Ranije sam češće odlazila u Zemun, moj prijatelj je tamo stanovao. Retko smo ostajali u zatvorenom prostoru, a i kada bismo, tema Ikara bila bi indirektno prisutna, „visoko“ i „nisko“ preplitali bi se: pravili smo sendviče i pričali o Ljosi, jeli bismo ih i punih usta sumirali utiske o Markesu. Onda bismo izašli i prolazili pored visoke zgrade, arhitektonski lepog rešenja, na čijem bi zidu bila skulptura atletski isklesane muške figure strogog lica sa velikim krilima. Moj pogled bio bi uperen u nju dok dok me drug ne bi povukao za mišicu, na taj način mi sugerišući da pripazim – ispred mene su stepenice. Sišli bismo u obližnji park, zatim smo prolazeći njime priču nastavljali, nekako je dovršavajući krećući se starim i uzanim zemunskim ulicama, punim oronulih kuća sa visokim temeljima, fasada oljuštenih kao kore breza. Njihovi prozori, musavog stakla i izbrazdanih okvira, zaista bi podsećali na „oči“ koje se mogu prepoznati po stablima tog drveća.
Ali, jedanput sam zastala i prekinula ga. „Pogledaj ovu skulpturu“, pokazala sam, „kako je lepa! Mogu da počnem da nabrajam grčka božanstava u Beogradu, na fasadama, ako želiš, i tako se voli svoj grad.“ Odgovor ne bih ni sačekala a već bih počela da pominjem Merkura u blizini zgrade mog fakulteta, kentaure u Brankovoj i Njegoševoj, gracije u Lominoj, Apolona i Atenu iznad ulaza u Kapetan Mišino zdanje, Hebu na uglu Dušanove i Višnjićeve. Naravno, moj zanos bi, kao i uvek u njegovom prisustvu, bio prekinut, let bi se završio padom u vidu ravnodušne, često i nadmoćno cinične konstatacije: „Prvim put vidim. Ko je ovo?“. Prolazili smo pored zgrade vazduhoplovstva i priča bi se nastavila, ali u pravcu njegovog doživljaja bombardovanja, kad je od jačine udara bombe o tu zgradu, on bio bačen ka plafonu pa za devedeset stepeni levo sa svog kreveta. Nisam želela da se nadovezujem sa svakodnevnog iskustva na mitologiju i umetnost. Vraćajući se u svoj kraj grada, pokušavala sam da zaključim ko je, zapravo, na skulpturi Zlate Markov u Zemunu, na zidu zgrade Komande vazduhoplovstva koja je 1935. godine sagrađena prema projektu Dragiše Brašovana.
Zašto je prijateljevo pitanje u meni izazvalo nedoumicu? Zato što nisam uspela da zaključim da li je skulptura muškarca na fasadi Dedal ili Ikar. Želim da verujem da je to Dedal, onaj koji je leteo, a ne Ikar, onaj koji je pao. Ali, avioni padaju, zar ne? Da li skulptura prikazuje Dedala, da li je ona predstava onoga koji je leteo i, još bitnije, onoga koji je sleteo, genija, homo fabera, onoga ko je zahvaljujući korišćenju znanja preživeo, ili je figura muškarca Ikar, a on je, to na osnovu mita znamo, pao. Mit o Dedalu i Ikaru jednak je mnogim drugim mitovima čiju okosnicu čine roditelj i dete, kao i stradanje deteta zbog roditeljskog neopreznog greha, prekoračenja i hibrisa.
Dedal je bio antički izumitelj, konstruktor, inženjer, primer za jednog od kasnijih vizionara kakav je bio Leonardo da Vinči ili neki od književnih junaka Žila Verna. Njega je zanimala tehnička strana kreativnosti, progres i nauka koji bi bili na strani čoveka. Ironija mita održava mit. Sve što je Dedal izmislio nije preokrenuto u korist ljudi, već jedino na štetu ljudi i sebe. Posredno je bio zaslužan za rođenje Minotaura. Da bi ga ukrotio i zarobio, izgradio je lavirint, građevinu iz koje, na kraju, sam nije umeo da izađe. Pošto je postao zarobljenik sopstvenog dela, lavirinta sa bezbroj soba i hodnika, morao je da pronađe način kako da izađe odatle. Tada je dobio ideju da napravi krila uz pomoć ptičijeg perja i voska koja bi pokretao snagom sopstvenih ruku i na taj način se izdigne nad lavirintom, konačno postajući slobodan. Savetovao je sinu da ne leti previsoko jer će toplota sunčevih zraka otopiti vosak. Ikar ga nije poslušao, vosak se otopio i on je pao u vodu, poginuvši od jačine pada. Ni ovoga puta Dedalu znanje nije moglo biti od koristi. Šta nam to kazuje o znanju i ideji napretka koja je sa njim u vezi?
Precenjivanje sopstvenih (ljudskih) mogućnosti bila je kobna greška. Čini se da je idealizam, baš kao i zraci na Brojgelovoj slici, prisutan u daljini, na horizontu, on je kao bledeći iluzionistički odsjaj koji se rasprostire površinom vode. Opore poruke Brojgelove slike ostavljaju nas u nedoumici. U pitanju je stoička ravnodušnost koja razara, pobeda praktičnosti svakodnevice naspram idealističkih težnji. Kao u Floberovom romanu Gospođa Bovari ili na kraju filma Amadeus, ili u pesmi Kada me pitaju Lizel Miler, sve, svaka pojava, atom, živo biće, nemo je i razoružavajuće ravnodušno pred nečijim padom, pred nečijim bolom, pred nečijom smrću. Pošto je saznao za smrt svoje kćeri, otac Eme Bovari posmatra jutro i ne može da poveruje kako je ono isto kao i svako prethodno, ništa se nije promenilo, a njegova kćer više nije živa. U filmu Amadeus vidimo kočiju koja odnosi telo čoveka dok za njom ostaje pastir koji ni ne gleda u kola koja prolaze. On mora da izvede stoku na ispašu. Lirska junakinja Lizel Miler odlučuje da piše da bi pobedila tišinu koja je izdajnička pred saznanjem da njene majke više nema.
Na Brojgelovoj slici Predeo sa Ikarovim padom Ikar je u uglu slike sveta. Na slici ćemo prvo ugledati seljaka koji ore. Život je težak, ljudi sa sela to dobro znaju, ratar nema vremena da gleda u sunce na horizontu, niti da razgovara sa pastirom koji stoji nedaleko od njega. Tokom borbe za opstanak vlada apsolutna nezainteresovanost drugih za događaje koji se odvijaju pred njima drugim ljudima. Zemlja mora biti izorana, stado na okupu, brod, uz čiju pomoć se obavlja trgovina, mora da nastavi svoje putovanje. Niko ne može ni pomisliti da bi trebalo da leti ili da od života zatraži više od onoga što mu je dato. Život, to je stoička izdržljivost, rad i trpljenje. Od Ikara vidimo samo noge i to u desnom uglu slike, nad njima je perje, to je jedino što sugeriše da je i on tu, u imaginarnom prostoru slike. Brod se kreće, ratar gleda u zemlju i ore, pastir je čitavom događaju okrenut leđima, čak i ptica na grani ne reaguje, nije uzletela od zvuka praska koji je u blizini. Centralno mesto mita o Ikaru zauzima pad. A pad može značiti mnogo toga: odustajanje, uklapanje, pristajanje, unapred poznati raspored dnevnih navika, stalno okretanje pogleda ka časovniku. Pad je kada, kao u pesmi Edvarda Filda, jedini let pojedinca, jedina visina koju može dnevno da dosegne, jeste zamena sijalice u sobi.
Pesnici 20. veka bavili su se mitom o Ikaru, naročito rekontekstualizacijom mitske priče. Brojgel ih je na taj način višestruko inspirisao, naročito Vilijama Karlosa Vilijamsa (Predeo sa Ikarovim padom) i V. H. Odena (Muzej lepih umetnosti). Tu su još i Stephen Spender (Icarus), Anne Sexton (To a Friend Whose Work Has Come to Triumph), Edward Field (Icarus) i Muriel Rukeyser (Waiting for Icarus).
Likovni prikazi Ikarovog pada nisu novijeg datuma. Tema je bila prisutna još u zidnom slikarstvu Pompeja. Tri slike koje slede rađene su na osnovu Ovidijevih Metamorfoza. Nešto kasnije nastala je i Rubensova slika, verovatno na osnovu istog književnog predloška. Kasnije, ovu predstavu slikaju mnogi moderni umetnici, među kojima izdvajam Šagala i Matisa.
Slike: Jakov Piter Govi posle Pitera Pola Rubensa, Ikarov pad, 1636; Anton van Dajk, Dedal i Ikar, 1615-1625; Piter Brojgel, Predeo sa Ikarovim padom, 1560; Karlo Saraceni, Predeo Ikarovog poletanja, 1606; Karlo Saraceni, Predeo Ikarovog pada, 1606; Karlo Saraceni, Predeo u kome je Ikar sahranjen, 1606.
A . A . A 