Adelajn R. Tintner – Džejms otkriva Jana Vermera iz Delfta

Jan Vermeer van Delft - Lady Standing at a Virginal - National Gallery, London.jpgVermeer The concert.JPGLady Seated at a Virginal, Vermeer, The National Gallery, London.jpgJan Vermeer van Delft 019.jpgJan Vermeer - The Art of Painting - Google Art Project.jpg

Prustu je prepisivana zasluga da je prvi slavni pisac koji je Vermera uveo u moderni senzibilitet, u Traganju za izgubljenim vremenom, u kojem Šarl Svan piše esej o holandskom majstoru i u kojem je Bergot, na umoru, rešen da vidi „žutu mrlju zida“ Pogleda na Delft. Međutim, Henri Džejms je zapravo preduhitrio francuskog romanopisca. I u dramskoj (1909 ) i u proznoj verziji Povika (The Outcry, 1911), mladi poznavalac umetnosti Hju Krimbl prepoznaje u malom pejzažu pripisanom Albertu Kapu delo Vermera, ili „Vandermira“ iz Delfta, kako je tada takođe bio poznat. Jedna od tema romana jeste ispravljanje pogrešnog pripisivanja slika, te prepoznavanje Vermera čitaocima predočava osetljivost Hjuovog nepogrešivog oka. Veliko pitanje u romanu – da li je Moretova slika vrednija od Mantovanove, izmišljenog slikara čiji se opus, kao i Vermerov, sastoji od samo nekoliko izbora i retkih slika – presuđuje ne samo Hju već i jedan od najvećih svetskih autoriteta. No, zasluga je Hjuovog genija što je odmah prepoznao holandskog majstora.

Od tri poglavlja knjige, dva odeljka prvog poglavlja posvećena su rešavanju Vermerovog pitanja. Brekenridž Bender, američki multimilioner očigledno sačinjen po uzoru na Dž. P. Morgana, „prilazi značajno malom platnu“[1] i pita ledi Sengejt, koja poseduje izvesne vredne slike: „’Da li znate šta je ovo?’“ Kako ona još uvek nije gospodarica Dedborua, zamka lorda Tajna, u kojem se scena odigrava, ona odgovara: „’Ah, ne možete imati to!… Ne smete opustošiti Dedburo.’ U međuvremenu, [njegov] nos je u slici: ’Pretpostavljam da je lažni Kap.’“[2] U narednom odeljku, ledi Sangejt prepričava događaj ledi Grejs, kćerci lorda Tajna. „’On misli da je vaš mali Kup podvala.’“ Ledi Grejs odgovara: „’Onaj?… Bednik!’ No, bez uzbune, ne reče ništa više.“[3] Kada Hju dođe u kuću da pogleda slike, odigrava se scena prepoznavanja. „[Ledi Grejs] ukazuje na mali pejzaž koji je gospodin Bender, prema rečima ledi Sangejt, hitro proučio i prokazao. ’Za šta držite tu malu sliku?’ Hju Krimbl ode i pogleda. ’Za ime, vi ne znate? To je divan mali Vandermir iz Delfta.’ ’Nije obična kopija?’ Pogledao je ponovo, ali je delovao zbunjeno. ’Kopija Vandermira?’ ’Gospodin Bender misli da je kopija Kupa.’ To učini da se mladić oglasi: ’Onda je gospodin Bender dvostruko opasan!’“[4]

Pripisivanje slike Vermeru kod čitaoca uspostavlja Hjuovu ekspertizu. Njegovo viđenje jeste da je Vermer umetnik koji se ne može kopirati: „’Kopija Vermera?’“ Ta ideja je smešna. Stoga Hju drži da je Bender dvostruka pretnja, ne samo da pušta niz vodu umetničko blago Engleske šaljući ga u Ameriku već je i neznalica od glave do pete. Sintagmu „omanja slika“[5] u drami Džejms je u romanu izmenio u „značajno malo platno“. Većina Vermerovih slika nisu velike, i ono što je važno jeste to što je Džejms, čini se, na umu imao jedan od malih pejzaža koje je video na Vermerovim slikama, pre nego sam Vermerov pejzaž. Zapravo, nijedno osvedočeno Vermerovo delo nije čisti pejzaž, i samo dva, vedute Ulica u Delftu i Pogled na Delft, prikazuju prizore na otvorenom.

Popločani pod zamka, u koji Hju zuri dok nastoji da od lorda Tajna dobije „obećanje“ da slike iz Dedborua neće napustiti Englesku, može da odražava Vermerov zaštitni znak, crne i bele ploče koje se mogu uvideti na podovima njegovih zrelih slika. Premda se crno-beli pločani podovi javljaju i na drugim holandskim slikama istog perioda, čini se da je romboidni oblik ploča svojstven samo Vermerovim slikama. (Povremeno su ih koristili i drugi slikari; videti Čas muzike Gabrijela Meca, moguće nastao pod Vermerovim uticajem.) Većina poznih Vermerovih slika prikazuju crne i bele ploče romboidnog oblika, i od trideset i četiri slike koje je proizveo, na deset je prikazan takav pod. Među pet slika koje je Džejms verovatno znao, tri imaju takav dezen poda. „Hju je stajao tamo s očima uprtim u crni i beli pločnik koji se protezao oko njega – veliki romboidni mermerni pod, moguće shvaćen kao podloga za njegovo sopstveno viđenje, odliku da se ’usprotivi’.“[6] Razlika između crnog i belog na podnim pločama odgovara crno-belom moralu situacije koju nastoji da ispravi. Hju nastavlja: „’Stvar mogu da vidim samo onako kako je vidim i bio bih osramoćen ukoliko ne bih iskoristio ma koju priliku da vas ne umolim’.“[7] Njemu je istina jasno omeđena.

Kako je Džejms 1909. godine mogao biti upoznat s Vermerovim slikama? S obzirom na to da umetnikovo ime ne pominje ni u jednom od svojih kritičkih dela, nemamo nikakvih naznaka. Znamo, međutim, da je u Parizu 1892. godine umetnička kolekcija Teofila Torea (Vilijam Burger), poznat kao Tore-Burger, bila data na prodaju. Tore-Burger je oživeo interesovanje za Vermera, potvrdivši i odredivši mnoge njegove slike u nizu članaka pisanih 1866. godine za Gazetu lepih umetnosti (Gazette des Beaux Arts). Nacionalna galerija (National Gallery) je kupila sliku Dama stoji za virginalom (slika 1) i moguće je da ju je Džejms video, izloženu 1893, s malim pejzažom na levoj strani zida i s još jednim naslikanim na drvenom poklopcu virginala, kao i naslikani crno-beli pod.

Džejmsova bliska prijateljica Izabela Stujart Gardner kupila je na toj aukciji Koncert (slika 2), jedno od Vermerovih značajnih dela. Ispred nosa ga je otela Luvru (Louvre) i Nacionalnoj galeriji, za nešto više od 29.000 funti.

Kako gospođa Gardner nije bila voljna da postavi ograničenje, rekla je svom agentu da joj obezbedi mesto na aukciji i da ne prestaje da licitira sve dok ona na licu drži maramicu […] Kada je 31. novembra počela licitacija, izvadila je maramicu i držala je na licu. [Njen agent] je ponudio dvadeset i devet hiljada i dobio je sliku. Rekla je da joj je kasnije rečeno da su Luvr i Nacionalna galerija hteli sliku, ali da su smatrali da nije pristojno da nastave da licitiraju jedni protiv drugih; i jedni i drugi su smatrali da je ono drugo obezbedilo sliku i bili su zapanjeni kad su saznali da ju je kupio neko treći.[8]

Na slici se jasno mogu videti pločice romboidnog oblika, koje zauzimaju donju trećinu prostora slike, i dva pejzaža predstavljena na gornjoj trećini slike. Jedan od pejzaža je okačen na zid, i nije mali kao slika koju Džejms pominje u Poviku, a drugi je naslikan na otvorenom poklopcu spineta. Gospođa Gardner je posetila Džejmsa nedugo nakon što je kupila tu sliku i kako je bilo uobičajeno da pokazuje fotografije svojih novih akvizicija sasvim je moguće da je Džejms tom prilikom video Koncert.[9] Štaviše, kada je Džejms 1905. godine posetio Sjedinjene Američke Države u Beleškama je zapisao da je išao u njenu kuću u „Bruklajnu, na njenom posve pitoresknom Zelenom brdu – koje bi zahtevalo ’vinjetu’, mislim, čije elemente u potpunosti posedujem“[10]. Reč pitoreskno sugeriše da je video njeno nagomilano umetničko blago koje je, pošto je završen, smešteno u Fenvej kort i Vermer je zasigurno tamo bio izložen.

Hamfri Vord, suprug Džejmsove bliske prijateljice Meri Vord, kupio je iz Tore-Burgerove kolekcije sliku Dama sedi za virginalom (slika 3), pandan slici Dama stoji za virginalom, kojoj je takođe bilo suđeno da 1910. godine postane deo kolekcije Nacionalne galerije. Pejzaž se na slici može videti na poklopcu virginala (slika 4), a na zidu je prikazana Nabavka Dirka fon Barburena, koja se javlja i na Koncertu. Vord je sliku Dama sedi za virginalom pozajmio Kraljevskoj akademiji za izložbu održanu 1894. godine i premda nije poznato da li je Džejms posetio izložbu, sliku je morao videti jer je često posećivao Vordove.[11] Znamo da je tokom 1904. i 1905. u Umetničkom muzeju Metropoliten video sliku Žena s bokalom (slika 5), jer je odeljak knjige Američki prizor posvetio kolekciji Markvind u kojoj se nalazila i ta slika.[12] Na slici se može videti velika karta sedam holandskih provincija kako visi na zidu.

Pored toga što je video te četiri slike, moguće je da se Džejms upoznao s Vermerovim opusom zahvaljujući člancima i knjigama koji su počeli da izlaze godinu ili dve pre nego što je Vermera uveo u svoje delo. Objavljeni su dovoljno rano da bi inspirisali sliku koju je Džejms iskoristio u predgovoru za Tragičku muzu (The Tragic Muse) 1908. godine što je moglo da podstakne samo ukoliko je video reprodukciju Vermerovog remek-dela (slika 6). Poznato pod različitim naslovima, poput Umetnik u ateljeu, Umetnik na delu, Alegorija slikarstva, Trijumf slikarstva, Slava i Klio, muza istorije, pripadalo je Černi kolekciji u Beču (sada deo bečkog Umetničko-istorijskog muzeja [Kunsthistorisches Museum]). Premda Džejms verovatno nikada nije posetio Beč, kao mladić je sakupljao fotografije slika koje nikada nije video i moguće je da se na taj način upoznao s Vermerovim delom nakon 1866. godine kada ga je Tore-Burger identifikovao. Verovatnije je da ga je video reprodukovanog u jednoj od sledećih knjiga: Van der Mir, umetnost i umetnici (Van der Meer, l’Art et les Artistes, 1905) Arsena Aleksandra; Vermer iz Delfta (Vermeer de Delft, 1908) Gustava Vanzipa; Jan Vermer iz Delfta i Karel Fabricijus (Jan Vermeer van Delft en Carel Fabritius, 1907) Vermerovog velikog poznavaoca Kornelisa Hofstedea de Hrauta s „velikim panelima na kojima su reprodukovane sve slike kataloga“; i Iscrpan katalog dela najznačajnijih holandskih slikara 17. veka (A Catalogue Raisonné of the Works of the Most Eminent Dutch Painters of the Seventeenth Century, 1907) zasnovan na delu Džona Smita.[13]

Moramo imati na umu da knjige u kojima je reprodukovana slika Umetnik u ateljeu nisu bile namenjene prosečnim čitaocima već cognoscenti[14], što je još jedan dokaz Džejmsovog avangardnog umetničkog ukusa – cenio je Vermera u vreme kada to nije činila prosečna dobro obrazovana osoba. Nema sumnje da su na njega uticali prijatelji kao što su gospođa Gardner, Vord, ser Sidni Kolvin i ser Edmund Gros. Ser Sidni Kolvin i ser Edmund Gros bili su u izvršnom odboru Fonda nacionalne umetničke kolekcije, društva osnovanog 1903. godine s ciljem da spreči odlazak iz zemlje remek-dela. Povik odražava uzbuđenje u kojem su se nalazili ljubitelji umetnosti i kolekcionari u Engleskoj 1909. godine kada je Holbajnova Danska Kristina, vojvotkinja od Milana (slika 7) umalo pripala američkom milijarderu.[15]

U predgovoru za Njujorško izdanje Tragičke muze, Džejms nastoji da objasni poteškoće koje imao da Nika Dormera učini uspešnim junakom. Objašnjava kako Nik „nije sasvim zanimljiv kao što je bilo namereno da bude […] Svaka predstava umetnika u trijumfu mora biti u apsolutnoj srazmeri da bi se zaista držala svoje teme – moguće ga je prokrijumčariti samo usput i raznoliko. Jer, da stvar stavimo u sliku, sve što tada – u njegovom trijumfu – vidimo od šarmatnog iziskivača jesu leđa koja nam okreće dok se naginje nad svoje delo. ’Njegov’ trijumf, prikladno, samo je trijumf onoga što je stvorio, ali to je sasvim druga stvar.“[16] Slika umetnika u trijumfu s okrenutim leđima jeste neizbežna naznaka slikovnog izvora za Džejmsov izraz. Čini se da je Džejmsova „slika“ zasnovana na Umetniku u ateljeu, moguće najpoznatijem portretu na kojem umetnik u potpunosti okreće leđa posmatraču dok se usredsređuje na delo koje trenutno stvara.[17] Poređenja radi, Longijeva slika Slikar u ateljeu (slika 8) prikazuje umetnika okrenutih leđa ali lica vidljivog iz profila.

Model na Vermerovoj slici nosi lovorov venac, znamenje trijumfa, i drži trubu, instrument slave. Umetnik, obučen po visokoj modi, očito je svetski uspeh. Kao i na slici Žena s bokalom, karta Holandije se prostire na zidu kao simbol umetnikovog ugleda. Značaj tih slika objašnjava neke od naslova pripisivanih toj slici, poput Trijumf slikarstva i Slava. A ono što je umetnik na Vermerovom autoportretu do sada naslikao na svom platnu, viđeno iz perspektive posmatrača, sušti je simbol trijumfa, lovorov venac koji kruniše model. Kao što Džejms naglašava u predgovoru, „sve što tada – u njegovom trijumfu – vidimo […] jesu leđa koja nam okreće“ i njegov „trijumf“ „samo je trijumf onoga što je stvorio“. Kao što je Vermerov portret remek-delo koje prikazuje drugo remek-delo u nastajanju, tako Nikovo naslikano remek-delo, Tragička muza, obitava u okviru remek-dela koje je Džejmsov roman Tragička muza.

Zanimljivo je pogledati kako je holandski slikar Mihil van Mušer, nekih dvadeset godina nakon nastanka Vermerove slike, promašio temu postavivši slikara na slici Umetnikov atelje (slika 9) licem okrenutim posmatraču. Veći od ova dva holandska umetnika usredsredio se na svoj predmet a ne na sebe. Premda je Van Mušer s Vermerove slike kopirao draperiju, podne pločice romboidnog oblika, kartu na zidu pa čak i stolicu na levoj stani slike i model štafelaja, umnožavanjem objekata uništio je simboličko značenje koje su oni jasno imali na Vermerovoj slici. Ograničenja Van Mušerove slike naglašavaju vrline i prefinjenosti Vermerovog remek-dela. U 20. veku Vermer je izvršio veliki uticaj na Salvadora Dalija koji je njegovo platno re-kreirao u svojoj verziji fotografije Umetnika u ateljeu (slika 10) i na dvostrukom portretu njegove žene Portret Gale (slika 11).[18] Oba dela svedoče da je Dali razumeo značaj umetnikovih okrenutih leđa. U Portretu Gale je čak na zidu naslikao pejzaž Žana Fransoa Mijea, otvoreno oponašajući Vermerov običaj da u svojim delima prikazuje dela drugih umetnika.

Članak objavljen 1. maja 1992. godine u njujorškom Tajmsu izveštava da je slika Vermer, portret umetnika u ateljeu (1968) Malkoma Morlija ponuđena na aukciji kod Sodbija i da se očekuje da će dostići cenu između 350.000 i 400.000 dolara. Morlijevo delo je re-kreacija postera koji prikazuje fotografsku reprodukciju Umetnika u ateljeu. Vrednost slike trostruko udaljene od originalnog platna pokazuje da je Vermerova metafora postala opšte mesto u našem kulturnom nasleđu. Henri Džejms je bio među prvima, ako ne i prvi, koji je zabeležio jačinu kojom je slika obuhvatila modernu pa čak i postmodernu imaginaciju našeg doba. Isto izdanje Tajmsa izveštava da je u Njujorku počeo da se prikazuje film Svi Vermeri u Njujorku (All the Vermeers in New York) u režiji Džona Josta. Film prikazuje čoveka koji se zaljubljuje u devojku koja posmatra jednog od pet Vermera izloženih u Umetničkom muzeju Metropoliten. Ona liči na devojku prikazanu na slici i film postaje, prema rečima recenzenta, portret „jalovog sveta u kojem umetnost, u ovom slučaju Vermer, predstavlja poslednji trag humanosti“[19].

Nešto pre kraja 19. veka, Džejms je izrazio izvestan zamor od posmatranja slika. U pismu od 1. maja 1895,  pisao je Arijani (gospođi Danijela) Krtis da je „zastrašujuće umoran od slika i slikarstva. U prošlosti sam se na njih mnogo potrošio. Vidim sebe kako su mi dale sve što su mogle – već sam video sve što mogu da vidim i unapred znam.“[20] Moguće je da ga je pogled na Koncert gospođe Gardner u Bruklajnu 1905. podstakao da bolje pogleda sliku Dama stoji za virginalom u Nacionalnoj galeriji ili da prelista novu literaturu o Vermeru dostupnu u njegovom književnom klubu. Koji god bili putevi kojim su Vermerova dela došla do Džejmsa, ostaje činjenica da je njegovo divljenje prema tim remek-delima tema njegovog poslednjeg završenog romana koji svedoči o njegovom oživljenom interesovanju za „slike i slikarstvo“. Štaviše, Vermer, kao Džejmsov novi predložak preuzet iz sveta slikarstva, Poviku analogijom daje dodatni naboj i ukrašava ga time što je izravno pomenut. To što je Džejmsova inspiracija potekla od dela umetnika za koga je sklonost tek počela da se razvija, pokazuje da je vremešni romanopisac i dalje bio otvoren za draži slikarstva, ukoliko je ono nudilo novo estetsko iskustvo.

Ukoliko zanemarimo Amerikanca, koji počinje obilaskom Luvra, Povik je, među svim Džejmsovim proznim delima, najprožetiji imenovanim muzejskim delima. Povik sadrži skupa umetnička dela u posedu ljudi skupog ukusa kojima je potreban novac. Remek-dela Lorenca i Rejnoldsa predstavljaju englesku umetnost; Moreto i Longi italijansku; Vermer (pošto je otkriven da je bio prerušen u Kupa) holandsku. Na drugoj stranici romana čitaocu je rečeno, privlačnom metaforom, da će slike biti personifikacija priče: „Originali starih portreta […] vise iznad veselog prizora baš kao što su, jednog lepog aprilskog dana, mogli sedeti odani članovi velikog društva na jednoj od svojih godišnjih gozbi.“[21] Dok se priprema otkriće Vermerove slike iz kolekcije lorda Tajna, Džejms nas podseća na slavu holandskog slikarstva oličenu u grupnim portretima Halsa, Rembranta i drugih (slike 12, 13, 14). Podseća nas i na Vermerovog Umetnika u ateljeu, na sliku na kojoj je, „čini se, ocrtavanje glave [modela] spram karte ’sedam provincija’ namereno da svetu obznani slavu holandskog slikarstva“[22].

Baš kao što je Džejms na početku svoje karijere odmah prepoznao privlačnost Bena Džonsa, mnogo pre nego što su u Engleskoj to učinili drugi,[23] tako je kasnije – kada je mislio da je završio sa slikovnim izrazom u umetnosti – imao osećaj za slikara čija je modernost imala da zahvali pre svega popularnosti impresionizma. Moguće je reći da je Vermer po svojoj tehnici prethodio impresionističkom pogledu i da je, u tom smislu, bio jedan od retkih impresionističkih slikara kojima se Džejms divio. Jednim od svojih poslednjih poteza genijalnosti uveo je tog umetnika u roman u kojem i sam junak otkriva Vermera.

Prevela Nataša Marković

Reference:

[1] Henry James, The Outcry, New York, 1911, p. 26.

[2] Ibid.

[3] Ibid, p. 31.

[4] Ibid, p. 48.

[5] Henry James, The Complete Plays of Henry James, ed. Leon Edel, Philadelphia, 1949, p. 769.

[6] Henry James, The Outcry, New York, 1911, pp. 107–108.

[7] Ibid, p. 108.

[8] Morris Carter, Isabella Stewart Gardner and Fenway Court, Boston, 1925, pp. 134–135.

[9] Videti: Adeline R. Tintner, The Museum World of Henry James, Ann Arbor, 1986, pp. 108–206.

[10] Henry James, The Complete Notebooks of Henry James, ed. Leon Edel and Lyall H. Powers, New York, 1987, p. 241.

[11] Mrs. Humphry Ward [Mary Augusta Ward], A Writer’s Recollections, New York, 1918, Vol. II, Chap. 7.

[12] Henry James, American Scene, Bloomington, 1969, p. 192.

[13] Philip L. Hale, Jan Vermeer of Delft, Boston, 1913, pp. 377–381.

[14] Proznavaoci – Prim. prev.

[15] A. C. R. Carter, The Year’s Art, London, 1910, p. 6; Adeline R. Tintner, “Henry James’s The Outcry and the Art Drain of 1908–1909”, Apollo, CXIII, February 1981, pp. 110–112.

[16] Henry James, Literary Criticism: French Writers, Other European Writers, The Prefaces to the New York Edition, New York, 1984, p. 1118.

[17] Ludwig Goldscheider, Five Hundred Self-Portraits: From Antique Times to the Present Day in Sculpture, Painting, Drawing and Engraving, trans. J. Byam Shaw, Vienna, 1936.

[18] Fotografiju je napravio filmski stvaralac Rober Dešarn u Dalijevom ateljeu u Portligatu tokom leta 1955. godine dok je s Dalijem snimao „Neverovatnu avanturu čipkara i nosoroga“ (“L’Aventure prodigieuse de la dentellière et du rhinocéros”). Rober Dešarn autoru, 15. januara 1992, iz kolekcije autora.

[19] New York Times, May 1, 1992, Sec. C, pp. 10, 13. Morlijeva slika na koncu je prodata za 627.000 dolara. New York Times, May 7, 1992, Sec. C, p. 15.

[20] Henry James to Ariana Curtis, May 1, 1895, iz kolekcije autora.

[21] Henry James, The Outcry, New York, 1911, p. 4.

[22] Vitale Bloch, All the Paintings of Vermeer, New York, 1963, p. 36.

[23] Henry James, The Painter’s Eye, London, 1956, pp. 162–164.

Izvor: Adeline R. Tintner, “James Discovers Jan Vermeer of Delft”, Henry James and the Lust of the Eye: Thirteen Artists in His Work, Louisiana State University Press, Baton Rouge and London, 1992, pp. 151–158.

Slike: Jan Vermer (Lady Standing at a Virginal, 1670; The Concert, 1664Lady Seated at a Virginal, 1672Woman with a Water Jug, 1660; The Art of Painting, 1668)

Napomena: Ovaj tekst deo je ciklusa objava posvećenih Henriju Džejmsu. Urednica sajta je tokom priprema imala nesebičnu i velikodušnu pomoć Nataše Marković koja je za ovu priliku odabrala ovaj esej, prevela ga, ali i ustupila tri svoja eseja. Ovom prilikom joj se srdačno zahvaljujem.

Leonid Šejka: „Sazvežđe malih predmeta“

Related image

Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu „nemoguća gomila“.

Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam.

Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista.

Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju.

Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Napomena priređivača (Branko Kukić): Na kraju teksta su dve minijature 12×14 mm. Rukopis je vlasništvo Mira Glavurtića. Pretpostavljam da je pisan 1959.

Izvor: Leonid Šejka, Grad-Đubrište-Zamak, Književne novine, Beograd, 1982.

Slika: Leonid Šejka, Soba Kuzanusa, 1963.

Preporuka: Radio drama „Leonid Šejka“

Rad Leonida Å ejke - Soba Kuzanusa 1963. godine, ulje na drvetu

Barok nedeljom: Mrtva priroda u holandskom slikarstvu 17. veka

 

Zbog nedostataka večnosti nagomilano je
deset hiljada starih predmeta. – Vislava Šimborska, „Muzej“

 

To je bilo jednog septembarskog dana u Brižu. Kasno popodne. Pre napuštanja grada i povratka u Brisel, svaratila sam u jednu prodavnicu posvećenu isključivo klasičnoj muzici, isprva privučena belim bistama kompozitora koje su bile u izlogu, kao i mnogobrojnim knjigama nota, i ponekim instrumentom. Ne sećam se sadržaja polica, niti cena, niti da sam bila zainteresovana da kupim neki disk (što sam učinila prethodne godine u Sijeni, sprečivši sećanje na grad da postane razblaženo), ali sam videla jedan katalog na kome je pisalo „Das Alte Werk“. Pitala sam ženu koja je tu radila, čiji je parfem kolao prostorom, dodatno me izmeštajući iz vremenskog okvira sadašnjosti, da li mogu da uzmem jedan primerak. Ni ne pogledavši me rekla mi je da mogu.

Lutanje gradom se nastavilo i posle nekoliko sati sam sela pored kanala, posmatrala puzavicu rasprostrtu po starom kamenu, i počela da listam katalog. Specifičnost te izdavačke kuće bila je u tome što su naslovne strane njihovih izdanja – Baha, Hendla, Korelija, Vivaldija, Hajdna, Mocarta, Persela, Monteverdija, gregorijanskih pesama, muzike španskog zlatnog veka (Siglo de Oro), engleske muzike 17. veka, Ramoa, Rihtera, Albinonija, muzike sa habzburškog dvora, Telemana, muzike trubadura, barokne muzike za čelo, flautu i orgulje, muzike Rima iz 1650. godine – bile reprodukcije dela koja pripadaju žanru mrtve prirode. Kako se muzika koju su oni izdavali stvarala tokom 16, 17. i 18. veka, tako su i naslovne strane pratile razvoj žanra. Neobjašnjivo kako me je tada nostalgija obuzela i kako sam poželela da se što pre vratim kući i da samo slušam klasičnu muziku umetnika čija sam imena upravo pročitala i da kupim sve knjige o mrtvoj prirodi, da ih listam, da posmatram reprodukcije i da zaboravim na teoriju po kojoj je vreme večna sadašnjost.

Mrtva priroda je isečak iz života, takoreći, a ove reprodukcije na naslovnim stranama ploča bile su isečak isečka i one su mi, možda bolje od neke pouzdane istorije umetnosti, dozvolile da imam bolji uvid u detalj, u skriveni svet jednog skrivenog i tihog sveta. Bila je to osobena kamerna muzika. Uz muziku prošlost u našoj imaginaciji tada vaskrsava, sećanje biva pokrenuto. Mi prošlost ne pamtimo ali je se sećamo. Pamćenje i sećanje nisu isto. Pamćenje je nepouzdanije od sećanja. Sećanje otkriva istinu, sećanje je arhetipsko, ono povezuje, ne može se materijalizovati i nije u domenu lične prošlosti. Sećanje ide ka analogiji, ka snu i simbolu. Ono obuhvata jednu višu kategoriju, večnost koja nam se otkriva dok sanjamo ili dok smo predati umetnosti. Predmeti koje vidimo na slikama mrtve prirode, poput zvuka čela ili klavira, jesu jedno sećanje, i oni u nama proizvode impresiju koju jedna kompozicija toga doba, satkanu od zvukova instrumenata koje smo pomenuli. Međutim, sećanje ne mora biti konkretno. Ono je često senka, samo trag. Idemo ka njemu, iz hodnika u hodnik, otvarajući nova vrata, sve dok ne dođemo do jedne prazne sobe u kojoj je sto.

Ove slike predstavljaju tih svet, neobičan, čudesno primamljiv, tajanstven, a prepoznatljiv, kao da je naš vlastiti. Neodređen, taman, zvuk u daljini koji se, poput sporih vrata, otvara. Ovi tihi prostori, ove prazne sobe čine se nedodirnute zvukom i zrakom. Sve je tiho, sve je tamno. Ko će razobličiti tajnu? Ove slike pretpostavljaju melanholiju, ali pre nje, ovde ima šarma koji svetlost ostavlja na površini voća, na površini tečnosti nedavno spuštene čaše. Isečak iz života: malo voća na stolu, bokal, čaša, tama poslepodneva. Svi su u vrtu, u polju, ili spavaju. Anticipacija je jedino što nam preostaje gledajući ova jednostavna dela, suptilno satkana od želje da budu prepoznata, ali ne na slici, tada su mrtva, već svakodnevno, dok pored njih nemarno prolazimo.

Ako postoji prazan prostor i nelagoda u vezi sa njim, ona ne proističe jedino iz arhitektonske datosti i odlike sobe koja u sebi ne obuhvata nameštaj i pokućstvo, dekoraciju svakodnevnim upotrebnim predmetima. Praznina nije jedino arhitektonska odlika, ali nije ni metafora. Uvek mi se činilo da je prazna soba sinonim za hladnu sobu. Zašto za prazne sobe kažemo da su hladne, čak i onda kada je u njima sasvim odgovarajuća temperatura? Sobe koje su krcate nameštajem deluju toplije. Reč je starahu koji je u vezi sa smrću, a ona je, u predstavama, lišena toplote, energije i pokreta. Sekund pre našeg pogleda, u toj sobi, pred prizorom, za datim stolom, neko je sedeo. Gde je nestala osoba koja jede, koja miriše cveće, koja drži kompas u ruci i čašu piva pred sobom? Kao da je neko pokucao na vrata i kao da je osoba koja bi trebalo da je vlasnik predmeta, ili ona koja ih aranžira, ustala i otišla da otvori. Zašto su ovi predmeti na tamnoj površini? Zar ti predmeti nisu neprirodno združeni? Iz koga dela sveta potiču? Šta će kornjača na stolu? Gde su nabavljeni muzički instrumenti, u Kremoni ili u Hamburgu? Da li su papiri na stolu dnevni spisak ili računi za plaćanje ili dnevnička beleška? Globusi, lobanje, enciklopedije i peščani časovnici. Bube između latica. Sir i kriške hleba. Laute i tarot karte. Ogledala. Dogorele sveće. Prevrnuti, izokrenuti mesingani tanjiri, breskve i nakit, leptiri na svećnjacima. Odakle dolazi svetlost oblicima dajući sjaj, atmosferu čineći gušćom? Tek na ponekoj slici Biblija.

Vrhunci holandskog slikarstva 17. veka o tim prostorima nam govore na način nedorečenosti: najvažnije je ono što nije prikazano, već što je sugerisano. Sugestija je ključna za postizanje umetničkog efekta. Ona je, pak, tvorena orginalnim tretmanom svetlosti. Uzmimo za primer Vermerovo slikarstvo. Velike mermerne podne pločice, visoki kamini, slike velikog formata sa mitološkom ili religioznom sadržinom, mrtvom prirodom i egzotičnim pticama iz kolonija, orijentalni stolnjaci i tapiserije, muzički instrumenti od teškog drveta proizvedeni, stolice sa visokim tapaciranim naslonima, mape velikih formata koje prekrivaju zidove, vrč i oljušteni limun ostavljeni nehajno na stolu, nameštaj od teškog drveta i kavez sa pticom. Sve ovo, samo po sebi, da nije prikazano sredstvima koja su inherentna likovnoj umetnosti, boji i liniji, bilo bi istorijski dokument na platnu. Ovako, mi pred sobom vidimo nešto više od toga. Mi osećamo da tu mora postojati nešto više od onog što vidimo.

Ne znamo kakve su to prostorije, možemo samo da naslućujemo šta se zbilo sa ljudima koji su do tada tu boravili. To je nedorečenost koja ima narativni potencijal jer afirmiše maštu posmatrača da priču dovrši ali, i pre toga, da priču stvori. Mrtve prirode imaju veliki narativni potencijal, podjedanko i u pogledu zapleta i u pogledu predstavljanja (mimeze). Kako je protestantska etika bazirana na radu, izvesno je da već tada ljudi nisu često boravili u svojim domovima, okupirani različitim obavezama, bilo u okviru domaćinstva, bilo van njega. Ta nostalgija za domom, ali ona je samo jedna od mnogobrojnih nostalgija koje ovo slikarstvo za sobom povlači, doprinela je da upravo kamerne teme postanu neke od dominantnih u slikarstvu ovog dela Evrope. U Italiji žanr mrtve prirode dugo nije zaživeo. On je uvek bio deo veće celine i predmeti po sebi, oneobičeni bojom i svetlošću, koji su stvarali izvesnu poetsku atmosferu, nisu imali naročit umetnički značaj. Isto je važilo i za pejsažni žanr. U Holandiji, u istom periodu, stvari stoje potpuno drugačije. Te sobe, za kojima je i danas posmatrač u muzeju u stanju da oformi neku vrstu nespoznatljive i neodređene nostalgije, trebalo je opremiti i prazninu prostora (horor vacui) učiniti domom. Bila je potrebna, džojsovski rečeno, kamerna muzika.

Postojala je moda među naručiocima kojoj su slikari prilagođavali svoju tehničku virtuoznost, po strani stavljajući tematski korpus i orginalnost na tom polju. Vidimo da su sve ove slike međusobno slične, čak se i na slikama različitih umetnika ponajvljaju isti predmeti. Tokom najmanje sedamdeset godina ovaj žanr se nije menjao što nas navodi da ga posmatramo kao pojavu u oviru jednog pomalo konzervativnog kružoka ljubitelja umetnosti, iako promena odnosno kategorija novog sama po sebi ne mora da označava nikakvu suštinsku vrednost. Ono što izdaja sve ove slikare jeste način na koji oni stvarnost predstavljaju, tehnička virtuoznost, zanatska delikatnost kojoj su posvećeni i koju su savladali. Svaka biljka koja bi bila naslikana dobro je proučena isto kao i lauta ili ugao pod kojim svetlost pada na površinu vina, ogledala ili lobanje.

Pomenuli smo zanatsku veštinu ovih slikara. Svaki predmet, svaki detalj, tračak svetlosti i prirodna pojava (bilo da je u pitanju cvet ili mrtav zec) predstavljeni su detaljno i precizno. Ipak, mi prisustvujemo nestabilnosti. Nešto taj svet iznutra narušava. Ukoliko se malo bolje približimo cvetu prepoznaćemo insekta, a na jabuci ćemo ugledati tačku truleži, lauti je jedna žica pukla, a peščanik samo što nije iscureo. Ipak, svetlost odnekud dolazi, njen izvor nam je nepoznat, ali ona, uglavnom odozgo, obasjava prizor.  – Ana Arp

Slike: Harmen Steenwijck, Jan Davidszoon de Heem, Pieter Claesz, Willem Claeszoon Heda, Frans Snyders. Sve slike nastale su približno u periodu 1620-1680. Detaljnije

Jelena Pilipović o Rafaelovom prikazu Sapfe na fresci „Parnas“ u Vatikanu

Na zidu jedne od odaja papske palate, Rafael je predočio pesništvo naslikavši skupinu lepih muškaraca i žena. Moglo bi se reći da se poslužio jezikom alegorije, ali čini mi se da bi manja interpretativna nespretnost bila reći da je ljudsko telo doživeo kao mesto velikog susreta ideala i stvarnosti, ovostranog i onostranog, božanskog i smrtnog, konkretnog i apstraktnog, sledeći time dugu i čudnovato razgranatu tradiciju. Freska pod nazivom Parnas ovaploćuje kanon antičke i renesansne (1) poezije, ali svome posmatraču daruje i nešto drugo: istinski putokaz kao onome poetskom. Oslikavši u jednoj osobenoj, imaginarnoj, nestvarnoj verodostojnosti, i u samosvojnoj lepoti, pojavnost poezije – onaj njen deo koji se objavljuje, izlazi na svetlo, daje se oku, urbinski slikar nas vodi ka onom natpojavnom u poetskom činu i u poetskom doživljaju, što se ne daje uhu i što izlazi na svetlo samo metaforičke, a ne i čulne prirode.

Put ka poznanju poezije ponekad je obeležen likovnim putokazima – delo urbinskog slikara zapravo nudi dragocene znake koji pomažu čitaocu da postane sagovornih Sapfinih pesama. Rafaelov Parnas ispunjen je putokazima koji su dobri vodiči kroz topografiju prve zemlje nežnosti (2), prvog mesta ljubavi u evropskoj književnosti, Sapfinog poetskog sveta. Slediću ih.

Nad skupom najvećih pesnika, koji istovremeno otelovljuju i pojedine epske i lirske žanrove, vladaju likovi-simboli. Oni natkriljuju ne samo panhelensku kulturu, već i celokupnu posthelensku umetnost reči: s jedne strane to su Muze i Apolon, a sa druge strane Parnas, planina u Fokidi, čija je simbolička snaga tako velika da prestaje da bude mesto i postaje ime za božansko prisustvo u svetu smrtnika. No, najvidljivije telo, koje zakoračuje izvan granica slike, oslanja se na prozor u odaji i, gotovo namećući se, osvaja pogled posmatrača, pripada Sapfi: a tom telu pripada, pak, jedina reč ispisana na površini freske – „Sappho“. Natpisom se is skupine pesnika izdvaja ta, očigledno sasvim izuzetna, pojava, ali se i omogućava posmatraču da figuru smrtne žene razluči od boginja. Jedina reč ispisana na ovoj fresci funkcioniše kao distinktivni znak smrtnosti. Pesnikinjino obličje, smešteno pri samom dnu kompozicije, gotovo se ne razlikuje od obličja jedne od Muza, koja, glave okrenute ka Apolonu, leži na samom vrhu Parnasa, pod svodom koji zaustavlja sliku i prekriva odaju, oponašajući nebo. Ta dva ženska tela tako su postavljena da se u odnosu na osu kompozicije, koju čini figura Apolona, ponašaju kao lik i odslik naspram površine ogledala. Njihove glave, naprotiv, postavljene paralelno, a ne osno simetrično, razlikuju se samo po nagibu vrata: dok se boginjino lice udaljava od posmatrača, Sapfino mu se, naprotiv, približava.

Da nije jasno ispisanog imena i svitka u ruci, samo bi po mestu unutar kompozicije bilo moguće razlikovati smrtnicu od besmrtnice. Bosih stopala i svetle kose, zaštićene od nagosti beličastim i plavim velovima, koji, u nešto drugačijem valeru, odgovaraju boji neba i boji Apolonovog ogrtača, obe lepe žene stežu u rukama složene, iako različite, žičane instrumente. Dok je u Sapfinoj ruci pažljivo oslikan barbiton (3), Muza drži liru složenog oblika, te se stoga u njoj može prepoznati Erato, zaštitnica i nadahniteljica ljubavne poezije.

Upadljivo i istančano prikazana lira (4) leži i na Apolonovom krilu, otkrivajući svoje likovno poreklo u jednom od omiljenih vajarskih obrazaca zrele antike, idealnom liku aeda, Apolona Kitaroda. Tome nasuprot, nijednog od smrtnih pesnika ne odlikuje muzički instrument, premda Alkej, Anakreont, Dante i Enije drže knjige, u obliku rotulusa ili kodeksa. Kako je kodeks već u kasnijoj antici postao stalni atribut muze Klio, ona ga i ovde poseduje. Nijedan lik na Rafaelovoj slici Parnas, ni smrtan ni besmrtan, nije istovremeno obdaren amblemom muzikolike i pisane poezije osim Sapfe, koja istovremeno drži i barbiton i svitak (5), na kome se razaznaje jedan ispisan red teksta, čija slova nisu vidljiva, ali je utoliko upadljiviji potpis – SAPPHO.

Rafael je, dakle, jezikom likovnih znakova poistovetio Sapfu i Muzu, namerno prepustivši jeziku slovnih znakova da među njima utvrdi razliku. Ispisana, pri tom, nisu imena boginja, već samo ime smrtnice. Pismo je tako na prikriven način povezano sa smrtnošću, što priziva, sigurno, veliki fantazam o živoj i mrtvoj reči, iznikao iz pseudo-mita o Tamu i Teutu, jednu od najuticajnijih Platonovih filozofema (6). (A taj mislilac, ne treba zaboraviti, posmatra Parnas sa drugog zida iste papske odaje, dok, držeći svog Timaja u rukama, šeta pod veličanstvenim svodovima Atinske škole.) Važnije je, možda, što se time ukazuje na apsolutnu usmenost božanske poezije u antičkom svetu, ne samo u homerskom epu, već u svakoj imaginativnoj strukturi. Platonovu predstavu o pismu kao o vidu umne oskudnosti – kao o podsetniku za onoga ko nije sposoban da pamti, odnosno da zna u vremenu, ali i kao o rasadniku umne slabosti – možda treba povezati sa homerskom predstavom o Muzama kao o svevidećim i sveznajućim božanstvima.

Citati:

(1) Premda termin renesansa (renascità) u času nastanka ove freske još nije skovan, Đorđo Vazari će to učiniti tek nekoliko decenija, njegovo značenje se belodano prikazuje u nerazlikovnosti drevnih pesnika Helade i Rima od pesnika nove Italije, koja započinje sa Danteom.

(2) Kartu zemlje nežnosti (La Carte de Tendre) ispisaće Madlena de Skideri (Madeleine de Scudéry 1607-1701), najznatnija spisateljica tzv. preciozne književnosti, umetnuvši je u svoj roman Klelija (Clélie, histoire romaine, 1654-1660), istorijsku fantazmagoriju, u kojoj se kao jedan od likova javlja i Sapfo, čije pesme saučestvuju u nastanku ženske (spisateljske i ine) samosvesti u francuskoj kulturi renesanse, osobito u delu Lujze Labe, i baroka. O tome pogl. Febel 2000: 117-139.

(3) U pitanju je žičani instrument, veći od lire, sa jačim žicama, kako opisuje poznoantički leksikograf Poluks (Onomaston 4. 59), čiji zvuk je bio i jači i viši no na drugim lirolikim instrumentima. Na njemu se sviralo uz pomoć plektruma, kao što svedoče poznoantički pesnici Klaudijan (Epitalamij za cara Honorija, proemij st. 9) i Auzonije (Epigrami 44). Up. Rich 2004: 75-76. Impresivna slika barbitona može se naći na jednoj od pompejanskih fresaka, uz lik Apolona (freska potiče iz zapadne insule br. 6, VI Insula Occidentalis, 10, a čuva se u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju, inv. br. 9541) – pogl. Bragantini 2009: 188-9. Prvi likovni prikazi ovog instrumenta mnogo su drevniji i vezani za meličke pesnike, Sapfu i Anakreonta: najstarija poznata vazna slika Sapfe predočava je sa barbitonom u ruci (u pitanju je hidrija iz oko 510-500 godine stare ere, pripisana Sapfinom slikaru, a nalazi se u Nacionalnom muzeju u Varšavi, inv. br. 142333). U vaznom slikarstvu kraja šestog i petog veka barbiton je likovni topos, vezan za simposiastičke scene, kao i za scene kućnog muziciranja, često pridavan ženskim figurama, ali i Anakreontu i anakreontskim figurama: vrlo detaljno o tome izveštava Yatromanolakis 2007a: 68-73, 111-119, koji zaključuje da barbiton i aulos u kulturološkom pogledu na vaznim slikama postaju indistinktivni.

(4) O stvarnom izgledu i obliku lirolikih instrumenata u helenskoj antici vidi Maas 1992: 74-88.

(5) Ovu ikonografiju Rafael verovatno baštini od rimskih pesnika: u Odama 1. 1, 34 Horacije spominje Lezbljanski…barbiton, Lesboum… barbiton, dok Ovidije u Heroidi 15, Epistula ad Phaonem. 7-8, eksplicitnije kaže: „flendus amor meus est; elegiae flebile carmen; /non facit ad lacrimas barbitos ulla meas.“ (U pitanju je poetički, upravo generički uslovljen postupak recusatio, kojim pesnik motiviše upotrebu elegijskog distiha u fiktivnom diskursu pripisanom pesnikinji za koju se dobro zna da je pevala u sasvim drugačijim stihovnim formama.)

(6) Platonov pogled na pismo uistinu je mnogo složeniji: Lik Brison prostim jukstaponiranjem tekstova, bez pretenciozne analize, diskretno ukazuje na unutrašnju dinamiku, zapravo nekoherentnost, pa čak i nepomirljivu ambigvitetnost tog pogleda: Timaj 22 b – 23 b govori o pretrajavanju sećanja-znanja o čovečanstvu i njegovoj povesti zahvaljujući egipatskim zapisima, Fedar 274 c – 275 b govori o beskorisnosti pisma u poznatoj egipatskoj priči o Tamu i Teutu, dok Sedmo pismo 342 e – 343 a govori o nedostatnosti jezika, koji je suviše vezan za senzibilno da bi mogao iskazati inteligibilno. Brisson 2000: 151-161.

Izvor: Jelena Pilipović, „Locus Amoris. Dijaloško čitanje Sapfine poezije“, Naučna knjiga, Filološki fakultet, Beograd, 2014.

Slike: Rafaelo, „Parnas“, 1511. (Više detalja: Wikipedia)

Josif Brodski o klasičnoj muzici

MANFREDI, Bartolomeo 1610

U nastavku sledi intervju koji je Jelena Pjetrušanska vodila sa Josifom Brodskim. Pitanja su se odnosila na klasičnu muziku. Poznato je da je ruski pesnik bio veliki ljubitelj klasične muzike, njegovi lirski pasaži o Veneciji, na primer, izloženi u knjizi Vodeni žig, to potvrđuju. Ovde, pesnik nam navodi razloge zbog kojih voli muziku Hajdna, Vivaldija, Baha, Pergolezija, Mocarta i Monteverdija, a zašto ne voli muziku svojih savremenika, Stravinskog i Šostakoviča.

Jelena Pjetrušanska: U kući, u kojoj ste nekad stanovali (dom Muruza), bilo je mnogo Vaših omiljenih ploča. Džez, muzika baroka, klasicizam… Da li se od tada Vaš muzički ukus promenio?

Josif Brodski: Istina je, bilo je dosta ploča, a moj muzički ukus nije se mnogo promenio. Promenio se samo kvantitativni aspekt mog odnosa sa muzikom: slušam je još više i proširio sam svoju kolekciju ploča. Ukus mi se nije promenio.

P.: Znači, po starom: Bah?

B.: Ne samo Bah. Mocart, Pergolezi, Hajdn, Monteverdi, sve što je dobro. Sve omiljene kompozitore ne mogu ni da pomenem. Na primer, nedavno me oduševio Merkadante.

P.: Vivaldi?

B.: Da, taj čovek me je spasio toliko puta…

P.: Da li podržavate ono što ste napisali pre trideset i pet godina: „U svakoj muzici je – Bah, u svakom od nas – Bog“?

B.: To je retorička fraza! Iako, generalno… U osnovi – da.

P.: U muzici Hajdna tražite svetlo, poredak, mirnu mudrost?

B.: Ne, tamo se ne traži, tamo se nalazi.

P.: Šta Vam daje slušanje muzike?

B.: Ma kako čudno zvučalo, za pisca u muzici je najvažnije da ga uči trikovima kompozicije. Iako ne odmah, jer ne mogu da se kopiraju. U muzici je uvek važno, šta sledi za čim i kako se sve menja.

P.: Posebna, izuzetna logika posledice?

B.: Tako je! I zato mi je drag Hajdn, pored lepote njegove muzike. Upravo zato što je potpuno nepredvidiv. To znači da on radi u određenoj, već poznatoj idiomatici, ali se stalno, svake sekunde desi to što slušalac nije u stanju da predvidi. Ali ako ste profesionalni muzičar, izvođač, onda se sve to zna napamet i ništa nas ne iznenađuje. Ali kada ste obični slušalac, onda ste stalno uronjeni u nekom čudu.

P.: Da li su neki ljudi imali uticaj na Vaš ukus u muzici?

B.: Imao sam prijatelja, Alberta Rutstejna, inženjera. Njegova supruga, Sedmara Zakarjan, kćerka profesora konzervatorijuma, bila je pijanistkinja, studirala je, a potom i predavala na Lenjingradskom konzervatorijumu. Jednom, kada sam ih posetio, čuo sam od njih nešto što mi je ostavilo neverovatno jak utisak: oratorijum Stabat Mater od Pergolezija. Pretpostavljam da je od ovoga sve počelo. Sada niko ne utiče na mene. Pa, postoji prijatelj koji pokušava nešto da mi poturi: jednom Karpentjera, drugi put Lilija – volim to. Ali, u suštini, on već zna šta može da mi preporuči. Međutim, nikakve inovacije, otkrića, nove pojave u muzici – pogotovo danas! – ne želim. Iako… muzika Šnitkea mi je ostavila prilično jak utisak, iz nekog razloga mi se zaista dopada. Ponekad mi se čini mi da postoje neka opšta pravila…

P.: A kada Vas je zavela muzika Persela, opera Didona i Eneja? Kada Vas je očarao izgovor, muzika engleskog jezika?

B.: To je bilo jedno od najranijih i najačih muzičkih iskustava, reč je za mene u ovom slučaju, nešto sekundarno – tačnije, nije predstavljalo suštinu iskustva. Najvažnija je bila izuzetna muzika Didone i Eneja, onda sam se očarao poznatom Perselovom pesmom „O smrti kraljice Marije“.

P.: Često ste razgovarali sa Anom Ahmatovom o Mocartu, Stravinskom?

B.: O Mocartu ne previše često. Češće o Bibliji.

P.: Kada ste, od 1962. godine, počeli da pišete pesme za svaki Božić, da li ste znali za klavirski ciklus Olivijea Mesijana, „Dvadeset pogleda na malog Isusa“?

B.: Ne, tada nisam znao. Sada znam ponešto od Mesijana.

P.: Postoje neke sličnosti u Vašim „pogledima“ na rođenje Isusa; kao i kod Mesijana, i Vi imate „Pogled Oca“, „Pogled zvezda“…

B.: Pa, to je prirodno; kada mislite o tome, tako nešto pada na pamet.

P.: Kod Stravinskog Vas je privukao ritam, paradoksalnost?

B.: Nisam stručnjak za muziku Stravinskog, bolje poznajem njegove intervjue. Ovi razgovori sa Kraftom su velika knjiga. Tu je moj omiljeni odgovor na pitanje: „Za koga pišeš?“ Uvek citiram Stravinskog: „Za mene i hipotetički alter ego.“ Što se tiče same muzike, bliski su mi samo neki fragmenti „Osvećenja proleća“; i naravno „Simfonija psalma“ – u celini, kao ideja. Zanimljivo, u jednom trenutku smo se „pregazili“ kao umetnici. Jednom sam napisao poemu „Isak i Avram“, a Stravinski je komponovao oratorijum pod istim naslovom. Ali ja ne znam njegovu muziku.

P.: Lično ste poznavali Dmitrija Šostakoviča, on Vam je poslao telegram u Vašu odbranu tokom suđenja?

B.: Da.

P.: Mislite li da je Šostakovič znao onda Vaše pesme?

B.: Mislim da ne. Verovatno se to dogodilo kao rezultat insistiranja, molbi Ane Ahmatove, koja je tada tražila podršku u mom slučaju od Šostakoviča, Maršaka. I oni su stali u moju odbranu.

P.: Sastali ste se sa Šostakovičem? Pamtite li ga?

B.: Video sam ga jednom, 1965. godine – izgleda u novembru. Upravo sam bio izašao iz zatvora. Posetio sam ga u bolnici u Lenjingradu. Sećam se da sam proveo sa njim dva ili tri sata, ali generalno se ne sećam da li je sa mnom onda bio još neko. Kakav je bio Šostakovič? Vrteo se u krevetu kao nemirno dete u… nekom kavezu… u nekoj… kako se to zove? … kolevci? Vrlo nervozan, ali kao i obično…

P.: O čemu ste razgovarali?

B.: Uglavnom su se razgovori odnosili na njegovo razumevanje mog kvaliteta živo ta. Ali, uopšte, bili su prilično površni. Video sam da ga taj razgovor pokreće; sa moje strane, to je bio, pre svega, gest dobrote, zahvalnosti.

P.: Šostakovičeva muzika nije Vam previše bliska?

B.: Iskreno, ne. U principu, prema savremenoj muzici odnosim se sa rezervom. Kako prema Šostakoviču, tako i prema Prokofjevu. Ali šta da radim, takav sam.

P.: Da li ste ikada čuli kako rabini čitaju svete tekstove?

B.: Ne, ali sam više puta čuo crkveno pevanje; znam melodiku akatista.

P.: Vaš način recitovanja poezije podseća na liturgijsko pevanje…

B.: U Rusiji, a – verujem – i u svim zemljama tzv. hrišćanskog sveta, visoka umetnost reči, poezija, izvedena je iz liturgijskih pesama. Mislim da je hijeratična književnost postojala najpre kao – da tako kažem – mnemotehnički način čuvanja muzičke fraze, jer nije bilo notacija. I sve bi bilo prelepo: ne bi bilo zapisivanja nota, muzički narativ bi ostao na nivou improvizacije, da muzika nije postala deo hrišćanske liturgije. Stvar je tome da se u liturgiji moglo improvizovati (tačnije: prilagođavati, ulepšavati) u nekim granicama, pevao se u stvari već ustaljen tekst, iz Svetog pisma, u kojem je improvizacija bila nedopustiva. Zato je stih da bi se pridržavao prateće muzičke fraze, strogo definisan u smislu dužine, a tekst je počeo da poprima oblik pesme. Po mom mišljenju, u hrišćanskoj kulturi pesme su stvorene samo kao način da se očuvaju i ponavljaju muzičke fraze. Onda su se pojavile različite vrste znakova, notacija je počela da se razvija – i brak, u koji su već neko vreme ušle poezija i muzika, raspao se. Notni zapis, sa izvesnom slobodom mišljenja, može se smatrati kao nastavak azbuke; ovaj jezik se brzo razvio u nešto sasvim nezavisno i između poezije i muzike je nastupilo odvajanje. Ali oni s vremena na vreme – grubo govoreći – imaju neke odnose i tako su stvorene razne vrste veza, sve što ti srce želi: od opere do vodvilja. I, donekle, najbolja poezija koju poznajemo, ima „muzički“ karakter: u njoj je prisutan ovaj muzički element, kada se, suprotno od očekivanja, pojavljuje u svesti neki muzički zvuk…

P.: Kada Vam se učinilo da je taj zvuk dobio imidž grubosti, vulgarnosti – sve ono što ne volite?

B.: Kao što je pre postojao jasan neprijatelj u nekoj vrsti zvanične kulture države, sada je taj neprijatelj sveprisutan. Upoznajemo ga na svakom koraku; taj lom, lom „popa“. Ovaj zaglušujući rokenrol. Možete videti mnogo ovde, razmišljajući o đavolskom planu… „nehumano“ anastomozira – kako ja to vidim – sa tehnologijom, sa idejom nasilja zvuka. Ako muzika – koliko sam ja shvatio – nije u potpunosti razumljiva semantički i nadsemantički – onda se ono što danas dopire do naših ušiju pojavljuje kao izvansemantički, čak antisemantični niz. Ta električna muza se pojavila na osnovi rokenrola kao proročki fenomen. Četrdesetih, tokom rata, to se desilo sa bugivugi muzikom, koja je u sebi već sadržala neku vrstu proročanstva… Iako je bilo više brzih igara, ovaj ples se bazirao na nekom upornom ritmu i nekim jasno suspendovanim melodijama. Sa bugivugi muzikom pojavila se sasvim nova situacija: ritam i melodija nekako nestaju iz svesti. Dakle, ritam bugivugija sadrži u sebi, u nekom smislu, najavu atomske bombe. To je kompletan raspad svega.

Sa poljskog preveo Zoran Đerić

Izvor: Časopis Polja

Slika: Bartolomeo Manfredi, Alegorija četri godišnja doba, 1610.

Preporuka: YouTube kanal bloga A . A . A sa listom klasične muzike koja se dopunjuje sa sadržajem na blogu.

Lavinija Fontana: „Autoportret za klavir čembalom“

Italijanska umetnica Lavinija Fontana (1552-1614) naslikala je sebe u ateljeu kako sedi za tada popularnim muzičkim intrumentom, klavir čembalom, u raskošnoj crvenoj haljini sa belom kragnom, dok joj pomoćnica pridržava notne zapise.

U istoriji umetnosti ova slikarka zapamćena je kao prva žena koja je slikala naga ženska tela prilagođavajući ih mitskim scenama. To je kasnije, u daleko većoj meri činila i Tamara de Lempicka, poljska umetnica iz 20. veka.

Verovatno postoji mnogo poznatijih slika od ove na kojima su prikazane žene pred ili sa muzičkim instrumentom, najčešće alegorije, ili prikazi svetica, ali meni se svidela ova baš zato što je autoportret žene koja se tada usudila, ili kojoj je tada bilo omogućeno, da bude umetnica, da bude samosvesna i da živi svoj život onako kako bi ona želelea, posvećena duhovnosti i stvaralaštvu, a da nije morala da ode u manastir (poput Hildegarde iz Bingena ili Huane de la Kruz).

Kako sam i sama umetnica, koja piše i u pisanju nalazi artikulaciju svojih misli, namerno sam odabrala baš ovu sliku jer sam kao dete silno želela da pohađam časove klavira, uživajući u klasičnoj muzici, igrajući prstima po stolu na određenu melodiju. Međutim, moji roditelji su tu želju procenili kao hir i kao neosnovanu, a i časovi klavira, kao i sam instrument, su nešto što je njima bilo izuzetno skupa i, po njihovoj proceni, „neisplativa investicija“.

Ženski portret na blogu A . A . A

Tri autoportreta Sofonizbe Angvisole

selfspin

Self-portrait at the Easel Painting a Devotional Panel by Sofonisba Anguissola.jpg

Autoportret italijanske umetnice Sofonizbe Angvisole (1531-1625) dok svira spinet (instrument nalik klavir čembalu) prikazuje nam devojku pomalo melanholičnog pogleda, skupljenih usnana, ovalnog lica i krupnih očiju koje kao da prenose note koje umetnica svira. U „dijalogu“ sa ovim autoportretom stoji autoportret pred slikarskim platnom.

Umetnica je živela skoro sto godina, što joj je omogućilo da u svom veku vidi mnoštvo različitih instrumenata i izvođenja. Na sajtu Design is Fine možete pronaći pregled istorijskih instrumenata i posredstvom njih shvatiti značaj muzike za zapadnog čoveka.

Donji portret takođe prikazuje umetnicu za muzičkim instrumentom, samo što je sada, kao i na autoportretu Lavinije Fontane, dodata i kućna pomoćnica koja pridržava notne zapise. Sofronizba je rođena u Kremoni, mestu poznatom po izradi najboljih violina na svetu, u plemićkoj porodici koja je verovala da svoje poreklo vodi od Kartaginjana.

Sofronizbin talenat porodica je rano prepoznala i poslala ju je u Rim gde joj je Mikelanđelo bio učitelj. Ubrzo postaje dvorski slikar Filipa II i učiteljica slikanja Elizabeti Valoa, ženi španskog kralja. Pošto je napustila Španiju, Filip II joj je obezbedio dvorski brak i naknadu od koje je mogla da se posveti stvaralaštvu.

Po smrti muža, sa kojim je po napuštanju Španije boravila na Siciliji, zaljubljuje se u pomorskog kapetana i udaje se po drugi put. Zahvaljujući svom poreklu, i porodičnoj podršci, Sofronizba nije imala uobičajenu sudbinu žena svog veka. Ipak, tadašnji običaji nisu joj dozvolili da se dodatno razvija u svom izrazu. Njen život može biti polazište za roman a slike, portreti i autoportreti, polazišta za studije samosvesti žena umetnica u 16. veku.

O violini

Saint Cecilia, Guido Reni, 1606.

Gvido Reni, „Sveta Sesilija“, 1606.

Italijani su oduvek bili poznati po izradi odličnih violina. Antonio Stradivari, najpoznatiji među njima, poreklom je bio iz Kremone, grada u severnoj Italiji. Ovako glasi jedna izreka, verovatno poreklom odatle, koja se tiče tog instrumenta:

Živela sam u šumama,
oštrom sam sekirom oborena.
Živa sam ćutala,
mrtva pevam slatko.

Feliks Mendelson bio je jedan od najvećih kompozitora klasične muzike doba romantizma i njegov violinski koncert primer je veličanstvene upotrebe ovog instrumenta. U jedno od njegovih najpoznatijih dela spada Koncert za violinu u E molu koji na sledećim snimcima izvodi Filadelfijski simfonijski orkestar u pratnji violiniste Isaka Sterna.

VIOLIN CONCERTO

 

Violina je vodeći zvuk i najbrojniji instrument u modernom orkestru. Prosečan orkestar ima oko trideset pet violina. Četri violinske žice daju instrumentu opseg od preko četiri oktave.

Mada niko ne zna ko je izumeo violinu, neke od najranijih instrumenata su napravili Italijani, među kojima se izdvaja Andrea Amati (1525-1611) iz Kremone, koji je postao osnivač kremonske škole izrađivača violina.

Porodica violina (violina, viola, čelo) bila je glavna potpora simfonijskom orkestru od njegovog uspona u 17. veku, iako se za violinu sa tri žice izvesno znalo još 1508. godine jer se pojavila na jednoj zidnoj slici iz tog vremena u Ferari.

Sredinom 16. veka četiri žice su postale standard a graditeljske škole violine bile su smeštene u Veneciji i Kremoni. Italijani su ubrzo svoje violine počeli da izvoze za Englesku, Francusku, Holandiju i Nemačku. Francuski kralj Šarl IX kupio je od Andrea Amatija dvanaest violina. Veliki iznosi novca bili su davani za dobre violine.

Bez sumnje, najveći od svih konstruktora violina bio je Antonio Stradivari (1644-1737). Vodeći poreklo iz stare porodice iz Kremone, mladio Antonio je bio prvi šegrt u rezbarenju drveta. On se udružio sa Nikolom Amatijem, Andreinim unukom i najboljim konstruktorom iz porodice Amati, koji ga je naučio umetnosti pravljenja violina. Najstarija Stradivarijeva violina, koja je sačuvana do današnjih dana, datira iz 1666. Smrću učitelja, Stradivarijeva slava počela se širiti i on je postao prepoznatljiv kao najbolji konstruktor violina u svoje vreme.

Stradivari je svoj vrhunac dostigao 1715. godine kada je počeo da se pojavljuje njegov dobro poznati narandžasto-braon lak, koji je sušenjem postajao svetla, delikatna, elastična obloga. Mada lak ne može da poboljšta zvuk violine, on može negativno da utiče na njega. Debeo sloj laka uzrokuje da instrument proizvodi dubok zvuk, sa malo ili nimalo boje u tonu. Debelo uljano lakiranje, u drugu ruku, koči vibracije drveta i lak koji je loše nanet može da spreči ostvarenje najboljih tonova. Na nesreću, recept za Stradivarijevo lakiranje je izgubljen.

Uprkos činjenici da je violina postala kičma orkestara i opera Evrope 18. veka, ovaj period se podudara sa opštim padom u proizvodnji violina u Italiji. Krajem veka Francuska je postala centar proizvodlnje odličnih violina. Jedan od najvećih proizvođača bio je Nikolas Lupot (1788-1824) koji je uzimajući Stradivarija za svoj uzor povezao francusku i italijansku izradu.

Izvor: Maks Vejd-Metjuz, Muzika: ilustrovana enciklopedija muzičkih instrumenata i velikih kompozitora, prevele Nada Vuković i Vesna Jeremenko, JRJ, Beograd, 2006.

Preporuka: Design is Fine

Nikolaj Hartman: „Zakoni lepote i znanje o njima“

The Cumaean Sibyl (1616-17). Domenichino

Ne postoji prava svest o zakonima lepog. Izgleda da oni bitno ostaju skriveni svesti i da čine samo tajnu jedne sasvim neprozirne pozadine.

To je razlog zbog kog estetika principijelno može reći šta je lepo, i takođe može navesti njegove vrste i stupnjeve, zajedno sa s njihovim opštim pretpostavkama, ali nas praktično ne može poučiti tome šta je lepo, ili zašto je upravo lep posebni oblik jedne tvorevine. Estetička refleksija je u svim okolnostima naknadna. Ona se može javiti pošto je obavljeno estetičko posmatranje i jednostavno pasivno uživanje u lepom, ali mu nipošto ne mora slediti; a ako sledi užitku teško da mu nešto pridodaje. U tome ona može postići još manje no nauka o umetnosti, koja bar može ukazati na one strane umetničkog dela na koje se ne obraća pažnja, te ih na taj način može učiniti pristupačnim svesti koja neadekvatno shvata. Još mnogo manje ona može dati smernice produktivnom umetniku. U izvesnim granicama ona svakako može dati pouku o tome šta je kao takvo umetnički nemogućno i sačuvati umetnost od stranputica. Ali ni iz daleka nije u granicama njene moći da pozitivno odredi šta i kako treba oblikovati.

Sve teorije koje su se kretale u tom pravcu i sve neizrečene nade te vrste, koje se tako lako povezuju s filosofskim nastajanjem estetike, već odavno su se pokazale kao uzaludne. Ako ozbiljno želimo tragati za problemom lepog u životu i umetnostima, onda unapred i jednom zauvek moramo odustati od pretenzija te vrste. No na kraju moramo još  nešto reći o ovome. Postoji još radikalnija predrasuda koja se tiče odnosa umetnosti i filosofije uopšte. Po njoj, umetničko shvatanje je samo predstupanj intelektualnog i pojmovnog shvatanja. Hegelova filosofija sa svojim stupnjevima “apsolutnog duha”, zalaže se za ovaj pogled: tek na stupnju pojma, ideja dostiže svoje puno “biće – za – sebe”, tj. znanje o samoj sebi. Iako danas skoro niko ne zastupa tu metafiziku duha, ipak je vrlo rasprostranjena predstava da je umetnost jedan oblik saznanja, u kome i dalje ostaje čulni privid kao moment neadekvatnosti.

Da se pri tome iz osnova ignoriše ono što je specifično “estetičko”, tj.čulno u umetničkom shvatanju – do upravo čulna opažajnost pokazuje u umetnostima svoju nadmoćnost nad pojmom, – o tome nije potrebno trošiti dalje reči, ali sudbonosnija  greška sastoji se u mišljenju da je estetičko shvatanje (opažanje) uopšte jedna vrsta saznanja, da se nalazi na istoj liniji sa saznajnim shvatanjem. Time se potpuno pokreće njegova suština. Starija estetika se dovoljno dugo natezala s tom greškom. U Aleksandra Baumgartena radi se još isključivo o jednoj vrsti  cognition, pa čak se ni Šopenhauer, u svojoj platonskoj estetici ideja, ne oslobadja sheme saznanja, mada svesno odbija njegovu racionalnost.

No, naravno postoje izvesni elementi saznanja koji su sadržani u estetičkom posmatranju. Već čulno opažanje, na kome ono počiva, nosi sa sobom takve momente, jer je opažanje u prvom redu jedan stupanj shvatanja predmeta. Ali ti moment ne čine ono što je osobeno u posmatranju, oni mu ostaju podredjeni. Ono što čini osobenost posmatranja nije time još ni dodirnuto. To može pokazati jedna detaljna analiza. Jer se ovde upliću moment sasvim druge vrste no što su moment akta shvatanja: moment procenjivanja vrednosti (tkz. suda ukusa), privlačenja i obuzimanja, podvajanja, uživanja i ushićenja. I sam opažaj dobija ovde drukčiji karakter, no u teorijskom polju: daleko je od toga da bude samo čulno opažanje, viši stupnjevi posmatranja nisu puko receptivno shvatanje, već pokazuju jednu stranu produktivnog stvaranja, za koje saznajni odnos niti zna niti sme da zna. Umetnost nije produžetak saznanja. To važi i za posmatranje umetničkih dela.

Estetika, sa svoje strane, takođe nije produžetak umetnosti. Ona nije nikakav viši stupanj u koji bi umetnost morala ili pak samo mogla preći, baš kao što ni cilj pesništva nije psihologija, ni cilj plastike – anatomija. U izvesnom smislu njoj je stalo do nečeg što je upravo suprotno od toga. Estetika nastoji da razotkrije tajnu koja u umetnostima svakako ostaje sačuvana. Ona nastoji da analizira akt uživajućeg posmatranja, koji samo dotle može postojati dok ostane nerazložen i od misli neometen. Ona čini predmetom ono što u tom aktu nije i ne može postati predmet, naime sam taj akt. Zato je za nju i umetnički predmet nešto drugo, predmet razmišljanja i istraživanja, ono što on ne može biti u estetičkom posmatranju. To je razlog zbog koga držanje estetičara nije estetsko držanje; držanje estetičara zacelo može da sledi estetskom držanju, može prema njemu da se ravna, ali ne može sa njim da se poravna, a kamoli da se stavi pre ili iznad njega.

Nikolaj Hartman, Estetika, preveo Milan Damnjanović, BIGZ, Beograd, 1979.

Slika: Domenikino, Sibila iz Kumrana, 1616.

Mit o Orfeju

Orfej, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Jean Delville, 1893.

Toni Džat: „Koliba sećanja“ (odlomak)

Odgajen sam na rečima. One su padale s kuhinjskog stola na pod, gde sam ja sedeo: deda, ujaci i izbeglice iz Rusije dobacivali su se ruskim, poljskim, jidišom, francuskim i nečim što je prolazilo kao engleski u takmičarskoj kaskadi potvrdnih i upitnih intonacija. Pompezne olupine edvardijanskog doba Socijalističke partije Velike Britanije bile su razbacane po našoj kuhinji u službi prave ideje. Provodio sam duge, srećne sate slušajući srednjoevropske autodiktate koji su raspravljali do poznih sati: Marhismus, Zionismus, Socialismus. Razgovor je, činilo mi se, glavna stvar u životu odraslih. Tako mi izgleda i danas.

Sa svoje strane – da bih našao svoje mesto – i ja sam govorio. Za svoje tačke na sedeljkama pamtio sam reči, ponavljao ih i prevodio. „O, biće advokat“, govorili su. „Očaraće ptice na granama“: to sam neko vreme bezuspešno pokušavao u parkovima pre nego što sam, u mladićkim godinama, testirao koknijevsku varijantutog predviđanja – koja se odnosi na devojke – takođe bez većeg učinka. Ali onda sam prešao sa intezivne poliglotske razmene reči na mirniju eleganciju bibisijevskog engleskog. Pedesete godine – kada sam išao u osnovnu školu – bile su strogo privržene pravilima koja su se odnosila na nastavu i upotrebu engleskog jezika. Učili su nas da je čak i najmanje sintaksičko ogrešenje sasvim nedopustivo. „Dobar“ engleski bio je na svom vrhuncu. (…)

Zaveo me je sjaj engleske proze na njenom kratkotrajnom vrhuncu. Bilo je to doba masovne pismenosti koje je Ričard Hogart predvdeo u svom elegičnom ogledu „Svrhe pismenosti“ (1957). Književnost protesta i pobune nadirala je u kulturu. Od „Srećnog Džima“ do „Osvrni se u gnevu“, i dalje do drama „kuhinjske sudopere“ krajem decenije, klasne granice zagušive respektabilnosti i „prikladnog“ govora bile su na udaru. Ali sami varvari su u svojim napadima na nasleđe pribegavali savršenim kadencama usvojenog engleskog: dok sam čitao te autore, nisam pomišljao da bi pobuna morala da raskrsti sa dobrom formom.

U vreme kad sam stigao na koledž reči su bile moj „fah“. Kao što je jedan nastavnik dvosmisleno primetio, imao sam darove „okretnog govornika“ – jer sam spajao nasleđeno samopouzdanje okruženja s kritičkom oštrinom tuđinca. Oksbrički časovi s tutorom, nagrađuju jezičku spretnost: neosokratski stil („zašto ste ovo napisali?“, „šta ste time hteli da kažete“) poziva studenta da naširoko objasni šta misli, a istovremeno stavlja u nepovoljan položaj stidljivu, refleksiji sklonu osobu koja bi se radije povukla u dno učionice. Moja vera u artikulisanost, koja mi je pomagala da se tim darom služim, bila je osnažena: rečitost nije samo dokaz inteligencije već sama inteligencija.

Da li mi je padalo na pamet da je ćutanje nastavnika u toj pedagoškoj sredini imalo ključni značaj? Izvesno je da se nikad nisam privikao na ćutanje, ni kao student ni kao nastavnik. Neki od mojih najsjajnijih kolega bili su tako povučeni da su u debatama, pa i u razgovorima delovali gotovo smušeno jer su dugo i sporo razmišljali pre nego što bi nešto izrekli. Zavideo sam im na sposobnosti samoobuzdavanja.

Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizini zadržavajući rastojanje. To je ono što rade glumci – ali svet zapravo nije pozornica i ima nečeg izveštačenog u takvoj upotrebi jezika: možemo to videti kod današnjeg predsednika SAD-a. I ja sam se služio jezikom da otklonim tu intimnost (…)

U pitanjima jezika, naravno, tuđinci se često varaju: sećam se kako mi je stariji američki partner u konsultantskoj firmi Makinsi jednom objasnio da mu je u početku, kada su zapošljavali osoblje u Engleskoj, bilo gotovo nemoguće da izabere mlade saradnike – svi su izgledali tako artikulisani, analize su im prosto navirale iz pera. Kako da otkriješ ko je stvarno bistar a ko samo uglancan?

Reči mogu da obmanu – da budu žudljive i varljive. Sećam se kako sam bio očaran fantastičnom istorijom Sovjetskog Saveza za koju je, u okviru svojih predavanja na Trevelijanovoj katedri, ispredao trockista Isak Dojčer. Forma je tako otmeno prevazilazila sadržaj da smo ga prihvatili zdravo za gotovo: za detoksikaciju je bilo potrebno izvesno vreme. Puka besednička lakoća, koliko god bila privlačna, ne podrazumeva orginalnost i dubinu sadržaja (…)

Danas se prirdan izraz – u jeziku kao i u umetnosti – više ceni od veštine.Olako pretpostavljamo da se na taj način bolje prenose i istina i lepota. Aleksandar Poup je bio mudriji. U zapadnoj tradiciji, tokom mnogo vekova, način na koji se izražava određeni stav bio je tesno povezan sa uverljivošću argumentacije. Besednički stilovi mogli su varirati od spartanskog do baroknog, ali sam stil nikad nije bio sporedna stvar. A „stil“ nije podrazumevao samo dobro sročenu rečenicu: rđavo izražavanje odavalo je rđavo mišljenje. Zbrkane reči su u najboljem slučaju ukazivale na zbrkane misli, a u najgorem na foliranje.

„Profesionalizacija“ akademskog pisanja – i svesno posezanje humanista za sigurnošću „teorije“ i „metodologije“ – idu u prilog opskurantizmu. A on je, sa svoje strance, podstakao uspon lažne monete „popularne“ blagoglagoljivosti: u oblasti istorije to najbolje oličava „televizijski intelektualac“, čija draž prebiva upravo u njegovoj rešenosti da privuče maovnu publiku u doba kada naučnici gube zanimanje za komunikaciju. Ali dok je ranije generacija popularizatora nauke prečišćavala autorski autoritet ujasniji tekst, današnji „pristupačni“ pisci neprijatno nadiru u svest svoje publike. Pažnju publike više privlači izvođač, a manje teme.

Kulturna nesigurnost rađa svog jezičkog dvojnika. To isto bi se moglo reći i o tehničkom napretku. U svetu „Fejsbuka“, „Majspejsa“ i „Tvitera“ (da ne pominjemo elektronske poruke) sažete aluzije zamenjuju izlaganje. Mada je internet u jednom trenutku izgledao kao prilika za neograničenu komunikaciju, sve veća komercijalna usmerenost toga medija – „Ja sam ono što kupujem“ – donosi osiromašenje. Moja deca su primetila da u njihovoj generaciji komunikacijske skraćenice njihovog hardvera počinju da se uvlače u samu komunikaciju: „ljudi govore kao e-tekstovi.“

Nad tim bi trebalo da se zabrinemo. Kad reči izgube svoj integritet, izgube ga i ideje koje se njima izražavaju. Ako damo prednost ličnom izražavanju nad formalnom konvencijom, onda privatizujemo jezik u istoj meri u kojoj smo privatizovali mnogo šta drugo. „Kada ja upotrebim neku reč“, otegnu Jajasti Okruglasti prezrivo, „ona znači tačno ono što ja hoću da znači – ni manje ni više“. „Pitanje je“, reče Alisa, „možeš li da učiniš da reči znače tako mnogo različitih stvari“. Alisa je u pravu: ishod je anarhija..

Izvor: Toni Džat, Koliba sećanja, Pro medija, prevod Slobodanka Glišić i Slavica Miletić, Beograd.

Napomena: Tekst je preuzet iz dodatka „Kultura“ dnevnog lista Večernje novosti od 1. oktobra 2011.

Slike: Laurent de La Hyre, 1650.

Rajner Marija Rilke: „Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?“

Zar na nebu sazvežđe Konjanik ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za nama osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

Soneti Orfeju (I deo), sonet XI

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Crtež koji prikazuje Orfeja okruženog životinjama, a naslikao ga je italijanski umetnik Cima da Coneligano (1459-1518). Baladina Klosovska, tadašnja Rilkeova družbenica, stavila je ovaj crtež iznad Rilkeovog radnog stola.

Pablo Pikaso o umetnosti

cavetocanvas:
“ Pablo Picasso in his studio, c. 1910-11
”

Ne podnosim ljude koji pričaju o lepoti. Šta je lepo? Slikarstvo se bavi problemima! Slike nisu ništa osim istraživanje i eksperiment. Nikada ne stvaram sliku kao umetničko delo. Sve je u istraživanju. Ja stalno istražujem, i u tom stalnom traženju, postoji logični razvoj. Zato numerišem i datujem slike. Možda će mi jednog dana neko biti zahvalan zbog toga. Slikanje je stvar inteligencije. To vidite kod Manea. Svaki potez njegove četkice je inteligentan. Inteligenciju na delu vidite i u filmu o Matisu, gde on crta, okleva, i onda se izražava jednim sigurnim potezom.

Slike su bile pravljene uvek na isti način – kao što su aristokrate pravile decu: sa čobanicama. Nikad ne slikate portret Partenona, nikad ne slikate stolicu u stilu Luja XV. Slikate selo južne Francuske, kesu duvana, staru stolicu.

Govori se da je naturalizam suprotan modernom slikarstvu. Voleo bih da znam da li je iko ikad video prirodno umetničko delo. Priroda i umetnost su potpuno različite i nikada ne mogu biti iste. Umetnošću saopštavamo sopstvenu ideju o tome šta priroda nije.

Nema trenutka u kome se može reći: „Uradio sam dobar posao i sutra je nedelja. Čim stanete, morate opet da počnete. Možete da odložite platno i kažete da na njemu više nećete raditi. ALi nikada ne dolazite do kraja.

Ako tačno znate šta ćete da radite, zašto onda to radite? Pošto znate, taj posao je besmislen. Bolje radite nešto drugo.

Za razliku od muzike, u slikarstvu se ne rađa čudo od deteta. Ono što se podrazumeva preranom genijalnošću je genijalnost detinjstva. Ona jenjava sa odrastanjem. Možda takvo dete jednog dana postane pravi slikar, možda čak i veliki slikar. Ali, morao bi da počne od početka. Što se mene tiče, ja nisam posedovao tu genijalnost. Moji prvi crteži nikada nisu mogli da budu na izložbi dečjih crteža. Nedostajala mi je nespretnost deteta i njegova naivnost. U sedmoj godini sam pravio akademske crteže, čija me je preciznost prepala.

Sa ponosom mogu da kažem. Nikada nisam mislio da je slikarstvo umetnost koja ima za cilj da razonodi i zabavi. Pošto su olovka i boja moje oružje, želeo sam das njima prodrem sve dublje i dublje u spoznaju sveta, da bi nas ta spoznaja svakog dana sve više oslobađala… Da, svestan sam da sam se svojom umetnošću borio kao pravi revolucionar.

Nisam pesimista. Ne prezirem umetnost. Ne bih mogao da živim a da njoj nisam posvećen. Volim je kao jedini cilj svog života. Uživam u svemu što radim a što ima veze sa njom. Ali ipak ne vidim zašto bi svi bili obuzeti umetnošću, svi tražili njenu verodostojnost, i tako otvorili vrata gluposti. Muzeji su gomila laži, a ljudi koji od umetnosti prave posao su prevaranti.

Umetnik prima sva osećanja koja odasvud dolaze: sa neba, sa zemlje, sa komadića papira, od obrisa u prolazu, od paukove mreže. Zato ne smemo da pravimo razliku među stvarima. Kada su stvari u pitanju, nema klasnih razlika. Uzimamo ono što je za nas dobro gde god da ga nađemo – osim u sopstvenim delima. Užasavam se od kopiranja samog sebe. Ali, kada mi pokažu stare crteže, na primer, nemam ništa protiv da od njih uzmem sve što želim.

Kad zrelo razmislite, postoji samo nekoliko tema. NJih svi stalno ponavljaju. Venera i Amor postaju Bogorodica i Dete, pa majka i dete, ali to je uvek ista tema. Mora da je divno izmisliti neku novu temu. Uzmimo van Goga. Svakidašnje stvari, poput krompira. Naslikati tako nešto, kao svoje stare cipele! To je nešto.

Mislim da u umetnosti nema ni prošlosti ni budućnosti. Ako umetničko delo ne može da opstane u sadašnjosti, onda ono i nije umetničko delo. Umetnost starih Grka, Egipćana, velikih slikara prošlosti, nije umetnost prošlosti; možda je danas življa nego ikad. Umetnost se ne razvija sama od sebe, ideje se menjaju, a sa njima i načini njihovog izražavanja.

Ljudi kažu da tražim. Ja ne tražim. Ja pronalazim.

Od svih ovih stvari – gladi, bede i nerazumevanja – slava je najstrašnija. Tako Bog kažnjava umetnika. To je tužno. To je istinito. Uspeh je veoma važan! Često se govori da bi umetnik trebalo da radi za sebe, za „ljubav umetnosti“, da tako kažem, i da prezire uspeh. To je pogrešno! Umetniku je potreban uspeh. I ne samo da bi živeo, već i da bi mogao da stvara. I bogatom slikaru je potreban uspeh. Malo ljudi razume bilo šta o umetnosti, a osećaj za slikarstvo nije svakome dat. Većina sudi o umetnosti na osnovu njenog uspeha. Pa zašto prepustiti uspeh „uspešnim“ slikarima? Svaka generacija je imala svoje. Ali gde piše da uspeh pripada samo onima koji laskaju publici? Želeo sam da dokažem da se može biti uspešan uprkos svemu i svakome, bez ustupaka. Znate šta? Moj uspeh u mladosti je bio moj štit. Plavi i Ružičasti period su bili paravan, iza kojega sam se osećao bezbedno.

Kad slikam činiju, želim da vam pokažem da je ona, naravno, okrugla. Ali, ritam slike, kompozicija celine, mogu da me nagnaju da prikažem kružne oblike kao kvadratne. Kad malo razmislite, ja sam verovatno umetnik bez stila. „Stil“ je obično nešto što sputava umetnika i tera ga da stvari vidi na jedan određen način, ista tehnika, ista rešenja, godina za godinom, nekada i za ceo život. Odmah ga prepoznate, on uvek nosi isto odelo, ili odelo istog kroja. Naravno, postoje slikari koji imaju svoj stil. Ipak, ja sam po malo propalica, u trenutku dok me vidite, ja sam se već promenio, ja sam negde drugde. Ne mogu da se skrasim i zato nemam stila.

Uvek sam slikao svoje doba. Nikada se nisam opterećivao traganjem. Slikam ono što vidim, nekad na jedan način, nekad na neki drugi. Nikad se ne premišljam niti eksperimentišem. Kad osetim da nešto želim da kažem, kažem to onako kako mislim da bi trebalo. Nema međustanja u umetnosti. Postoje samo dobri umetnici i manje dobri umetnici.

Žan-Filip Ramo: „Galantna Indija“

Jacques André Joseph Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Jacques Aved, Portrait of Jean-Philippe Rameau, 1728.

Francuski kompozitor Žan-Filip Ramo komponovao je balet-operu Les Indes galantes 1735. godine pošto su prvi francuski doseljenici i njihovi zvaničnici poslali predstavnike indijanskog plemena Čikago (današnja država Ilinois po kome je najveći grad u njoj i dobio ime) kralju Luju XV pred kojim su pripadnici plemena odigrali tri plesa.

Celokupna ceremonija inspirisala je Ramoa koji je nekoliko godina kasnije komponovao delo koje se sastoji od prologa i četri scene. Barokna raskoš muzike i kostima, plesa i glasova morala je biti dostojna francuskih kraljeva i dodatno je inspiraisala francuske umetnike (Didroa da napiše delo Ramoov sinovac), kao i sve kasnije dirigente, koreografe i scenografe.

Žan Filip Ramo (Jean-Philippe Rameau) rođen je u Dižonu 1683. godine. Posle kraćeg boravka u Italiji (1701), svirač je na orguljama u crkvi Notr Dam de Dom u Avinjonu i zatim u Klermonu, od 1702. do 1706. Nastanjuje se trajno u Parizu 1723, kao organist i klavsenist, a 1724. objavljuje svoje teorijske radove, čuvenu Raspravu o harmoniji, Komade za klavsen i Sistem teoriske muzike.

Od 1730. godine posvećuje se dramskoj muzici. Hipolit i Arcija (1733) njegov je prvi uspeh. Zatim sleduju – na slaba libreta – Kastor i Poluks (1737), Dardanus (1739), Ramirove svetkovine, Zoroastar (1749), ne računajući opere-balete Galantna Indija 1735. i Hebine svetkovine 1739, lirske komedije (Platea, 1745), balete-pastorale, komade u jednom činu kao što su Pigmalion (1748) i Zefir (1757).

Od 1745. postaje zvanični dvorski muzičar i kompozitor kraljevog kabineta. U isto vreme nastavlja i svoje teorisko delanje. U svom radu iz 1750, Objašnjenje principa harmonije, ovaj matematičar muzike postavlja osnove klasične harmonije, definiše pojam „generalnog basa“, akorda, harmoničnosti, tonaliteta, dura i mola, modulacije, kadence, i podvlači važnost osnovnog akorda i njegovih obrtaja.

Sa Ramoom arija se približava rečitativu i utapa u dramu. Horovi, sjajno obrađeni i mnogobrojniji nego u italijanskoj operi, učestvuju direktno u radnji; isto tako značajno mesto dato je instrumentalnoj muzici: uvertira, deskriptivne simfonije, preludiji i interludiji pretskazuju dramsku simfoniju jednog Berlioza. Ramo se odlikuje u simfoniji igara, u baletima koji neprestano obnavljaju operuod koje je on napravio „raznolik spektakl u kome spoj drame i razonode čini nov oblik od najvećeg značaja.“ (P. M. Mason)

Ramo, mada nije uvek veliki dramatičar, ukazuje se kao najveći pozorišni muzičar koga je Francuska dala. Imao je dara za grandioznu igru i bio jedan od majstora instrumentalne muzike.

Izvor: Norbert Dufourcq, Mala istorija muzike u Evropi, preveo Mirko G. Avakumović, Narodna prosvjeta, Sarajevo, 1959.