Brana Miladinov: „Moć crnog na savršenstvu belog“

 

poe

Edgar Alan Po (1809-1849)

Uobičajilo se da se pisanje o Pou počne nekim domišljatim paradoksalnim ili oksimoronskim naslovom, poželjno ritmičnim i sa obaveznom aliteracijom. Pesnik ponora, arhitekta ambisa, inženjer iracionalnog, filozof falsifikata… Ne samo da je moguće, nego je sigurno i zabavno nastaviti ovaj niz, možda u azbučnom ili alfabetskom poretku. Mislim da je formula generisanja niza jasna, a sam niz – gotovo poezija. Ono što ovakvo sekvenciranje jedva da prikriva jeste činjenica da se Po danas (u širem smislu današnjice) razmatra gotovo isključivo u terminima dualiteta i ambivalencija; čini se, štaviše, da se jedino tako može, a možda i mora o njemu razmišljati. Tako to izgleda danas, takvu sliku aktuelna kritika emituje, dve stotine godina nakon njegovog rođenja.

Namera ovog teksta nije da kaže nešto suštastveno a efektno o Edagaru Alanu Pou, već samo da proklizi preko nekolikih značajki koje nam se u ovom trenutku čine zanimljivim.

Nikako pri tom ne treba gubiti iz vida činjenicu, naročito važnu s obzirom na to da nam gotovo dva veka fale da mu budemo savremenici, da je Po neobično vitalan u dobu ne samo tehničke reprodukcije i potrošačke kulture, već i zapanjujućih efekata digitalne ere. Ono što Po sobom nosi u ovaj milenijumski prelaz jeste neka vrsta podobnosti za neobično različite tipove čitalaca, potencijal rezonance sa raznovrsnim duhovima i duhovnim stremljenjima. Tehnologija novog doba učinila je svoje i tako se desilo da dve stotine godina po rođenju, Edgar Alan Po, udobno i nimalo prašnjavo, prebiva po policama knjižara i biblioteka, pravih i elektronskih, zauzima nebrojeno mnogo internet stranica, u prostoru koji se neprestano širi novim izdanjima i prevodima njegovih dela, ekspanzijom raznovrsne sekundarne literature biografskog, analitičkog, spekulativnog ili interpretativnog tipa, ali i neposustajućim povećavanjem broja referenci na Poa u svakojakim područjima – i to ne samo umetnosti i nauke o njoj.

Jednom rečju, Po je fenomen popularne kulture onako kako je to slučaj sa retko kojim kanonskim piscem.(1) Ne samo da obično nije potrebno objašnjavati ko je Edgar Alan Po, već „masa“ zna i kako izgleda, većina zna čak i da je bio usvojeno siroče, da je u ženama tražio prerano izgubljenu majku, da se oženio besprizorno mladom sestrom od tetke, da je bio sklon alkoholu, te da je umro u delirium tremensu. Tip informacija koje najveći broj ljudi o Pou zna jeste onaj tip obaveštenja koje prodaju „žutu“ štampu – manje-više svodivih na seks, porok i smrt. Njegov se status približava statusu ikona poput Ajnštajna, Hitlera, Če Gevare, Čaplina ili Merlin Monro, likova koji su univerzalno prepoznatljivi i svodivi na nekoliko bitnih crta u likovno svedenom tipu replikacije portreta. Edgarovo neobično visoko i široko čelo, krupne tužne oči, brkovi i vratna marama, zapamćeni zahvaljujući uspeloj i grafički zahvalnoj dagerotipiji iz 1848, postali su zgodan i rečit dezen za razne odevne, obuvne i upotrebne predmete. Sa majica, „starki“, šolja, svesaka i olovaka, zapušača za flaše, torbi i privezaka gleda nas vorholovski obrađeno lice pisca Gavrana, tamne ptice po kojoj je baltimorski fudbalski tim dobio ime. (2)

Doba konceptualizma u progresivnoj muzici sedamdesetih donelo je prvi Poom inspirisan rok album – „Tales of Mystery and Imagination“ Alana Parsonsa, devedesete su iznedrile jedan tribute Pou na kojem se, između ostalog, može čuti „Izdajničko srce“ kojeg čita Igi Pop, ili, pak, „Julaluma“ u izvedbi Džefa Baklija, dok u novom milenijumu intelektualistička paradigma rok muzike još živi kroz Lu Ridov album „Gavran“, ali je mnoštvo referenci iz metal-sfere prevazilazi, dok je na YouTube moguće poslušati i rap verzije „Bunara i klatna“ i Bačve amontiljada. (3) Film, animaciju i strip suvišno je i pominjati. Nastavite sa čitanjem