Putnica Lusi

Vordsvortov ciklus pesama o Lusi sastoji se od pet poetskih ostvarenja koja su nastala u periodu od 1798. do 1801.

Četiri pesme

  • Strange fits of passion I have known
  • She dwelt among the untrodden ways
  • Three years she grew in sun and shower
  • A slumber did my spirit seal

završene su najkasnije 1800. godine i ušle su u drugo izdanje Lirskih balada.

Pesma

  • I travelled among unknown men

napisana je aprila 1801. godine ali nije ušla u treće izdanje Lirskih balada iz 1802. već je objavljena tek 1807. u samostalnoj Vordsvortovoj zbirci Poems, In Two Volumes.

Od 1850. godine pesme se posmatraju kao ciklus, kao jedinstvena i povezana celina. Pesme nemaju nazive, imenuju se prema prvom stihu. Svaka od pesama različitog je oblika.

Na srpski jezik prevedeno je svih pet pesama. Ja tim prevodima nisam bila zadovoljna. Da bi se održala rima, ili zvučnost, kakva je data u originalu, stihovi u prevodu moraju se prethodno potpuno izmeniti (različiti jezici imaju različite strukture). Većina prevoda poezije engleskog romantizma u prevodu na srpski jezik deluje infantilno i neadekvatno, naivno i banalno, pa sam, stoga, odlučila da pesme lišim terora versifikacije, metrike, brojanja slogova, akcenata, Prokrustove postelje rime, aliteracije i asonance koja dela određenih epoha u potpunosti „redukuje“, prinoseći pred čitaoce nečitljiva, apsolutno nesavremenog zvuka, toka, značenja i smisla dela koja u originalnu nisu ono što postanu u prevodu. Naprotiv. Dela koja su u originalu stoje za vrlo savremena i univerzalna poetska dela, u duhu zanosa i romantike smemo napisati da su, zapravo, „genijalna“. Međutim, ta ista dela u prevodu – njih niko ne čita. Smatrala sam da bi u tom slučaju najbolje bilo prevesti pesme u proznom obliku. Ne mislim da se u tom slučaju gubi njihova poetska draž. Pesme se tada sasvim drugačije „otvaraju“ u duhu čitaoca, a i sam Vordsvort je u „Predgovoru“ drugog izdanja Lirskih balada ovu zbirku oslovio eksperimentalnom, smatrajući da je mešanje žanrova poželjno. Zašto bismo mi, onda, robovali konvencijama, kada već sama zbirka poziva na slobodu, promenu, eksperiment i nov pristup poeziji? U nastavku slede moji prevodi svih pet pesama posle kojih dolazi njihovo tumačenje u kontekstu teme o putnicima, prirodi i putovanju u umetnosti romantizma.

SPOZNAO SAM ČUDAN NALET STRASTI

Spoznao sam čudan nalet strasti, i usudiću se tek da kažem zaljubljenima, ono što mi se dogodilo.

Kada je ona koju sam voleo bila jedra i čila, nalik ruži u junu, do njene kolibe jahao sam, pod večernjim Mesecom.

U njega sam gledao, i po širokom polju, dok konj kroz noć kaskao je, stazama koje su mi bile drage.

Kada smo stigli do kapije vrta, i dok smo se peli uz brdo, pred krovom Lusine kolibe Mesec se mirno spuštao.

U jednom od svojih snova, dobre Prirode blagodati, sve vreme oči sam držao uperene ka Mesecu koji je iščezavao.

Moj konj je nastavio, kas po kas uzbrdo i više nije zastajao, kada je dole, iza krova kolibe, iznenada pao Mesec!

Kakve misli bi mogle tada proći kroz glavu zaljubljenog? Rekoh sebi: „Gospode! Je li Lusi živa?!“

Pesmu u originalu možete čitati ovde.

BORAVILA JE MEĐU NEUGAŽENIM STAZAMA

Boravila je među neugaženim stazama, nedaleko od reke Dav, devojka koju niko nije pominjao, a samo su poneki voleli.

Ljubičica pored kamena obraslog mahovinom, delimično skrivena od oka, lepa kao zvezda koju jedinu vidimo na nebu.

Živela je nepoznata, i retki su mogli znati kada je prestala da postoji. Ona je sada u svom grobu, a ja razliku primećujem.

Pesmu u originalu možete čitati ovde.

TRI GODINE RASLA JE NA SUNCU I KIŠI

Tri godine rasla je na Suncu i kiši, a onda je Priroda rekla: „Ljupkijeg cveta na zemlji nije bilo, ovo dete uzeću k sebi, biće moja, i ja ću od nje načiniti svoju pratnju.

Ja ću mojoj najdražoj biti i zakon i nagon, sa mnom ona među planinama, i u ravnici, na zemlji i na nebu, na proplanku, kroz žbunje, osetiće moć da ozari i moć da obuzda.

Biće okretna kao lane što nesputano, razigrano kreće se livadom, ili pored izvora, i njeni će biti melemi, i njena će biti tišina nepomičnih stvari.

Oblaci što promiču zastaće, vrbe će se pred njom poviti, ona neće propustiti da vidi i u kretanjima oluje lepotu koja će ju oblikovati, uz nemu naklonost.

Ponoćne zvezde biće joj drage, i čuće šum skrovitih mesta, tamo gde potoci svojevoljno plešu, i lepota draži zvucima, svi oni biće njeno lice.

I životodavna osećanja zadovoljstva uzvisiće njen oblik i njene devičanske grudi načiniti jedrim. Takve misli daću njoj dok zajedno budemo prebivale u ovoj šumovitoj dolini.“

Ovako je govorila Priroda – delo je učinjeno – kratak je bio dah moje Lusi! Umrla je i ostavila mi je plamen, nepomičan prizor, sećanje na to šta je bilo, i čega više neće biti.

Pesmu u originalu možete čitati ovde.

ZAPAMTIO SAM JEDAN SAN

Zapamtio sam jedan san. Nisam bio uplašen. Izgledala je kao beživotna stvar koja nije mogla da oseti prolaznost vremena.

Ona je sada bez pokreta, bez snage, ne čuje, ne vidi, neprestano kruži sa stenama, kamenjem i drvećem.

Pesmu u originalu možete čitati ovde.

PUTOVAO SAM MEĐU NEPOZNATIM LJUDIMA

Putovao sam među nepoznatim ljudima, po zemljama iza dalekih mora. Tada nisam ni slutio, Englesko, da te toliko volim.

Taj prošli, setni san. Neću po drugi put napuštati tvoje obale jer ja te i dalje volim, i sve više i više.

U tvojim planinama osetio sam radost želje, i ona za kojom sam žudeo prela je pored tvoje vatre.

Tvoja su jutra otkrivala, tvoje su noći skrivale gajeve u kojima se Lusi igrala, i tvoja su zelena polja poslednje što su njene oči videle.

Pesmu u originalu možete čitati ovde.

Balade su priče u stihu. To je najkraći način da znamo sa kakvim oblikom stvaralaštva se susrećemo. Balade mogu biti narodne i umetničke i uglavnom se odnose na priču o događaju koji se zbio u prošlosti. U Rečniku književnih termina piše i da su

Njezine karakteristike u načelu najbolje izražene u Geteovu shvaćanju, prema kojemu balada treba da ima u sebi nešto tajanstveno. Tajanstvenost proizilazi iz načina pripovjedanja (ne iz građe); predmet, ličnosti, njihova djela i samo zbivanje moraju biti predočeni tako da uzbuđuju čitaočevu uobrazilju i duh. Koristeći se lirskim, epskim i dramskim sastojcima, emocionalna pratnja balade, ipak, naglašeno lirska. (Živković 1992: 71)

Brana Miladinov u svojoj doktorskoj disertaciji Funkcija naracije u pesmama „Lirskih balada“ Vilijama Vordsvorta, na čije ćemo se redove u ovom radu oslanjati, i koja je najbolja adresa za tumačenje ovog Vordsvortovog ciklusa na srpskom jeziku, piše o baladi sledeće:

Narodnu baladu na engleskom jeziku odlikuje nagli početak „in medias res“, kojim se otpočinje pripovedanje o jednom događaju ili jednoj epizodi […] Smena događaja, odnosno epizoda, je nagla, bez poveznih delova – istoričari i kritičari će je upoređivati s brzom filmskom montažom – što, uz dijalog, ostvaruje naročitu dramatičnost i efekat simultanosti zbivanja, kazivanja i recepcije, uprkos retrospektivnom modelu pripovedanja. (Miladinov 2016: 144-148)

Ove dva citata su značajna za nas kako bismo otpočeli sa pisanjem o prvoj pesmi iz ciklusa o Lusi. Na osnovu Kolridžovih beležaka iz poetičko-kritičko-pesničke knjige Biographia Literaria znamo da je rad na pesničkoj zbirci Lirske balade bio podeljen:

Kolridž je trebalo da napiše pesme u kojima se pojavljuju „osobe i karakteri natprirodni, ili makar romantični“ […] Vordsvortov zadatak bio je da […] da čar novine svakidašnjim stvarima i da pobudi osećanja analogna natprirodnom tako što će probuditi pažnju duha iz letargije navike i usmeriti je na lepotu i čudesnost sveta pred nama. […] Predmet treba da bude odabran iz običnog života; likovi i događaji treba da su takvi kakvi bi se mogli naći u svakom selu i njegovoj blizini, tamo gde postoji meditativni i osećajni duh koji bi ih potražio, ili ih uočio, kad se prikažu. (Biographia Literaria, XIV: 145) (Miladinov 2016: 142-143)

Ova podela je dosta uslovna jer, kako ćemo videti, Lusi je „natprirodan“ i „romantičan“ karakter ali pesme o njoj, prizori, događanja i motivi svakako bude naša osećanja iz „letargije navike“ i usmeravaju ih „na lepotu i čudesnost sveta pred nama“, posebno kada se setimo tako jednostavnih prizora, a u svetu pesme magičnih, zaodenutih u tajnu, kao što je slika kamena obraslog mahovinom ili devojka koja prede kraj kamina u tmini svoje sobe.

Junak prve pesme, onaj koji će nam i u narednim pesmama svedočiti o Lusi – pretpostavljamo da je reč o istoj osobi, pesniku, putniku i pripovedaču, iako nam to u samim pesmama nije eksplicitno naznačeno – nalik je vitezu, poput junaka davne romanse. On će nam govoriti o Lusi, iako će ona, uprkos centralnom mestu u njegovoj priči, kao akter, kao delatno biće, biti odsutna. To saznanje u nama će pobuditi izvesnu nedoumicu, podstaći će nas na razmišljanje da li je zbivanje bilo tako kao što nam pripovedač o njemu svedoči. Razmišljaćemo i o tome ko je Lusi, ali ne da li je to neka realna osoba ili metafora, već će nas skoro barokna iluzija napadnog prisustva koje isključivo svedoči o odsustvu zapitati o nestabilnom konstruktu same junakinje, baš kao i kada smo pisali o Šelijevoj Meduzi. Obe junakinje centralna su tema pesme, ali sve što znamo o njima znamo posredstvom glasa nekog drugog.

U prvoj pesmi ciklusa o Lusi, „Spoznao sam čudan nalet strasti“, pripovedač nam retrospektivno priča priču i svoja osećanja povodom događaja koji su se zbili u prošlosti: „Balada otvoreno stavlja do znanja da je prevashodni interes pesme pričanje priče.“ (Miladinov 2016: 190-203). Pripovedač naglašava da će čudan nalet strasti koji je spoznao ispričati jedino zaljubljenima, anticipirajući da je on možda njima sličan, ili da tematika koja sledi može biti bliska egzistencijalnoj situaciji zaljubljenih. Lirski subjekt je konjanik, skoro viteški galantan u svom odnosu prema dragoj, o kojoj nam govori da je živela u kolibi okruženoj vrtom, na brdu, i da je on, opet smo na polju romantike, ka njoj putovao noću. Njegova pratnja, pored konja, bio je Mesec.

Junak jaše uz brdo. Dok se na konju kreće naviše čini mu se da se Mesec kreće naniže. Tu sasvim jednostavnu sliku, lišenu suvišnih detalja, možemo lako zamisliti. Geometrijska shema slike, uz kontrast tame (noći) i svetlosti (Meseca), dominira ovom pesmom koja je, zapravo, predstava jednog simboličkog putovanja koje nam svedoči o nestabilnosti sveta kojim se junak kreće. Mi ostajemo u nedoumici: da li nam on priča svoj san ili nam svedoči o svom nekadašnjem realnom iskustvu? San i java u ovoj pesmi čine simboličku pletenicu. Jedan nivo prelazi i ukršta se sa drugim.

Mesec je slika Prirode a njeno je kretanje (vreme) kružno. Put kojim se konjanik i njegov konj kreću slika je pravolinijskog, ljudskog, vremena odnosno vremena svih živih bića. Čitajući ovu pesmu nama može, asocijativno, pasti na pamet jedna slika Kaspara Davida Fridriha koja je nastala nešto kasnije u odnosu na ciklus pesama o Lusi ali koja se savršeno uklapa u temu. Prizor na slici smešten je u dolinu, ali simbolika je ista. Prikazana je devojka sa leđa koja je na kraju poljskog puta, jedne pravolinijske staze. Pred njom je Sunce a do nje kamen. Slika nosi u sebi simboliku kruženja, odnosa ljudskog vremena i večnosti prirode, ljudskog kao prolaznog i prirodnih ciklusa kao konstanti koje su u stalnom poretku kruženja i ponovnog vraćanja (Sunce izlazi i zalazi). Tako je i u pesmi, sve dok konjanik ne dojaše do kapije Lusinog vrta. Naraciju prekida romantičan detalj, a čest za Vordsvorta: umetnuće sna. Mi nismo sigurni da li je ono što se zbilo do kraja pesme, u petom, šestom i sedmom stihu, san ili sećanje na isti, i da li je konj zaista nastavio, bez zastajanja, napred, ka noćnom nebu i zvezdama ili je to snevač video u snu. Poslednji stih je iznenadan i dvosmislen, sa zlokobnim završetkom: dok je jahao uzbrdo vitez je gledao u Mesec za koji je često napominjao da se spuštao. Mesec se nije spuštao, u pitanju je perceptivna iluzija. Međutim, kada je stigao do vrha, junak je video kako je Mesec pao. Mi ostajemo u nedoumici: da li je junak video u snu Mesec koji pada ili je isti prizor video u trenutku završetka svog putovanja, kada je došao do kapije vrta. Ova scena nas podseća na prizore iz filma Melanholija Larsa Fon Trira, ali i na još jedno umetničko delo, nastalo nešto ranije u odnosu na pesme. Reč je o slici Hajnriha Fjuzelija Noćna mora koja nam prikazuje onesvešćenu devojku – ona nije zaspala već je pod uticajem opijuma. Njen položaj tela, naročito ruku i glave koja je pala sa kreveta, neprirodno izvijenog vrata, svedoče o snu usled opijenosti. Na njenom stomaku čuči demonsko stvorenje, a tu je i konj koji sablasno pomalja glavu iza crvene zavese. Kada čitamo pesmu ona nas asocira na ovu sliku u čijem je centru devojka, ali obamrlih čula, telom prisutna u samom centru slike, ali duhom odsutna, nedelatna. Tako je i Lusi, prisutna u pesmi posredstvom priče protagoniste, ali, istovremeno, odsutna iz iste. Ovo, najzad shvatamo, nije pesma o Lusi već o lirskom subjektu koji zaljubljenima pripoveda svoj strah od smrti (usled pomisli na smrt voljene). On kreće na putovanje kada je Lusi bila mlada, jedra i čila. Kako se uspinje, tako i vreme teče, tako se i Mesec kreće. Njegov put, za koji verujemo da je trajao jednu noć, možda je bio čitav jedan život. Osim nestabilnog prisustva Lusi, ovde je, takođe, protok vremena veoma dvoznačan i nestabilan. Pesmu dodatno destabilizuje i pitanje koje junak samom sebi, na kraju, postavlja: „Je li Lusi živa?!“ Odgovor ćemo saznati u narednoj pesmi iz ciklusa.

Druga pesma, „Boravila je među neugaženim stazama“, više nam kazuje o Lusi. Prostor u kome ona boravi u centru je pažnje onoga ko pripoveda i posredstvom prostora nam saopštava o egzistenciji lirske junakinje. U prethodnoj pesmi čitali smo da ona boravi u kolibi koja bi mogla biti na brdu. Sada se prirodni ambijent u kome je Lusi dodatno razrađuje. U prvoj strofi saznajemo da je ona boravila među neugaženim stazama, pored reke Dav (koju je moguće locirati u središnjoj Engleskoj), saznajemo da su nju retki mogli voleti, pretpostavljamo jer je živela odvojena od civilizacije, u okrilju prirode, i nepoznata ljudima. Retki koji su je voleli bili su drugi oblici i bića u prirodi: životinje, biljke, insekti. Mi nju zamišljamo kao heroinu Diznijeve verzije Uspavane lepotice koja živi u kolibi sa tri vile i razgovara sa sovama, zečevima i drugim šumskim životinjama (ovde i ovde). Nešto od elemenata svojstvenih bajci, koje imaju korene u folkloru, možemo prepoznati i u ovoj pesmi. Druga strofa nam opisuje jedan sasvim jednostavan prizor, koji bih po svojoj jednostavnosti i lepoti, poredila sa čuvenim predelom narcisa pored jezera. Tu saznajemo za ljubičicu koja raste pored kamena koji je obrastao mahovinom. Ta slika može biti u službi poređenja: Lusi je nalik ljubičici koja je poluskrivena od oka retkog prolaznika. Ona, istovremeno, može biti i anticipacija koja ima veze sa glagolima u prošlom vremenu iz prve strofe. Taj kamen obrastao mahovinom sa ljubičicom koja se privila uz njega može nas asocirati na Lusin grob a zvezda na nebu na njen duh koji bdi nad predelom. U trećoj strofi saznajemo da je Lusi mrtva i da onaj ko nam o njoj govori „tu razliku primećuje“. To znači da je narator poznavao Lusi i pre njene smrti, kada je predeo bio ispunjen njenim prisustvom, ali i da on i sada, u vremenu pesme, hodi tim predelima, kada nje tu nema, i da mu razlika biva očita. On oseća horror vacui. Ako je u prvoj pesmi vladao strah zbog smrti, u drugoj pesmi pripovedač nam, umesto straha, saopštava o svojoj tuzi (posredstvom nedostataka voljenog bića u datom predelu). Opet se pitamo je li ovo pesma o Lusi ili o onome ko o njoj svedoči. Brana Miladinov tim povodom je pisala:

Sledeći logiku argumenta, pesma na kraju zahteva reviziju teme: ona ne govori o životu i smrti izolovane devojke, već o potresu koji smrt voljenog bića donosi onome koji pesmu kazuje. Taj tematski preokret poentira ispovednu matricu ove pesme, naglašava tematizaciju subjekta i, kao i prethodna pesma, izmešta Lusi na marginu. (Miladinov 2016: 220-221)

U narednoj pesmi, „Tri godine rasla je na Suncu i kiši“, saznajemo više o prirodi same Lusi. O njoj smo posredno mogli saznati kroz deskripciju predela u kome je prebivala a sada možemo spoznati šta je bila suština njenog oblika i njene egzistencije. Pripovedač nam kazuje, već na početku prve strofe, da je Lusi nakon tri godine, tokom kojih je bila izložena zracima i kiši, dakle neposredno samim prirodnim oblicima, prešla u okrilje Prirode (Prirode sa velikim početnim slovom što aludira na personifikaciju čitavog sistema prirode) koja je odlučila da ju usvoji i da ju učini svojom „pratnjom“ koja će, preko sticanja moći „da ozari i da obuzda“, zadobiti njene prerogative. „Da ozari“ se odnosi na darodavnu i afirmativnu moć Prirode a „da obuzda“ na onaj segment prirode koji je u romantizmu često istican, moć da se nametne čoveku, da ga upozori na hibris i istakne svoj superioran položaj u poretku. U ovoj pesmi Lusi nam je predočena posredstvom Prirode, a Prirodu i ono što je ona rekla „citira“ pripovedač. Dva govornika u pesmi stoje između nas i Lusi. Sada smo dvostruko udaljeni od junakinje za koju na kraju pesme saznajemo da je odavno mrtva. Međutim, sama Priroda o njoj sve vreme govori u budućem vremenu. Ona biće nesputana kao lane ili planinski potok u dinamici svoga kretanja, pred njom će i oluja pokazati svoju naklonost, Lusi biće i tišina, i melem, i šum, i oblak i vrba, svi ovi oblici prirode biće njeno lice. Priroda, međutim, sve te prerogative projektuje u budućnost i naglašava da će sve to biti kada ona i Lusi budu zajedno. Posle njenog iskaza sledi poslednja strofa u kojoj saznajemo da ono što je Priroda rekla to je i ispunila ali da je sve to bilo kratkog daha jer je Lusi, ipak, umrla. Lusi nam se, sada, čini još tajanstvenijom.

Lusi se ne pojavljuje kao formirano biće u fizičkom svetu fikcije, ona ništa ne čini (osim u ekspoziciji, gde stasava u prošlosti koja je izvan fabule pesme) i prisutna je samo kao mogućnost i kao sećanje. Paralelizam dva govornika utvrđen je svojatanjem Lusi – oboje je zovu „mojom” – i upotrebom budućeg vremena, istina, s različitim namenama: Priroda da ispripoveda šta će biti, lirski subjekt da kaže čega neće biti. Upotreba prezent perfekta u pretposlednjem stihu sugeriše trajnost prošlosti i prezentnost uspomena. Začudna temporalizacija uklanja Lusi kao junakinju iz pesme: ona je funkcija stvaralačkog potencijala Prirode i afektivnog bića lirskog subjekta koji su ujedno i pravi protagonisti. Ovakav zaključak unekoliko koincidira s tumačenjem karakterističnim za čitanja „Lucy Poems“ u drugoj polovini 20. veka, gde se odustaje ne samo od potrage za biografskom Lusi, već i od ideje da je reč o personi – Lusi je prazni centar pesme koji se onda razmatra u ključu simbola ili mita koji katalizuje stanje ili uvid lirskog subjekta. (Miladinov 2016: 217-220)

Naredna pesma, čiji su početni stihovi „Zapamtio sam jedan san“, najpoznatija je iz ovog ciklusa, najviše citirana i tumačena. Oko nje, i dalje, traju polemike i kao da je veo misterije oko reči i stihova preterano naglašavan i sam po sebi podrazumevan. Ne mora biti tako. Tema ove pesme, posredno, jeste san. To nije prva pesma u kojoj su snovi tematizovani kada je u pitanju Vordsvortovo stvaralaštvo. Snovi su izuzetno česta tema u romantizmu. San se pojavljuje, u funkciji udvajanja realnosti i dodavanja atmosfere bajkovitosti, u prvoj pesmi. Ovde je kontekst drugačiji, posredstvom sna lirski subjekt je, sada, naznačen kao, za trenutak, pasivan akter. Prvi stih je izuzetno teško prevesti uprkos njegovoj jednostavnosti. Duh snevača je „zapečatio“ san. Šta bi to moglo da znači? Ja sam se odlučila za verziju koja je, ujedno, i tumačenje, a odgovornost za pogrešku unapred prihvatam. Moj prevod stiha „A slumber did my spirit seal“ glasi „Zapamtio sam jedan san“ kome sam, prevodeći, u zagradu stavila i alternativu „Duh mi je ovladao snom“. Sam prevod zahtevao bi razjašnjenje. Šta znači kada duh ovlada snom? Šta to podrazumeva? Stoga, ta varijanta prevoda prve strofe je u zagradi. Pošto, tokom pesme, i posredstvom prethodnih pesama, saznajemo da Lusi nije među živima („No motion has she now, no force“) ja sam odlučila da drugi stih prve strofe („I had no human fears“) prevedem „Nisam bio uplašen“ jer je priroda samog sna mrtva Lusi (a snevanje mrtvih ljudi obično je neprijatno po snevače). Lusi je svom snevaču delovala bestelesno, poput duha večnog kretanja i pulsa prirode. Najzad, druga strofa nam može saopštiti nešto i o pravoj prirodi Lusi: ona ne mora nužno biti ljudsko biće, ona je u svakoj pori, u svakom deliću i atomu prirode, ona je i u njemu, i on sam. Ona, kao Mesec iz prve pesme, kruži, sa stenama, kamenjem i drvećem.

kruženje orbitom u dnevnom ritmu zemlje izvodi junakinju (she) iz linearnog istorijskog vremena telesnog čoveka u ciklično vreme prirode, čija neprekidna povratnost transcendira u večnost. (Miladinov 2016: 222-228)

Stihovi o Lusi podrazumevaju odbijanje materijalističke koncepcije sveta, kao i novo viđenje smrti koje se oslobađa okova razuma i kauzaliteta. Smrt se sagledava, ne kao kraj fizičke materijalnosti koja se raspada i nestaje, već kao transcendencija, neograničeno kretanje, neodvojivo od kosmosa, od zakona prirode u kojima dominira kružnost. Lusi je vizija apstraktne prirode, negde personifikovana, negde data kao panteistička ideja koju bih povezala sa kasnijim stihovima jedne manje poznate američke pesnikinje, Meri Elizabet Fraj (Mary Elizabeth Frye), koji su nastali 1932. godine.

Do not stand at my grave and weep
I am not there. I do not sleep.
I am a thousand winds that blow.
I am the diamond glints on snow.
I am the sunlight on ripened grain.
I am the gentle autumn rain.
When you awaken in the morning’s hush
I am the swift uplifting rush
Of quiet birds in circled flight.
I am the soft stars that shine at night.
Do not stand at my grave and cry;
I am not there. I did not die.

Vordsvort je nameravao da ovu pesmu nazove Epitaf. Epitaf je kratka, lakonska forma posredstvom koje se održava pamćenje na preminulog i podstiče na razmišljanje o smrti a, zbog svoje svedenosti, epitaf ostaje nedorečen, zagonetan, i onoga ko čita – putnika, prolaznika – podstiče da priču dovrši ili oformi sam. Vordsvort je pisao o epitafu. Za tu formu je kazao da ona treba da sažme život i smrt neke osobe tako da preminuli bude viđen „kao drvo kroz izmaglicu ili svetlucava isparenja, što ga oduhovljuje i čini ga lepim.“ (prema Miladinov 2016: 227).

Poslednja pesma, „Putovao sam među nepoznatim ljudima“, pominje na direktan način putovanje lirskog subjekta, ali van predela kojima se Lusi kretala. On u pomalo patriotskom zanosu izražava ljubav prema svojoj domovini, Engleskoj, ali ne zbog nje same, koliko zbog svoje voljene Lusi koja je tom zemljom hodala i njena zelena polja posmatrala pre svoje smrti. Lirski subjekt više ne želi da napušta obale Engleske jer je u svojoj zemlji osetio radost zbog one koja je tom zemljom gazila, zbog Lusi. Ova pesma, čini nam se, ima najmanje skrivenih kutaka, simbola i mesta koja nas ostavljaju u nedoumici. Voljena zemlja izjednačava se sa voljenim bićem i geografska površina, država, predeo, imaju smisla ukoliko u njima ima, ili je bilo, nekoga koga volimo ili koga smo voleli.

Vidimo da ciklus pesama o Lusi značajno utiče na formiranje teme kojom se bavimo, da joj doprinosi na različite načine. Osim direktnog pominjanja putovanja, vidimo da je fizička dinamika samo preduslov dinamike duha koja se očitava u snovima, u novom načinu viđenja prirode, smrti i ljubavi. Pojedinac se izjednačava sa svime što je u prirodi, pojedinac je i deo prirode i sam pojavni oblik unutar nje, što je specifičan oblik panteizma u kome više nije bog izjednačen sa vaseljenom i prirodom već jedno ljudsko biće. Ono, doduše, nema tvoračke prerogative a, kako smo videli, nije ni večno. Lusi se najviše približava božanskim prerogativima onda kada dobija moć „da zaseni i da obuzda“, kako kaže njena Zaštitnica, ali sama stvaralačkih sposobnosti nema, što je sasvim suprotno od onoga ko o njoj misli i ko nam o njoj pripoveda. Lirski subjekt, neimenovani muškarac zaljubljen u Lusi je, zapravo, putnik i pesnik. Ovo što smo mi do sada tumačili jesu dometi njegovog stvaralaštva.

Citati:

Branislava Miladinov, Funkcija naracije u pesmama „Lirskih balada“ Williama Wordswortha (doktorska disertacija), Univerzitet u Beogradu, Filološki fakultet, Beograd, 2016. (link)

Rečnik književnih termina, urednik Dragiša Živković, Nolit, Beograd, 1992.

Napomena: Ovaj esej u potpunosti je autorski tekst Ane Arp koji sadrži i potpuno autorske prevode. Esej se ni u delovima ni u celini ne sme prisvajati, u štampanom ili elektronskom obliku, bez prethodne pomene i dozvole autorke.

Ana Arp

Ana Arp je autorka umetničkog projekta A.A.A. Jedna je od prvih u svetu koja je formu sajta počela da koristi kao mogućnost za oblikovanje sopstvenog umetničkog dela. Sadržaj na sajtu stvara autentičan jezik čiju je kombinatoriku omogućila savremena tehnologija koja iz dana u dan biva sve jači medijator između nas i umetnosti, nas i stvarnosti, menja nam život i uspostavlja nov način recepcije. Sadržaj sajta čine reči i slike koje tek zajedno, i u istom kontekstu posmatrane, nalik predmetima u kabinetu kurioziteta, tvore potpuno novu realnost, nov jezik, nov način da se stvari vide i dožive.