Putnik Čajld Harold

Ono što u našem vremenu predstavlja figura američkog pisca Džeka Keruaka, u 19. veku predstavljao je engleski pesnik Džordž Gordon Bajron. Reč je o istom mitu o prokletom umetniku i samoizgnaniku. Forme se menjaju, kao i prostori, ali ono što ostaje jesu praznina i putovanje kao polazišta samooblikovanja. Praznina, kako prostorna tako i egzistencijalna, mogućnost je za narativ. Prostori kojima pravolinijski klize, jedan lađom po Mediteranskom moru, drugi svojim kadilakom beskrajnim američkim auto-putem, njihova su odgovarajuća slika, nalik odrazu u ogledalu. Ali, vratimo se početku, odgrnimo razloge, uočimo brzinu, prostor i prazninu prvenstveno u Bajronovom delu Hodočašće Čajlda Harolda.

Doba romantizma, dvosmisleno i puno previranja, trajalo je dovoljno dugo da bi sobom podrazumevalo više moda. Modu verterizma, aktuelnu s kraja 18. veka i podstaknutu Geteovim romanom Jadi mladog Vertera, smenjuje nova moda, bajronizam. Geteov i Bajronov junak paradigme su romantičarskih heroja, Verter starije, Čajld Harold mlađe generacije. „Između Bajrona i Getea u zreloj klasicističkoj fazi postojalo je uzajamno divljenje“, piše Dankan Hit.

Na planu forme Bajron sledi stroga klasicistička pravila koja se odnose na stih, sasvim retko na tematski okvir i oblikovanje psiholoških karakteristika junaka. Dosledan strogoj formi on se razlikuje od stvaralaca svoga doba koji nametnuta formalna pravila svesno krše stvarajući na taj način grotesku u jeziku. Spoj nespojivog koji groteska podrazumeva ne ogleda se samo na planu sadržaja i slika, kao ni kroz jezičko oblikovanje pojava, već i na planu forme koja u tom slučaju, po mišljenjima klasicističkih autora, podrazumeva u istom delu i stih i prozu, i smešno i tragično, i fikciju i narušavanje iste kroz upotrebu romantičarske ironije.

Uprkos velikoj decenijskoj razlici između dva dela, romana Jadi mladog Vertera i poeme Čajld Harold, priče o melanholičnim herojima, „izgnanicima svog mračnog uma“, osetljivim junacima lutalicama aktuelne su 1818. podjednako koliko su bile 1774. I Geteov i Bajronov junak boluju od Weltschmertza, svetskog bola, prenaglašene osećajnosti koja junaka stavlja u nemoguć položaj, naročito kada je u pitanju društvena afirmacija. Nemogućnost uklapanja u prihvaćeni konvencionalni (malo)građanski poredak njihova je zajednička komponenta. Ipak, s jednom razlikom koja nije beznačajna: Verter je građanskog a Harold aristokratskog porekla.

Odlika kojom se Bajronov junak razlikuje od prethodnih književnih junaka romantizma jeste osećanje nepobedive dosade koju junak ne ume da prevaziđe. Dosada, „bolest veka“, motiv je koji će afirmisati i drugi umetnici u 19. veku, dajući joj mnoga imena, među kojima će  najpoznatije biti „čamotinja“ ili splin. To je osobina koju Geteov junak ne poseduje i koja ga distancira od potpunog poređenja sa Bajronovim junakom.

Bajron je dugo predstavljao arhetipsku figuru romantičara, prognanog heroja i lutalicu koji svoja iskustva transponuje u delo, stavljajući znak jednakosti između života i umetnosti. Doduše, u jednom od predgovora svoje poeme Bajron se distancira od svog heroja, suprotstavlja se zaključcima koji vode izjednačavanju pisca i junaka. Delo ne treba tumačiti u uzročno-posledičnoj vezi sa životom samog umetnika, niti u njemu videti dnevnički zapis, ispovest ili putopisni fakticitet.

Dva velika engleska umetnika 19. veka bila su putnici koji su za našu temu značajni: jedan je Bajron, drugi je slikar Vilijam Tarner. Obojica zamenjuju mirne jezerske oblasti svoje zemlje uzburkanim morima Sredozemlja i alpskim predelima. U predgovoru svog dela Don Žuan Bajron poručuje pesnicima Jezerske škole, Kolridžu i Vordsvortu, da svoja jezera zamene morem, aludirajući prvenstveno na sliku prirode koju Vordsvort i njegov likovni pandan, Džon Konstabl, afirmišu.

Putovanje je, naročito za drugu generaciju engleskih romantičara, podrazumevalo brzinu, promenu. Bajron afirmiše brzinu, linearno kretanje volje koje teži dominaciji nad prostorom i obuhvatanju istog vlastitom imaginacijom. Kretanje napred, kao i motiv brzine, sugerisani su i čuvenom Tarnerovom slikom lokomotive čija brzina parira kretanju kiše, vetra, magle, oblaka, i utiče na umetnikovu percepciju, na njegov doživljaj oblika i određenje boja. Brzina menja doživljaj prostora kojim Bajronova lađa dodiruje površine Sredozemnog mora.

Mobilnost i ironija dve su dominantne odlike Bajronovih junaka. Mobilnost je podjednako fizička koliko i duhovna kategorija, ona je podložnost trenutnim impresijama, hirovitost i promenljivost, prijemčivost na stvaranje i prilagođavanje novim emotivnim tonalitetima koji su uvek u uskoj vezi sa predelima kojima se junak kreće. Napred je putanja tela i volje, naviše je putanja duha. Horizontali i vertikali u prirodi ne pripadaju samo mora i planinski vrhovi već i čovek koji želi da se njihovoj pretećoj snazi suprotstavi stvaralačkom snagom duha. Ljudska upornost ka proboju, ka transgresiji, kretanjem napred ili gore, sugeriše kretanje volje. Voluntarizam je, stoga, značajna idejna i filozofska pojava epohe kroz koji bolje možemo razumeti romantičarske heroje.

Kada je imao dvadeset i jednu godinu Bajron je krenuo na svoje veliko obrazovno putovanje. Iskustva sa tog putovanja preneće u prva dva pevanja speva Hodočašće Čajlda Harolda. Juna 1809. pesnik kreće na put, ali u neočekivanom smeru. Umesto u Italiju, Bajron polazi na Orijent, odnosno put teritorija koje su se onda smatrale orijentalnim. Zbog Napoleonovih ratova on ne odlazi na Kontinent, već kreće na jug, put Španije i Portugalije. Odatle odlazi u Grčku. Ovo putovanje je kružno, ono podrazumeva povratak na tačku iz koje se krenulo, ali sa iskustvom koje će pisac kasnije artikulisati u delu. U prva dva pevanja Bajron se zadržava na opisu istorijskih prilika zemalja koje je video, to je bitna komponenta speva. Revolucionarni duh pokrenut francuskom revolucijom iz 1789. godine još uvek ne jenjava.

Drugi deo putovanja predstavljen je u trećem i četvrtom pevanju. Na svoje drugo putovanje Bajron kreće aprila 1816. godine i putuje po kontinentalnom delu Evrope. To putovanje nije bilo kružno, nije bilo povratka na početnu tačku, na mesto odakle je pesnik krenuo. Drugo Bajronovo putovanje bilo je pravolinijsko. Pesnik umire 19. aprila 1824. u Grčkoj.

Bajron se divio se Napoleonu. Njegov junak posećuje Vaterlo i u toj epizodi možemo pročitati nekoliko stihova posvećenih francuskom generalu koji se proglasio konzulom. Napoleon, iako istorijska ličnost, u romantizmu zadobija mitski status i postaje književni junak, heroj veći od života, paradigma pojedinca koji svojim naporima sebe uzdiže do trona Genija. David ga je više puta portretisao, Betoven mu je posvetio Treću simfoniju, Stendalovi junaci su ga idealizovali i prihvatali kao paradigmu sopstvene sudbine. Kao što nam Davidov portret sugeriše, Napoleon je putnik koji ide naviše, podignut prst na slici, dok je Napoleon na konju, ukazuje podjednako na geografski pravac (preći Alpe, osvojiti Italiju) i na pravac kretanja volje.

Ali za divlje srce mir kao pakao traje,
To kob tvoja beše; vatra koja gori,
Komešanje duha koje ne prestaje
U sopstvenom tesnom biću da tavori
I van svojih granica bi da se razgori;

Duh pojedinca izgara u želji za transgresijom, za probojem i prevazilaženjem fizičkih granica koje ga sputavaju. Fridrih Helderlin je pre Bajrona posvetio jednu pesmu Napoleonu. Romantičari idealizuju ovu istorijsku ličnost koja „živi i traje u svetu“. Helderlin poručuje da je forma pesničkog duha naspram sadržaja Napoleonovog genija slabašna tvorevina.

Svete su posude pesnici,
U kojima vino života, duh
Junaka se čuva.
Ali zar duh ovog mladića hitri
Zar ne bi razorio ono
Čime ga obuhvatiti želiš, posudu?

Posle Vaterloa, Harold je u predelima Rajne, istim onim predelima kojima su putovali i junaci Meri Šeli, Viktor Frankenštajn i Henri Klerval. Pored Napoleona Bonaparte, drugi značajan motiv, kako Bajronovog dela tako i književnosti celokupne epohe, jeste motiv ruševina nasleđen iz gotske književnosti 18. veka, Piranezijevih gravira i Roberovih slika donesenih sa velikog putovanja. Istim ruševinama kojima su se divili junaci Meri Šeli, divi se, sada, i Bajronov junak.

Bajron je događaje svog speva napisao 1816, dok Meri Šeli roman Frankenštajn piše 1818. Prisutnost istog motiva je posledica međusobnog uticaja jer su se Bajron i Šeli prvi put sreli, ne u Engleskoj, već u Švajcarskoj. Šeli je sa Meri i njenom polusestrom Kler Klermon bio Bajronov gost u vili na Ženevskom jezeru. O tome piše i Meri u predgovoru svoga romana gde pominje i noć kada su svi na okupu pričali zastrašujuće priče, oslanjajući se na teme nemačkih narodnih bajki. Taj događaj je rezultirao kasnije njenim romanom, Bajronovim i Polidorijevim vampirskim pričama. Ovaj događaj kasnije je izvanredno transponovao na film engleski reditelj Ken Rasel, snimivši Gotik.

Posle predela Rajne, junak je među ruševinama Rima. One mu prenose poruku Vremena: memento mori. Čajld Harold posećuje ona mesta koja vezuje za pojave, ljude i događaje koji ga iznova vraćaju njemu samom. On, uprkos kretanju koju putovanje podrazumeva, kao da stoji u mestu, svuda sa sobom nosi sebe. To je ironija romantičarskog junaka i putnika. Poseta Vaterlu podseća ga na Napoleona u čijoj sudbini prepoznaje svoju. Takav utisak ima i pri posmatranju rimskih ruševina.

Sve što je bilo više ne postoji!
I Rim – carski Rim, bura je raznela,
U crn prah pretvorila, i ja sada stojim
U kosturu njegovog titanskoga tela,
Sred ruine starog sveta i pepela vrela.
[…]
Rime, zemljo moja! Dušo koja patiš!
Privi sebi one što su srcem siročad,
Ti, koja si mrtvih imperija mati!

Grob Sesilije Metele, „tmurna, drevna kula što istrajava“, ruševina je koja podstiče Harolda da kroz priču oživi zaboravljenu suprugu rimskog plemića Krasa. On posredstvom stihova o ruševini jednog groba obnavlja legendu o zaboravljenoj ličnosti o kojoj je mogao čitati u delima rimskih istoriografa, obaveznoj lektiri svakog tadašnjeg plemića. Vinkelman, Didro, Lesing, Berk, Kant, filozofi koji su teorijski doprineli određenju pojma ruševine posredstvom teorija o uzvišenom, stvarali su posle italijanskih umetnika Salvatora Roze i Đambatiste Piranezija. Oduševljenje ruševinama fascinacija je davninom i vremensko-arhitektonskom krhotinom koju jedino imaginacija posmatrača može obnoviti. Takođe, bio je to još jedan način na koji su romantičari afirmisali pojam fragmenta. Arhitektonski ili tekstualni fragment, ruševina u bilo kom obliku, uvek teži celini. Nju oformljuje um posmatrača. Stoga je fragment značajna i potentna forma koja kreativno afirmiše moć recipijenta, svedočeći da je i čin doživljaja umetnosti, zapravo, stvaralački čin.

Ruševina teži prvobitnoj formi koja je jedino moguća kroz naraciju, kroz priču. Pored potencijala za narativ, kojim bi ponovo bila oživljena, ruševina je i slika posmatrača koji neće biti u stanju da svojim delom odgonetne i prevaziđe lepotu njenog prvobitnog oblika. Ruševina je potencijal za imaginaciju ali i za frustraciju umetnika. To vidimo na crtežu Henrija Fjuzelija Očaj umetnika nad ruševinama antike. Ovaj, za našu temu ilustrativan crtež, može se uporediti sa Šilerovom pesmom Antika putniku sa severa. Personifikovana Antika ironično i superiorno kazuje Putniku:

Reke si preplivao, i mora što prete brodu,
Vrtoglav most te nosio nad alpskim bezdanom
Mene da izbliza vidiš i moju da slaviš lepotu
O kojoj zapanjen svet zbori sa ushićenjem;
Sad tu si, i svetu me možeš dotaći, ovoga časa,
No sada da li si mi bliži, i tebi da li bliža sam ja?

Gete putuje u Italiju 1786. godine. I on je jedan od putnika koji se oduševljava rimskim ruševinama. Njegovu posetu Rimu ovekovečilo je nekoliko slikara. Umetnik je, kao na Fjuzelijevom crtežu, ophrvan veličinom lepote koju vidi pred sobom. Tišina i ruševine, kao i njihovo međusobno dejstvo na posmatrača, opet se aktualizuju u književnosti. Gete je u Rimskim elegijama pisao:

Oslovi me, kamenje, ti, zborite, visoke palate!
Ulice, recite reč! Genije, ćutiš zar?
Jeste, ima dušu sve u tvojim zidinama svetim,
Večiti, Rime; tek za mene ćuti još sve.

I Šeli je bio pod uticajem rimskih ruševina. On je 1821. godine u elegiji Adonis pisao:

Kreni do Rima – i do rajskog vrha,
I groba, i grada, i divljeg stanja;
Gde ruine stoje k’o gorski lanac skrhan
Pokrov cveća i mirisnog gaja prianja
Preko kostiju golog očajanja;
Idi, dok, duh mesta ne dovede pravo
Tvoj korak do trema zelenoga zdanja,
Gde ko detinji osmeh nad mrtvom glavom
Svetlost nasmejanog cveća prostire se travom

Ruševine podsećaju pesnika na „gorski lanac skrhan“. On poredi ruševine sa prirodnom pojavom, one ga podsećaju na planinski lanac. Možemo uočiti tendenciju poistovećivanja prirodnog i stvorenog. Zidovi ruševina su „kosti golog očajanja“ a svetlost Rima koja pada na njih je poput „detinjeg osmeha nad mrtvom glavom“.

Još jedna tema koju ovo delo podrazumeva jeste i panteistički odnos putnika prema prirodi i prostoru kojim se kreće. Jedno je Sve, Sve je Jedno poruka je panteističke misli. Bog je imanentan stvarima a ne transcendentan u odnosu na njih poruka je Spinozine filozofije.

Nisu li gore, nebo i val što se peni
Jedno sa mnom i ja jedno sa celinom tom?

Džon Toland, engleski mislilac koji 1705. godine prvi upotrebljava termin panteizam, u svom delu Origines Judaicae smatra da Boga ne treba razlikovati od prirode i smatrati ga različitim i odvojenim od nje. Takav stav prisutan je i u Bajronovim stihovima:

Čitav svod i zemlja ćute: svaki zrak
Zvezda, i jezero, i planinski mrak,
U život jedinstven, snažan se sažima,
Gde nijedan dašak, iskra, listić lak,
Nisu izgubljeni, već u svima njima
Jedan deo Tvorca i suštine ima.

Ključne reči koje vezujemo za romantizam jesu sloboda i novo. Sloboda je etička kategorija, novo je estetska kategorija. Po prvi put u istoriji zapadne tradicije kategorija novog dobija na značaju i, čini se, taj značaj ne bledi ni do danas. Vekovima su umetnici stvarali na dobro poznat način, koristeći boje, motive, teme, postupke koji su bili poznati u tradiciji. Novina u umetnosti nije imala vrednost po sebi kao što ima danas. Romantizam na velika vrata insistira na kategoriji novog kao na vrednosnoj kategoriji, zanemarujući činjenicu da novo po sebi može biti i besmislica. Dvadeseti vek radikalizuje koncept estetske kategorije novog kao samodovoljnog načela. U romantizmu to još uvek nije slučaj. Mnoge od novina zapravo su samo opozicija klasičnim i klasicističkim načelima, nešto slično kao u baroku, bar na formalnom planu. To nam primeri Davida, slikara klasične norme, i Delakroaa, predstavnika barokne forme, ilustrativno pokazuju. U romantizumu je na nov način viđena priroda, na nov način istaknuta je lepota ružnog, na nov način istaknut je, nasuprot klasičnom pesničkom kanonu Aristotela i Horacija, Šekspir kao prauzor pesnika, istaknut je Satana kao korifej pobune, individualizma i slobode, istaknuta je gotska arhitektura nasuprot antičkoj, ruševina nasuprot celini i, najzad, noć nasuprot danu.

Klasično           Romantično

Intelekt            Intuicija
Obrazovanje    Putovanje
Maniri              Spontanost
Racionalizam   Idealizam
Civilizacija        Priroda
Svetlost            Noć

Noć je omiljeno doba putnika u književnosti, muzici i slikarstvu romantizma. Noću se putuje, kontemplira, sanja, čezne. Noć je doba za uspavljivanje razuma a jačanje čula. To je doba imaginacije, snova, košmarnih vizija, zanosa i intuicije. Noć je doba magle, stvaranja, mogućnosti za kontemplaciju, posete groblju. Najpoznatiji pesnik noći jeste Novalis. On piše Himne noći.

Ti širiš teška krila duha.
I daruješ nam radosti
Mračne su i neizrecivo tajanstvene,
Kakva si i ti,
Sreće koje nam
Omogućavaju da naslutimo raj.
Kako mi jadno i smešno
Izgleda svetlost,
Sa svojim šarenilom
A kako prijatno i blagosloveno
Smiraj dana.

Motiv noći kao doba idealnog za sanjarenja, priče o prošlosti i posmatranja pejzaža prisutan je i u Puškinovom romanu Evgenije Onjegin.

Evo noći; ali ne tamne zlataste pruge oblaka.
Bez zvezda i meseca ozarava se vidik.
Na dalekoj morskoj obali naziru se srebrnasta jedra
Jedva vidljivih lađa, što po nebu da plove.
Jasnom svetlošću blista se noćno nebo
I purpur zapada sliva se sa zlatom istoka.

Putnik koji noću nespokojno luta po mesečini savladan je melanholijom i čežnjom. Pošto su spoljni oblici kojima se divi zapravo sazdani od građe njegovog uma, uživajući u noći, on, zapravo, uživa u slici sebe. Putnik gleda, kao u ogledalu, sebi u oči, lutajući kroz noć. Od Fridrihovih putnika koji noću pešače da bi uživali u sjaju Meseca, preko Vordsvortovih iskustava opisanih u pesmama o Lusi i Preludiju, Verterovih agoničnih noćnih izleta u šume i Frankenštajnovih bežanja od svog stvorenja, savesti i počinjenog greha, stižemo do Bajronovog junaka.

I sve to u noći: Uzvišena noći!
Ti nisi  za dremež! Dopusti mi da
Budem deo tvoje razigrane moći –

Sada pravimo i krug, vraćamo se na sliku Ivana Konstantinoviča Aivazovskog sa početka teksta. Ruski slikar jermenskog porekla, kao i njegovi savremenici, slikao je brodove u oluji, naglašavajući svoju viziju prirodnih oblika stvorenih posredstvom vode, vetra, talasa i mesečeve svetlosti. Na njima su prikazani bajronovski motivi koji sumiraju sve ono o čemu je bilo reči, a najviše ono što je destilat bajronovskog senzibiliteta, dinamiku. Nju smo istakli posredstvom Napoleona, ruševina i noći. Sve ove teme afirmišu dinamiku imaginacije kontemplativnog i kreativnog duha.

Dinamika podrazumeva brzinu, slobodu i promenu ali i kratkotrajnost. Oba umetnika koja sam pomenula na početku teksta, i Bajron i Keruak, umrla su mladi. Obojica su preteče rokenrol kulture, koja je najadekvatniji odjek romantizma u 20. veku, od viđenja prirode do poimanja pojedinca, društva i umetnika. O vezi Bajrona i američke pop kulture pisala je Kamil Palja u knjizi Seksualne persone. Kao što je Sofija Kopola predstavila Mariju Antoanetu, prilagodivši lik i epohu našem vremenu, tako čini i Palja pišući o Bajronu, našem savremeniku.

Bajronovska kultura mladosti cveta u rok muzici, sveprisutnoj i autentičnoj američkoj umetničkoj formi. Emotivni i poetski stil Don Žuana reprodukovan je u klasičnom američkom iskustvu: vožnju auto-putem uz muziku sa radija. Vožnja je američko stanje koje nema pravog ekvivalenta u Evropi. Deset milja izvan bilo kog američkog grada, granice se širom otvaraju. Naši dugi, pravi autoputevi presecaju ogromna prostranstva. Samomotivišuća brzina Merkura: moderni automobil, sa prozorima sa svih strana, je tako brz, nečujan i diskretan, da se čini kao da predstavlja produžetak tela. Putovati američkim predelom ili kliziti po njemu u jednom takvom vozilu znači osetiti brzinu i vazdušaste prostore Don Žuana. Rok muzika koja odjekuje sa radija označava ritam srca ovog vozila. Evropske radio-stanice su malobrojne i uglavnom pod kontrolom države. Ali američke radio-skale vrve od muzike i glasova, poput raznovrsnih raspoloženja Bajronovih poema. Vozeći kroz državu Njujork, koja je horizontalno ispresecana kao strela pravim auto-putem dugim šest časova vožnje, čujemo muziku iz Ilinoisa, Kentakija, Severne Karoline, koje su odatle udaljene koliko i Italija od Engleske. Birajući stanice na radiju tokom vožnje na otvorenom putu, američki vozač lebdi nad neprekidnom površinom muzike, sa uzvišenim osećanjem obuhvatanja ogromnog prostora.

Korišćena literatura:

Džordž Gordon Bajron, Čajld Harold, prevela Nataša Tučev, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2005.

Fridrih Helderlin, „Buonaparte“, preveo Miodrag Pavlović, u: Pesništvo evropskog romantizma, Prosveta, Beograd, 1968.

Fridrih Šiler, „Antika putniku sa severa“, u: Pesništvo evropskog romantizma, preveo Miodrag Pavlović, Prosveta, Beograd, 1968.

Johan Volfgang fon Gete, „Rimske elegije“, u: Pesništvo evropskog romantizma, preveo Branimir Živojinović, Prosveta, Beograd, 1968.

Persi Biš Šeli, „Adonis“, prevela Ranka Kuić, u: Umberto Eko, Istorija lepote, Plato, Beograd, 2004.

Iva Draškić Vićanović, Estetsko čulo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2002.

Novalis, „Ode noći“, citirano prema: Umberto Eko, Istorija lepote, Plato, Beograd, 2004.

Kamil Palja, Seksualne persone, prevela Aleksandra Čabraja, Zepter Book World, Beograd, 2002.

Dankan Hit, Džudi Boreham, Romantizam za početnike, prevod Sanda Korpaš, Hinaki, Beograd, 2003.

Zoran Paunović, „Bolno odrastanje Čajlda Harolda“, u: Istorija, fikcija, mit, Geopoetika, Beograd, 2006.

Slike: Ivan Aivazovski, Crno more po mesečini, 1879; Ivan Aivazovski, Oluja, 1856; Džejms Tibits Vilmor, Lord Bajron pred Koloseumom, 1850; Džozef Severn, Šeli među rimskim ruševinama, 1845.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.