Veza umetnika i Italije poznata je odavno. Još od renesanse kada Albreht Direr odlazi tamo da bi se školovao, gradovi poput Venecije, Firence, Rima, Padove, Parme, Milana i Napulja ostali su polazište za obrazovanje umetnošću, podjednako kao i za formativno obrazovno putovanje i vrelo inspiracije hiljada umetnika.

U 18. i 19. veku, naročito zbog idealizacije davnog i dalekog, rimske ruševine, oživljene na Piranezijevim gravirama, postaju mesta hodočašća. Ali, ruševine su i tekstualnog oblika, podjednako koliko i arhitektonskog. Takođe, istorija je sastavljena od reči koje treba prevesti, ruševinu tekstova od kojih je istorija satkana treba rekonstruisati i ponovo oformiti. Putnici sanjivo posmatraju Koloseum i grob Sesilije Metele.

Geteove Rimske elegije podstaknute su italijanskim putovanjem podjednako koliko i Kitsova groznica zbog koje je proveo mesec dana u napuljskoj bolnici. Stendalov roman Kartuzijanski manastir u Parmi okolinu jezera Komo, severa Italije i genij Napoleona evocira podjednako koliko i roman Uga Foskola Poslednja pisama Jakopa Ortisa. Bajronova Venecija približava se Hofmanovoj viziji iste. Šeli misli na Meduzu iz „Firentinske galerije“.

Nedavno sam pisala o Klodu Lorenu i njegovim Arkadijskim pejzažima koji su inspirisani zracima i svetlošću kojima je okolina Rima izbistrena. Takođe, u Rimu sam, na železničkoj stanici, naišla na knjižaru u kojoj se prodavala Geteova knjiga o Italiji gde kao moto stoji Et in Arcadia ego! (Ja sam u Arkadiji!). Kod Getea taj dvosmisleni poklič ne sadrži oporu poruku kao kod francuskog klasiciste ili renesansnih vizija arkadija i utopijskih prostora. Ovde, ona je, jednostavno, naivnost u najboljem značenju Šilerove ideje šta je naivno i ko je naivni umetnik. Primera umetnika u Rimu je mnogo, a jedan od njih može biti i Engrov. Vila Mediči bila je prepuna francuskih slikara sa Rimskom nagradom kojima je on bio učitelj.

Isto sam videla posmatrajući pejzaže viđenje iz sobe stvaralaca, iz prostora umetnika, iz subjektivne perspektive koja svedoči o opštosti koja je izvan nje. To su već romantični umetnici, ne više naivni. Oni teže, kroz sećanje i stvaranje, kroz kontemplaciju i posmatranje, čemu sam prozor doprinosi, zauvek izgubljenom raju, zauvek izgubljenoj Arkadiji koju bi ponovo da uspostave ili osete. To je svakako bio veliki izazov, kao i tema, umetnosti 19. veka.

Slike: Žan Alo, Slikar Vinsent Palije u svojoj sobi u Vili Mediči, 1817; Žan Alo, Slikar Fransoa-Eduar Piko u Vili Mediči, 1817; Leon Konije, Autoportret u Vili Mediči, 1817; Žan-Vatist Vinšon, Rezident Vile Mediči, 1817.