Povodom deset godina sajta  A.A.A želim da priložim neke od svojih prevoda koji su nastajali spontano i kojima sam prilazila neambiciozno. Sebe nikada nisam videla kao prevodioca. Uprkos tome što sam dosta pesama prevela, pre svega za sopstvene potrebe, i često zarad jezičke vežbe koja je piscima neophodna, ne bih sebe mogla nazvati prevodiocem, a posebno ne dobrim prevodiocem. Moji prevodi se uglavnom tiču poezije, i to one koju je najlakše prevoditi, one koja je u slobodnom stihu ili u prozi. Imam želju da i taj rad, i vreme uloženo u njega, podelim sa vama. Svi prevodi su sa engleskog jezika. Redosled priloženih pesama je nasumičan. U pitanju su pesnici koje volim ili čije me teme u datom trenutku zanimaju.

TOMAS TRANSTREMER: KYRIE

Ponekad, moj život otvori oči u mraku.
To je osećanje kao kad se mnoštvo ljudi gura
slepo kroz ulice, uzbuđeno, idući ka nekom čudu
dok ja ostajem ovde i niko me ne vidi.

To je kao kad dete zaspi u strahu
slušajući teške otkucaje svog srca.
Dugo, dugo, sve dok jutro ne smesti svetlost u bravu
i otvore se vrata tame.

BJANKA STJUART: POTONULI

Poslednji put kada smo otišli da plivamo
more je ustalo i zagrlilo te
kao da si ti bio zaslužan
za to što je ono ostalo plavo

LENGSTON HJUZ: OPROŠTAJNA PORUKA

Mirno
Hladno lice reke
Pitalo me je za poljubac.

LINDA PASTAN: EDVARD HOPER, BEZ NAZIVA

Prazan teatar:
bela presvučena sedišta
kao redovi nadgrobnih spomenika;
zavesa samo što se ne podigne
(ili se spustila?)
na pozornicu
transcedentne
tišine.

A publika?
Usamljena figura uvijena
u crno, žena
sa šeširom možda
(apstraktniji
oblik od žene)
sede sami
u pećinskom mraku.

Ovo je kvintesencija Hopera –
kliše usamljenosti
preobražen potezima četkice
u nešto delimično naslikano,
delimično očajničko.
„Ulje na dasci“, kaže naziv,
kao da je i drvo
moralo biti žrtvovano.

EZRA PAUND: STUDIJA AFEKTA (FRAGMENT)

Prostor
Moje nepomične svesti
Pun je pozlaćenog snega,

Za koji, nijedna mačka nema dovoljno očiju
Da mu vidi sjaj.

BAJRON: ONA KORAČA U LEPOTI

Ona korača u lepoti, poput noći
U predelima bez oblaka i zvezda
I najbolje od tame i sjaja
Susreće se u njenom pogledu i očima:
Milovanim mekom svetlošću
Koju nebo sve do osvita skriva.

Jedna sen više, jedan zrak manje
Raspario je bezimenu draž
Koja se talasa u crnim uvojcima
Ili blago joj prelazi preko lica;
Na kome misli spokojno kazuju
Koliko je čist, koliko mio njihov dom.

I na tom obrazu, i preko te obrve,
Tako meko, tako mirno, a izražajno
Osmeh koji razoružava, pramenovi koji sjaje
Govore o danima plemenitosti
Umu u saglasju sa svime oko sebe
Srcu čija je ljubav čista.

LANA DEL REJ: POGODIO SI ME

pušim dok sam na traci za trčanje
kidam latice ruža
može biti da je to jer sam opet pala na luzera
plačem dok svršavam
vodim ljubav dok zarađujem pare
jecam u šolju kafe
jer sam opet pala na luzera
nemoj da mi duvaš u lice
samo mi kradeš vreme
dok uzimaš što je moje, sa stvarima koje radiš
pričaš istu priču, svi znaju ko si
i nema povratka na staro
bebo nemoj to da radiš
uhvatio si me dok sam emotivna
ponovo pričam u snu
sećam se svih naših svađa
ko je zajebaniji od ove kučke
ko je slobodniji od mene
hoćeš da me zameniš
samo izvoli bebo
osećam sve svoje jebene emocije
pušim dok držim stvari pod kontrolom
i bolje poveruj u to, dušo
smejem se dok privodim
i udaram recke
plačem dok pucam
kroz dim me čuju da dolazim
da si ja, da sam ti
sklonila bih se s puta

trenutno si me postavio
u besmislenu situaciju
i pred svršen čin
učinio da se osećam loše
učinio si sve besmislenim
moram da izađem iz ove priče

LUIZA GLIK: MIT O ODANOSTI

Kada je Had shvatio da voli ovu devojku
on je za nju sagradio duplikat zemlje,
sve isto, sve do livade,
ali sa dodatim krevetom.

Sve isto, uključujući svetlost sunca
jer bilo bi teško za mladu devojku
da tako naglo pređe iz bistre svetlosti u potpunu tamu.

Postepeno, mislio je, predstaviće noć
prvo kao senke lišća koje se kreće.
Onda mesec, onda zvezde. Onda, bez meseca, bez zvezda.
Neka se Persefona navikne na sve postepeno.
Na kraju, mislio je, ona će to doživeti utešno.

Replika zemlje
izuzev što je ovde bilo ljubavi.
Zar ne žele svi ljubav?

Čekao je mnogo godina,
gradeći svet, posmatrajući
Persefonu na livadi.
Persefona, miriše, kuša.
Ako imaš apetit za jedan, mislio je,
imaćeš ih za sve.

Zar ne žele svi da osete u noći
voljeno telo, kompas, severnu zvezdu,
da čuju tiho disanje koje saopštava
Živo sam, što takođe znači
ti si živo, jer možeš da me čuješ,
ti si ovde sa mnom. I kada se jedno okrene,
okrene se i drugo.

To je on osećao, gospodar tame,
posmatrajući svet koji je imao
sačinjen za Persefonu. Nikada nije pomislio
da ovde neće biti mirisa,
a izvesno ni hrane.

Krivica? Užas? Strah od ljubavi?
Ove stvari on nije mogao da zamisli;
nijedan ljubavnik o njima ne misli.

On sanja, on se pita kako da nazove ovo mesto.
Prvo misli: Novi Had. Onda: Vrt.
Najzad, odlučuje da ga nazove
Persefonino devojaštvo.

Meka svetlost izdiže se nad livadom,
iza kreveta. On ju uzima u naručje.
On želi da kaže Volim te, ništa te ne može povrediti

ali misli
ovo je laž, pa na kraju kaže
mrtva si, ništa te ne može povrediti
što mu izgleda kao
više obećavajući početak, istinitiji.

LIZEL MILER: KADA ME PITAJU

Kada me pitaju
kako sam počela da pišem pesme
ja im govorim o ravnodušnosti prirode.

Bilo je to malo pošto je moja majka umrla
blistav junski dan, sve je cvetalo.

Sela sam na sivu kamenu klupu
u divno održavanoj bašti,
ali ljiljani su bili gluvi
kao uši zaspale pijanice,
a ruže su se povukle u sebe.
Ništa nije bilo crno ili slomljeno
nijedan list nije pao,
a beskrajne reklame za letovanja
vrištale su na suncu.

Sela sam na sivu kamenu klupu
okruženu bezazlenim licima
ružičastih i belih begonija
i položila sam svoju tugu
na jezik, u usta
jedino što je moglo da tuguje sa mnom.

MERI OLIVER: UPOTREBA TUGE
(sanjala sam ovu pesmu)

Neko koga sam volela dao mi je jednom
kutiju punu tame

Godine su mi trebale da razumem
da je i to, takođe, bio poklon.

VILIJAM BLEJK: JA KAPELU VIDEH SVU OD ZLATA

Ja kapelu videh svu od zlata
U koju se niko ne usudi ući
I mnogi plačući stajaše ispred
Plačući, cvileći a obožavajući

Ja zmiju videh uzdignutu između
Belih stubova vrata
I silom, silom, silom
Rastrzala ona šarke je od zlata

I uzduž pločnika glatkog
Biserima i rubinima obasjanim
Sluzava ona vukla se
Sve do oltara belog

Gde svoje otrove izbljuvala je
Na hleb i na vino
Tad ja okrenuh se ka svinjcu
I legoh među svinje mirno

EMILI DIKINSON: RANO SAM USTALA, POVELA PSA

Rano sam ustala, povela psa
I pošla do mora
Sirene s njegovog dna
Došle su da me pozdrave

Fregate nad njima pružile su
Svoje konopce poput ruku
Verujući da sam miš
Nasukan na pesku

Nisam se micala sve dok mi plima
Nije prekrila cipele
I kecelju – i pojas
I prešla preko prsluka

I pretila da će me progutati
Baš kao da sam rosa
Na laticama maslačka
Tek onda sam se pokrenula

A plima – ona me je pratila – tik uz mene bila
Osetila sam njenu srebrnu štiklu
Za petama – a onda mi je cipele
Prekrila biserima

Sve dok se nismo sreli kod Utvrđenja
Tamo gde ono nikog nije znalo
I kolutajući snažno pogledima
Uperenim k meni – More se povuklo

ABEL MEROPOL: ČUDNO VOĆE

Na drveću sa juga raste čudno voće
Krv je na lišću i krv je na korenju
Crna tela klate se na povetarcu
Čudno voće visi na topolama

Pastoralna scena otmenog juga
Iskolačene oči i izvrnuta usta
Miris magnolija, sladak i svež
A onda iznenadan smrad spaljenog mesa

Evo voća da ga vrane otkidaju
Kiša da ga bere, vetar da ga sisa
Na suncu da truli, sa drveta da padne
Evo čudnog i gorkog ploda

VILIJAM VORDSVORT: NARCISI

Lutao sam usamljen kao oblak, koji lebdi visoko nad dolinama i brdima, kad ugledao sam mnoštvo narcisa, pored jezera, pod drvećem, kako se vijori na povetarcu.

Nepregledni kao zvezde na mlečnom putu, rasprostirali su se u dugom nizu, čitavom ivicom zaliva: deset hiljada obuhvatio sam pogledom, zabacivali su glave u živahnom plesu.

I talasi do njih plesali su, ali oni su ih nadmašili svojom radošću. Pesnik nije mogao da ne bude srećan u tako čilom društvu. Gledao sam – i gledao – ali malo mislio kakvo zadovoljstvo mi taj prizor donosi.

Često, kada na krevetu ležim, letargičan ili zamišljen, oni iskrsnu u mom duhu, što je draž samoće. Onda mi se srce ispuni zadovoljstvom i igra zajedno sa narcisima.

VOLAS STIVENS: SIVA SOBA

Premda sediš u sobi koja je siva
Izuzev srebrne
Sitnih papirića
Koje sakupljaš
Sa svoje svetle bele haljine;
Ili podižeš jednu od zelenih perlica
Sa svoje ogrlice,
Da bi ju pustila da padne;
Ili zuriš u svoju zelenu lepezu
Po kojoj su crvene grane rakite;
Ili, sa jednim prstom,
Pomeraš list u zdeli –
List koji je pao sa grana forzicije
Pored tebe…
Šta je sve ovo?
Znam koliko ti divlje kuca srce.

Izvori za prevedene pesme u ovoj objavi: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 10, 11, 12

Fotografija: Tamara Aleksić, Portret Ane Arp, Beograd, oktobar 2021.