Икар у мом сну

Augus Roden,

Небо му беше жеља, море укоп,
Има ли лепше намере или богатије гробнице? – Депорто

Поделићу са вама један свој сан. За почетак, дозволите да напишем нешто о начину писања о сновима. Они нису одсањани на начин на који су записани.  Писање доводи у ред, временски и смисаони, оно што је одсањано у сасвим другачијем временском и смисаоном следу. Наиме, време у сновима нема ону форму какву му физика споља намеће. Верујем да неки од вас, као и ја, имају своју свеску у коју записују снове, разуме се оне који им остају у памћењу пошто се пробуде и погледају у прозор, како је то једном написао Милорад Павић.

Сањала сам Икара у цркви. Био је насликан на фресци лево од олтара. Имао је тамна крила, огромна, већа од њега, питала сам се како их је тако диспропориционална у односу на своју величину покретао. Икар грађом свога тела није подсећао на дечака. Мишице су му биле наглашене, снажне. На фресци је био представљен наопако, изгледао је као на некој барокној слици која измешта сцену из уобичајеног угла гледања. Питала сам се откуд Икар у цркви. Црква је имала наглашене куполе, огромне дубине, и била је у тоновима тамног меда. Између мене, ја сам се налазила одмах код врата, и фреске налазиле су се дрвене клупе, свеже лакиране, пресијавале су се. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Rečnik simbola: Krila

speciesbarocus: “Right wing of Eros (2nd c. BC). ”

Simbolizam krila, perja, pa zato i leta, ispoljava se u različitim oblicima, a svi se svode na uopšteni pojam duhovne lakoće i uspinjanja sa zemlje u nebo.

Poslednje tumačenje je blisko šamanskom, a prvo, različito tek po stepenu shvatanja, zajedničko je budistima i taoistima. Pernato pokrivalo za glavu kod američkih Indijanaca ukazuje na Sveopšti Duh, a ogrtanje pernatim ogrtačem u drevnoj Kini ukazuje na uspostavljanje nebeskog poretka. Mada šamansko uspinjanje u nebo pokazuje delatnu moć, ono je najčešće tek duhovne prirode: na tragičan način to dokazuje i Ikarova pustolovina.

Postizanje lakoće na koju se jasno pozivaju indijski tekstovi, a i Čuang Ce, oslobađanje je od telesne težine, od vezanosti za formalno ispoljavanje: ono je plod kontemplacije. Budističkim letom se stiže do jezera Anavatapta, ili do raja, a to su simboli suptilnog područja.

Lakoća i moć letenja je svojstvo taoističkih besmrtnika, koji lako stižu do ostrva besmrtnika. Već i sama etimologija njihovih znakova otkriva sposobnost dizanja u vazduh. Zbog posebnog načina prehrane tela su im obrasla pahuljicama ili perjem, a i način života ponekad im je nalik ptičijem.

Uzlet se uopšteno odnosi na dušu koja teži nadličnom stanju. Prema simbolizmu razrađenom u belešci kupola uzlet, odnosno izlazak iz tela, izvodi se kroz teme glave. Taoizam tako zamišlja i uzlet suptilnog tela, što je zapravo zametak besmrtnosti.

Krila otkrivaju spoznajnu sposobnost: ko shvata, ima krila, navodi jedna Brahmana, a Rgveda: Inteligencija je najbrža ptica. Zato i anđeli – stvarni ili simboli duhovnih stanja – imaju krila. Nastavite sa čitanjem

Vistan Hju Odеn: „Muzej lepih umetnosti“

U vezi sa patnjom nikad nisu grešili
Stari majstori: kako su samo dobro razumeli
Njeno mesto u ljudskom životu, ona se dešava
Dok neko drugi jede ili otvara prozor ili prosto tromo korača;
Kako, dok starci svečano, strastveno čekaju

Čudesno rođenje, uvek su tu i
Deca koja nisu posebno želela da se ono desi, klizaju se
Na jezercetu na obodu šume;
Nikad nisu zaboravljali
Da se čak i zastrašujuće mučeništvo odvija po sopstvenom planu
Nekako u uglu, na nečistom mestu
Gde psi nastavljaju svoj pseći život, a mučiteljev konj
Češe svoju nevinu zadnjicu o drvo.

Na Brojgelovom Ikaru na primer, kako sve okreće glavu
Sasvim nehajno od katastrofe, orač je možda
Čuo pljusak, zaboravljeni krik,
Ali za njega to nije bio važan pad, sunce je sijalo
Kao što mora na bele noge koje nestaju u zelenilu
Vode, a skupi graciozni brod koji je sigurno video
Nešto zapanjujuće, dečaka koji pada s neba,
Morao je nekuda da stigne i odjedrio je mirno dalje.

Prevod: Vladimir Arsenić

Tri video rada o Dedalu i Ikaru Rolana Kjulvena



Prvi rad, Ikarov let kroz etar, pozajmljuje motive iz umetnosti Edvarda Mejbridža, istovremeno slaveći pionire letenja, mitske junake Dedala i Ikara.

Drugi rad, Ikarov pad, sadrži ženski glas koji recituje pesmu Vilijama Karlosa Vilijamsa posvećenu ovoj temi i vizuelno kombinuje više motiva koje vezujemo i za prethodne Kjulvenove radove.

Treći rad, Ikarevo potonuće, kao da vizuelno svedoči o drugoj strani mita o Dedalu i Ikaru. Avioni lete i – slete (što je slučaj sa Dedalom). No, avioni i padaju, a to je bila Ikareva sudbina. O tom mitu sam već više puta pisala, eseje možete čitati ovde.

A . A . A u katalogu izložbe „(Sub)ekumena“ Tijane Kojić

tk

IKAR U GRADU

U pesmi Icarus Edvarda Filda, napisanoj 1950, mitski junak, protivno našim saznanjima, nije poginuo, već je nastavio da svoju egzistenciju ostvaruje u jednom neimenovanom gradu. On se više ne zove Ikar već Mr. Hicks i redovno se brine o svom dvorištu. Izbegava susede, ne priča o sebi. Krije se. Kamuflaži doprinose njegova siva odela koja mu skrivaju snažne ruke. One su nekada nosile teška krila zahvaljujući kojima je leteo. Tu je i metod izbegavanja direktnog pogleda svojih sagovornika, ljudi kojima je naš postmoderni junak uvek okružen. On zna da oni neće prepoznati odblesak sunca koji je još uvek u njegovim očima, jer kako on, koji je gledao put zraka, on čiji je pogled bio uprt naviše, da razume one čiji je pogled uprt naniže – ka časovniku? Gomila koje se gnuša ista je ona kojoj i sam pripada. Otuda odbojnost i nemogućnost prevazilaženja teskobe u gomili koja je modernom Ikaru bila zamena za – strah.

U drugom poglavlju knjige Umeće ljubavi Eriha Froma stoji da „doživljaj odvojenosti izaziva teskobu; on je u stvari, izvor svake teskobe.“. Jedna od osnovnih postavki Fromove knjige, od koje Tijana Kojić – umetnica čije je delo u fokusu – polaziglasi da je u srži pojedinca želja da prevlada svoju usamljenost kroz drugog, kroz sjedinjavanje u iskustvu ljubavi koje je podjednako čulno,emotivno i duhovno. Intezivna čovekova potreba da prevaziđe svoju odvojenost, svoju dvostruku otuđenost – od prirode i od ljudi – navodi ga da svojim postupcima večito tezi premošćavanju tog jaza. Ta potreba, ispostavice se,izvor je čovekove dinamike,procesa sazrevanja i nadgradnje samosvesti,ali i najdubljih zabluda. Pitanje koje se nameće pojedincu od najranijeg doba jeste kako da pomiri sebe sa svetom,kako poeziju ideala i prozu prilika da uskladi i da dosegne sklad. U osnovi ovog problema,neumitne postavke koja je a priori nametnuta,leži čitava tema mita o Ikaru. Nastavite sa čitanjem

Žan-Pjer Bajar o lavirintima

Ikar: Prošao sam sve putove logike. Umoran sam već od lutanja vodoravnom (pokošenom, golom) pustolinom. Gmižem, a htio bih uzleteti. – Andre Žid, „Tezej“

U nastavku sledi odlomak iz teksta „Inicijatički hodnik: podzemni lavirint“ koji je napisao Žan-Pjer Bajar. On u osnovnim crtama dobro objašnjava jednu od mogućih simboličkih funkcija lavirinta.

*

Ako mi, kao i Rene Genon, smatramo da posvećenje (inicijacija) predstavlja delotvorno i neprekidno prenošenje znanja, obučavanje putem inicijatičkog lanca vodi novoobraćenika (neofita) od spoljnog sveta ka unutrašnjosti, od vrata tajnog hrama, do utvrđene i nepomerljive tačke. To nas navodi na ideju o svojevrsnom putu. No, prosvetljenje ostaje lično dobro i malobrojni su kandidati koji dospeju u vrhovno središte. To znači da hodnik koji vodi cilju nije pravolinijski; on stalno krivuda i taman kada čovek pomisli da će stići do cilja, hodnik se naprasno udaljava od žuđenog mesta. Inicijatička iskušavanja omogućavaju da mladić uzastopno prođe kroz razne etape radi preporoda sopstvenog bića. Za vreme tih simboličnih ili potencijalnih putovanja, povremeno izgleda da je novoobraćenik zalutao; međutim, oni koji ga posvećuju u tajnu bdiju, tako da on neprestano, čak i nesvesno, biva vraćen na pravi put.

Rene Genon je ovu temu ispitao u tekstu Pećina i lavirint. Pećina je mesto posvećenja, a put koji do njega vodi za novoobraćenika postaje mračan hodnik, pun neshvatljivih krivudanja. No, kako taj put izgleda dug, pun zamki, on omogućava ponovni hod istim putem, a ipak je nemoguće vratiti se natrag. On vodi do tajnog hrama, duhovnog središta, u kome treba da se dogodi „drugo rođenje“. Do potpunog ostvarenja može doći tek kada biće, došavši iz spoljnog sveta, iz kružnice, dospe u središnu tačku; ono tada izmiče cikličnom toku događaja. Nastavite sa čitanjem

Mit o Ikaru

Ikar, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni glasnik, Beograd, 2004.

Slika: Herbert James Draper, The Lament for Icarus, 1898.

Питер Бројгел и Вилијам Карлос Вилијамс: Икаров пад

Pieter Bruegel the Elde - Icarus Fall, ca. 1560.

Питер Бројгел, „Пејзаж са Икаровим падом“, 1560.

ПЕЈЗАЖ СА ИКАРОВИМ ПАДОМ

По Бројгелу
када је Икар пао
било је пролеће

сељак је орао
своју њиву
сва раскош

природе се
разбудила треперећи
покрај

ивице мора
обузета
собом

знојећи се на сунцу
што је истопило
восак крила

неважно
на пучини
вода је

прснула сасвим неопажено
то се
утопио Икар

Питер Бројгел, ренесансни фламански сликар, инспирисао је два веома значајна уметника 20. века, и сваког на особен начин. У питању су амерички песник Вилијам Карлос Вилијамс, чију смо песму управо прочитали, и Андреј Тарковски, руски редитељ.

Вилијам Карлос Вилијамс песмом Пејзаж са Икаровим падом оживљава поступак екфразе који подразумева преношење једног уметничког дела у друго, дескрипцију сликарског унутар књижевног, предочавање конкретне слике односно артефакта просторне уметности (слике, скулптуре, рељефа, амфоре, онога што је на њима приказано) посредством речи. Поступком екфразе сликарство и књижевност бивају повезани у целину. Вероватно најпознатији пример екфразе јесте опис Ахилејевог штита у Хомеровој Илијади у којој се стиховима предочава оно што је у домену визуелне форме: свет представљен на Ахилејевом штиту, златно доба људи. Наставите са читањем

Икар у Земуну

Rubens,_Peter_Paul_-_The_Fall_of_Icarus1636

Питер Пол Рубенс, „Икаров пад“, 1636.

Раније сам чешће одлазила у Земун, мој пријатељ је тамо становао. Ретко смо остајали у затвореном простору, а и када бисмо, тема Икара била би индиректно присутна, „високо“ и „ниско“ преплитали би се: правили смо сендвиче и причали о Љоси, јели бисмо и пуних уста сумирали утиске о Маркесу. Онда бисмо изашли и пролазили поред високе сиве зграде, архитектонски лепог решења, на чијем би зиду била скулптура атлетски исклесане мушке фигуре строгог лица са великим крилима. Mој поглед био би уперен у њу док би друг настављао да прича и док ме не би повукао за мишицу, на тај начин ми сугеришући да припазим – испред мене су степенице. Сишли бисмо у оближњи парк, затим смо пролазећи њиме причу настављали, некако је довршавајући, крећући се старим и узаним земунским улицама, пуним оронулих кућа са високим темељима, фасада ољуштених као коре бреза. Њихови прозори, мусавог стакла и избразданих оквира, заиста би подсећали на „очи“ које се могу препознати по стаблима тог дрвећа, витких бреза.

Али, једанпут сам застала и прекинула га. „Погледај ову скулптуру“, показала сам прстом, „како је лепа! Могу да почнем да набрајам грчка божанстава у Београду, на фасадама, ако желиш, и тако се воли свој град.“ Одговор не бих ни сачекала а већ бих почела да помињем Меркура у близини зграде мог факултета, кентауре у Бранковој и Његошевој улици, грације у Ломиној, Аполона и Атену изнад улаза у Капетан Мишино здање, Хебу на углу Душанове и Вишњићеве. Наравно, мој занос би, као и увек у његовом присуству, био прекинут, лет би се завршио падом у виду равнодушне, често и надмоћно циничне констатације: „Првим пут је видим, шта је ово?“. Пролазили смо поред зграде ваздухопловства и прича би се наставила, али у правцу његовог доживљаја бомбардовања, кад је од јачине удара бомбе о ту зграду, он био бачен горе па за деведесет степени лево са свог кревета. „Опет Икар и Дедал“, помислила бих. Нисам желела да се надовезујем са свакодневног искуства из непосредне прошлости на митологију и уметност, прозрела бих да ту нема пуно места за моје теме. Ипак, питање сам запамтила. Враћајући се у свој крај града, покушавала сам да закључим ко је, заправо, на скулптури Злате Марков у Земуну, на зиду згграде Команде ваздухопловства која је 1935. године саграђена према пројекту Драгише Брашована. Мој пријатељ је умео, несвесно, да постави право питање. Nastavite sa čitanjem