Rečnik mitova: Nereide

berndblacha: “ Hippocampus and Nereid carrying the shield of Achilles, Terracotta #Greek 323 B.C @MuseeLouvre ”

Nereide, čerke boga mora Nereja i Doride. Najstarije predanje poznaje trideset i tri Nereide po imenu, kasnije se pominje poimenice njih pedeset, a smatralo se da ih je bilo stotinu. Njihovim imenom najčešće se obeležavaju odlike mora: njegov sjaj, talasi, struje i zatišja.(Halija, Glauka, Galena, Kimo, Kimodoka, Kimotoja, Toja). Imena nekih vezuju se za ostrva, obale i morske pećine (Psamata, Neso, Limnoreja), a katkad za lepote mora (Talija, Erato, Melita). Kao čuvarice mora i zaštitnice moreplovaca, one se zovu: Pleto, Ferusa, Euagora, Doto, Deksamena, Proto, Amfinoma, Janasa, Temisto, Tetida. Samo neke od Nereida imaju lične sudbine (Tetida, Galateja, Amfitrita); one se u mitu najčešće pojavljuju u grupi, kao posmatrači raznih zbivanja.

Nereide žive u morskim dubinama, u srebrnoj pećini; često izlaze na površinu i igraju se na talasima sa ostalim stanovnicima mora (ribama, delfinima, Tritonom, hipokampima) ili dolaze na obale da suše svje plavo-zelene kose. I vuna koju Nereide predu ima boju mora. One su vične svim poslovima i provode vreme kao i smrtnice, ali su pošteđene ljudskih briga i patnji. Njihov vedar i idiličan život samo izuzetno prožima strah i tuga, i to kad Posejdon proganja Amfitritu i kad dele brige svoje sestre Tetide. One je prate do obala Troade, prisutne su kad se kuje Ahilovo oružje, a kad je Tetidin sin pao pred Trojom, njihovo bolno naricanje proželo je sve Ahajce jezom. Nereide su Ahilov leš obukle u ambrozijsko ruho, a zatim su divinizovanog heroja pratile do ostrva Leuke, gde su prisustvovale njegovom venčanju sa Helenom.

Kćerke starca Nereja brižno prate sve događaje koji se zbivaju na moru; one slede Europu na putu ka Kritu i brinu se o lađi Argo. Tetida spasava Dionisa i Hefesta iz mora, a Leukoteja pomaže Odiseju da dopliva do obala feačke zemlje.

U celom grčkom svetu Nereide su uživale božanske počasti; najčešće su ih prikazivali moreplovci, i to zajedno sa Posejdonom. U Tesaliji, na obali oko rta Sepijade, prinošene su žrtve Tetidi, Nereidama i vetrovima, jer se verovalo da je na ovom mestu Pelej ugrabio Tetidu. Poznata kultna mesta Nereida nalazila su se na ostrvu Lezbu i na Korintskoj prevlaci.

Nereide su najpre zamišljene kao divne devojke, u dugim haljinama, a tek od četvrtog veka stare ere one se prikazuju kao lako obučene i obnažene. Često su predstavljane u likovnoj umetnosti. Na crnofiguralnim vazama one su prikazane kao posmatrači sukoba između Herakla i Nereja ili kako tuguju za Ahilom. Kasnije, na crvenofiguralnim vazama, predstavlja se uglavnom idiličan život Nereida, najčešće kako u lepršavim, prozirnim haljinama igraju ili jašu. Od monumentalnih skulptura sačuvane su statue Nereida sa nadgrobnog spomenika u Ksantu (V-IV vek stare ere) i sa Asklepijevog hrama u Epidauru (370. godina stare ere). Čuvena je bila Skopasova grupa Prenos Ahila na ostrvo Leuku. Prikazivane su i na sarkofazima iz rimskog doba.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Nereida na morskom konju (hipokampusu) nosi Ahilejev štit. Terakota, Grčka, 323. godine pre nove ere. Muzej Luvr.

Rečnik mitova: Menade

Menade, negovateljice i pratilje boga Dionisa: kad ih on nadahne, Menade padaju u zanos (ekstazu) i lutaju poljima, šumama i planinama, uzvikujući ime svog boga. One su ovenčane bršljanom i ogrnute nebridom ili krznom pantera, a opasane su zmijama, koje im ližu obraze. U svom zanosu one uzimaju u ruke i doje divlje životinje ili ih rastržu i jedu njihovo živo meso. Menade su neranjive i raspolažu velikom snagom. Udarcem tirsa o stenu one otvaraju izvore mleka, vina i meda. Priča se da su menade rastrgle Orfeja i Penteja.

Menade su često prikazivane na grčkim vazama; na ranoarhajskim vazama korintskog i halkidskog kruga one su predstavljene u igri sa silenima i satirima, bez karakterističnih atributa. Na atičkim crnofiguralnim vazama ogrnute su krznom pantera, a katkad su prikazane sa muzičkim instrumentima. Tek na vazama strogog crvenofiguralnog stila one su predstavljene u ekstazi i sa svim karakterističnim atributima (zmije, tirs, srna, buktinja, timpani i dr.). U monumentalnoj skulpturi Skopas je prikazao Menadu u ekstazi (IV vek stare ere). U našoj zemlji, u Tetovu, nađena je bronzana figurina menade (kraj VI veka stare ere), a na jednoj atičkoj crvenofiguralnoj vazi iz Demir-Kapije prikazan je Dionis okružen menadama i erotima (kraj V veka stare ere).

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike: Reljef Menada koje plešu u zanosu, II vek nove ere, Španija.

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k’o predvojena behu:
dok mu je pogled, k’o pas, trč’o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku – dotle mu je sluh
zaostajao k’o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
Pa opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš’o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) –
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda – :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
nepouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K’o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol’ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k’o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k’o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k’o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k’o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

Preveo Branimir Živojinović

Slika: Gustav Klimt, 1902.

Atlas i Hesperide

File:Singer Sargent, John - Atlas and the Hesperides - 1925.jpg

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent koji je dugo živeo i putovao Evropom, a poznat je i po tome što se družio sa Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoja dela.

Slika na tavanici, kao i kasnija, na platnu, nastala je pred sam kraj slikarevog života, oko 1922. godine. Muzej je delo poručio od umetnika godinu dana ranije za tadašnjih četrdeset hiljada dolara. Delo je na visokoj tavanici, nad jednim od prolaza koji vodi ka biblioteci muzeja, i u sklopu je drugih fresaka, među kojima se ističe i Herkul u borbi sa Hidrom.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je Suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Istu možete pogledati ovde.

ATLANT, jedan od titana, sin Japeta i Okeanide Klimene. Kao njegov otac kasnije se pominje Uran ili Eter, a kao majka – Okeanida Azija ili Libija. Kao eponimni heroj Atlantide, on je Posejdonov sin. Njegova braća su Prometej, Epimetej i Menetije, a njegova supruga je Okeanida Plejona ili Etra. Imao je mnogo kćerki (Plejade, Hijade, Diona, Kalipso, Hesperide) i dva sina – Hijanta i Hespera. Preko svojih kćerki, on je predak brojnih kraljevskih porodica.

Zbog učešća u borbi titana protiv bogova, Zevs je kaznio Atlanta da drži nebo, i to na glavi i rukama ili na ramenima, leđima i potiljku. Verovalo se da nebo počiva na stubovima, a da te stubove drži Atlant, i to na krajnjem zapadu, gde se susreću dan i noć i gde se nalazi vrt bogova. Drugi kažu da Atlant drži nebo u severnoj Africi, u Arkadiji, u zemlji Hiperborejaca, u Beotiji, Italiji ili Frigiji. Atlant je samo jedanput oslobođen svoje teške dužnosti, i to kada ga je Herakle umolio da mu donese jabuke iz vrta Hesperida. Pričalo se da je Atlant najpre bio kralj, koga je Persej, zbog negostoljubivosti, okamenio i pretvorio u planinu (Atlas u severnoj Africi).

U likovnoj umetnosti Atlant je prikazan kako drži nebo. Na vazama arhajskog i klasičnog doba predstavljen je kao nag, bradat muškarac, koji drži nebo u vidu ploče ili bezoblične mase. Atlant je prikazan na jednoj metopi Zevsovog hrama u Olimpiji, a Panajno ga je naslikao na ogradi istog hrama. Od IV veka stare ere često je karikiran, naročito na južnoitalskim vazama, gde je katkad predstavljen sa životinjskim učima, kako zgrčen drži nebo u vidu lopte. U helenističkoj skulpturi njegovo lice se karakteriše bolnim, patetičnim izrazom.

Citat: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Izvor slika: JSS Gallery | Museum of Fine Arts Boston

Ivan V. Lalić: „Argonauti“

Mapa Argonauta

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto upisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu:
nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

Slika: Mapa putovanja Argonauta

Ivan V. Lalić: „Saopštenje o Ikaru“

Pretpostavka je pad. Mladić je uzleteo, svetao,
Uz plave pršljene vetra, mišićavi plivač,
Otvoren kao ruža nad Lavirintom što se smanjuje,
Gle, svodi se na jednačinu, opasan modrom vodom
I zelenim srebrom maslina.

Vazduh prima mladića
Koji ga pije, zagrcnut ali siguran, mudriji
Od ptica koje prestiže. A pad je pretpostavka;
Strašno prazni azur nad davnim jednim ostrvom,
U jutarnjem suncu krilati optički signal
Koji je utrnuo.

Ali dokaza nema, pitajte ribe
Koje su navodno jele te oči suncem izujedane,
Nacrtajte tu tangentu na bok najdubljeg okeana,
Na meso svetlosti, zamislite se,

Zamislite taj osmeh iza plaveti,
Tu pouku o mimikriji mladih bogova –

Osmeh iza vetra, ucrtana putanja čistog plamena
U polju žutih sunovrata

Slike: Anri Matis

Izvor: Prejaka reč

Ilustracije Borhesove priče „Asterionov dom“

Jedna od Borhesovih omiljenih tema, pored ogledala, maski, biblioteka i kartografskih predstava, jeste tema lavirinta. Ona je prisutna u ovom delu, zajedno sa temom ogledala. Priča je, ako se bolje obrati pažnja, potpuno izvrnuta, ona prati „radnju“ tog magičnog predmeta poreklom iz Venecije. Kao što na jednom rimskom mozaiku vidimo sukob Tezeja i Minotaura, sukob koji je poznat i koji je deo mita, tako u priči prisustvujemo potpunoj odsutnosti sukoba odnosno samoodbrane. Takođe, jedan od ključnih detalja pri analizi ove priče jeste učešće naratora. Ko priča priču i ko završava priču, čije reči oblikuju svet, a čije kazuju kraj. Ovo su samo neke, ovde tek ovlaš pomenute, naznake koje mogu biti od značaja pri tumačenju dela. U čitanju se uživa u svakom slučaju. Priložene ilustracije delo su mladog umetnika iz Seula koji se zove Ryu. One su interesantan kuriozitet ali je slika priložena uz priču „Asterionov dom“ zapravo bila Borhesu početna inspiracija. U jednom od izdanja njegove knjige na srpski jezik, Zoran Konstantinović u delu za napomene i komentare piše sledeće o toj priči:

U eseju „Analitički jezik Džona Vilkinsa“, Borhes ukazuje na izvor ove priče – platno engleskog slikara Džordža F. Votsa „Minotaur“.

Asterion (grčki) – „Zvezdani“, ime čoveka-bika Minotaura.

Apolodor – grčki istoričar i filolog iz II veka pre n.e. kome se pripisuje zbornik mitova „Biblioteka“, delo koje je nastalo znatno kasnije.

„U Egiptu postoji slična“ – Herodot daje opis lavirinta u blizini Fajuma koji se pripisuje faraonu Amenehmetu iz XII dinastije (oko 1849 – oko 1801. godine pre nove ere).

Citat: Horhe Luis Borhes: „Iščekivanje i druge priče“, preveo Radivoje Konstantinović, Zavod za udžbenike, Beograd, 1999.

Ilustracije: Ryu

Mit o Minotauru

theseus_minotaur_mosaic

MINOTAUR, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Minotaur na blogu A . A . A

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

III

Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak…

IX

Samo ko se kroz Had
glasio lirom,
sme hvale beskrajne sklad
da prospe širom.

Samo ko hleb je i so
s mrtvima jeo,
čuvaće spomen na to
ko bića deo.

Nek vodom odraz treperi
mutan za nas:
ti čuvaj slike trag.

Tek u dvostrukoj sferi
postaje svaki glas
večan i blag.

XI

Zar na nebu sazvežđe „Konjanik“ ne postoji?
Jer to se čudno urezalo u nas:
taj ponos od zemlje. I još jedan, koji
goni ga, ustavlja, i koga on nosi u kas.

Zar se ne čini takvom, gonjenom pa obuzdanom,
priroda postojanja, sva od čvrstih tetiva?
Put i obrat. Al’ pritisak kaže: tom stranom.
Nova daljina. Od dvoga jedno biva.

Ali, da li biva? Il’ možda ne misli njih dvoje
na isti put pred sobom, na put što za njima osta?
Sto i ispaša njih već bezimeno dvoje.

Prevariti može čak i zvezdani spoj.
Al’ nek nas za tren obveseli da toj
figuri poverujemo. To je dosta.

XXVI

Ti pak, božanski, što si do samog konca zvučao,
kad te je prezrenih menada spopao roj,
njihovu ciku ti si, o lepi, poretkom nathučao,
iz razornica se vinuo neimarski napev tvoj.

Ne skrhaše ti glavu i liru, ma kol’ko palacale,
ma koliko besnele, i svaki je oštri kam
koji su one na tvoje srce bacale
bivao blagost u tebi i sticao sluh i sam.

Ti najzad podleže njinom osvetničkom zlu,
al’ glas ti se u lava i u stenu uputi,
u drvo i u pticu. I sad još pevaš tu.

O, izgubljeni bože! Beskrajan trag si za nas!
Zato što te vražda razdra i raspoluti,
mi smo slušači i prirodin smo glas.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Kamij Koro, „Orfej i Euridika“, 1861.

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

II
Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III
Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu.

VI
Ružo, prestolna ružo, za drevni svet
bila si putir ivica jednostavnih.
Za nas pak ti si prepun nebrojen cvet,
predmet si neiscrpnih tajni.

Činiš se kao bezbroj odora oko tela
koje nije ništa drugo do sjaj;
al’ tvoje latice za se svakog su odela
u isti mah poricanje i kraj.

Već stolećima tvoj miris došaptava
sluhu našem najslađa svoja imena;
i on najednom lebdi vazduhom kao slava.

Ipak, mi gonetamo njegovog imena slova…
I ka njemu se toči naša uspomena
koju od šaptavih umolismo časova.

XVII
Gde, na kom drveću, iz kojih čašica cvetnih golih,
sred kojih blaženih navodnjavanih bašta,
sazreva čudno voće koje tešenjem toli
i koje na izgaženoj livadi svog siromaštva

zatičeš, možda? Vazda se čudiš veličini
ploda, i što je ceo, i što mu je meka kora,
i što ti ga ne preote ptice u visini
lakomislenost, nit’ crva odozdo ljubomora.

Ima l’ drveta koja, ispod anđelskih krila,
od sporih skrivenih vrtlara tako su gajena bila
da nas nose, ne pripadajući nama?

Ne besmo l’ kadri, mi senke i utvare, da od zrelog,
prerano zrelog ponašanja našeg, pa opet svelog,
onih nehajnih leta naprsne spokojna skrama?

XXI
Opevaj, srce, bašte neznane iz daljnih strana,
jasne, kao u staklu, a ipak nedogledne.
Opevaj vode i ruže Širasa il’ Ispahana,
blaženo ih veličaj i slavi, neuporedne.

Pokaži, srce, da ih se nikad lišilo nisi.
Da na te misle njihove smokve što zru.
Da s njinim povetarcem, što ko da se u lik uzvisi
međ cvetnim granjem, duguješ u javi i snu.

Kloni se zablude da nečeg je lišeno stanje
posle donete odluke, odluke: da postojiš!
Svilena niti, kad jednom uđe u tkanje,

ma sa kojom od slika u njemu da se spojiš
(pa čak i sa slikom stradanja što nas tlači),
osećaj da sve to celovit, preslavan život znači.

Izvor: Rajner Marija Rilke, Soneti i elegije, preveo Branimir Živojinović, Mali vrt, Beograd 2011.

Slika: Arnold Beklin, „Ostrvo mrtvih“, 1888.

Tri mita o putovanju iza Sunca

0. Korica JPG

Prvi maj je meni ove godine naročito bio značajan – objavljena je moja prva knjiga. Dugo sam je pisala, još duže pripremala za štampu. Konačno je napustila fioku. Nezavisnost, sloboda, kreativnost – sve je tu, i možda ne toliko u samoj knjizi, koliko u mom pristupu umetnosti.

U pitanju je trilogija „Tri mita o putovanju iza Sunca“ koja se sastoji od knjiga ‘Pisma Persefoni’, ‘Herbarijum’ i ‘Dedalove sobe’. One su pisane u periodu od 2009. do 2015. godine, i uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet. Fortuna prati hrabre.
Krenite na putovanje iza Sunca.

Pri realizaciji knjige pomogli su mi Tijana Kojic (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija) i štamparija ATC. Bez njihove pomoći, ali i ohrabrenja prijatelja koji su je čitali u rukopisu, knjiga bi i dalje ostala neobjavljena. Hvala im!

Knjigu možete po ceni od 500 dinara kupiti direktno od autorke. Pošaljite mi adresu na anaarpart@gmail.com i poslaću vam knjigu u roku od tri dana. Knjigu plaćate po preuzimanju.

Pogovor knjige možete čitati ovde. O inspiracijama za knjigu možete čitati ovde.

2. Unutrašnja naslovna strana3. Pisma Persefoni JPG4. Herbarijum JPG5. Dedalove sobe JPG

Mit o Gorgoni (Meduzi)

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi seobjasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je uboo Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle.

U spekulacijama stoičara, gorgone personifikuju tri stupnja straha: onog koji parališe misao (Steno), koči celo telo (Eurijala) i zaslepljuje oči (Meduza). Persej, udružen sa Atenom, označava hrabrost povezanu sa mudrošću, koja savlađuje svaki strah.

Sve do IV veka stare ere gorgone su u likovnoj umetnosti prikazivane kao nakazna, zastrašujuća bića, čije lice podseća na apotropejsku masku. U delima arhajske umetnosti, počevši već od VIII veka stare ere, gorgone imaju telo žene i glavu čudovišta, široku i mesnatu, s muškom bradom, velikim otvorenim ustima i isplaženim jezikom. Često su ova bića krilata i s kratkim rogovima na glavi. Osim na vazama, prikazane su i na metopi hrama u Selinuntu (prva polovina VI veka stare ere). Umetnost klasičnog doba potpuno humanizuje njihov lik; lice gorgona postaje sve ljudskije i patetičnije. U helenističko doba Meduza je lepa žena, s diskretno naznačenim zmijama u kosi ili rogovima (Meduza Rondanini). Već od arhajskog perioda, pa do kraja antike, predstavama gorgona ukrašavani su predmeti zanatske umetnosti, najčešće oružje.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slika: Rimski mozaik sa glavom Meduze u sredini115-150. godina pre nove ere.

Milutin Ružić o Sandru Botičeliju

1280px-Sandro_Botticelli_-_La_nascita_di_Venere_-_Google_Art_Project_-_editedMilutin Ružić, zaboravljeni srpski istoričar umetnosti iz Sarajeva, ovako je u svom udžbeniku „Kratak pregled istorije umetnosti“ pisao o Botičeliju:

„Njegova kompozicija je potpuno slobodna, kod njega nema harmonije svetla i sene, njegov crtež je anatomski netačan a i perspektiva nije besprekorna, ali to nije bilo iz neznanja. Znao je on sve što su znali njegovi savremenici, ali je on to namerno zaboravljao da bi mogao pustiti mašti na volju i da bi u svojim slikama dao svoje snove.“

BOTIČELI

Na drugom mestu, povodom slike „Primavera“, a verovatno imajući u vidu Vazarijevo delo „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“, iz koga je mogao dobiti određene podatke, Ružić je zapisao:

„Na proletnjem turniru u Firenci 1475. Lorencov mlađi brat Đulijano Mediči bio je pobednik, a njegova dama na tom turniru bila je Simoneta Vaspuči i oboje mladih doživeli su kasnije tragičnu sudbinu. Simoneta je umrla od tuberkuloze aprila 1476, a  Đulijano je pao kao žrtva jedne zavere dve godine kasnije. Da bi se ovekovečila uspomena na Simonetu, nastala je najznačajnija Botičelijeva slika Primavera – Proleće, a kasnije, izgleda, još nekoliko njegovih slika. Na primaveri je predstavljeno Venerino carstvo u proleće, ali sve je obavijeno setom i tugom, jer je Simoneta u proleće umrla. U sredini je Venera a desno su Primavera i Flora, koje iznenađuje Zefir. Levo su Merkur i tri gracije. Grupe na slici ne čine celinu, jer Botičeli, kao što je rečeno, često ne pazi na kompoziciju a i na perspektivu. U figuri Primavere prikazana je Simoneta, ali Botičeli se držao daleko od banalne portretske sličnosti. To je anemična i bolesna žena sa još živim, skoro grozničavim očima. Tri gracije su najuspelije figure na ovoj slici i ova grupa predstavlja vrhunac Botičelijeve umetnosti.“

Mit o Orfeju

ORFEJ, sin Tračanina Eagra, najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Starije predanje ne pominje ime Orfejeve majke; kasnije se pripovedalo da ga je rodila jedna od muza (Kaliopa, Klio, Polihimnija) ili Tamirijeva kći Menipa. Neki su govorili da je Apolon Orfejev otac.

Prve pouke u pevanju i sviranju Orfej je dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji pominju se i Idejski daktili ili slavni pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej je ovom instrumentu dodao još dve žice, da bi ih bilo onoliko koliko i muza.

Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna; dok je pevao, jata ptica kružila su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, stenje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje skupljale su se kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila je sneg na visokim planinama.

Orfej je najveći deo života proveo u Trakiji, kao kralj Bistonaca, Odriza ili Makedonaca. Smatrali su ga pronalazačem azbuke, zemljoradnje i drugih korisnih stvari, a neki kažu da je izvesno vreme boravio u Egiptu i da je odatle preneo Dionisove misterije i nauku o životu duša posle smrti.

Po Hironovom savetu Jason je pozvao Orfeja da se pridruži Argonautima. Svojom pesmom Orfej je davao takt veslačima i uveseljavao je grčke junake na svim svečanostima u toku njihovog dugog puta, posebno prilikom Jasonovog i Medejinog venčanja. Kasnije se pripovedalo da su Argonauti samo uz pomoć Orfeja prebrodili mnoge teškoće, da su umakli sirenama zahvaljujući njemu i da je on svojom pesmom i svirkom umirio strašne bure, pa čak i zmaja koji je čuvao zlatno runo.

Sva snaga i moć Orfejeve muzike pokazala se kad je sišao u Podzemlje da izvede na svetlost dana voljenu suprugu Euridiku. Ubrzo posle udaje za Orfeja, lepu nimfu je usmrtila otrovnica. Orfej nije mogao da preboli njenu smrt i krenuo je u Podzemlje da je traži. Njegova pesma i svirka pobedile su sile smrti i tamu sveta mrtvih. Kad se Podzemljem razlegla Orfejeva svirka, eumenide su zaplakale, Kerber je postao krotak, Haron je zaustavio svoj čamac, Iksionov točak je prestao da se obrće, Sizif je seo na kamen, Tantal je zaboravio na glad i žeđ, a Danaide su prestale da obavljaju svoj zaludni posao. Orfejeva pesma raznežila je čak i stroge sudije mrtvih i neumitne suđaje, koje su već završenu nit Euridikinog života opet počele da predu. Ni vladari Podzemlja nisu odoleli  ovom nenadmašnom pevaču; oni su vratili Euridiku, ali su mu zabranili da je pogleda dok s njom ne izađe na svetlost dana. Orfej je krenuo ka izlazu iz Podzemlja ali, mučen sumnjama i čežnjom, on se osvrnuo; istog časa je po drugi put izgubio voljenu suprugu, i to zanavek. Ojađeni Orfej je pokušao da se vrati u carstvo mrtvih, ali ovoga puta vrata Podzemlja ostala su zatvorena. Sedam dana nesrećni pevač nije uzimao hranu, sedam meseci je bez prestanka plakao, a zatim je tri godine živeo u potpunoj usamljenosti.

Kad se vratio iz Podzemlja, Orfej je prezreo Dionisa koji ga je proslavio i učinio velikim. On je sada savetovao ljudima da poštuju Apolona Helija kao najveće božanstvo, a i sam je svakog jutra izlazio na vrh Pangeja da pozdravi Sunce. Da bi kaznio otpadnika Dionis je podstakao tračke žene da rastrgnu Orfeja. Drugi kažu da su tračanke ubile Orfeja zato što je posle Euridikine smrti odbijao ljubav žena i ponižavao ženski rod. Pevač je ustanovio misterije u kojima žene nisu učestvovale i prvi je naučio Tračane da vode ljubav s dečacima. Kad je Orfej jednog dana u zatvorenoj odaji sakupio Tračane i Makedonce, žene su dograbile oružje koje su muškarci ostavili ispred vrata i, pri izlasku, poubijale su pesnikove pristalice, a njega samog su rastrgle. Drugi kažu da su Tračanke ubile Orfeja dok je usamljen sedeo u hladovitim šumama i uzdisao za svojim miljenikom, Borejinim sinom Kalejem. Prema kasnijem predanju, Orfeja je Zevs ubio munjom zato što je ljudima otkrio božanske tajne. Neki kažu da je Orfej sa svojim pristalicama stvorio sektu preko koje je hteo da zadobije vlast i da je zbog toga ubijen.

Prema najpoznatijem predanju, tračke žene su rastrgle Orfeja, a delove njegovog tela razbacale na sve strane. Smrt nenadmašnog pevača potresla je celu prirodu: ptice i divlje zveri su tugovale, drveće je od žalosti odbacivalo lišće, reke su nabujale od sopstvenih suza, a najade i drijade obukle su crninu i rasplele svoje kose. Muze su sakupile raskidano Orfejevo telo i sahranile ga pod Olimpom. Slavuji koji se gnezde oko Orfejevog groba pevaju glasnije i lepše od ostalih.

Priča se da su Orfejevu glavu i liru Tračanke bacile u more ili u Hebar i da je glava na vodi pevala tugovanku, uzvikujući Euridikino ime, sve dok je talasi nisu doneli do obala Lezba. Stanovnici ovog ostrva sahranili su Orfejevu glavu, i od tog vremena na Lezbu je sa najviše uspeha negovana lirska poezija. Drugi kažu da je Orfejeva glava doplovila do ušća reke Meleta, kod Smirne, i da je tu sahranjena. Muze su umolile Zevsa da pesnikovu liru prenese na nebo, među zvezde.

Mit o Orfeju nastao je najverovatnije u ranom VI veku stare ere u vezi sa doktrinama jedne religiozne sekte (orfičari), u čijoj kozmogoniji i teogoniji Fanes, kozmički Eros i Zagrej zauzimaju najznačajnije mesto. Orfičari su verovali u božansku prirodu ljudske duše i u prvobitni greh; duša zbog greha luta, ali se ekstazom, asketizmom i inicijacijom čisti i vraća na nebo. Oni koji su bili uvedeni u orfičke misterije nosili su bela odela i nisu jeli meso, jaja i bob. Komadanje Orfeja podseća na patnje orfičkog Dionisa Zagreja.

Esih je Orfejevu smrt opisao u tragediji Basaride, koja je izgubljena. Sačuvano je osamdeset sedam orfičkih himni, koje su nastale poslednjih godina stare ere, i takozvana Orfička Argonautika iz perioda poznog Carstva. U monumentalnom slikarstvu i u skulpturi lik Orfeja se obrađuje počevši od V beka stare ere. Čuvena je bila Polignotova slika, u leshi Kniđana u Delfima, s predstavom Orfeja u Podzemlju, a sačuvan je atički reljef iz druge polovine V veka stare ere sa prikazom Orfeja, Euridike i Hermesa. Scene iz Orfejevog mita često su predstavljane na slikanim vazama (najčešće njegova smrt ili trenutak kad pesmom očarava Tračane). Na vazama iz VI i V veka stare ere Orfej je prikazan kao lep, bezbradi mladić, sličan Apolonu, najčešće samo sa ogrtačem na ramenu. Na južnoitalskim vazama iz IV veka stare ere predstavljen je u dugoj i bogato ukrašenoj odeći, često sa frigijskom kapom na glavi. Na većem broju mozaika iz helenističko-rimske epohe Orfej je prikazan okružen divljim zverima. Ovaj motiv omiljen je i u hrišćanskoj ikonografiji, gde je Orfej shvaćen kao personifikacija Hrista.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Slike:  1. John William Waterhouse, 1900. | 2. Gustave-Claude-Étienne Courtois, 1875. 3. Alexandre Séon, 1898. | 4. Jean Delville, 1893.

Iz knjige Hermana Kerna o lavirintima

Nedavno sam posetila Ritman biblioteku u Amsterdamu gde sam među izloženom kolekcijom knjiga pronašla i ovu. Kako su lavirinti, podjednako arhitektonski i simbolički, jedna od mojih omiljenih građevina, a mit o Dedalu i Ikaru, o homo faberu i stradajućem idealisti, jedan od najintrigantnijih odlučila sam da fotografišem neke od stranica verovatno najrelevantnije knjige na ovu temu.

Lavirinti, iako prvenstveno zamišljeni kao arhitektonski objekti, najmanje su nam ostali u toj formi. Pre svega, oni su deo mita, nesvesno u čijem je središtu Minotaur, čudovište sa glavom bika i telom čoveka (na nekim primerima u središtu je kentaur). Lavirinte pronalazimo iscrtane u manuskriptima, kao podne mozaike nekih antičkih hramova, kao i u formi rukopisa koji je predstavljen kao lavirint zarad težeg dešivrovanja sadržaja.

Slike: Hermann Kern: Labyrinthe. Erscheinungsformen und Deutungen. 5000 Jahre Gegenwart eines Urbilds. 4., unveränderte Auflage. Prestel, München 1999, (Erstausgabe 1982).

* Za bolji pregled kliknite na fotografiju i pojaviće se u većoj rezoluciji.

O Dedalu i Ikaru na blogu A . A . A

O lavirintima na blogu A . A . A

WP_20140923_016WP_20140923_018WP_20140923_019WP_20140923_020WP_20140923_021WP_20140923_022

Mit o Hironu

HIRON, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca.

Nimfa Hariklo rodila je Hironu sina Karista i kćerke Endeidu i Hipu ili Okiroju.

U likovnoj umetnosti Hiron je predstavljen kao i ostali kentauri, ali sa plemenitijim izrazom lica, kako preko ramena nosi lovinu. Na vazama je prikazan kao učesnik na Pelejevoj i Tetidinoj svadbi ili kako prihvata malog Ahila. U helenističko-rimskoj umetnosti često je prikazivan kao Ahilov učitelj.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

O kentaurima na blogu A . A . A

Mit o Evropi

1. 300BC

Zevsova miljenica, kći feničanskog kralja Agenora i Telefase ili Fenika i Perimede. Europa se često igrala na obali mora. Jednog dana, dok je brala cveće, privukla je na sebe Zevsovu pažnju. Otac bogova se strasno zaljubio u Europu i, da bi joj se približio, preobrazio se u belog bika, koji je odisao mirisom ruža i šafrana. Devojka je bez straha pristupila lepoj životinji i počela je nežno da je miluje, a zatim se, sa kotaricom cveća u rukama, popela na leđa krotke životinje. Tada je bik jurnuo u more sa svojim plenom i udaljio se od feničanske obale. U pratnji Posejdona, Amfitrite i Afrodite, kao i Nereida, koje su pevale svatovske pesme, Zevs je preneo Europu na ostrvo Krit. U Diktejskog pećini ili u Gortini Zevs se pod platanima sjedinio sa svojom miljenicom, koja mu je kasnije rodila tri sina – Minoja, Sarpedona i Radamanta. Da bi ovekovečio ovu ljubav, otac bogova je naredio da kritski platani nikad ne gube svoje lišće i da kao deo sveta kome pripada ostrvo Krit nosi ime njegove miljenice Europe. Drugi pripovedaju da se Zevs sjedinio sa Europom u jednoj beotskoj pećini i da joj je za čuvara postavio psa koji je kasnije bio vlasništvo Minoja i Prokride. Pred rastanak, Zevs je Europi dao dva dara: lovačko koplje koje uvek pogađa cilj i skupoceni nakit. Europa se kasnije udala za kralja Asteriona, koji je usvojio i njene sinove.

Na novcu kritskih gradova Europa je često predstavljana kako sedi u krošnji drveta. Za praznik Helotije, koji je na Kritu svetkovan u njenu čast, u povorci je nošen venac od mirte, u kome su se navodno nalazile Europine kosi.

Počevši od VI veka stare ere, Europa je često prikazivana u likovnoj umetnosti. Na metopi najstarijeg hrama u Selinuntu (sredina VI veka stare ere) i na metopi riznice Sikionaca u Delfima (oko 550. godine stare ere) prikazan je Zevs u vidu bika kako prenosi Evropu preko mora. Ista scena predstavljena je i na vazama iz VI i V veka. U Varaždinskim Toplicama i Šempetru otkrivene su reljefne predstave Europe na biku, koje su krasile nadgrobne spomenike uglednih porodica.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Reljef: Evropa na biku, Atika, 300. pne.

Mit o Ikaru

IKAR, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Đovani Lorenco Bernini: „Otmica Persefone“

Koje su dominantne odlike složenog i dugog umetničkog perioda kao što je barok? Šta je religijska previranja i preispitivanja dogmi dodatno obavilo aurom dvosmislenosti više nego opskurnost i strasti? One su, uprkos ekstatičnoj površini, zapravo vodeće odlike dekadentnog pravca koji čoveka, uprkos verskom fanatizmu epohe, nije približio bogu (ako je sudeći po izboru tema i likova koji izranjaju iz tame, držeći u rukama odrubljene glave ili meditirajući nad lobanjama i raspećem).

Barok je sve ono što ne vidimo. Toni Džat je u svojoj knjizi „Koliba sećanja“ napisao nešto čime bih adekvatno uobličila svoj utisak o baroknoj umetnosti: „Rečitost se obično smatra agresivnim talentom. Za mene je, međutim, ona u suštini imala odbrambenu ulogu: retorska fleksibilnost omogućuje izvesnu lažnu bliskost – naime, prenosi utisak blizine zadržavajući rastojanje.“.

Zar nije tako i sa svim iluzijama tavanica, sa prikazima odrubljenih glava, egzotičnog cveća, hranom poređanom nehajno po stolu na kome su još lobanja, biseri, Biblija i globus? U pitanju je priča o moći, o taštini, izdaji, razvratu, prevari, opijenosti, ljubomori, zločinu. Savest drhti kao ruke dok drže nož, dok mračne vlažne rimske ulice odzvanjaju koracima čiji se trag ne da spoznati. Hor anđela nad grešnikom polifonijski sriče lament, istovremeno pevajući, kao niz staklenu cev, tiho i bistro, o vrlini, molitvi i pokajanju.

Berninijeva mermerna skulptura Had i Persefona, samo par godina starija od skulpture Apolon i Dafne, vizuelno je očaravajući istovremeni niz i krug, ples i glas. Nije u pitanju, baš kao i sa rečitošću, ono što je kazano, već ono što nije. Savršenstvo tehničkih veština doprinosi u najvećoj meri našem oduševljenju. Mermer je mek kao meso, mi vidimo prste Hada kako oblikuju butine boginje podzemnog sveta. No, da li ona to želi?

Ovde je antički mit upotrebljen u savremenom kontekstu. Bernini je prema kazivanjima njegovih savremenika bio plah i strastven čovek čija je ljubavnica zadobila trajnu deformaciju lica onda kada je on video da iz njene kuće izlazi nepoznat muškarac. Naravno, umetnik kao jedan od papi najbližih i najodanijih ljudi, nikada nije odgovarao za ubistvo suparnika i potpunu telesnu deformaciju svoje voljene.

Persefona ne želi da je u Hadovom naručju, čitavo njeno telo u grču je odbijanja i uzdaha koji je, baš kao što sam i napisala povodom skulpture Apolon i Dafne, više jauk nego odjek erotskog zadovoljstva. U pitanju je sadizam koji je Bernini vešto transformisao i uobličio u prihvatljivu formu. Reč je o silovanju, o strasti koja je nezaustavljiva i kojoj nijedan zakon društva ne može stati na put jer je ona u osnovi jedan od zakona prirode pred kojom su civilizacijske norme nemoćne. Priroda ne poznaje moralne kategorije.

Muškarce na njegovim skulpturama – Hada i Apolona – kao da samo takav oblik ženskog zadovoljstva i privlači: uzdah koji prelazi u jauk (obratiti pažnju na položaj i način na koji su otvorena usta Dafne i Persefone). Na Persefoninom licu su suze, ona svojom levom rukom gura Hadovu glavu od sebe, uzaludno pokušavajući da se otrgne iz čvrstog naručja. Njegova moć, nasuprot njenoj potpunoj nemoći, ogleda se u smehu koji je zapravo kez, on trijumfuje dok troglavi pas pod njegovim nogama dopunjuje čin nasilja. Kerber stražari nad zločinom.

Bernini je mitu dao samo jedan od mogućih oblika (mit je nedovršena kružna težnja, priča koja se ne iscrpljuje u mogućnostima značenja), ne pretendujući da bude objektivan već, čini se, težeći da svoje demone razotkrije, ali ih i lepotom dela iskupi. Svaka umetnost realizovana je katarza svog tvorca. Nema ničeg estetskog u činu otmice i silovanja. Ipak, ova skulptura vrhunski je primer estetizacije muške (fizičke) dominacije nad ženom, vrhunac prikaza snage strasti, deformacija i zadovoljstva koje ona prinosi. Tvrdim, nema skulpture u istoriji zapadne umetnosti da je ispunjena većim erotskim intezitetom od ove. Intezitetom koji je vrhunski estetizovan i nimalo vulgaran.

U mojoj imaginaciji kompozicija koja prati Berninijevo delo je Miserere, nastala 1622. godine. Mišel Rišar Delalande je rođen 15. decembra 1657. u Parizu. Radni vek je proveo na dvoru Luja XIV. Kompoziciju čine sopran, čelo i orgulje, ona pripada vokalnim ostvarenjima koja se u muzici nazivaju grands i petits motets, forme razvijene u periodu barokaProziran glas soprana elegičan je i odgovarajuć tuzi Persefone, mitske junakinje razapete između mraka Podzemlja na obalama reke Stiks i svetlosti polja klasja, adekvatne simboličke zamene za zrake Sunca.

Michel Richard De Lalande: Miserere