Pet savremenih pesama posvećenih boginji Persefoni

 

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura: Kora, 6. vek pre nove ere, Atina

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

Употреба туге: Лизел Милер и Мери Оливер

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Мари Лоренсин, „Аутопортрет“, 1904.

ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ

Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.

Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.

Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.

Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.

*

МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ 
(сањала сам ову песму)

Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме

Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.

Мит о Пандориној кутији променио је током векова многа наративна обличја и у овом до мене је стигао посредством две песникиње – Лизел Милер и Мери Оливер. Није реч о интенцији ауторки да мит редефинишу или поетски уобличе. Реч је о мом транспоновању мита на читалачко искуство.

Песма Мери Оливер, овако постављена, заправо је закључак песме Лизел Милер. Треба их читати заједно, као почетак и као наставак. Писање је дар туге. Боx фулл оф даркнесс из песме Мери Оливер еквивалентна је смрти мајке из прве песме.

У природи, у спољашњем свету,  све  је равнодушно спрам бола онога који га осећа. То је разлог и започињања писања. Индиферентност разоружава. Са јунакињом песме Лизел Милер не саосећа се ништа око ње, осим: Наставите са читањем

Паул Кле и импресије поводом његовог сликарства

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара. Наставите са читањем

Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Фотографија: Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, некада и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен.

Апсолутна слобода је немогућа. Она се једино може наслутути посредством стваралаштвa које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, могућности за другачији живот и смисленији егзистенцију.

У наставку следи једно писмо Егона Шилеа које сам превела за ову прилику а коме сада не могу да пронађем извор па га, стога, не могу ни цитирати. Писмо сам превела са енглеског језика. Недавно је издата књига која, осим писама, садржи и Шилеову поезију. Његова поетски интонирана проза слична је, по мотивима, емотивности, надахнућу, експресионистичкој поезији Георга Тракла. То је и очекивано. Два значајна аустријска уметника била су савременици. Нарочито је сличност уочљива приликом доживљаја и дескрипције пејсажа, што је одјек романтичарског поимања предела као огледала своје сентименталности. и простора за утеху.

Желео бих да напустим Беч што пре. Колико је овде ружно! Сви ми завиде. Колеге ме гледају својим неискреним очима. Град је црн, све се ради према задатом рецепту. Желим да будем сам.

Волео бих да одем у шуме Бохемије. Мај, јун, јул, август, септембар, октобар. Морам да видим нове пределе и да учим о њима, да окусим тамне воде, да видим неукроћено дрвеће, неприпитомљен ваздух, желим да у чуду гледам плесњиве баштенске ограде како живе, шумарак младих бреза, и да чујем лишће како подрхтава, желим да видим светлост, сунце и опоре, влажне зелено-плаве долине пред вече, да осетим караш (врста рибе – прим. прев.) како светлуца у води, да видим беле облаке како се нагомилавају, да говорим цвећу, цвећу. Траве, да се загледам у ружичасте људе, желим да трчим не обазирући се на поља, кроз широке равнице желим да љубим земљу и миришем топли мочварни невен.

Рано изјутра волео бих да гледам излазак сунца и да гледам земљу како дише и светлуца.

Вечно сам у садашњости.

Плачем, из мојих полуотворених очију теку црвене сузе. Осећам влажни шумски ветар. Ти који можеш да осетиш, како дивно ти мораш дисати божански удах.

Пријатељу, плачући, ја се смејем.

Пријатељу, мислим на тебе.

У мени си ти.

Наставите са читањем