Путница Луси

Каспар Давид Фридрих, „Жена и гавран у дивљем пределу“, 1803.

Вилијам Вордсворт (1770-1850)

Вордсвортов циклус песама о Луси састоји се од пет поетских остварења која су настала у периоду од 1798. до 1801.

Четири песме

  • Strange fits of passion I have known
  • She dwelt among the untrodden ways
  • Three years she grew in sun and shower
  • A slumber did my spirit seal

завршене су најкасније 1800. године и ушле су у друго издање Лирских балада.

Песма

  • I travelled among unknown men

написана је априла 1801. године али није ушла у треће издање Лирских балада из 1802. већ је објављена тек 1807. у самосталној Вордсвортовој збирци Poems, In Two Volumes.

Од 1850. године песме се посматрају као циклус, као јединствена и повезана целина. Песме немају називе, именују се према првом стиху. Свака од песама различитог је облика.

На српски језик преведено је свих пет песама. Ја тим преводима нисам била задовољна. Да би се одржала рима, или звучност, каква је дата у оригиналу, стихови у преводу морају се претходно потпуно изменити (различити језици имају различите структуре). Већина превода поезије енглеског романтизма у преводу на српски језик делује инфантилно и неадекватно, наивно и скоро банално, па сам, стога, одлучила да песме лишим терора версификације, метрике, бројања слогова, акцената, Прокрустове постеље риме, алитерације и асонанце која дела одређених епоха у потпуности „редукује“, приносећи пред читаоце нечитљива, апсолутно несавременог звука, тока, значења и смисла дела која у оригиналну нису оно што постану у преводу. Напротив. Дела која су у оригиналу стоје за врло савремена и универзална поетска дела, у духу заноса и романтике смемо написати да су, заправо, „генијална“. Међутим, та иста дела у преводу – њих нико не чита. Сматрала сам да би у том случају најбоље било превести песме у прозном облику. Не мислим да се у том случају губи њихова поетска драж. Песме се тада сасвим другачије „отварају“ у духу читаоца, а и сам Вордсворт је у „Предговору“ другог издања Лирских балада ову збирку ословио експерименталном, сматрајући да је мешање жанрова пожељно. Зашто бисмо ми, онда, робовали конвенцијама, када већ сама збирка позива на слободу, промену, експеримент и нов приступ поезији? У наставку следе моји преводи свих пет песама после којих долази њихово тумачење у контексту теме о путницима, природи и путовању у уметности романтизма. Наставите са читањем

Pet pesama posvećenih boginji Persefoni

962171faa0d498cd2d7cd438ba0ec4b7

Skulptura Kore/Persefone iz 6. vek pre nove ere

EDNA SENT VINSENT MILEJ: MOLITVA PERSEFONI

Budi joj, Persefono,
Sve ono što ja nisam mogla biti.
Položi njenu glavu na svoje krilo.
Ona koja je bila tako ponosna i divlja,
Lakomislena, arogantna i slobodna,
Ona kojoj ja nisam bila potrebna,

Usamljeno je malo dete
Izgubljeno u paklu, – Persefono,
Položi njenu glavu na svoje krilo;
Reci joj, „Moja draga, moja draga,
Nije tako strašno ovde.“

SESILIJA VOLOH: HAD

Gde odlazimo kada on zatvori moje oči
i pod koju zemlju:
neka plava tama, dalja od pakla;
predeo odsustva, korena i kamena.
Ovde nema tela,
mi sanjamo bezoblične snove –
stalnu oluju bez oblaka.

Majko, nikada se neću probuditi,
Već sam dugo putovala.
Moja usta boje su njegovih usta
i njegove ruke više nisu njegove;
oni su nemi kao dim, kao moja bela haljina,
i koplje njegovog imena, nekada svirepo,
rastvara se na mom jeziku
kao šećer, kao pesma ptice, ja ju šapućem:
Had. Nastavite sa čitanjem

O tri engleska gotik romana

Ova objava donosi dva znanja.

Prvo je profesora Džona Bovena o ključnim motivima gotskog žanra, izloženo kroz priloženi video, kratak uvod o fenomenu književnosti nastale u 18. veku.

Drugo je profesora Džona Mulana. Odlomci priloženi u nastavku objave, kao i fotografije prvih izdanja knjiga, preuzete su sa sajta Britanske biblioteke i nalaze se u Mulanovom eseju The Origins of the Gothic čije sam delove za ovu priliku prevela.

Oni mogu da posluže kao uvod i smernica za dalja istraživanja ovog književnog fenomena, naročito u kontekstu (proto)romantičarskih tema. Nastavite sa čitanjem

Употреба туге: Лизел Милер и Мери Оливер

Marie Laurencin, Self-Portrait, 1904.

Мари Лоренсин, „Аутопортрет“, 1904.

ЛИЗЕЛ МИЛЕР: КАДА МЕ ПИТАЈУ

Када ме питају
како сам почела да пишем песме
ја им говорим о равнодушности природе.

Било је то мало пошто је моја мајка умрла
блистав јунски дан, све је цветало.

Села сам на сиву камену клупу
у дивно одржаваној башти,
али љиљани су били глуви
као уши заспале пијанице,
а руже су се повукле у себе.
Ништа није било црно или сломљено
ниједан лист није пао,
а бескрајне рекламе за летовања
вриштале су на сунцу.

Села сам на сиву камену клупу
окружену безазленим лицима
ружичастих и белих бегонија
и положила сам своју тугу
на језик, у уста
једино што је могло да тугује са мном.

*

МЕРИ ОЛИВЕР: УПОТРЕБА ТУГЕ 
(сањала сам ову песму)

Неко кога сам волела дао ми је једном
кутију пуну таме

Године су ми требале да разумем
да је и то, такође, био поклон.

Мит о Пандориној кутији променио је током векова многа наративна обличја и у овом до мене је стигао посредством две песникиње – Лизел Милер и Мери Оливер. Није реч о интенцији ауторки да мит редефинишу или поетски уобличе. Реч је о мом транспоновању мита на читалачко искуство.

Песма Мери Оливер, овако постављена, заправо је закључак песме Лизел Милер. Треба их читати заједно, као почетак и као наставак. Писање је дар туге. Box full of darkness из песме Мери Оливер еквивалентна је смрти мајке из прве песме.

У природи, у спољашњем свету,  све  је равнодушно спрам бола онога који га осећа. То је разлог и започињања писања. Индиферентност разоружава. Са јунакињом песме Лизел Милер не саосећа се ништа око ње, осим: Наставите са читањем

Паул Кле и импресије поводом његовог сликарства

Paul Klee

Овде ме не могу разумети. Боравим подједнако са мртвима колико са нерођенима. Нешто ближи сржи стварања него обично. Али ни приближно довољно.

Епитаф на гробу немачког сликара Паула Клеа превела сам за ову прилику, сада се не сећам из које књиге. Његове боје некада су, као што је случај са пурпурном на приложеном раду, хармоничне и занимљиве, а његов рад афирмација дечије визије. Рад асоцира на подводни свет пре милијарду година, подсећа на плес цвећа из Дизнијевог цртаног филма о Алиси, на ритам и кретање облика уздрхталих захваљујући морској струји. Облици на њему приказани подсећају на морско дно ноћу и сјај мисли у настајању.

Клеово дружење са Кандинским, путовање у Египат, афирмација у Баухаус покрету, све је то вредно помена и говори о његовом статусу. За бољи преглед дела предлажем читаоцу да посети сајт Design is Fine. Ту је Клеово стваралаштво адекватно предочено и пружа јасан увид у стваралачки код сликара. Наставите са читањем

Једно писмо Егона Шилеа

Egon Schiele

Фотографија: Егон Шиле

Верујем да сваки уметник једном, или два пута, а да несрећа буде већа, некада и више од два пута, преиспитује свој однос према земљи у којој је рођен, према времену и простору којима је, желео то или не, обликован и условљен.

Апсолутна слобода је немогућа. Она се једино може наслутити посредством стваралаштвa које је било, и које ће остати, најузвишенији, најхрабрији, најтежи акт слободе, побуне, удаљавања, неприпадања, могућности за другачији живот и смисленији егзистенцију.

У наставку следи једно писмо Егона Шилеа које сам превела за ову прилику а коме сада не могу да пронађем извор па га, стога, не могу ни цитирати. Писмо сам превела са енглеског језика. Недавно је издата књига која, осим писама, садржи и Шилеову поезију. Његова поетски интонирана проза слична је, по мотивима, емотивности, надахнућу, експресионистичкој поезији Георга Тракла. То је и очекивано. Два значајна аустријска уметника била су савременици. Нарочито је сличност уочљива приликом доживљаја и дескрипције пејсажа, што је одјек романтичарског поимања предела као огледала своје сентименталности. и простора за утеху. Наставите са читањем

Сликарство Жан-Мишела Баскијата

Jean-Michel Basquiat, Self-Portrait

Жан-Мишел Баскијат, „Аутопортрет“, 1982.

Жан-Мишел Баскијат рођен је 1960. године у Њујорку где се испрва афирмисао као улични уметник (street artist) потписујући своје графите са Same old Shit. Почетком осамдесетих, захваљујући чланку The Radiant Child критичара Ренеа Рикарда, Баскијат скреће пажњу на себе, која додатно бива наглашена познанством са Ворхолом (које је трајало све до Ворхолове смрти, 1987. године). Већ 1988. Баскијат умире од хероинског овердоуза. У међувремену, уметник је излагао заједно са многим чувеним уметницима нашег времена, у неким од најзначајнијих њујоршких галерија, излажући заједно са Џулијаном Шнабелом, Франческом Клементеом и другима.

У контексту ове теме вреди цитирати шта је у интервјуу за „Париску ревију“ амeричка нобеловка Тони Морисон рекла о боји. Њен се одговор имплицитно може повезати са једном од основних одлика Баскијатовог сликарства. Боја, нападна и у комбинацији са другим бојама потпуно некомплементарна, једна је од основних одлика његовог сликарства. Како Баскијат није био само графити уметник, већ је поетику графита пренео на платна, боја на тој подлози добила је сасвим другачији интезитет. Боја доминира. После ње ту је јединствен потез руке, линија која је међу најособенијим у савременом сликарству. Америчка књижевница Тони Морисон подвлачи разлику између доживљаја и афирмације боје у делима белих и црних аутора, али и у свакодневном животу. На новинарево питање „Зашто се већина људи плаши боје?“, америчка списатељица даје следећи одговор: Наставите са читањем

Композиције Франца Шуберта

franz-schubert-1797-1828-watercolour-1825-wilhelm-august-rieder

Вилхелм Аугуст Ридер, „Портрет Франца Шуберта“, 1875.

Франц Шуберт, за тридесет и једну годину живота, компоновао је преко девет стотина дела. Рођен је 31. јануара 1797. године у Бечу, био је Салијеријев ученик и Бетовенов следбеник. Подједнако се кретао међу композиторима, сликарима и песницима свог времена, пред којима је изводио композиције, на чувеним шубертијадама. Првенствено кроз звук и кроз везу његове музике са немачком романтичарском уметношћу биће помињан на овом месту.

Пут ка мом откривању уметности био би празан попут пута који пресеца две ливаде, усред јулског дана, када би оморина склапала очи и руке сваком ко би се латио неког задатка, да се на њему није појавио Путник – Каспар Давид Фридрих. Фридрих је један од уметника који је имао изразито значајан формативни утицај на мене и моје поимање уметности, мисије уметника, самоће, светлости, природе, тишине и религиозности. Управо када посматрамо његове слике намеће нам се једна реч: расположење. Када бисмо то расположење, неодредиво, етерично, меланхолично, превели на језик нота, оно би звучало као Шубертове композиције, или као једно његово писмо које прилажем у наставку.

Једном речју, осећам се као најнесрећнија особа на свету. Замисли некога ко је у опасности да изгуби сав ентузијазам, и упитај се није ли то јадно? Проводим већину дана нерасположен и без пријатеља, наш читалачки круг је доживео добровољну смрт.

Холандски челиста Анер Бијлсма (Anner Bylsma) рекао је поводом музике Франца Шуберта следеће:

Tуга умирања и величина живљења; о томе је Шубертова музика – не треба нам досадно теоријско појашњење да бисмо ово разумели. Пријатељство, усамљеност, чежња, бунтовништво, страх, Природа… све то може бити одмах препознато. Свако ко воли музику носи свог Шуберта у срцу.

Ако је Бетовен, кога Шуберт није познавао, био краљ симфонијске музике, Шуберт је био први у лиду (lied – песма). Њему дугујемо осам симфонија, многобројна триа, један квинтет за гудачке инструменте (два виолончела), слободне комаде за клавир, али због својих шест стотина и три lied-а остаће бесмртан. Оне су компоноване на стихове Гетеа, Шилера, Хајнеа, Уланда, Вилхелма Милера.

Шуберт је био романтичар и импровизатор који романтичарске стихове обавија сањивом и меланхоличном атмосфером којој клавир доприноси да се испољи. Као чист и спонтан геније он је у стању да занесе и зна да с отменим узбуђењем евоцира природу, коју обожава. Компоновао је још и многобројне странице за сцену („Росамунда“), хорска профана и црквена дела (мисе и псалме, мотете). У наставку следи А . А . А листа одређених Шубертових композиција.

Наставите са читањем

Једно Бетовеново писмо

Beethoven - To “Immortal Beloved”

Моје мисли иду теби, моја бесмртна вољена. Могу да живим само потпуно са тобом или не уопште! Буди мирна животе мој, моје све, само мирним признањем нашег постојања можемо постићи нашу сврху да живимо заједно. Настави да ме волиш. Никада не потцењуј најверније срце свог вољеног.

Увек твој
Увек моја
Увек своји

Писмa Лудвига ван Бетовена, која је годинама упућивао непознатој женској особи, откривају нам парадоксалност композиторове личности. Посматрајући његове портрете који су до нас стигли, уља на платну, цртеже или гравире, ми видимо уметника у заносу, строгог погледа, динамичне харизме, олујног темперамента. Коса, најупадљиви део Бетовенове појаве, чији интезитет допуњује продорност дубоког погледа, одаје утисак личности чија је метафора стена. Истој је немогуће наудити, гром који се о њу одбија звучи као уводни тактови Пете симфоније који, према Бетовеновим речима, јесу Судбинa која је једне кишне вечери покуцала на његова врата.

Коса, њен интезитет, рашчупаност и потпуна децентрираност присутна је и у рукопису приложеног писма. Редак случај да је нечија фризура у тој мери одговарајућа темпераменту. Но, ту су и његове многобројне клавирске сонате, као и ово писмо, а они заједно откривају једну сасвим другачију личност, крхку и усамљену. Личност која носи проклетство великог уметника чији је живот, заправо, пример древног митског обрасца. У Бетовеновом случају немогуће га је порећи: бити генијалан композитор и истовремено бити глув једна је од најокрутнијих иронија богова. Наставите са читањем

Јужњачка готика Сали Ман

01-sally-mann-jonathan-crary

Фотографија Сали Ман: Џонатан Крери

На дрвећу са југа расте чудно воће
Крв је на лишћу и крв је на корењу
Црна тела клате се на поветарцу
Чудно воће виси на тополама

Пасторална сцена отменог југа
Исколачене очи и изврнута уста
Мирис магнолија, сладак и свеж
А онда изненадан смрад спаљеног меса

Ево воћа да га вране откидају
Киша да га бере, ветар да га сиса
На сунцу да трули, са дрвета да падне
Ево чудног и горког плода

Термин јужњачка готика односи се на књижевна дела чија је радња смештена на америчком југу, у Џорџији, Алабами, Мисисипију и Луизијани. Писци који су прославили жанр били су Вилијам Фокнер, Фланери О’Конор, Тенеси Вилијамс, Харпер Ли, а неки придружују и писце попут Трумана Капота, Кормака Макартија и Ника Кејва поменутој групи аутора. Жанр нема пуно сличности са готским романом 18. и 19. века, али специфичан амбијент америчког југа, са наглашеним пејзажним одликама, асоцијативно се надовезује на поменути књижевни феномен. То је прво поређење. Компарација по линији натприродног јесте валидна, али не и потпуна. Док у готском роману 18. и 19. века натприродно јесте у функцији застрашујућег, које тежи да делује на чула реципијента, натприородно у романима аутора јужњачке готике није извештачено, нити је у домену заиста натприродног. Све је могуће и прихватљиво у свету малих, заборављених кућа, фарми на којима се не чује мук стоке, већ шкрипа старе, споро окрећуће ветрењаче, која налик уморном коњу изнемогло дише док пролазе каравани који су одлучили да га оставе. Натприродно се прихвата као уобичајено, као део свакодневице која искупљења за себе налази у религиoзним заносима преосталих усред мочвара, комараца, запарине, кукуруза, влагом набубрелих дасака ролетни које не спречавају зраке уморних дугих тихих беспризорних жарких мртвих поднева да распростру своју чамотињу по соби. Сиромаштво, расизам, насиље, силовања, убиства, инцести, распадање моралних вредности, сујеверје, нису пред читаоцима због неизвесности (suspense), нити да би подстакли језу, већ да би истакли, естетски релевантним средствима, артефакте америчког југа. Наставите са читањем

Kармен Силва и Винсент ван Гог

55c080fbb8cbb3fcb88ff186f5216e3c

Кармен Силва око 1885. године

Кармен Силва je књижевни псеудоним румунске краљице Елизабете, рођене 29. децембра 1843. године у Немачкој.

Као миљеница британске краљице Викторије, Елизабета је требало да се уда за принца Едварда VII. Ипак, титулу будуће краљице Енглеске понела је данска принцеза Александра.

Елизабета је касније, у Берлину, упознала будућег краља Румуније, Карола I, и удала се за њега 1869. године.

Оно што је Елизабету издвајало биле су уметничке склоности, нарочито оне које су се односиле на књижевност. Свирала је клавир, писала поезију, имала добре гласовне могућности, аматерски се бавила сликарством. Фотографије на којима је приказивана сведоче о њеним интересовањима.

Она је предмет данашњег текста јер сам била заинтригирана њеним следећим размишљањима о уметности. Наставите са читањем

Вилијам Блејк

106983825_631682264101579_8525655447481270745_n.png

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, био је то Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости, оба поменута песника поседују нешто заједничко, што их чини духовним близанцима, а што је однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет истраживања четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика. Наставите са читањем