz Jerusalima.“ „Pa šta vam znači“, upita dalje vladika, „što se ono penju na kolenima?“ Kaluđer skromno odgovori: „Za svaki stepen što hrišćanin onako na kolenima pređe i na svakom stepenu očita očenaš, oprašta se duši njegovoj deset hiljada godina mučenja u paklu“. Vladika pogleda u mene, pa reče: „I on to meni priča sasvim ozbiljno! – Fala bogu, navikao da tako kazuje svakom, pa mu nije ništa čudnovato! I gleda mi u oči kad to govori!“ Zatim se okrete opet kaluđeru: „Pa kako vi rekoste, Pilat će najmanje biti u paklu, jer se niko nije toliko puta popeo uz ove stepene koliko on; bili su neprestano u njegovoj kući.“ Kaluđer se malo zbuni šta će da odgovori. Kad vide da se mi smejemo, poče se i on smejati i reče: „Ali Pilat nije se nigda na kolenima penjao.“

Nenadović nastavlja dalje, ne iznoseći nam Njegoševu reakciju, već upirući svoj pogled ka vernicima koji pristižu i nastavljaju sa sujevernim običajem, neprimerenim veku tehničke revolucije i dobu koje je svoje tendencije oslanjalo na prosvetiteljske postulate. Đuka ne može dovoljno da se načudi kako mogu kaluđeri dovesti narod do takve gluposti. Međutim, sledi i deo o popu Mići koji ne zna da čita i o tome kako mu je on draži od ovih učenih rimskih popova što mute pamet narodu.

Jedna od rimskih šetnji vladike i pisca završila se u crkvi svetog Onfurija u kojoj je živeo i umro veliki italijanski pesnik Torkvato Taso. Kaluđer je posetiocima pokazao pesnikovu sobu, njegovu stolicu, sto, krevet i, među ostalim stvarima, pesnikov beli pojas. Njega vladika bezrazložno ošteti. Tekst nam ne kazujem razlog zbog koga je učinio tako nešto.

To se drži u jednoj šatulji i kroz stakleni zaklopac može se videti. Vladika reče kaluđeru da otvori, što kaluđer, posle malog zatezanja, i učini. Vladika, pošto je razgledao ovaj pojas, iščupa jedan konac iz njega: „Verujem“, reče, „da je ovo zaista njegov pojas i ovo ću da uzmem za spomen.“ Kaluđeru to bi vrlo nemilo jer veli, njegova će duša patiti; to mu je dato na amanet da čuva, ali najposle, veli, takvim velikim putnicima kao što je njegova Svetlost ne sme zameriti. Pri našem polasku kaluđer, neprestano želeći za onim končićem, reče: „Verujte mi da bi Englezi za takav jedan končić dali sto dukata.“ Vladika, penjući se u kola, reče mi: „Podajte mu jedan talijer.“ To je prva milostinja i dar što smo u Rimu učinili. Kad štogod po crkvama gledamo pa kad pođemo, ja sam spočetka često upitao: „Hoćemo li, gospodaru, štogod dati ovima?“ A on je obično odgovorio: „Ti podaj, ako hoćeš, a ja imam kome boljem i potrebnijem na Cetinju davati.“ Sa brega na kome je taj manastir vrlo je lep izgled. Celim putem do Rima vladika je držao onaj Tasov končić među prstima, pokatkad ga zagledao i govorio o poeziji talijanskoj. Kad dođosmo u Rim, on ga pokloni meni, jer, veli, ma koliko da ga čuva, opet će ga izgubiti.

Najzad, situacija na mostu San Angelo. Običaj da kada papa prolazi svi treba da ustanu Njegoš ne poštuje. On odmahuje gardisti koji ide pred papinom kočijom i koji ga upozorava da ustane. Nenadović odabirom, ali ne i komentarom, čitaocu nešto saopštava. Veoma mudar pripovedač, on svedoči da je među stotinama ljudi u tom trenutku, jedini Njegoš bio taj koji nije ustao. Nenadović je ustao. Čitalac još uvek razmišlja o smislu tog čina i zašto je vladika mislio da će poniziti Crnu Goru ako ustane i zašto mu nije palo na pamet da će svoju domovinu poniziti, zapravo, ako ne ustane.

Jedno posle podne bili smo izvan Rima, na bregu što se zove Marijus, gde ima jedan manastir i pred njim prostrana terasa odakle je vrlo lep izgled na Rim i na sve okoline. Kad smo se pred veče vraćali kući i ulicom blizu mosta San Anđelo vozili, najedanput naš kočijaš pritera kola kraju i zaustavi, skoči dole, otvori vrata na karucama i brzo reče: „Ečelenca, zapovedajte izaći!“ „Zašto?“, upita ga vladika začuđeno. „Ide sveti otac i sad će ovuda da prođe.“ „Pa neka ga nek ide!“, odgovori vladika, „on ima svoj put, a mi imamo naš.“ G. Đuričić koji je sedeo sa nama odmah je izašao iz kola. Kočijaš, kad vidi da vladika sedi i ne pomiče se, uplaši se, boji se sam sebi da ne bude kažnjen. I on i g. Đuričić kažu nam da je običaj i naredba da svaki na nogama papu dočeka dok prođe. I da bi uverili vladiku da to svaki čini, kažu mu da i sami prinčevi i najveći engleski lordovi iziđu iz kola i stoje na nogama dok sveti otac ne prođe. Vladici beše krivo toliko navaljivanje, pa, zatvarajući vrata na kolima, dosta srdito reče: „Boža ti vjera, ja ne hoću sramotiti ono malo crnogorskoga naroda. Neka ide papa svojim putem, neka slazi s kola ko mu je do sada slazio, a vladika crnogorski zaista neće.“ Vladika je sedeo u kolima s one strane s koje će papa da prođe i tako ja od njega ne bih mogao videti papu, jer su kola zatvorena, a mali su prozori na njima. Papa je još podaleko bio. Ja reknem vladici: „Da izađem ja iz kola da mogu bolje videti papu?“ „Može ti biti!“, odgovori mi vladika. Kad izađem, vidim papinu pratnju. Polagano svi idu nogu pred nogu. Napred išlo je na konjima nekoliko oklopnika, zatim su nastupala jedna kola sa četiri lepa i bogato okićena konja. U njima je papa sedeo sam i na obe strane blagosiljao rukama, a svet se poklanjao, i veći deo različite čeljadi, što se na toj ulici desiše, pao je na kolena. Pored kola jahalo je nekoliko oficira sa sabljama u ruci. Papa je imao na glavi onu malu kapu što obično biskupi nose pod šeširima. On je dosta star. Lice mu je puno, okruglo i lepo; crte su mu pune izraza i dostojanstva. Kad prođe, opet uđosmo mi u kola i produžismo naš put. Vladika nam, smešeći se, kaže: „Jedan od onih što idu naprijed, kad je bio prema meni, maše mi glavom za znak da izađem iz kola; a ja njemu mahnu dva-tri puta rukom za znak da ide svojim putem.“ Vladici beše milo što je ovom prilikom video papu. „Bar ne može nam se ona poslovica kazati: bio u Rimu, a nije video papu.“ (13)

Mi kritikom ne želimo ni na koji način da dovedemo u pitanje književni, politički, vaspitni značaj koji je Njegoš imao i koji ima. Reč je o objektivnom i nepristrasnom lociranju oholosti i zabluda koje su se sa pojedinačnih ličnosti, kroz vreme, prenele na kolektivna mišljenja, na kolektivne predrasude koje sprečavaju adekvatno uspostavljanje odnosa, ne samo sa Drugim, već podrazumevaju i neuspeh adekvatnog uspostavljanja odnosa sa sopstvenom tradicijom i sopstvenim položajem u političkom i kulturnom kontekstu Evrope.

Franz_Ludwig_Catel_-_Sinnender_Mönch_in_einem_Kloster_(1843)

Kada smo izdvojili situacije u kojima smo posebno osmotrili negativan i radikalan odnos prema Drugom, kroz nepoštovanje formi ponašanja, relikvija i običaja, više nego kroz verbalni iskaz (osim kada su u pitanju Turci i poturice), treba da naglasimo kulturno, istorijsko i estetsko zadovoljstvo, a ovo poslednje naročito, koja dva putnika, Njegoš i Ljubomir Nenadović, pronalaze u Italiji.

Vladika je predstavljen kao esteta, kao pronicljiv i emotivan posmatrač umetničkih dela. (14) Nenadović je kroz isticanje detalja, poput tanjira pomorandži koje bi ga uvek dočekale kada bi vladici došao u posetu, ili isticanjem kako vladika jede mnogo grožđa, (15) predočio pesnika kao neposrednu osobu istančanog senzibiliteta, prekog temperamenta, ali ranjivog srca.

Kad koju pomorandžu oljuštim, pa on vidi da neće biti dobra, viče: „Baci tu, ta ne valja!“ Kad naiđem na kakvu lepu pomorandžu, on rekne: „Daj i meni jednu kriščicu od te.“(16)

Kad god se pojavi u javnosti, Vladika skrene pažnju na sebe i uvek ponese pozitivne impresije. Drugi ga mole da im priča o svojoj zemlji, o ratu sa Turcima i crnogorskim običajima. Vladika načinom na koji priča zadržava pažnju slušalaca i izaziva oduševljenje pojavljujući se u narodnoj nošnji na ulici, među putnicima iz svih krajeva sveta. Vladika na kraju ubedi i samog pisca da obuče narodnu crnogorsku nošnju koju mu pozajme Vukalo, Đuka i serdar Andrija. Poslednji mu i kaže: „E, bogami, sada si čovjek kao i mi!“ (17)

Tokom boravka u Napulju, Ljubomir Nenadović nabraja umetnike čija su dela videli: Kanova, Čelini, Mikelanđelo, Rafaelo, Ticijan, Koređo, Karavađo, Rubens, Van Dajk samo su neki od slikara i skulptora čija su dela naši putnici posmatrali. Evo kako Nenadović opisuje Njegoševe reakcije na pojedina dela.

Od mnogoga gledanja oči zasene i glava zaboli. Vladika ne mari da vidi mnogo stvari, on gleda samo ono što je najlepše i najređe. Pri onome što mu se dopadne on se duže zadrži i pažljivo posmatra. Ukus mu je lep i nežan. Gde se on zaustavi, tu zastane mnogo gledalaca. Koja mu se slika dopadne, uzme stolicu i sedne pred nju pa je dugo posmatra. Ja prođem kroz nekoliko soba i u njima pregledam stotine predmeta, pa se vratim njemu, a on još sedi pred onom slikom koja mu se dopala. Posle Rafaela najradije gledao je poslove Vandika. (18) To je škola holandska. Jednom, šaleći se, reče: „Valjda mi se zato dopadaju njegove kartine (tako on zove slike) što mu je ime nalik na moje ime (vladika)“. (19)

U Rimu, Njegoš kontemplira nad ruševinama, simbolom prolaznosti svega materijalnog. U Crkvi Svetog Petra, Njegoš i Nenadović posmatraju dela Berninija i Kanove. Nenadović opisuje mnoge starine, muzeje, biblioteke i statue u Vatikanskom muzeju, a naročito se zadržava na opisu Rafaelove slike „Preobraženje“ pred kojom Njegoš sedi trideset minuta, neprestano gledajući u božansko lice Hristovo. U Rimu obilaze Panteon, Kvirinal, Cezarevu palatu, rimski forum, Koloseum, Trijumfalnu kapiju cara Konstantina, Trajanov stub, hram Veste, hramove Jupitera, Fortune i Minerve, ostatke rimskih javnih kupatila, državne i privatne zbirke umetnina, galerije sa mnogobrojnim delima antike, renesanse, baroka i neoklasicizma.

I kao što se Vukalo ne klanja pred napuljskim kraljem, jer nije red da ga kralj prvi put vidi savijenog, tako i Njegoš, koji ističe na početku značaj obrazovanja i prosvećivanja, u sakupljačkoj strasti Nenadovića ne vidi značaj kada mu savetuje da umesto kamenja lacmanskog dođe kod njega na Cetinje, on tamo ima dovoljno kamenja pa će mu ga pokloniti. Tako Nenadović, poslušavši savet, svoju kolekciju antičkih predmeta koje je na putovanju kupio, proda jednom Englezu. U opisu odnosa Italijana prema tim starinama i njihovog načina saobraćanja sa strancima, uočava se još jedna odlika Drugog u našoj književnosti.

U celoj Italiji mnogo varaju putnike lažnim starinama. Rimske novce, slike, oružje, bogove od mermera i bronze, različite sudove od pečene zemlje i drugo koješta tako načine kao da im zaista ima više od dve hiljade godina; i prodaju ih putnicima, naročito bogatim Englezima, za skupe novce. Ima dosta Talijana koji od toga žive. Često najbolji antikvari u Londonu jedva mogu spoznati da to nisu starinski predmeti. Nema putnika koji će iz Italije poći a da ne ponese sobom štogod za spomen od starinskih rimskih stvari. Englezi su vrlo zaneseni tim. Vladika ništa nije hteo kupiti od tih starina. Ja sam ih imao prilično; iz svakog mesta poneo sam štogod. U Rimu, za tri talira, jedan Talijan odbio je od Cezareve palate lepe mermerne ukrase i doneo mi. Kad ih vladika vide, on se nasmeja, pa reče: „Šta će ti to kamenje?“ Ja mu odgovorih: „Hoću da ponesem za spomen: svakome ovom kamenu ima dve hiljade godina.“ Vladika se opet nasmeja, pa reče: „U Crnoj Gori sve je kamenje staro milione godina; dođi pa tovari pune lađe, ništa nećeš platiti.“ Nato Đuka veselo uzviknu: „Bogami sam mu, gospodare, i ja to isto govorio. Što on gleda na Ingleze? Inglezi su maniti, ali imaju manitijeh novaca.“ Ja ih poslušam i pri polasku iz Rima celu svoju zbirku prodam jednom putniku. (20)

Pošto je ostao sam u Firenci, jedno jutro dok je sedeo pored prozora, Nenadović je slušao kako protiče Arno, dok „tihi jutarnji vetrić raznosi mirise cveća, po ulicama vrvi svet peške i na kolima; čiju se veseli pozdravi lepih devojaka što na mostu prodaju cveće.“ (21) Ovaj opis jutra otkriva nam pisca više nego što je to bilo moguće uočiti ranije. Najzad, ukoliko smo i osetili setu u njegovom tonu to je zato što je bio sam. On ne zaboravlja, na samom kraju, da pomene svoje prijatelje sa kojima je do sada putovao i u ovom završnom citatu jasno se ističe ono što smo i tokom rada pokušali da naglasimo: putnici putopisa „Pisma iz Italije“, zapravo, nisu napustili svoju zemlju kada su putovali tuđom. Ta reč je značajna. Tuđa zemlja nije ona zemlja koja je van granica njihove zemlje, ona je nešto Drugo, neprihvatljivo, strano u odnosu na njih, uvek nešto gore od sopstvene zemlje i naroda (Crnogorac je mlad, lep, visok. Italijani su prljavi i ne rade na karakterima. Nemci su brbljivi. Englezi mahniti.), uvek nešto što sa oprezom i podozrenjem treba razmatrati, nešto čije običaje ne treba poštovati (ne klanjati se kralju, ne ustajati kad papa prolazi, ne poštovati relikvije „njihovih crkava“, kao ni predmete od značaja „njihovih umetnika“), ali to isto ne treba planirati niti sistematično treba graditi takav odnos, ne izlaziti sa tim stavom pred druge sa predumišljajem, već postavljati se tako po prirodi prema svetu, namećući mu svoja pravila, ističući da je uvek sa svojima milije razgovarati i veselije družiti se. Tuđi ljudi, tuđi jezik, tuđi običaji. Tuđi. Ključna reč ovog putopisa.

Lepi izgled na varoš nimalo me ne zanima: osećam dugo vreme. Vladika i njegovi Crnogorci prekjuče su otputovali. Navikao sam bio na društvo i na razgovor, pa mi je sada neobično. Među putnicima što su u ovoj gostionici imam nekoliko dobrih poznanika, ali to su tuđi ljudi, tuđ jezik, tuđi običaji. Sa Crnogorcima bilo mi je milije i veselije družiti se i razgovarati. Njihove priče o Crnoj Gori zanimale su me. Putujući u njihovom društvu, činilo mi se da nisam u tuđoj zemlji. Naročito poznanstvo sa vladikom i njegovi razgovori ostaće mi kao najlepši spomen celoga života. (22)

Citati:

(1) Upućujem čitaoca na esej Štefana Cvajga „Pariz, grad večne mladosti“ koji veoma dobro objedinjuje utiske koje Pariz ostavlja, nezavisno od epohe, na putnika, naročito putnika koji je umetnik u formiranju. Štefan Cvajg, Jučerašnji svet, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 114-141.

(2) Francuski pisac Gistav Flober (1821-1880) putovao je tokom 1849. i 1850. godine Bliskim Istokom, posetivši Grčku i Egipat. Na putovanju je video Bejrut, pet nedelja je proveo u Istambulu 1850, a 1858. se vratio na Istok, ovoga puta u Kartaginu kako bi opskrbio svoju imaginaciju prizorima Orijenta koje je tako ekstatično i pitoreskno prikazao u romanu Salambo. Ežen Delakroa (1798-1863), francuski slikar razdražljivih prizora, divljih pejsaža, ludih konja i grčkih martira pred naletom Otomanske vojske na Ijosu, putovao je 1832. u Španiju i Severnu Afriku, kao deo diplomatske misije, ubrzo pošto su Francuzi osvojili Alžir. Njegov odlazak nije bio u cilju dodatnog školovanja, već način da napusti Pariz čija mu atmosfera nije odgovarala u tom periodu. Tokom puta naslikao je i nacrtao preko sto dela, scena iz javnog i privatnog života ljudi Severne Afrike. Delakroa je, kao i pomenuti umetnici, bio fasciniran bojama, ljudima i njihovim navikama, odećom koju su nosili. Teme Orijenta, oblici koje je stvarnost njegovih gradova nudila, značajno su uticali na sva njegova kasnija dela. On je duhu epohe, modi izučavanja klasičnih starina, ponudio protivtežu, Orijent i ljude čiji su beli turbani, takođe, asocirali na Katona ili Bruta. Teme za prikaze arapskih konja i lova na lavove Delakroa pronalazi u Tandžiru. Ovaj ekskurs imao je za cilj da srpsku kulturu i običaje njene inteligencije postavi u širi kontekst i pokaže kako su navike i događaji iz života učesnika bili, iako ne česti i uobičajeni kao oni na Zapadu, ipak u određenoj meri praktikovani, uprkos nepovoljnim političkim i društvenim prilikama.

(3) Ljubomir Nenadović, Pisma iz Italije, Mlado pokolenje, Beograd, 1961, str. 6.

(4) Isto, str. 8.

(5) Isto, str. 12.

(6) Isto, str. 30.

(7) Isto, str. 20.

(8) Isto, str. 26-27.

(9) Prizori Rima na slikama Franca Ludviga Katela (1778-1856), nemačkog slikara koji je život proveo u Rimu, mogu biti ilustrativni za imagološki pristup temi. On je autor Šinkelovog portreta, priloženog na početku, ali i mnogih drugih slika koje svedoče o svakodnevnom životu Italijana iz Napulja i Rima. Neke od njegovih slika, nastajale u isto vreme kad i Nenadovićevi zapisi, mogu biti posmatrane kao vizuelna dopuna napisanom.

(10) Pisma iz Italije, str. 13.

(11) Zarad objektivnije analize ovog složenog odnosa bilo bi dobro ove stavove komparirati sa stavovima koje u svojim radovima iznosi dr Saša Brajović. Videti: „Njegoš u vremenu velikih tehničkih dostignuća i svetske izložbe“, Njegoš i slike iz venecijanskih zbirki“, „Njegoš, Bajron i bajronizacja Italije“, kao i knjigu Njegoševo veliko putovanje. Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije. Uzimamo u obzir da autorka polazi sa stanovišta istoričara umetnosti i da njena osnova nije kritika sa imagološkog stanovišta. Međutim, kako su negativni stavovi koje Njegoš izriče i u vezi sa umetnošću, a autorka ih ne pominje, mi ćemo to shvatiti kao svesno izostavljanje činjenica koje su, takođe, neophodne kako bi portret jedne ličnosti bio celovit.

(12) Pisma iz Italije, str. 89.

(13) Isto, str. 94-95.

(14) Jedan dopis iz Rima, koji Nenadović u knjizi navodi, Njegoša poredi sa Bajronom: „Bije puškom kao Bajron, pravi lako stihove kao Bajron, ljubi Italiju kao Bajron, sumoran je kao Bajron.“ O Njegoševom odnosu prema Bajronu i drugim umetnicima doba romantizma, kao i Njegoševom odnosu prema pojedinim slikama iz venecijanskih zbirki, pisala je dr Saše Brajović, „Njegoš i slike iz venecijanskih zbirki“ i „Njegoš, Bajron i bajronizacija Italije“, u: Istorijski zapisi, godina LXXXVIII, 1-2, 2015.

(15) Pisma iz Italije, str. 17.

(16) Isto, str. 20.

(17) Isto, str. 23.

(18) Anton Van Dajk (1599-1641), holandski slikar koji je radio u Londonu. Zvanični portretista Čarlsa I.

(19) Pisma iz Italije, str. 36-37.

(20) Isto, str. 112-113.

(21) Isto, str. 120.

(22) Isto, str. 120.

Korišćena literatura:

Saša Brajović, „Njegoš i slike iz venecijanskih zbirki“, u: Zbornik Matice srpske za likovne umetnosti, urednik Dejan Medaković, br. 43, 2015, str. 121-134.

Saša Brajović, „Njegoš u vremenu tehničkih dostignuća i velike svetske izložbe“, u: Istorijski zapisi, godina LXXXVII, urednik Radoslav Raspopović, br. 3-4, 2014, str. 141- 160.

Saša Brajović, „Njegoš, Bajron i bajronizacija Italije“, u: Istorijski zapisi, godina LXXXVIII, urednik Radoslav Raspopović, br. 1-2, 2015, str. 47-49.

Saša Brajović, Njegoševo veliko putovanje. Meditacije o vizuelnoj kulturi Italije, Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, Podgorica, 2015.

Johan Volfgang Gete, Putovanje po Italiji, preveo Branimir Živojinović, Prosveta, Beograd, 1962.

Mario Liguori, VEDI NAPOLI E POI MUORI: Napulj u srpskim putopisima od 1851. do 1951, Službeni glasnik, Beograd, 2015.

Ljubomir Nenadović, Pisma iz Italije, Mlado pokolenje, Beograd, 1961.

Slike: Franc Ludvig Katel

Napomena: Ovaj tekst u potpunosti je autorsko delo Ane Arp. On je napisan na prvoj godini doktorskih studija, kao deo ispitne obaveze, u okviru predmeta Srpsko-italijanske književne i kulturne veze. Zabranjeno je kopiranje, prisvajanje i deljenje, elektronsko ili štampano, u delovima ili celini, bez prethodne dozvole i pomene autorke.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.