Herbarijum Emili Dikinson

Pet prikazanih listova, uredno skeniranih od strane biblioteke kojoj pripadaju (Harvard College) prikazuju nam osušeno bilje, u savršenom stanju, čak i posle sto trideset godina od smrti pesnikinje. Na A . A . A već postoji serija tekstova posvećena herbarijumima odnosno svim oblicima prikazivanja cveća u umetnosti, njihovog dvosmislenog značenja.

Pridružujem i Emili Dikinson pomenutoj temi, a pominjanje herbarijuma je bitno jer sugeriše, posredno, i na svakodnevicu, podjednako koliko i na psihološki sklop osobe. U pitanju je sklonost ka fragmentaciji, ka zatvaranju, ali i sklonost ka metodu. Kratka i lakonski stroga forma odlikuje dela ove pesnikinje. Na prostoru kokošinjca smeštena je Keopsova piramida. Iluzionizam je značajan za ovu umetnicu.

Takođe, ljupkost, podjednako koliko i brutalnost, začudnost i prividna nepovezivost entiteta koji tvore metafore, kojima su posebno bili skloni metafizički pesnici, oblik i zanačenje u potpunoj disparaciji – oblik kratak i sveden, značenje dovedeno do radijusa velikog praska – čine ovu pesnikinju izuzetnom. Za kraj, sledi primer:

Ideali su divno ulje
Da točkovi ne kriče –
Al kad se vrti osa životna –
Zjenica ulje poriče – (983) Nastavite sa čitanjem

Skice Emili Dikinson

Na ovim papirićima nalaze se pesme Emili Dikinson koje su filolozi postepeno dešifrovali kako bi ih pripremili za prvo izdanje. Emili Dikinson nije davala nazive svojim pesmama pa ih ovde prenosimo po prvom stihu.

  1. We talked with each other, 1879.
  2. Twas later when the summer went, 1873.
  3. Glass was the street, 1880.
  4. Not to send the errands, 1880.

Ovaj post pridružujem mnogim drugim tekstovima koji se odnose na američku pesnikinju Emili Dikinson, a koji su objavljeni na blogu A . A . A. Takođe, ovo je i kratak post o zanimljivom načinu tretiranja svojih pesama, koje su napisane, na osnovu ovih uzoraka, čini se, tek usput. Nalik otpatcima, ali ipak sačuvanim. Njih pridružujem seriji postova objavljenih na blogu A . A . A koji se odnose na različite oblike skica koje su mnogi umetnici stvarali.

Ovi fragmenti skrenuli su pažnju javnosti kada su, zajedno sa fragmentima i veoma nečitljivim ostacima rukopisa Robelta Valzera bili izloženi 2013. godine u Njujorku. Detalje možete pogledati na potonjem linku.

Izvor: The Drawing Center

Elen Mers o Emili Dikinson i Elizabet Beret Brauning

Along the Pines Gouache on paper, 2015 by Kelly Louise Judd

Šta je Pesnikinja? Kome se ona obraća? I kakav se to jezik od nje očekuje? – To je žena koja se obraća ženama… – Vilijam Vordsvort

„Ne moramo pročitati Auroru Li da bismo saznali da je gospoda Brauning pala u nesvest…“, napisala je Emili Dikinson sestrama Norkros 1861, „i da Žorž Sand ne sme ni da šušne u spavaćoj sobi svoje bake. Jadna deca! čas su žene, čas kraljice! A jedna je u Carstvu Božijem. One to zacelo sada više ne znaju, a ko će drugi to znati osim nas, zvezdica iz iste noći, koje prestaju da trepere? Budi hrabra, sestrice, sumrak je samo kratak most, a mesečina je na drugoj strani. Samo treba da stignemo do nje! Ona će, pak, ako nas ugieda kako padamo u nesvest, pružiti svoje žute ruke. Kada je ovaj rat, u stvari, otpočeo?“

Ovo je reprezentativni primerak epistolamog stila Emili Dikinson, sa usiljenim snebivanjem (od strane tridesetjednogodišnje žene!) i nepovezanostima, kao i sa rečenicama koje kao rakete proleću kroz njenu prozu, i njenu poeziju: „Čas su žene, čas kraljice!“ Važan je datum kada je ovo pismo napisano, jer je 1861. bila izuzetno plodna godina za Emili Dikinson. Ona je označila početak njenog najkreativnijeg perioda, kada je počela da piše stotine pesama godišnje, među kojima je i većina najboljih. Takođe, 1861. godina je bila prilično važna u američkoj istoriji; ali deo pisma Dikinsonove koji je posvećen početku građanskog rata, u najmanju ruku preuveličava značaj tog događaja za njenu poeziju. Ako je postojao događaj u spoljašnjem svetu – svetu izvan Amhersta u Masačusetsu – koji je američku pesnikinju mogao da potrese do srži njenog bića, bila je to smrt Elizabet Beret Brauning 1861.

„Čas su žene, čas kraljice!“ u sažetom stilu Dikinsonove, može značiti mnogo toga: da je gospoda Beret otišla na nebo, odakle svetluca kao zvezda, jer ona više nije samo žena; da su velike književnice, kao Brauningova i Sandova, bile kraljice po svojoj genijalnosti, a žene po ograničenjima i opresiji njihove svakodnevice. Emili Dikinson je čitala o gospodi Brauning u posmrtnoj odi koju je Kejt Fild (Kate Field) napisala engleskoj pesniknji, objavljenoj septembra 1861. u časopisu Atlantic Monthly; baš kao što je, ranije te godine, pročitala vešto skraćenu verziju autobiograflje Žorž Sand, iz pera Džulije Vord Hau (Julia Ward Howe), odakle je Dikinsonova izvukla citat o baki Žorž Sand. „Čas su žene, čas kraljice!“, takođe je jedna od stotina rečenica Emili Dikinson iz kojih se nazire da je ona znala celu Auroru Li takoreći napamet. Za nju je njena autorka bila „Zornjača celog sveta“, kao što jedan od likova gospođe Brauning kaže za Auroru Li u sedmom poglavlju pesme: Nastavite sa čitanjem

Pet pesama Emili Dikinson

Naši su životi – Švajcarska –
Tako tihi – tako hladni –
Dok u čudno popodne neko –
Alpi svoj veo ne razmaknu
I ugledamo – Daleko!

Italija je s one strane –
Mada ko stražar između –
Alpe svečane –
Alpe sirenske –
Vječito čuvaju među!

 

I Pročelje i Začelje
Sjećanje – ko Kuća – ima –
A i Tavan isto tako
Sa Smećen i Miševima.

Zatim Podrum dublji nego
Što i jedan Zidar sanja –
Pripazićeš da Dubina
Njegova nas ne proganja –

 

Tišina sve je što nas plaši.
U glasu – Spasa je klica –
Al Tišina je beskonačno.
Ono je lišeno lica.

Nastavite sa čitanjem

Instalacija Spensera Finča inspirisana poezijom Emili Dikinson

Spencer Finch – 366, Emily Dickinson’s Miraculous Year

This work is based on Emily Dickinson in 1862, when she wrote 366 poems in 365 days. It is a real-time memorial to that year, which burns for exactly one year. The sculpture is comprised of 366 individual candles arranged in a linear sequence, each of which burns for 24 hours. The color of each candle matches a color mentioned in the corresponding poem. For the poems in which no color is mentioned, the candles are made out of natural paraffin.

Američki umetnik Spenser Finč napravio je zanimljivu instalaciju koja je u vezi sa pesnikinjom Emili Dikinson – konkretno, njenim pesmama iz  1862. godine kada je za 365 dana napisala 366 pesama. Prema Finču Dikinsonova je izgorela u stvaralačkom intezitetu koji se naročito odlikuje jednom komponentom: bojom. U svih 366 pesama pojavljuje se po jedna boja u različitom kontekstu. Ova izložba trajala je godinu dana. Svaka sveća je različite boje, u zavisnosti od one koja se pojavljuje u određenoj pesmi. Svaka pesma tj. sveća gori tačno jedan dan, a u samoj galeriji je, u spiralnoj formi, bilo izloženo 366 sveća. Nažalost, u izdanju knjige pesama Emili Dikinson koju ja posedujem nema pesama iz ovog perioda pa nisam, shodno tome, ovaj prilog mogla da dopunim poetskim primerima. Nastavite sa čitanjem

Хербаријум

Хербаријум је скуп празних листова између којих се стављају различите биљке које се временом, по склапању корица, осуше. Чудан начин сортирања и препознавања природних облика. Aко се замислимо над формом књиге која је садржај осушеног цвећа и лишћа, лако ћемо доћи до закључка зашто су хербаријуми, заправо, метафоре песничких збирки.

Уколико пратимо мит, први хербаријум припадао је кентауру Хирону, учитељу највећих грчких јунака. Он је, такође, био и први лекар који је сакупљено биље користио у сврхе лечења. Хирон је, доследно иронији сваког мита, сакупљеним биљем могао да помогне свима осим себи. Када га је ученик Херакле сасвим случајно ранио стрелом натопљеном Хидриним отровом, рана је била толико болна да биљке нису могле да помогну при ублажавању отрова који се ширио његовим телом. Кентаур, не могавши да издржи бол, затражио је од Зевса да умре (Хирон је био бесмртан), али под условом да претходно своју бесмртност поклони Прометеју. Зевс је молбу одобрио и као захвалност за тај чин посветио му је сазвежђе. Иронија није изостала: Хиронов заштитни знак је стрела, оно од чега је страдао. Оно што је волео и чему се посветио – није му било од помоћи, онај кога је образовао и покушао да оформи – он га је ранио. Зато, зар у Хироновој судбини не препознајемо судбину сваког Песника?

Није случајно што је у традицији збирка поезије често изједначавана са букетом цвећа. Када Шарл Бодлер збирци даје име Цвеће зла, он указује на своје песме као на венац, и зла и о злу. Та нас чињеница опет враћа миту. „Болешљиво цвеће“, како он назива своје песме у посвети Теофилу Готјеу, јесте осушено цвеће хербаријума, носилац атмосфере увенућа, одумирања измученог бића услед болести века, сплина. Овај текст о хербаријумима иницијација је у све касније текстове који ће за тему имати уметника у чијем стваралаштву мотив цвећа има естетски релевантно и, још битније, довољно двосмислено место. Биљке су подједнако отровне колико и лековите, баш као и бављење уметношћу. Наставите са читањем

„Коњске су главе окренуте Вечности“: Смрт у делу Емили Дикинсон и Ингмара Бергмана

Сцена из филма „Седми печат“ Ингмара Бергмана

Статус списатељица англосаксонске књижевности, иако има чврст темељ и канонизован статус у оквиру сопствене књижевне традиције, у другим културама има проблематичан статус, недовољно озбиљно схваћен. Кад је реч о уметницама 19. века, читаоци о њима поседују представе као о ауторкама сентименталних романа чији су протагонисти махом наивне јунакиње које праволинијски походе друштвенене лествице, досежући на тај начин правду за себе, искупљујући тако све животне неприлике кроз које су морале проћи.

Опречна мишљења и постоје да изнова реафирмишу статус уметника, да га на тај начин ревитализују, и да у постојећим осенчењима одреде приближну нијансу његовог значења и значаја. Такви уметници увек су са „недовршеном судбином“, то су „песници чије дело не престаје да се преображава у духу генерација, откривајући у том преображају нове просторе, за нови слух и нова препознавањa“, пише Иван В. Лалић, један од преводилаца поезије Емили Дикинсон.

Рођена 10. децембра 1830. године у месту Амхерст, држава Масачусетс, Емили Дикинсон ретко је напуштала, не свој град, већ и своје двориште. Многи митови везују се за њене дневне ритуале: разговор са познаницима искључиво преко писама које би им слала уз кутију увек истих колача, које је, из дана у дан изнова правила; сакупљање биља за свој хербаријум; ношење беле одеће и приврженост свом псу. Сви они морали су за пуританску, младу и наивну Америку, речено језиком Хенрија Џејмса, изгледати чудно. Ипак, њима се не могу довољно и добро објаснити сва значења њених хиљаду седамсто седамдесет пет песама. Наставите са читањем

Доба кентаура

Сазвежђе Кентаур

Алхемија, езотеријска учења и астролошка симболика теме су које блог А . А . А не одбацује као тривијалне нити их означава предзнаком „псеудо“. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона. Његова ауторка рођена је у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора кентаурског сазвежђа.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А су:

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин.

Наставите са читањем