Arhive oznaka: Grčki mit

Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузе

Objavljeno od strane

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Превела Цвијета Јакшић

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује. Наставите са читањем

Mit o Persefoni

Objavljeno od strane

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi  povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem →

Atlas i Hesperide

Objavljeno od strane

106606967_328860278275894_5178742277632750954_n.png

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim leđima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj na svoje delo.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio originalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska tela, obgrljena, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i Sardžentovim stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom originalu koja se nalazi u Nacionalnom arheološkom muzeju u Napulju. Nastavite sa čitanjem

Mit o Minotauru

Objavljeno od strane
979fef8fde4348f75cbd6e77f0c3f834.jpg

Rimski mozaik sa Tezejem i Minotaurom iz 2. veka pre nove ere

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura. Nastavite sa čitanjem

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

Objavljeno od strane

III

Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv

IV

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak… Nastavite sa čitanjem →

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

Objavljeno od strane

II

Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III

Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu. Nastavite sa čitanjem →

Prva knjiga Ane Arp: „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Objavljeno od strane

0. Korica JPG

Prvog maja 2016. godine objavljena je prva knjiga Ane Arp koja nosi naziv Tri mita o putovanju iza Sunca. U pitanju je trilogija koja se sastoji od knjiga „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

Knjige su pisane od 2009. do 2015. godine i, uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet, Fortuna prati hrabre, to je bio stvaralački kredo tokom godina nastajanja ove knjige u čiju realizaciju je bilo uključeno troje ljudi: Tijana Kojić (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija).

U pitanju je samizdat koji je u potpunosti finansirala i osmislila Ana Arp.

A . A . A je nezavisni i samoorganizovani izdavač, proistekao iz istoimenog časopisa posvećenog umetnosti koji objavljuje knjige Ane Arp, sledeći blejkovsku tradiciju uradi sam (do it yourself). Nastavite sa čitanjem

Mit o Meduzi

Objavljeno od strane

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi se objasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je ubio Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom. Nastavite sa čitanjem

Mit o Ikaru

Objavljeno od strane

Ikar, sin Dedala, čuvenog pronalazača, skulptora i arhitekte. Kad je kritski kralj Minoj otkrio da je Dedal pomogao Tezeju da ubije Minotaura i da sa njegovom ćerkom Arijadnom pobegne sa Krita, on ga je, zajedno sa sinom Ikarom, zatvorio u Labirint. Morem i kopnom bekstvo nije bilo mogućno, ali kako je vazduh još bio slobodan, dovitljivi Dedal je, da bi utekao, sebi i sinu načinio krila od perja i voska. Pošto je Ikaru pričvrstio krila, on ga je posavetovao da ne leti ni suviše nisko ni suviše visoko, već da se drži sredine i da ga sledi. Otac i sin su srećno preleteli ostrva Del i Par, ali kad su se približili Samu, Ikar se, u svojoj mladalačkoj neobuzdanosti, vinuo visoko prema Suncu. Vreli Sunčevi zraci rastopili su vosak, perje sa krila se raspršilo i nesrećni dečak je pao u more. Dedal nije primetio Ikarov pad, ali kad je na talasima video rasuto perje, prokleo je svoju veštinu i u očajanju se spustio na prvo ostrvo. Tu je našao i sahranio sinovljevo telo. Od tada se more oko Sama naziva Ikarsko more, a ostrvo na kome mališan počiva – Ikarija.

Posle sinovljeve smrti, Dedal je otišao u Italiju i u Kumi je sagradio hram Apolonu, kome je posvetio krila, a na vratima hrama predstavio je tužnu sudbinu svog sina.

Poznato je još nekoliko legendi o tragičnoj Ikarovoj sudbini. Pripovedalo se da su otac i sin pobegli sa Krita u čunovima koje je načinio Dedal. Da bi umakao Minojevim lađama, Dedal je izumeo jedra; oba čuna su se brzo udaljila sa ostrva, ali se Ikar, koji nije bio vešt u jedrenju, utopio u moru. Talasi su njegovo telo izbacili na jedno bezimeno ostrvo u blizini Sama. Tu je Herakle našao Ikarovo telo, prepoznao ga i sahranio. Neki kažu da Ikar nikad nije boravio na Kritu i da je izgubio život u traganju za ocem, koga su Atinjani prognali zbog toga što je ubio Tala.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni glasnik, Beograd, 2004.

Slika: Herbert James Draper, The Lament for Icarus, 1898.

Milutin Ružić o Sandru Botičeliju

Objavljeno od strane

1280px-Sandro_Botticelli_-_La_nascita_di_Venere_-_Google_Art_Project_-_edited

Milutin Ružić, zaboravljeni srpski istoričar umetnosti iz Sarajeva, ovako je u svom udžbeniku Kratak pregled istorije umetnosti pisao o Botičeliju:

Njegova kompozicija je potpuno slobodna, kod njega nema harmonije svetla i sene, njegov crtež je anatomski netačan a i perspektiva nije besprekorna, ali to nije bilo iz neznanja. Znao je on sve što su znali njegovi savremenici, ali je on to namerno zaboravljao da bi mogao pustiti mašti na volju i da bi u svojim slikama dao svoje snove.

BOTIČELI

Na drugom mestu, povodom slike Primavera, a verovatno imajući u vidu Vazarijevo delo Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata, iz koga je mogao dobiti određene podatke, Ružić je zapisao:

Na proletnjem turniru u Firenci 1475. Lorencov mlađi brat Đulijano Mediči bio je pobednik, a njegova dama na tom turniru bila je Simoneta Vaspuči i oboje mladih doživeli su kasnije tragičnu sudbinu. Simoneta je umrla od tuberkuloze aprila 1476, a  Đulijano je pao kao žrtva jedne zavere dve godine kasnije. Da bi se ovekovečila uspomena na Simonetu, nastala je najznačajnija Botičelijeva slika Primavera – Proleće, a kasnije, izgleda, još nekoliko njegovih slika. Na primaveri je predstavljeno Venerino carstvo u proleće, ali sve je obavijeno setom i tugom, jer je Simoneta u proleće umrla. U sredini je Venera a desno su Primavera i Flora, koje iznenađuje Zefir. Levo su Merkur i tri gracije. Grupe na slici ne čine celinu, jer Botičeli, kao što je rečeno, često ne pazi na kompoziciju a i na perspektivu. U figuri Primavere prikazana je Simoneta, ali Botičeli se držao daleko od banalne portretske sličnosti. To je anemična i bolesna žena sa još živim, skoro grozničavim očima. Tri gracije su najuspelije figure na ovoj slici i ova grupa predstavlja vrhunac Botičelijeve umetnosti.

Izvor: Milutin Ružić, Kratak pregled istorije umetnosti, Samostalno izdanje, Sarajevo, 1968.

Napomena: Zahvaljujem se Siniši Lekiću na otkriću Ružićevog dela i preporuci da objavim odlomak.

Mit o kentauru Hironu

Objavljeno od strane

Hiron, mudri kentaur, sin Krona i Okeanide Filire. U vreme kada su Titani vladali Olimpom, Kron se približio Filiri, i to u vidu konja; drugi kažu da je ovaj lik uzeo na sebe u trenutku kad je boginja Reja iznenadila ljubavnike. Kasnije se pripovedalo da je Hiron, kao i ostali Kentauri, Iksionov i Nefelin sin.

Hiron je živeo u pećini na tesalskoj planini Pelionu. Kao najmudriji i najplemenitiji od svih kentaura, odlikovao se dobrotom, blagošću i pobožnošću, a neki su verovali i da je besmrtan. Hiron je bio vaspitač, zaštitnik i savetodavac mnogih grčkih junaka; posebno se starao o Peleju i njegovom sinu Ahilu, a odnegovao je i potpomogao mnoge smrtnike – Jasona, Akteona, Patrokla, Aristaja i Fenika, kao i besmrtnike – Asklepija, Apolona i Dionisa. Smrtnike je poučavao lovu, jahanju, svirci i lekarskoj veštini. Hiron je od Hermesa prihvatio tek rođenog Herakla i bio mu je vaspitač, učitelj i prijatelj. Kasnije, kad je progonio divlje kentaure, Herakle je slučajno ranio svog učitelja otrovnom strelom. Hiron, koji je bio kadar da izleči svaku ranu, nije mogao da isceli svoju; on se povukao u pećinu i, izmoren patnjama kojima nije bilo kraja, uputio je molbu Zevsku da umre umesto Prometeja. Otac bogova je uslišio njegovu molbu i tako je Hiron postao izbavitelj najvećeg dobrotvora ljudskog roda. Drugi pripovedaju da su bogovi preneli pravednog Hirona na nebo, u sazvežđe Kentaura ili Strelca. Nastavite sa čitanjem

Mit o kentaurima

Objavljeno od strane
Mala skulptura kentaura, 2. vek pre nove ere

Skulptura kentaura iz 2. veka pre nove ere

Kentauri su surova kosmata bića koja žive u teško pristupačnim planinama i šumama Tesalije, zapadne Arkadije, Elide i Etolije. Kentauri su deca Iksionovog sina Kentaura i magnezijskih kobila; gornji deo tela nasledili su od oca, a donji – od majki. Drugi su pripovedali da im je otac bio Iksion, a majka Nefela ili da su ponikli iz semena koje je na zemlju prosuo Zevs kada je progonio Afroditu.

Predanje opisuje borbe kentaura sa Lapitima, Pelejem i Heraklom. Lapiti, koje su predvodili Piritoj, Tezej i Nestor, uspeli su da na Pelionu savladaju divlje Kentaure. Ovaj sukob je izazvao kentaur Euriton, koji je kao gost Lapita, u pijanstvu, počinio neko zlodelo u Piritojevom domu. Kasnije se pričalo da su svi Kentauri došli na Piritojevu svadbu gde su, opijeni vinom, počeli da otimaju lapitske žene i dečake. U žestokoj borbi, koja je zatim nastala, Lapiti su izvojevali pobedu i prisilili kentaure da napuste Tesaliju.

Herakle se u više mahova sukobljavao sa kentaurima. Kad je krenuo u lov na Erimantskog vepra, zaustavio se kod gostoljubivog kentaura Fola, koji ga je ponudio pečenim mesom i otvorio mu posudu sa vinom. Miris vina privukao je kentaure u Folovu pećinu, ali ih je Herakle odagnao udarcima i strelama, te su oni pobegli do rta Maleje, gde su se okupili oko Mudrog Hirona, a i Fol je umro od njegove otrovne strele. Kasnije se Herakle sukobio sa kentaurom Euritionom, koji je trebalo da se oženi Deksamenovom kćerkom Mnesimahom, kao i sa opakim kentaurom Nesom. Nastavite sa čitanjem

Pojedini prikazi kentaura u likovnoj umetnosti

Objavljeno od strane
Gustave Moreau, Dead Poet and Centaur

Gistav Moro

Ovaj sažet i hronološki neorganizovan pregled prikaza kentaura, kojima sam već posvetila objavu – odrednicu iz Rečnika grčke i rimske mitologije – u cilju je prikaza pokušaja umetnika da iz mitološke scene istovremeno izvuku najviše od forme, kao i od same poruke koju mitska priča može sadržati. Istu je bilo potrebno predstaviti kroz odgovarajući oblik koji je samoj temi, prema antičkim ili klasicističkim pravilima, namenjen.

Retko se koji umetnik, od onih čija su dela predstavljena, odlučio na prikaz kentaura Hirona čija priča sa sobom nosi oporu poruku. Umetnici su se uglavnom odlučivali na prikaze divljih hordi kentaura koji lutaju udaljenim brdima, opijeni vinom i nezajažljivom požudom. Pikaz neobuzdanih nagona kroz prikaz dinamičnih i neobuzdanih pokreta izazov je za umetnika, za kontrolu i trening pokreta ruke i formiranje linija koje tvore forme.

Smatram da su ovim mitološkim scenama umetnici davali najčešće oblike kroz crtež a ređe kroz ulja na platnu ili skulpture. Tek su kasnije Ogist Roden, kao i neki klasicistički skulptori pre njega – čija se dela mogu videti u Kunsthistorische muzeju u Beču – kentaure počeli predstavljati i kroz forme tvorene mermerom ili na platnu. Tema je, po strogom klasicističkom odnosno akademskom pravilu, morala pratiti formu kroz koju bi bivala predstavljena. Nastavite sa čitanjem