Ona korača u lepoti, poput noći
U predelima bez oblaka i zvezda
I najbolje od tame i sjaja
Susreće se u njenom pogledu i očima:
Milovanim mekom svetlošću
Koju nebo sve do osvita skriva.Jedna sen više, jedan zrak manje
Raspario je bezimenu draž
Koja se talasa u crnim uvojcima
Ili blago joj prelazi preko lica;
Na kome misli spokojno kazuju
Koliko je čist, koliko mio njihov dom.I na tom obrazu, i preko te obrve,
Tako meko, tako mirno, a izražajno
Osmeh koji razoružava, pramenovi koji sjaje
Govore o danima plemenitosti
Umu u saglasju sa svime oko sebe
Srcu čija je ljubav čista.Prevela Ana Arp
Bajronova pesma Ona korača u lepoti (She Walks in Beauty) napisana je 1814. godine posle pesnikovog susreta sa Anom Beatriks Vilmot na jednom prijemu. Pesnik je, kažu nepouzdane anegdote, bio zadivljen lepotom dame koju je tom prilikom video pa je pesma, već sutradan, bila napisana. Ukoliko bismo samo na osnovu te anegdote tumačili pesmu, sveli je na fascinaciju viđenim, i poimali je kao impresionistički ženski portret u stihu, dobili bismo jedan sladunjavi ukus šećerne vunice, koju bi dodatno zasladio i prevod, ukoliko bi pratio originalni metrički poredak. Sve su to komponente koje čine da romantizam danas tumačimo kao nešto isuviše „romantično“, preemotivno, passe, „devetnaestovekovno“.
Za ovu priliku odlučila sam da prevedem pomenutu Bajronovu pesmu. Pri prevođenju nije poštovan metrički sadržaj same pesme. Pod tim se podrazumeva da ritam, broj slogova u stihu, raspored rima nisu intencionalno poštovani jer sam stava da takva dogmatična polazišta u prevođenju često mogu da naruže pesmu. Ima primera kada to nije tako, ali su oni veoma retki, posebno kod engleskog romantizma. Jezici po prirodi stvari nemaju istu strukturu i praktično je nemoguće dobro prevesti pesmu držeći se svih onih zvučnih komponenti koje su inherentne originalu. Kao što se zalažem za prevod Odiseje u prozi, tako se zalažem da se klasici počnu prevoditi – bez imalo griže savesti – bez nužnog poštovanja ovih odlika. Iako značenje pesme nije jedina komponenta iste, iako je i sam pesnik zvučnost smatrao važnom, pa je zato pesmu sačinio takvom kakva je, ipak je tada retko imao u vidu publiku van svog govornog područja. Sasvim je izvesno da je svaki pesnik želeo, najpre, da bude čitan. Engleski romantizam je u većini slučajeva posebno oštećen prevodima, koji zvuče infantilno i ne nude današnjoj publici razloga da se na njoj duže zadrže, i zato je važno tu izuzetno značajnu „epizodu“ u istoriji misli i umetnosti vratiti među čitaoce.
Kada je, pak, ova pesma u pitanju smatram da je na delu Gothic beauty manifest ali ne mogu sa sigurnošću da tvrdim da je isti intencionalan od strane pesnika. Pesma se sastoji od tri strofe, svaka strofa ima šest stihova. U originalu, na engleskom, prva, treća i peta strofa pesme se rimuju, kao i druga, četvrta i šesta. Pesma nam kazuje o devojci preko čijeg lica se prelamaju svetlost i tama dok ona korača. Kako je njeno telo dinamično, tako se i svetlost po njenom licu i kosi menja. Iako nijednom rečju pesnik ne pominje hodnike ili neke arhitektonske celine, mi, misleći ovu pesmu u slikama, možemo pred sobom videti žensku priliku koja poput lune na nebu, izlazi iz tame i ponovo u nju uranja. Smena svetlosti i tame nema kjaroskuro efekat koji je dramatičan i pun anticipativne tenzije, koji doprinosi atmosferi saspensa, nelagode ili iznenadne senzacije. Pesnik nam kazuje o devojci koja dok hoda deluje nemo i kao da je tu da istakne svetlost noći. Ona je moć belog na pozadini crne i obrnuto. Isto tako, noć, sa svojim menama i prelazima, tu je da istakne njenu plemenitost, harmoničan um, spokojnost njenih misli.
Pesmu bi, poput portretisane koja bi iskoračila iz okvira svoje slike, valjalo dopisati. I čitalac bi valjalo da ponekad iskorači iz okvira koji mu tekst zadaje, i da se zapita kuda se uputila devojka koja luta hodnicima imaginarnog zamka, koji put će joj zvezde, večernja svetlost i mesečina dalje pokazati? Hoće li ta svetlost biti tu da večito ističe njene obraze, oči i uvojke ili će joj pokazati da u tom hodniku kojim korača postoji čitava galerija portreta, na zidovima koje dotad nije primećivala? Kakvi bi to portreti mogli biti? Verovatno su to slike njenih savremenica, poneka prethodnica, ali – samo u snovima i pesmasma moguće – i one ženske prilike koje će tek posle nje doći, koje će tek biti rođene. Ona gleda u njih iz svoje povlašćene vremenske perspektive. Umetnost ima brži metabolizam od stvarnosti i senzibilnije predviđa duhove doba koja će tek uslediti. Bajronova pesma je iz 1814. ali je, istovremeno, zamajac one estetike koja će obeležiti 19. vek. Ženski portreti doba romantizma i dekadencije često su prikazivali ženu koja stoji, leži ili korača pod okriljem dvosmislene svetlosti, i čiji je um možda danju nosilac „harmonije i plemenitosti“, ali je zato noću u somnabulnom stanju. Romantizam i dekadencija vole vampirice, fatalne žene, sfinge, poetese na rubu stena, mrtve drage kucaju na vrata i telekinetički otvaraju prozore, duhove i žive sahranjene. Bilo da je pasivna tokom svog sna ili stanja zanosa (kao na Fjuzelijevoj slici pod dejstvom opijata), bilo da je „lepa dama bez milosti“ koja je fatalna po svog posmatrača, ženska prilika na portretima toga doba projekcija je muških seksualnih i estetskih fantazija koje bi završavale ili u anksioznosti ili u kreaciji. Ti prikazi samo su delimično odraz realnih prilika. Pitanje objektivnosti u umetnosti izlišno je postavljati ali posebno kod ovakvih portreta mogli bismo naglasiti koliko je male gaze važno uzeti u obzir pri razumevanju umetnosti jednog doba.
Slike: Šarl Ogist Mengin, Sapfa, 1867; Gabrijel fon Maks, Žena u belom, 1900; Gustav Klimt, Ženski portret, 1896; Albert Jozef Peno, Slepi miš, 1890; Džejk Vud Evans, Gospođa Dojl (posle ser Tomasa Lorensa), 2018.
A . A . A 