LIZEL MILER: KADA ME PITAJU

Kada me pitaju
kako sam počela da pišem pesme
ja im govorim o ravnodušnosti prirode.

Bilo je to malo pošto je moja majka umrla
blistav junski dan, sve je cvetalo.

Sela sam na sivu kamenu klupu
u divno održavanoj bašti,
ali ljiljani su bili gluvi
kao uši zaspale pijanice,
a ruže su se povukle u sebe.
Ništa nije bilo crno ili slomljeno
nijedan list nije pao,
a beskrajne reklame za letovanja
vrištale su na suncu.

Sela sam na sivu kamenu klupu
okruženu bezazlenim licima
ružičastih i belih begonija
i položila sam svoju tugu
na jezik, u usta
jedino što je moglo da tuguje sa mnom.

MERI OLIVER: UPOTREBA TUGE 
(sanjala sam ovu pesmu)

Neko koga sam volela dao mi je jednom
kutiju punu tame

Godine su mi trebale da razumem
da je i to, takođe, bio poklon.

Mit o Pandorinoj kutiji promenio je tokom vekova mnoga narativna obličja i u ovom do mene je stigao posredstvom dve pesnikinje – Lizel Miler i Meri Oliver. Nije reč o intenciji autorki da mit redefinišu ili poetski uobliče. Reč je o mom transponovanju mita na čitalačko iskustvo.

Pesma Meri Oliver, ovako postavljena, zapravo je zaključak pesme Lizel Miler. Treba ih čitati zajedno, kao početak i kao nastavak. Pisanje je dar tuge. Box full of darkness iz pesme Meri Oliver ekvivalentna je smrti majke iz prve pesme.

U prirodi, u spoljašnjem svetu,  sve  je ravnodušno spram bola onoga koji ga oseća. To je razlog i započinjanja pisanja. Ravnodušnost razoružava. Sa junakinjom pesme Lizel Miler ne saoseća se ništa oko nje, osim:

i položila sam svoju tugu
na jezik, u usta
jedino što je moglo da tuguje sa mnom

U Floberovom romanu Gospođa Bovari, otac Eme Bovari, po saznanju da mu je kćer umrla, ne može da poveruje da je to jutro kao i svako drugo, ništa se nije promenilo i, čini se, svet je apsolutno ravnodušan, nedotaknut. Dan je isti kao i svaki drugi.

U filmu Amadeus Miloša Formana, po smrti kompozitora, po kišnom danu, sve je isto dok konjska zaprega odnosi sanduk na groblje. Krave se moraju izvesti na ispašu, trgovačka kola moraju proći. Dan je isti kao i svaki drugi.

Najzad, tu je primer i sa mitom o Ikaru i njegovom padu, naročito onako kako je prikazan na Brojgelovoj slici. Ikar je pao, niko to ne primećuje, svet ide svojim tokom. Seljanin i dalje ore. Čobanin pazi na stado. Brod nastavlja da plovi.

Postoji adekvatan odgovor na indiferentnost prirode i sveta koji nas u bolu nemo okružuje: to je umetnost. Ne zato što će stvaralački čin ublažiti naš bol ili ga poništiti, već zato što će borba biti ravnopravnija.

Napomena: Obe pesme prevela je Ana Arp. Pesme možete čitati u originalu ovde i ovde

Slika: Meri Lorensin, Autoportret, 1904.