Културни и књижевни значај великог образовног путовања („Grand Tour“)

Christen_Købke_-_The_View_of_the_Plaster_Cast_Collection_at_Charlottenborg_Palace

Кристен Кубке, „Колекција антиквитета Шарлотенбург палате“, 1830.

Питање почетка. Увек подстицајно.

Од Талеса и Хераклита па до научника и мислилаца нашег доба, питање почетка заокупља машту физичара, филозофа и песника. Реч машта, уместо речи разум, чини нам се адекватнијом, примеренијом, јер како почетак другачије замислити него посредством снага маште? Одакле све долази, како је нешто настало? Како је хаос постао космос? Пред овим питањима одговори физике постају поезија.

Предмет нашег проучавања, феномен културе 18. и 19. века, у времену је завршен, али ми, путујући кроз време, посредством сопствене маште, посредством уметности, књига, слика и музике, тих снажних медијума, покушавамо да на необичан начин оживимо нешто што се одавно завршило, што је прошло. Не да га дословно повратимо, ми немамо амбицију да васкрснемо време, то ће уместо нас учинити уметност, већ да продремо кроз њега, кроз феномен једног времена, кроз датост културе која се манифестовала у уметности и на путовању. Наши откривалачки заноси реализоваће се кроз читање и писање: два путовања која се одвијају искључиво у месту.

Бавећи се темом великог образовног путовања, одликом једне културе, класе, времена и простора, ко би могао очекивати да ће својим истраживањима опет покренути једну тако велику и значајну институцију као што је била Grand Tour? Дакле, то оживљавање сада, пост фестум, има другачији ток и, свакако, потпуно другачији циљ. Ми покушавамо да посредством читања, писања и разговора, посредством историографских и научних чињеница обухватимо, разјаснимо и, најзад, писаним или усменим путем пренесемо другоме, своме читаоцу или слушаоцу, знање о тој теми. Наставите са читањем

Гете у Риму. Образовни значај Гетеовог италијанског путовања

Johann_Heinrich_Wilhelm_Tischbein_-_Goethe_in_the_Roman_Campagna_-_Google_Art_Project (2)

Јохан Хајнрих Вилхелм Тишбајн, „Гете у пољу надомак Рима“, 1787.

Познате су две Тишбајнове слике на којима је приказан Гете. На једној, познатијој, песник седи поред античког рељефа на коме је приказан сусрет Ореста и Ифигеније (сликарева алузија на драму Ифигенија на Тавриди коју је Гете у том тренутку писао), међу римским рушевинама, са црним шеширом широког обода и белим плаштом преко своје одеће. У питању је уље на платну из 1787. године које носи назив Гете у римском пољу. Други приказ песника, мање познат, али за нашу тему значајан и илустративан је Тишбајнов цртеж на коме је Гете у неформалној, свакодневној одећи, ослоњен на прозор своје собе, окренут леђима посматрачу. Он гледа из собе на улицу, изнутра прати шта се догађа споља. То што се догађа споља касније ће забележити у свој дневник или ће препричати у неком писму. Од те грађе, доста година по повратку из Италије, настаће једна од најлепших путописних књига, Путовање по Италији (Italienische Reise) (1). Ове две слике биће нам значајне, не само јер приказују уметника који је у нашем фокусу, већ и због начина на који га приказују, нарочито због простора којима је уметник одређен. Тај простор за нас, за њега и његове савременике, такође, морао је, осим свакодневног, имати и једно посредно, симболичко значење.

Уметника на цртежу видимо у његовој соби, он нам је представљен као посматрач. Тема уметника у соби или атељеу где је прозор, отворен или затворен, нарочито наглашен, честа је тема у уметности романтизма. Ово је, заправо, прва слика у низу других слика доба романтизма која приказује уметника у камерној атмосфери, она је иконолошки врло значајна за романтизам, али своје порекло као жанр има у холандској уметности која је фаворизовала интимне, свакодневне сцене. Можемо се сетити Вермерових слика Географ и Астроном па да разумемо сличности и разлике у третирању теме. Уметник у атељеу део је и израз грађанског сензибилитета. Уметник је затворен у свој стваралачки простор. Улога његовог места стварања, размишљања, контемплације стављена је у први план тек у уметности романтизма на симболичку раван, то није био случај у холандском сликарству. Соба, осим што је симбол субјективног и затвореног, она је и симбол стваралачких моћи које би да превазиђу дате границе субјективног и искораче у свет, у објективно, у опште. У соби уметника налази се прозор као нарочито битан елемент. Прозор је виђен као симбол субјективне перспективе, граница, место где се сусрећу унутрашње (уметник) и спољашње (свет). Такође, прозор је виђен и као врста рампе, баријера коју је неопходно превазићи. Гете из своје перспектве, субјективне, личне, посматра са прозора спољашњи свет, Рим, динамику града, друге људе. Приказ и опис атељеа уметника, његове собе или простора боравка, подједнако су приказивали и сликари и књижевници романтизма. Оно што је прозор у сликарству, индивидуална, субјективна перспектива са које се посматра и доживљава свет, у књижевности су писма, дневници, путописи, епистоларни романи и други романи који комбинују или садрже ове форме. Ова тема кореспондира са филозофијом свога доба, најбоље израженој у Кантовој гносеологији која се бавила питањима граница и крајњих домета људског сазнања, питањима како субјект перципира стварност, шта је ствар по себи, како је и да ли је могуће у потпуности спознати ју. Наставите са читањем

Путник Тарнер

Self-Portrait c.1799 by Joseph Mallord William Turner 1775-1851

Вилијам Тарнер, „Аутопортрет“, 1799.

I Хронологија путовања Вилијама Тарнера (1775-1851)

Вилијам Тарнер, енглески сликар доба романтизма, рођен је у Лондону 23. априла 1775. године. Чињеница да је Тарнер рођен истог дана када и највећи енглески бард, Вилијам Шекспир, додатно га, симболички, приближава најзначајнијим именима британске културе. У наставку следе сва сликарева путовања. Она су, у ствари, његова права биографија.

1791 – Путује по западу Енглеске

1792 – Путује по јужном и централном Велсу.

1794 – Путује по северном Велсу и кроз Мидлендс.

1795 – Путује по јужној Енглеској и јужном Велсу.

1797 – Путује по северној Енглеској и Језерској области.

1798 – Путује по северном Велсу.

1799 – Путује по западу земље, Ланканширу, и северном Велсу.

1801 – Путује по Шкотској.

1802 – Путује по Швајцарској.

1805 – Прва изложба у сопственој галерији у Лондону. Пре тога излагао је 1790. и 1796. у Краљевској академији (Royal Academy).

1807 – На Краљевској академији постаје професор перспективе.

1808 – Путује по Велсу.

1812 – Пише песму „Falacies of Hope“.

1813-1814 – Путује западом земље.

1815-1816 – Путује Јоркширом.

1817 – Путује Белгијом, Холандијом и Немачком.

1818 – Посећује Единбург.

1819 – Први пут посећује Италију (Венецију, Фиренцу, Рим, Напуљ). Излаже преко шездесет акварела у Лондону.

1821 – Посећује Париз и северну Француску. Интензивно слика катедрале.

1822 – Посећује Единбург.

1824 – Путује југоисточном Енглеском, као и областима река Меусе и Моселе на Континенту. Наставите са читањем

Два путника Италијом: Љубомир Ненадовић и Петар II Петровић Његош

Franz_Ludwig_Catel_-_Schinkel_in_Neapel_(1824)

Франц Лудвиг Кател, „Карл Фридрих Шинкел у Напуљу“, 1824.

Отворио сам прозор да се нагледам лепе напуљске зоре, која са својим лаким ружичастим крилима трепти већ по врховима свих зелених брешчића на којима цветају лимунови и поморанџе. Поранио сам да ти у овој тишини пишем, поранио сам да ти се јавим са дна Италије.

Љубомир Ненадовић, син устаничког дипломате Проте Матеје Ненадовића, рођен је 1826. године у Бранковини код Ваљева где је завршио основну школу. По поласку у гимназију прелази у Београд где је, након неколико година, на Београдском лицеју започео студије филозофије. После прве године одлази у Праг да студира на тамошњем универзитету. То је био почетак Ненадовићевих бројних путовања по Европи, као и по нашим крајевима. Материјална средства, потребна за дуга и далека путовања, била су му омогућена као члану српске дипломатске породице.

По повратку из Прага, током распуста, Ненадовић путује по Србији, одлази на Јадран, а почетком нове школске године одлази у Немачку, у Берлин и Хајделберг. Ненадовићевом духу нису одговарала строга правила универзитетског живота. Искористивши их као повод, он боравећи у Немачкој путује севером те земље, а обилази и Швајцарску. На путовањима води дневник, записује утиске, призоре, догађаје и белешке о људима на основу којих су, касније, настале књига Писма из Грајфсвалда (место рођења немачког романтичара Каспара Давида Фридриха, чије је дело послужило као инспирација и полазиште за тематски циклус о путницима доба романтизма), као и Писма из Швајцарске.

Вођен интуитивним начелом да после година учења следе године путовања, да је, заправо, путовање најлепши и најбољи облик образовног процеса, Ненадовић прекида студије у Хајделбергу и почетком историјски значајне 1848. одлази у Париз. Тамо похађа предавања на Сорбони, обилази знаменитости Париза, прати револуционарне догађаје. Француска је одушевила Ненадовића.(1) Искуство проживљено у том граду, Ненадовић је преточио у спис Спомени из Париза који је, како примећује Васо Милинчевић, доста слободан превод једног француског путописа. Наставите са читањем

Tomas Man: Umetnik severa i umetnik juga – „Tonio Kreger“ (odlomak)

Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim.“

„Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti za Italiju?“

„Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost… Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta belezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima… Ne, ja idem sada malo u Dansku.“

„U Dansku?“

„Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam od vajkada poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više godila belezza, u koliko joj, naime, nije bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta – ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu, (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nalaze, uzmite zvuk kao ’Ingeborg’, ton harfe, sva besprekorna poezija. Pa onda more – tamo vam je gore Baltičko more! … Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću opet da čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt…“ Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Gotfrida Bena

800px-Schiele_Hafen-triest

Egon Šile, „Luka u Trstu“, 1907.

ŠTA JE LOŠE

Kad ne znaš engleski,
čuti za dobar engleski kriminalistički roman
koji nije preveden da možeš da ga čitaš.

Kad je vrućina, videti čašu piva
koju ne možeš da platiš.

Imati novu misao
koju ne možeš uviti u helderlinski stih
kao što to čine profesori.

Na putovanju noću čuti kako udaraju talasi
i reći sebi kako oni to uvek čine.

Vrlo loše: biti pozvan u goste
kad su sobe kod kuće tiše,
kafa bolja
a razgovor nije nužan.

Najgore:
ne umreti leti
kad je sve svetlo
a zemlja pod ašovom laka.

STATIČKE PESME

Nesklonost razvitku
dubina je mudraca,
deca i deca dece
ne uznemiravaju ga,
ne prodiru u njega.

Zastupati pravce,
delanja,
dolaske i odlaske,
znak je sveta
koji ne vidi jasno.
Pred mojim prozorom
– kaže mudrac –
pruža se dolina,
u njoj se zbiraju senke,
dve topole iviče jedan put,
ti znaš – kuda.

Perspektivizam
drugi je naziv za njegovu statiku:
povući linije,
vući ih dalje
po zakonu izdanka –
izdanci izbijaju –
a i jata, vrane,
isterati u zimsko rumenilo jutarnjeg neba,
a onda ih pustiti da se spuste –
ti znaš – za koga. Nastavite sa čitanjem

Barok nedeljom: Palata Barberini u Rimu

Ceiling of Palazzo Barberini.jpg

Tavanice su u doba pape Urbina VIII, čije je svetovno ime bilo Mafeo Barberini, bile često mesto iskazivanja virtuoznosti slikara, gde bi naročito dolazile do izražaja njihove matematičke sposobnosti, uz čiju pomoć bi stvarali iluziju prostora. Prethodni put to je bila strast, bilo sveta ili svetovna, a ovga puta reč je o iluziji kao jednoj od dominantnih odlika barokne umetnosti.

Related image

Tavanica je prostor neba, prostor pojavljivanja, vaznesenja, pada i spasenja. Kako sam i sama bila u palati Barberini u Rimu imala sam prilike da vidim prikaz alegorije Božjeg proviđenja. Kada posmatrate tavanicu odozdo detalji na fresci se ne vide. Tek kasnije jakim zumiranjem fotografija detalje je moguće razaznati u toj masi pokreta, dinamike, iluzije i izmeštene perspektive. Nastavite sa čitanjem

Уметник и Италија: Et in Arcadia ego!

Jean Alaux

Жан Ало, „Луј Винсент Палије у Вили Медичи“, 1817.

Carl Gustav Carus, Balcony Room with a View of the Bay of Naples, c.1829.

Карл Густав Карус, „Соба са погледом на Напуљски залив“, 1829. 

Веза уметника и Италије позната је одавно. Још од ренесансе када Албрехт Дирер одлази у Италију да би се школовао, градови попут Венеције, Фиренце, Рима, Падове, Парме, Милана и Напуља остали су полазиште за образовање, образовање уметношћу, подједнако као и за формативно образовно путовање и врело инспирације хиљада уметника.

У 18. и 19. веку, нарочито због идеализације давног и далеког, римске рушевине, оживљене на Пиранезијевим гравирама, постају места ходочашћа. Али, рушевине су и текстуалног облика, подједнако колико и архитектонског. Такође, историја је састављена од речи које треба превести, рушевину текстова од којих је историја саткана треба реконструисати и поново оформити.

Гетеове Римске елегије подстакнуте су путовањем подједнако колико и Китсова грозница због које је провео месец дана у напуљској болници. Стендалов роман Картузијански манастир у Парми околину језера Комо, севера Италије и гениј Наполеона евоцира подједнако колико и роман Уга Фоскола Последња писама Јакопа Ортиса. Бајронова Венеција приближава се Хофмановој визији исте или пак Вагнеровој. Наставите са читањем

Енгр као управник Виле Медичи у Риму

Jean Alaux

Жан Ало, „Енгров атеље у Вили Медичи“, 1818. (прва верзија)

Jean Alaux

Жан Ало, „Енгров атеље у Вили Медичи“, 1818. (друга верзија)

Жан-Огист Доминик Енгр, француски сликар 19. века, познат по свом неокласицистичком обрасцу, био је између 1835. и 1840. на челу Француске академије у Риму која је била смештена у Вили Медичи. Француску академију, која је првобитно била на другим локацијама, Наполеон је 1803. преместио у ову грађевину.

Француску академију у Риму основао је Луј XIV 1666. године и њоме су тада управљали Шарл ле Брун (краљев званични дворски сликар), Ђан-Лоренцо Бернини (италијански барокни уметник) и Жан-Батист Колбер (краљев министар финансија). Академија је представљала кулминацију студија сликарства.

Сваке године по један студент добио би Prix de Rome, награду која би му омогућила бесплатан боравак у Риму, у просторијама Виле, где би могао да се упозна са остацима античке и ренесансне уметности, као и са другим уметницима који су ту боравили, и да од најбољих мајстора учи свој занат.

Уметници, резиденти виле, били су познатији под именом pensionnaires. Многе од слика које можете видети у објавама Атељеи отворених прозора као тема романтичарског сликарства и Уметник и Италија: Et in Arcadia Ego! приказују младеће у својим собама, атељеима, у вили Медичи, док раде, са прозором пред собом кроз који се види Рим са грађевинама окер боје и исто тако лепо контрастираног, прозрачног неба. Наставите са читањем

Путник Бајрон

1396458022-noch-na-chernom-more.-1879

Иван Аивазовски, „Месечина – Црно море ноћу“, 1879.

Оно што у нашем времену представља фигура америчког писца Џека Керуака, у 19. веку представљао је енглески песник Џорџ Гордон Бајрон. Реч је о истом миту о проклетом уметнику и самоизгнанику. Форме се мењају, као и простори, али оно што остаје јесу празнина и путовање као полазиштa самообликовања. Празнина, како просторна тако и егзистенцијална, могућност је за наратив. Простори којима праволинијски клизе, један лађом по Медитеранском мору, други својим кадилаком бескрајним америчким ауто-путем, њихова су одговарајућа слика, налик одразу у огледалу. Али, вратимо се почетку, одгрнимо разлоге, уочимо брзину, простор и празнину првенствено у Бајроновом делу Ходочашће Чајлда Харолда.

Доба романтизма, двосмислено и пуно превирања, трајало je довољно дуго да би собом подразумевало више мода. Моду вертеризма, актуелну с краја 18. века и подстакнуту Гетеовим романом Јади младог Вертера, смењује нова мода: бајронизам. Гетеов и Бајронов јунак парадигме су романтичарских хероја, Вертер старије, Чајлд Харолд млађе генерације. „Између Бајрона и Гетеа у зрелој класицистичкој фази постојало је узајамно дивљење“, пише Данкан Хит.

На плану форме Бајрон следи строга класицистичка правила која се односе на стих, сасвим ретко на тематски оквир и обликовање психолошких карактеристика јунака. Доследан строгој форми он се разликује од стваралаца свога доба који наметнута формална правила свесно крше стварајући на тај начин гротеску у језику. Спој неспојивог који гротеска подразумева не огледа се само на плану садржаја, као ни кроз језичко обликовање појава, већ и на плану форме која у том случају, по мишљењима класицистичких аутора,  подразумева у истом делу и стих и прозу, и смешно и трагично, и фикцију и нарушавање исте. Наставите са читањем