А . А . А обележивачи за књиге (могућност куповине)

    

Људе понекад можете да оцените према ципелама које носе а понекад и према букмаркерима које користе. Неки обележавају странице картама за превоз, неки таласасто исцепљеним папририћима, углавном изгужваним, неки то чине флајерима за водоинсталатера које пронађу у поштанском сандучету, неки биоскопским картама, а поједини имају купљене букмаркере који су од различитих материјала (пластике, картона).

Пошто ми је требало више обележивача него што сам била спремна да платим, а и већина их је била китњаста, не нарочито добро дизајнирана, скупа, одлучила сам да их сама себи направим. Уметност романтизма, коју волим и која ми је инспиративна, омогућила ми је да оформим тематски циклус. Пред вама је девет бележивача које можете поручити мејлом и купити их по цени од 500 динара. Купивши овај сет симболичном сумом допринели сте и часопису А . А . А

НАЗИВИ СЛИКА

1. Теодор Жерико, Сплав Медузе, 1818.
2. Каспар Давид Фридрих, Путник у мору магле, 1818.
3. Вилијам Блејк, Албион, 1796.
4. Ежен Делакроа, Слобода предводи народ, 1830.
5. Џон Констабл, Подне (The Hay Wain), 1821.
6. Хајнрих Фисли, Кошмар, 1781.
7. Вилијам Тарнер, Киша, пара и брзина, 1844.
8. Франсиско Гоја, Сатурн прождире свог сина, 1819–1823.
9. Ј. Х. В. Тишбајн, Гете у римском пољу, 1787.

ОПИС БУКМАРКЕРА

Димензије: 4,7цм x 13,4цм
Боја: колор (спреда), црно-бела (позади)
Комада: 9 (девет букмаркера чини 1 комплет)
Цена: 500 динара (бесплатна поштарина за два или више поручена комплета)
Поруџбине: anaarpart@gmail.com

АУТОРИ

Идеја: Ана Арп
Техничка реализација: Синиша Лекић

51638781_2314521395306438_369660129995390976_n

Vilijam Blejk o imaginaciji i viziji

Blejkov odgovor svešteniku, izvesnom doktoru Trasleru, povodom napada na njegovu umetnost i način na koji predstavlja kroz stvaralaštvo svoje vizije. Blejkov lični neprijatelj napisao je još i: „Blejk, pomračen praznoverjem.“ Evo šta mu je na to umetnik odgovorio.

Stvarno mi je žao što ste se razišli sa duhovnim svetom. Dokazao sam, dakle, da je Vaše rezonovanje neproporcionalno, što Vi nikada ne možete dokazati za moje figure; to su figure Mikelanđela, Rafaela i starine, i najboljih živih modela. Opažam da Vam je oko iskvareno karikaturalnim grafikama, kojih ne bi trebalo da ima tako mnogo. Ja volim zabavu, ali previše zabave je najgnusnija od svih stvari. Veselost je bolja od zabave, a sreća je bolja od veselosti. Ja osećam da čovek može biti srećan u ovom svetu. I znam da je ovaj svet svet Imaginacije i Vizije. Vidim sve što slikam u ovom svetu, ali ne vide svi isto. Očima tvrdice gvineja je daleko lepša od Sunca, a vreća izlizana od nošenja novca ima lepše proporcije nego loza puna grožđa. Drvo, koje nekima mami suze radosnice, u očima drugih je samo zelena stvar koja stoji na putu. Neki vide prirodu kao smejuriju i deformitet, i po njima ja neću da određujem svoje proporcije; a neki jedva prirodu i vide. Ali očima Čoveka Imaginacije, priroda je sama Imaginacija. Kakav je čovek, tako i vidi. Kako su oči formirane, takve su im i moći. Vi sigurno grešite kad kažete da se vizije mašte ne nalaze u ovom svetu. Meni je sav ovaj svet jedna stalna vizija mašte ili imaginacije, i laska mi kad mi se to kaže. Šta postavlja Homera, Vergilija i Miltona tako visoko u umetnosti? Zašto je Biblija zabavnija i poučnija od bilo koje druge knjige? Zar to nije zato što su one upućene Imaginaciji, koja je duhovni opažaj, a samo posredno razumevanju ili razumu? Takvo je istinsko slikarstvo, i samo su takvo cenili Grci i najbolji moderni umetnici.

Izvor: Ketlin Rejn, Knjiga o Blejku, Dveri, Beograd, 2007, str. 106-107.

Slika: Vilijam Blejk, „Jakovljev san“, 1805.

Vilijam Blejk: „Tigar“

„Kada ti se tigar nađe na putu najbolje što možeš da učiniš jeste da ga zajašeš“, napisao je Julius Evola, italijanski filozof, slikar i ezoterik u svojoj knjizi Zajaši tigra, čija je misao sadržana još i u knjigama Pobuna protiv modernog sveta i Ljudi među ruševinama.

Pre njega, Vilijam Blejk napisao je u Pesmama iskustva sledeće stihove. Oni pripadaju pesmi „Tigar“.

Tyger! Tyger! burning bright
In the forests of the night,
What immortal hand or eye
Could frame thy fearful symmetry?

Po ovoj poslednjoj i neobičnoj odrednici tigra čija je simetrija zastrašujuća – „Fearful Symmetry“ – kanadski teoretičar književnosti Nortrop Fraj nazvao je svoje najznačajnije delo, jednu od najbitnijih knjiga iz oblasti kritike i teorije književnosti koja je napisana i koja je posvećena Vilijamu Blejku.

Većina prevodilaca, trudeći se da ugodi metrici, podilazeći orginalu i „muzičkoj“ podlozi poezije koju je pesnik isprva na svom maternjem jeziku zamislio, ne može uvek sve reči prevesti tako da ih uklopi u celinu. Na taj način mnoge reči ostanu nepomenute. Konkretno, za ovu pesmu od velikog su značaja dve reči u prvoj strofi, trećem stihu: ruka i oko.

Besmrtna ruka ili oko zaslužni su za tigrovu celinu, zastrašujuću simetriju koja je „uramljena“ (ne nužno slobodna van tih okvira). U originalu stoji reč „frame“ (u funkciji glagola) koja još može označavati i nešto uokvireno, formulisano. Dakle, pasivno u odnosu na svog tvorca. Da li je zato simetrija zastrašujuća, zato što joj je unapred oduzeta sloboda izbora?

Zašto se dva stvaralačka instrumenta, podjednako značajna za tvorca – ruka i oko – skoro nikad ne prevode, a od ključnog su značaja za razumevanje Blejkove koncepcije umetnika i umetničkog dela? I oko i ruka, podjednako manuelna i kontemplativna strana stvaralačkog procesa, tvore delo, a delo po sebi nije stvoreno da bi bilo slobodno. Prevodioci reč „frame“ prevode kao „stvoreno“, ne bivajući daleko od suštine značenja, ali izneveravajući prirodu stvorenog bića, sadržanu u konotaciji same reči.

Tigre, tigre, plamni sjaju
U mračnome šumskom kraju,
Ko je to, što smrću vlada,
Tvorac tvoga strašnog sklada?

Kog prostranstva dalekoga
Beše vatra oka tvoga?
Kojim se krilima vinu?
Koja ruka vatrom sinu?

Koja spretnost, koje sile,
Istkaše ti srca žile?
A kad srce tući stade,
Šta li mu to snagu dade?

Kog čekića, kog okova,
Peći, što ti mozak skova?
Nad nakovnjem stisak koji
Mogaše da se ne boji?

Kad počeše zvezde sjati,
Suzom po nebu kapljati,
Da l’ on vide svoje delo?
Stvori l’ on i Jagnje belo?

Tigre, tigre, plamni sjaju
U mračnome šumskom kraju,
Ko je to, što smrću vlada,
Tvorac tvoga strašnog sklada?

Preveo: Dragan Purešić

Izvor: Vilijam Blejk, Izabrana dela, Preveo Dragan Purešić, Plato, Beograd, 2007.

Pet portreta umetnika romantizma

Léon Cogniet (French, 1794-1880)

William Turner (English, 17751851)

Gerhard von Kügelgen (German, 1772-1820)
‘Portrait of Caspar David Friedrich’, ca. 1810.

Orest Kiprensky (Russian, 1782-1836)
‘Portrait of A. Pushkin’, 1827.

Portrait of Eugene Delacroix, 1818-1819 - Theodore Gericault

Théodore Géricault (French, 1791-1824)
‘Portrait of Eugene Delacroix’, 1818.

 

Opažaš da cvetovi svoje dragocene mirise ispuštaju
I niko ne zna kako iz tako malog središta izvire tolika slast,
Zaboravljajući da u tom središtu večnost vrata svoja otvara.
Vilijam Blejk, „Milton“, 2 knj., 34.

Citirani stihovi Vilijama Blejka mogu zvučati dvosmisleno, sa implicitnom seksualnom konotacijom koju bih ovom prilikom previdela kao jednu od mogućnosti značenja. Već na osnovu pet portreta nekih od umetnika doba romantizma naslućuje se svest stvaraoca prve polovine 19. veka. Blejkove stihove dovela bih u vezu sa ovom temom. Subjekt po prvi put postaje svestan svojih stvaralačkih mogućnosti koje, nalik Albrehtu Direru, poima kao alter Deus prerogative. Umetnik nije zanatlija, on je tvorac.

Rečeno jezikom Žorža Pulea, kritičara književnosti i pripadnika ženevske škole mišljenja, središte kruga sada definiše periferiju, ja i ne-ja u potpuno su drugačijem odnosu nego što je to bilo uobičajeno za bilo koji drugi period ljudskog stvaralašta – antički, srednjevekovni, renesansni ili prosvetiteljski. U čemu je razlika? Sam Pule – čije je poglavlje „Romantizam“ iz knjige Metamorfoze kruga od najvećeg značaja za ovu temu – objašnjava fenomen umetnika romantizma na sledeći način:

Čovek, dakle, samo ponavlja proces božanskog i kosmičkog stvaranja. U sebi, još od svoje sažete verzije koju predstavlja njegovo prvobitno stanje, on sadrži u klici Boga i svet. Pronaći čoveka u toj prvobitnoj tački, to znači pronaći, u zgusnutom obliku, božansku neizmernost i kosmički totalitet. Kao što je govorio Paracelzus, sve izlazi iz čoveka i sve vodi čoveku. On je, po Herderovim rečima, „Središnja tačka kruga, kojoj kao da svi zraci teže“.

U umetnosti romantizma glavno mesto pripada tvorcu umetničkog dela koji iz centra, iz središta svoje imaginacije širi postojeći ili iznova stvara novi svet. Otuda, nije slučajno što sam na početku teksta umetnike ovog perioda uporedila sa renesansnim slikarem. Doduše, alter Deus odlike umetnika renesanse i umetnika romantizma znatno se razlikuju i na ovom mestu bilo bi dobro uporediti shvatanje čoveka prema Piku de la Mirandoli i prema nemačkom filozofu Johanu Gotlibu Fihteu. Na taj način, verujem, približićemo se shvatanja ovih (auto)portreta.

Ukoliko se napravi tek panoramski pregled autoportreta umetnika kroz već navedena doba, retko da ćemo uočiti predstave subjekta na bilo koji način slične sa umetnicima koji su ovde sebe predstavili (autoportreti Cognieta i Turnera) ili koje su drugi predstavili (portreti Fridriha, Puškina i Delakroaa). Umetnik sada svoju volju bezrezervno projektuje u spoljašnji svet, on je centar i žarište svetlosti imaginacije (setimo se Blejkovih crteža) i svi spoljašnji entiteti pasivni su u odnosu na njega. U subjektu je središte svih doživljaja. To se na osnovu ovih (auto)portreta i uočava, a naročito na osnovu prikaza poze i pogleda umetnika.

Piko de la Mirandola i Johan Gotlib Fihte imaju istu temu svoje filozofije – čoveka. No, načini na koji obojica poimaju njegovu ulogu i predstavu u svetu obrnuto je proporcionalna, njihova razmišljanja na suprotnim su krajevima kruga. Mirandolin odnos prema čoveku najbolje bi se dao opisati renesansnim izumom perspektive. Čovek posmatra svet u svojoj ravni. On ne predstavlja pojavni svet odozgo, već iz jedinog ugla koji je za njega adekvatan i prihvatljiv – u ravni sa sobom. Čovek je u centru kruga, u tački odakle najbolje može da posmatra svet i da sebe ravna i oblikuje prema tom svetu. Mikrokosmos uvek sebe ravna prema makrokosmosu. Pronaći u sebi ono što pripada kosmosu, u pojedinačnom uočiti i razviti opšte odlika je Mirandolinog (renesansnog) shvatanja čoveka.

Sa druge strane, Fihteovom subjektu dodeljeno je mesto u centru, ali ne da bi odatle svoje mogućnosti merio sa opštim i da bi sebe oblikovao u odnosu na makrokosmičku stvarnost, već da bi sebe istoj nametnuo. Fihte nedvosmisleno insistira samo na Ja koje svoju volju nameće spoljašnjim pojavama i koje isključivo ono formira. Po njemu, ne stvara kosmos čoveka prema vlastitom uzoru, već obrnuto, čovek prema svojoj meri oblikuje stvarnost i sve što je van njega, sve što je u domenu ne-ja. Kod Pika, čovekovo dostojanstvo sastoji se u asimilaciji sebe i sveta, a kod Fihtea u nametanju sebe svetu.

U ovoj razlici sadržan je sav problem romantičarskog pogleda na stvarnost. Jedino rešenje moguće je, možda, potražiti u filozofiji Fridriha Šelinga koji je smatrao da su suprotnosti između centra i periferije, pojedinca i spoljašnjeg sveta, subjekta i objekta nepremostive jer su, u suštini, iste prirode. Šeling poistovećuje suprotnosti. Čovek je u isto vreme i središte i krug i to bi mogla biti jedna od mogućnosti koju bi valjalo uzeti u razmatranje kada se govori o umetniku doba romantizma. Naime, Šelingova filozofska opcija ostavlja nam da periferiju kruga znanja proširimo, ili da bar to pokušamo, nekim narednim tekstom, podstaknutim nekim novim stihovima i platnima.

Citat: Žorž Pule, Metmorfoze kruga, prevela Jelena Novaković, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1993.

Vilijam Blejk: Ilustracije za knjigu „Noćne misli“ Edvarda Janga

Engleski pesnik Edvard Jang autor je poeme Night Thoughts kojom su se inspirisali mnogi kasniji pesnici koje školski svrstavamo u pesnike doba romantizma, prve i druge generacije: Blejka, Vordsvorda, Kolridža, Bajrona, Kitsa i Šelija. Blejk je osim ilustracija za Miltonov ep Izgubljeni raj – još jedne romantičarske lektire – ilustrovao i Jangovo delo koje tematizuje noć kao jedno od doba kontemplacije, sanjarenja i stvaranja. Više ovde.

Osim noći kao snažnog simboličkog potencijala koji je pojavljuje u Blejkovoj pesmi Tigar („Tyger, Tyger burning bright / in the forests of the night“), ona je tematizovana i u Kolridžovoj poemi Stari mornar, Vordsvortovoj poeziji kao promišljenoj poetskoj eskalaciji vizija usamljenog putnika u pohodu na Alpe, Bajronovoj opsesiji krstarenja Mediteranom po mesečini, Šelijevim pesmama stvaranim tokom boravka u Rimu. No, ipak, čini se da je motiv doba noći najveću literarnu afirmaciju doživeo u ranoj nemačkoj romantičarskoj poeziji, u pesmama Getea (ciklus pesama o putniku) i Novalisa (Himne noći).

Edvard Jang je svoje delo elegičnog tona podeljeno u devet manjih celina pisao između 1742. i 1745. godine, dakle u punom jeku doba prosvetiteljstva koje je nasuprot emocija postavljalo razum, nasuprot tame svetlost, nasuprot sentimentalnosti suzdržanu racionalnost. Tek će posledice francuske revolucije pokazati sve dvosmislene tendencija toga doba i njegovih intelektualnih strujanja, razotkriće jalovost idealističkih napora. Vilijam Blejk, jedan od prvih koji je ovo shvatio, ilustrovaoo je knjigu 1797. godine.

02-william-blake-night-thoughts_90003-william-blake-night-thoughts_90004-william-blake-night-thoughts_90005-william-blake-night-thoughts_90006-william-blake-night-thoughts_90007-william-blake-night-thoughts_90008-william-blake-night-thoughts_900

Četri zmaja Vilijama Blejka

Engleski pesnik i slikar Vilijam Blejk između 1805. i 1810. godine dobio je porudžbinu da ilustruje određene biblijske knjige. Četrti akvarela zmaja, čudovišta koje se pominje u „Knjizi Otkrivenja“ nastala su u tom periodu. Svaka od slika ima određeni narativ koji prati tok biblijske knjige koju je napisao sveti Jovan jevanđelista.

Vrhunski primeri vizionarskog zanosa, kreativnog iščitavanja halucinantnih scena kojima pomenuta biblijska knjiga obiluje. Blejk je oduvek bio inspirisan bibliskim tekstovima, podjednako Starog i Novog zaveta. O tome sam već pisala u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga Otkrivenja u kome se pominju drugačiji anđeli.

Izvor slika: Wikipedia

Animirani film o Blejkovim crtežima

 

U Londonu, u Tejt galeriji (Tate Gallery), 1977. održana je izložba posvećena pesniku i slikaru Vilijamu Blejku. Tom prilikom umetnica Šejla Grejber zamoljena je od strane kustosa i organizatora izložbe da napravi kratak film kao uvod u samu izložbu. Priloženi video rezultat je te saradnje. Takođe, Tejt galerija poseduje u svojoj kolekciji neke od najznačajnih radova ovog umetnika-vizionara koji je tvrdio: Energy is Eternal Delight, kao i If the doors of perception were cleansed, every thing would appear to man as it is: Infinite.

O Vilijamu Blejku, engleskom pesniku, slikaru i vizionaru do sada je bilo reči u više različitih tekstova. Vilijam Blejk, jednostavan i uopšten naziv prvog teksta, sastoji se od mog prevoda jedne Blejkove pesme i ilustracija za Miltonov spev Izgubljeni Raj. O Blejku sam pisala i u tekstu Vilijam Blejk i Knjiga otkrivenja gde sam vršila uporednu analizu jednog Blejkovog crteža i stihova iz Apokalipse kojima je slikar bio inspirisan. Takođe, uticaj na savremenu pop kulturu ovog pesnika je velik pa je i o tome bilo reči u tekstu Uticaj Vilijama Blejka. Najzad, tu je i poređenje Blejkovih gravira četri elementa sa jednom pesmom Emili Dikinson u tekstu Blejkove ilustracije četri elementa i jedna pesma Emili Dikinson.

Izvor reprodukcija: Tate Gallery  |  Video rad: Sheila Graber

William Blake, Elohim Creating Adam, 1795/c.1805

William Blake (1757‑1827), God Judging Adam, 1795.

William Blake, Nebuchadnezzar, 1795/c.1805

William Blake, Newton, 1795-1805.

William Blake, Pitty, c. 1795.

William Blake, The Good and Evil Angels, 1795-1805.

William Blake, The Night of Enitharmon’s Joy (formerly called ‘Hecate’), c. 1795.

Утицај Вилијама Блејка на популарну културу 20. века

William Blake - The Marriage of Heaven and Hell, 1790 -1793.

Вилијам Блејк, Венчање неба и пакла, 1790 -1793.

The ancient tradition that the world will be consumed in fire at the end of 6,000 years is true, as I’ve heard in hell.  The whole creation will be consumed, and appear infinite, and holy, where as it now appears finite and corrupt.  This will come to pass by an improvement of sensual enjoyment. If the doors of perception were cleansed, everything would appear to man as it is, infinite. 

Стваралачки духови с лакоћом успевају да преброде време и простор, а тако је било у случају енглеског песника Вилијама Блејка, америчког песника и фронтмена групе The Doors Џима Морисона и америчког редитеља Џима Џармуша. О утицају Вилијама Блејка на поетске визије Џима Морисона и филм Dead Man Џима Џармуша, писао је Зоран Пауновић.

Као да је у свом растерећеном лутању кроз време и простор Блејк посејао своје трагове – за оне који ће умети да их пронађу – на неким с разлогом одабраним местима, онима у којима је скривена праисконски целовита и праисконски једноставна мудрост, какву је у стиховима ваљда само он успевао да дотакне. Тридесетак година после Морисона, на те је трагове налетео и Џим Џармуш, који је, изгледа, такође био изненађен оним што је Блејк као наук могао да понуди и читаоцима израслим из кратких панталона. Орлови губе време – сазнајемо из Блејкових паклених пословица – онда када покушавају да нешто науче од врана: орлови треба да уче од орлова, поручује Блејк овом изреком прожетом сасвим индијанском метафориком, и то од орлова који се неће, као албатроси, спотицати о сопствена незграпна крила. Страшну симетрију Блејковог тигра (или орла, свеједно) спознао је, дакле, у једном тренутку и Џим Џармуш. Тако је Блејково присуство у његовом филму постало нешто много веће од необавезне скупине ерудитских пошалица; у тим се блејковским референцама заправо огледа смисао читаве приче. *

Додатак Блејковом утицају на поп културу 20. века је и приложени видео о коме нисам успела да пронађем детаљније информације. Аутор видеа са Блејковим култом комбинује култ поп хероја 20. века: Џима Морисона и Ијана Кертиса, фронтмене група The Doors и Joy Division. Ту је, наравно, и Боб Дилен.

Вилијам Блејк и „Књига Откровења“

William Blake - Angel of Revelation

Вилијам Блејк, Анђео Откровења, 1805.

И видјех другог анђела јака гдје силази с неба, који бјеше обучен у облак, и дуга бјеше на глави његовој, и лице његово бјеше као сунце, и ноге његове као стубови огњени;

И имаше у руци својој књижицу отворену, и метну ногу своју десну на море, а лијеву на земљу.

И повика гласом великијем као лав кад риче; и кад он повика, говорише седам громова гласове своје.

И кад говорише седам громова гласове своје, шћадијах да пишем; и чух глас са неба којими говори: запечати шта говорише седам громова, но ово не пиши.

И анђео којега видјех гдје стоји на мору и на земљи, подиже руку своју к небу,

И закле се онијем који живи ва вијек вијека, који сазда небо и што је на њему, и земљу и што је на њој, и море и што је у њему, да времена већ неће бити;

Него у дане гласа седмог андјела кад затруби, онда ће се свршити тајна Божија, као што јави својијем слугама пророцима.

И глас који чух са неба, опет проговори самном и рече: иди и узми књижицу отворену из руке онога андјела што стоји на мору и на земљи.

И отидох к анђелу, и рекох му: дај ми књижицу. И рече ми: узми и изједи је; и грка ће бити у трбуху твојему, али у устима биће ти слатка као мед.

И узех књижицу из руке анђелове и изједох је; и бијаше у устима мојима као мед слатка, а кад је изједох, бијаше грка у трбуху мојему.

И рече ми: ваља ти опет пророковати народима и племенима и језицима и царевима многима.

(Откровење Јованово, 10: 1-11, превео Вук Стефановић Караџић)

Стваралаштво Вилијама Блејка прожето је снажним утицајем две књиге: Милтоновог Изгубљеног раја и Библије. Тема овог текста је анализа утицаја Откровења Јовановог, последње библијске књиге, на Блејков цртеж Анђео Откровења. У тренутку стварања свог цртежа Вилијам Блејк има око четрдесет пет година и на изузетно је високом нивоу сликарских и поетских остварења. Упоредо са њима, Блејк интензивно развија своја филозофска и религиозна становишта, највише оформљена и подстакнута двема поменутим књигама, као и Сведенборговим учењима.

Цртеж Анђео Откровења није својеврсна интерпретација, слободна или критичка, библијског текста. Блејк не одступа од библијске поставке. Јеванђелисти Јовану, после Христовог страдања, изгнанику на острву Патмос, док пише своју књигу јавља се визија анђела који му саопштава речи које би требало да запише. Јеванђелиста је најмања фигура приказана на цртежу, он стоји леђима окренут посматрачу и пише између горућих ногу анђела који положајем свога тела подсећа на статуу колоса са Родоса, једно од седам светских чуда античког света. И баш као што је и у књизи наглашено, тако и на цртежу, анђео стоји на два подручја, на два елемента, једном ногом је на земљи, другом је на води.

Изнад ватри, у пределу анђелових колена, с лева на десно промичу јахачи апокалипсе. Топот њиховог каса симболизује зачетак грмљавине, снажну олују и промену. Но, изнад њих, у пределу анђелове главе, снажни зраци сунца пробијају се и успостављају значењско и колористичко јединство са ватром која долази од анђелових ногу. Анђео је ван датих прилика, он не осећа ватру, не чује грмљавину коњских копита. Једну руку подигао је ка небу, длана отвореног, одобравајућег и дозивајућег. Њоме сугерише на отворену књигу коју држи у другој руци, оној која је спуштена. Иако у пределу сивих облака, књига је осветљена ватром и сунцем.

И као што је некада колос са Родоса био светлост морнарима, тако је и сада анђео светлост и водиља писцу књиге. Блејк, иако фасциниран библијским контекстом, његову универзалност преноси на своје доба и на своју личну драму. Анђео Откровења, у контексту Блејкове поетике и стваралачких начела, јесте анђео имагинације. Чак и да просечан посматрач не зна контекст око кога је окосница слике саздана не би му дуго требало да закључи да је реч о представи стваралачког чина као дубоко религиозног искуства када светлост имагинације еманира из људског бића и бива му путоказ. Спољашњи елемент више није неопходан, уметник не ствара рефлексију попут оне у огледалу, он је сада лампа, он је налик колосалном чуду античког света. Такво схватање фигуре уметника типично је за Блејково стваралаштво, као и стваралаштво свих уметника доба романтизма.

Но, то је могуће тумачење Блејковог цртежа које не исцрпљује до краја само значење библијског текста, једне од најзагонетнијих књига Новог завета. Уметничка вредност цитираних редова без премца је и спада у неке од најлепших редова исписаних у Библији. Ипак, поменута књига није уметничко дело. Она може садржати много таквих елемената, али Библија је пре свега књига једне религије. Стога, ми се на овом месту не можемо, као у случају Блејковог цртежа, задржавати на интерпретацијама једног религиозног текста као што бисмо то чинили са једним уметничким текстом. Откровење Јованово је много више од тога, а ова констатација не садржи квалитативну конотацију и не покушава да успостави градацијски однос између два типа текста, религиозног и поетског. Теорија уметности, теорија књижевности или естетика нису адекватна оруђа за приступ пророчким књигама.

Ипак, успостављање аналогија и рашчлањивање заједничких компоненти два дела, религиозног и уметничког, могуће је и, најзад, пожељно је. На тај начин обе творевине људског духа бивају обједињене божанским. Божанско и људско, људско и божанско бивају повезани стваралачким чином, било да је у питању стваралачки чин једног свеца или стваралачки чин једног уметника. У контексту Блејкове уметности анђео је представа имагинације, величанствена визија уметника. У контексту библијске књиге анђео открива писцу две истине: времена више неће бити и књига коју прогута у трбуху његовом биће горка. У дан кад седми анђео затруби „времена више неће бити“. Такође, јеванђелиста Јован ће појести књигу из руке анђела, исту ону која је на Блејковом цртежу осветљена подједнако ватром и зрацима, ватром која допире са земље, зрацима који допиру са неба. Књига ће у устима његовим бити као мед слатка а у трбуху његовом горка. Блејк је вероватно знао шта би за њега ове снажне и криптичне метафоре могле да значе али његов цртеж их не разрешава. Уметност је резултат визија, питање је да ли и пророштва.

Вилијам Блејк

Енглеска књижевност трајно је обележена именом  Вилијам. Два најзначајнија песника поменуте културе деле исто име – један је Шекспир, други је Блејк. Данашњи текст посвећен је млађем уметнику, истовремено књижевнику и сликару, визионару и идеалисти – Вилијаму Блејку.

Рођен 28. новембра 1757. године у Лондону, током живота Блејк је ретко напуштао место свог рођења. Међутим, интезитет Блејкових кретања, његове унутрашње динамике, био је немерљив емпиријски утврђеним координатама. Ако је у каснијим временима неки песник био сличан њему, био је то Артур Рембо. Независно од тематских и формалних различитости, оба поменута песника поседују нешто заједничко, што их чини духовним близанцима, а што је однос према визији. Песник као пророк, песник као визионар који је све видео, који је све доживео, који је свуда био, песник који је својом имагинацијом поништио и стопио у једно, независно и недељиво, категорије времена и простора, била је њихова заједничка идеја, тенденција, кроз дело остварена тежња.

Блејков однос према Времену може бити предмет истраживања четворотомне енциклопедије, стога, та тематска целина неће бити начета или пак заокружена овим текстом, већ само на тренутак поменута као полазиште за следеће: Блејк је сваки свој рад, било поетски или сликарски посматрао и стварао у контексту вечности. Зато, често су бесмислена понављања на која наилазимо у биографским текстовима, а која се тичу његове трагичне судбине услед непрепознавања и несхватања од стране савременика.

Ако је Франсоа Рабле чекао на Михаила Бахтина око 500 година, ако је нешто мање од наведеног броја требало да прође да би Шекспир дочекао Јана Кота или Стивена Гринблата, шта је у поретку вечности 200 година које је Блејк морао да сачека да би се појавило дело Нортропа Фраја?

Но, и пре поменутог критичара Вилијам Блејк је био препознат као јединствен уметник, његово дело имало је своје читаоце односно посматраче. Ипак, веза између песника и критичара, а то видимо и на основу управо поменутих примера, подједнако је битна као веза између два песника, простором и временом врло удаљена.

Овај текст неће се ослањати на критику или теорију неког од многобројних изучавалаца песника. Он нема за циљ откривање неког новог сегмента његове умтности, приказ новог читања и/или тумачења његових песама односно цртежа. Он је најпре ода уметнику који је извршио, и још увек то и чини, велики формативни утицај на моју личност, на мој покушај разумевања феномена човека-ствараоца, на доживљај стварности, схватање  уметности.

Oдлучила сам да данашњи текст о Блејку има две  засебне и међусобно различите целине које су као такве, опет, чинилац нечег заједничког. То  заједничко је, у ствари,  истовремени ток текстуалног и ликовног, песме и цртежа, речи и боје.

Дијалог између Блејкових песама и цртежа , између његовог дела и других поетских творевина, између Блејка мислиоца и митотворца и других песника и мислилаца није завршен већ је у непрестаном кретању, измичућем и увек обнављајућем току значења.

Неопходност упоредних сагледавања односно читања Блејкових дела одавно је позната и призната. Док су визије ликовног карактера, пророштва су обликована речима, поезијом која се скрива, а заправо жели да буде откривена и одгонетнута.  Конкретност Блејкових поетских слика постаје илузија када треба говорити о могућем значењу истих. Зато, њих на известан начин могу допунити њихови ликовни пандани. У Блејковом стваралаштву ликовни и књижевни израз често се поклапају у сценском приказу.

Језик је недовољан, понекад чак и неадекватан медијум за изражавање утиска или визије, но Блејк га је проширио и прилагодио сопственим потребама, чини се, на врло практичан начин. Његове песме су кратке, сведене, када их читамо, ток који пратимо не опире нам се, ми лагано и блиско прелазимо стих по стих. Ипак, неверица, збуњеност, поновно читање резултати су дружења са Блејковим делима. Двосмисленост, како текстуална, тако и ликовна једна је од доминантних одлика његовог уметничког поступка. Сличну дозу нелагоде и двосмислености оставља и поезија Емили Дикинсон. Два песника по многим карактеристикама, у начелу, врло су слична.

Познато је да је Блејк илустровао многа своја дела. У његовој уметности нацртано није пасивно у односу на написано, нити је једино у његовој функцији, несамостално и без сопственог семантичког потенцијала уколико би се одвојено од свог литерарног предлошка посматрало. Нацртано се у Блејковој уметности може реципирати само за себе, исто као што се и написано може, без ликовног предлошка односно визуелног пандана, слити у јединствен и непоновљив свет, ентитет бескрајних могућности у уму читаоца-посматрача.

И за илустрације дела других уметника важи исто. Колико је спев Џона Милтона Изгубљени рај ремек-дело, толико су и све Блејкове илустрације истог. Оне нису пасивна и узгредна, примарна и подражавајућа рефлексија датог текста, већ су много више од тога. Блејкови цртежи који су сценски приказ других поетских творевина јесу, у ствари, његов активан читалчки одговор на исте. Блејк читајући афирмише своју фантазију, али, истовремено, и критичко чуло. Сви његови цртежи су и преиспитивање, реинтерпретација почетног текста, они су афирмативан и одржив одговор на читање које је у узрочно-последичној вези са мисаоним системом самог уметника. Блејк, као динамичан, немиран и неспутан ум, никако не би могао да буде једино пасиван посматрач који би своје дело учинио огледалом тек, пуким одразом написаног. Он кроз своје стваралаштво врши интервенцију над посматраним делом, поштујући примарну аутономност истог, али не спутавајући своју критичку мисао и фантазијски потенцијал. Текстови и цртежи који ће у наставку текста уследити, надам се, биће илустративан приказ управо написаног.

Децембра 2007. године, док сам била на трећој години основних студија, превела сам  Блејкову песму познату под називом њеног првог стиха I saw a chapel all of gold. На овом месту искористићу прилику да  по први пут свој превод покажем другима. То ће бити уједно и прва тематска целина овог текста.

Друга ће се односити на 13 Блејкових цртежа насталих као илустрације за већ поменути спев Џона Милтона. Намерно нисам свакој илустрацији тражила одговарајуће Милтонове стихове јер су Блејкови цртежи, у већини, пре синтеза неколико сцена, него што су приказ само једне, у тексту постојеће, и са стиховима у потпуности подударајуће  сцене.

Песма I saw a chapel all of gold  испрва је пронађена у заоставштини сликара Габријела Росетија, великог поклоника Блејкове уметности. Блејк ју није уврстио ни у једну своју збирку, а није познато ни да ју је илустровао. Ако не свој ликовни, ова песма има свој литерарни пандан. Писана у исто време када и Песме Искуства – 1794, она сличност остварује са песмом Врт љубави која је нашла своје место у поменутој збирци и која је једна од илустрованих песама  Блејковог најпознатијег дела Песме невиности и искуства. Њихова сличност непорецива је и општеприхваћена .

Међусобно поређење, упоредна анализа, преиспитивање значења слике врта у Блејковој поезији, а нарочито у две поменуте песме, биће једна од тема за неки од наредних текстова. На овом месту биће приложен само превод, анализа и тумачење исте биће одложени.

 

I saw a chapel all of gold
That none did dare to enter in,
And many weeping stood without,
Weeping, mourning, worshipping.

I saw a serpent rise between
The white pillars of the door,
And he forc’d and forc’d and forc’d,
Down the golden hinges tore.

And along the pavement sweet,
Set with pearls and rubies bright,
All his slimy length he drew
Till upon the altar white

Vomiting his poison out
On the bread and on the wine.
So I turn’d into a sty
And laid me down among the swine.

 

*****

 

Ја капелу видех сву од злата
У коју се нико не усуди ући
И многи плачући стајаше испред
Плачући, цвилећи а обожавајући 

Ја змију видех уздигнуту између
Белих стубова врата
И силом, силом, силом
Растрзала она шарке је од злата

И уздуж плочника глатког
Бисерима и рубинима сјајним обливеног
Слузава она вукла се
Све до олтара белог 

Где своје отрове избљувала је
На хлеб и на вино
Тад ја окренух се ка свињцу
И легох међу свиње мирно

 

Блејк је увек већу пажњу придавао сликовном, представи, развијању симбола, пре него техничким средствима којима би утврђивао звучност и инсистирао на аудитивности свога текста. Тај слој у његовом делу има мању функцију него код неких других песника. Звучност Блејкове поезије је присутна, али не и нападна, нити исцрпљујућа по преводиоце. Блејк није песник изразите мелодике који велику пажњу посвећује слоговима, стварању оргиналних рима, јединственог ритма. У његовој поезији ретко наилазимо на употребе асонанце, алитерације, ономатопеје које би доприносиле изражајнијој еуфонији.

Стога, преводећи песму  I saw a chapel all of gold трудила сам се колико год је то било могуће да задржим основу схему рима, као и ритам песме. Оно на шта свесно нисам обраћала пажњу јесте усклађивање броја слогова оргинала и превода. Сматрам да на тај начин ништа нисам одузела од лепоте саме песме. Блејк и када слика не користи увек хармонијске принципе слагања основних боја, већ увек једном бојом нарушава однос осталих. То је за његове савременике, академски орјентисане, било апсолутно неприхватљиво. Ако би се то начело пренело на поетски или музички израз, говорили бисмо о какофонији, али уметничка пракса 20. века  показала је да то не мора нужно бити случај. Дала сам себи за право да Блејково сликарско начело применим и на свој превод.

Можда ће се неко запитати зашто сам изабрала да представим овај сликарски опус, који није међу познатијима у Блејковом раду. Први од разлога је тај што су илустрације Изгубљеног раја и за мене биле нове, пишући о њима, истовремено сам учила.  Други разлог лежи у боји која преовлађује на овим цртежима. Лежала сам једног летњег јутра  на тврдој каменитој подлози обале и полуотворених очију посматрала небо. Било је рано, у сенци разгранате крошње која се надвијала над обалом било ми је чак и хладно. Тишина је прожимала све облике. Вода се није чула, птица није било, лишће није шуштало. У том тренутку ја сам се сетила Вилијама Блејка. Схватила сам да ми је боја неба на коме нема облака, а коју је истицала тишина јутра, заправо већ позната. Уметност ми је омогућила да оно природно доживим – и пре него што сам га заправо у емпирији доживела. Сетила сам се Блејкове плаве боје, али не и са којих слика је знам. Планирајући овај текст, истражујући на интернету, наишла сам на једну илустрацију из Изгубљеног раја и одмах се сетила свог, скоро епифанијског доживљаја. Тада сам и донела одлуку да баш са овим илустрацијама започнем писање о Блејковом сликарству.

Mисао је сама себи господар, сама
Ствара од пакла небо, од неба пако’о.
Шта мари где сам, ако сам још исти,
И шта могу бити све, сем њему једнак,
Оном ког’ Гром учини већим? Најзад,
Ту слободни ћемо бити; Свемоћног
То није зависти дело, терат’ неће
Нас одавде; ту сигурни владаћемо,
А мним, владат’ чак и у Паклу вреди:
Боље власт у Паклу, но слуга на Небу.

(I, 254-263)

ParadiseLButts1.jpg

ParadiseLThomas2.jpg

ParadiseLButts3.jpg

ParadiseLThomas4.jpg

But536.1.4.wc.100.jpg

ParadiseLButts5.jpg

ParadiseLButts6.jpg

ParadiseLThomas7.jpg

ParadiseLButts8.jpg

William Blake - The Temptation and Fall of Eve (Illustration to Milton's "Paradise Lost") - Google Art Project.jpg

ParadiseLButts10.jpg

ParadiseLButts11.jpg

ParadiseLButts12.jpg

Познати преводи песме, које сам и ја користила током својих студија, анализа и превођења, припадају Миодрагу Павловићу и Љубомиру Симовићу (Црквицу видех сву од златаПесништво европског романтизма, Просвета, Београд 1968), као и Драгану Пурешићу (Видех цркву сву од злата, Вилијам Блејк – Изабрана дела, Плато, Београд 2007). Стихови Џона Милтона цитирани су према: Џон Милтон, Изгубљени рај, превод Дарко Болфан, препев Душан Косановић, Филип Вишњић, Београд 2002, стр. 103-104.

Доба кентаура

Кентаур // Стрелац

Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.

Зачас се укочи оно што у чаури чека;
зар је сред сивила тог безбедности својој ближе?
Чекај, страшнија коб се оглашује издалека.
Јао – одсутни чекић се диже!

Ко се ко извор прелива, тог сазнаје сазнање;
и усхићено га води кроз ведро створени свет,
што често сконча где почне, а почне где завршава.

Потомци растанка иду кроз срећног простора ткање.
И Дафна, откако се у ловоров прометну цвет,
жели да биће се твоје у ветар преображава.

Стрелац, Sagitarius, девети знак Зодијака, одговара последњем јесењем месецу; Сунце пролази кроз овај знак између 22. новембра и 20. децембра, а Јупитер се овде налази у својој кући. Стрелац је ватрени, мушки, позитиван (активан) и променљив знак. Назив и представа Стрелца као сазвежђа (звезданог знака) јасно сежу уназад до вавилонских представа Кентаура са крилима и луком, какав се првобитно налазио на вавилонским каменовима међашима; велико зодијачко сазвежђе на јужном небу; Млечни пут овде испољава најјачи сјај.

На блогу А . А . А верује се у езотеријска учења и астролошку симболику. Овај блог рођен је у време када је Сунце било у сазвежђу Шкорпиона (баш као што је и Меркур, планета речи, комуникације и преношења знања, у наталној карти ауторке блога), али је његова ауторка рођена у знаку дуплог Стрелца и своја стремљења, свој животни кредо, оличен у речима Слобода, Путовање, Стварање, Ентузијазам, Пријатељство и Образовање, црпе из многобројних извора свог кентаурског сазвежђа. У ту част и у част уметника рођених у овом знаку, приносим, стога, ову објаву пред своје читаоце.

Уметници рођени у знаку Стрелца на блогу А . А . А

Емили Дикинсон, Лудвиг ван Бетовен, Вилијам Блејк, Џим Морисон, Едит Пјаф, Гистав Флобер, Рајнер Марија Рилке, Штефан Цвајг, Анри де Тулуз-Лотрек, Едвард Мунк, Џејн Остин и многи други…

Приложени Рилкеови стихови кореспондирају са природом рођених под заштитом Јупитера, а и сам Рилке је био један од њих. Такође, они на овом месту кореспондирају и са првом објавом на блогу А . А . А, са фрагменом Фридриха Шлегела који гласи:

Твоји циљеви су уметност и наука, твој живот – љубав и образовање. И да не знаш, на путу си ка религији.

Напомена: Промена – преображење – један је од кључних појмова Рилкеове поетологије и филозофије. Четри строфе се односе на четри елемента античке филозофије природе: то су ватра, земља, вода и ваздух.

Стихови: Рајнер Марија Рилке, Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео Бранимир Живојиновић, Мали врт, Београд, 2011.

Фрагмент: Фридрих Шлегел, Иронија љубави, превео Драган Стојановић, Zepter Book World, Београд, 1999.