Окрутна и мрачна лепота Шелијеве Медузе

Objavljeno 20. aprila 2020. od strane A . A . A

Пред нама је једна од најзанимљивијих Шелијевих песама чији пун назив гласи О Медузи Леонарда да Винчија из Фирентинске галерије која је написана пред крај 1819, а објављена постхумно, 1824. године, две године после Шелијеве смрти. Песма тематизује контемплацију над једном сликом, за коју се веровало да је Леонардова, а на којој је приказана, из необичног угла (не фронталног како је било уобичајено у традицији) одсечена Медузина глава.

Шели је Медузу видео другачије него сви његови претходници, било да су књижевни, било да су ликовни уметници били у питању. Шелијева Медуза није симбол ружног, већ је симбол лепог страдалништва, лепе патње, узвишен призор. Пре него што отпочнемо са детаљнијом анализом ваљало би да прочитамо песму која је пред нама у прозном преводу:

Лежи, посматрајући ноћно небо, на леђима, на облацима обавијеном врху једног брега; испод ње трепере далеке земље. Њен ужас и њена лепота су божански. На њеним уснама и капцима почива љупкост као сенка: из ње зраче, жарке и мрачне, агоније страха и смрти, које се доле боре.

Ипак дух гледаоца не скамењује толико ужас колико драж, у њега се урезују црте тог мртвог лица све док његови карактери не продру у њега, а мисао се губи; то је мелодична боја лепоте, која стоји изнад мрака и блеска бола, а то све чини утисак хармоничним.

А из њене главе као из јединственог тела излазе, попут траве из влажне стене, косе које су змије и увијају се и пружају и међусобно везују у чворове и у бескрајним увијањима, као да се подсмевају унутрашњем мучењу и смрти, показују свој метални сјај и секу густи ваздух својим назупчаним вилицама.

А са оближњег камена један отровни гуштер оклева да погледа у те горгонске очи, док је у ваздуху ужасни шишмиш запањен одлепршао из своје јазбине у којој га је та застрашујућа светлост изненадила и јури као мољац на свећу; а ноћно небо сија светлом које је страшније од помрчине.

То је узбуркана лепота ужаса; из змија избија неки бакарни блесак рођен из тих њихових неразмрсивих увијања и ствара свуда наоколо неки треперави круг, покретно огледало све лепоте и свег ужаса те главе: лице жене са змијском косом, која у смрти посматра небо с тих влажних стена.

Шелијева песма састоји се од пет строфа. Свака строфа састоји се од осам стихова. Рима је снажно присутна у овој песми, што никако не умањује вредност песме у оригиналу, али може умањити вредност превода те је стога добро што је песма ослобођена терора метрике, слогова, риме и акцентовања и што је дата у прозном преводу. Одређена поезија савршено функционише у оригиналу, на матерњем језику песника, док у преводу губи свој сјај. Тада треба, без гриже савести, преводити или у слободном стиху или у прози.

Песма не упућује на мит, она подразумева да ми знамо крајњи исход митске приче, ако већ не ниједан други детаљ Медузине судбине. Песма се ослања на уметничко дело, дакле, не на митску причу коју можемо сазнати из различитих извора, а Шелије је једну од њених верзија сигурно могао читати у Овидијевим Метаморфозама. У самој песми Шели користи поступак екфразе, дескрипције уметничког дела, најчешће визуелног, просторног, ликовног, унутар поетског. Екфраза је реторска вештина која нема толико за циљ приближавање поетског и визуелног, већ представљање саме представе, саме појаве, самог објекта, екфраза је увек у снажној вези са појмом мимезе. Међутим, то овде није случај. Песник полази од слике али ју својом имагинацијом и својим доживљајем надограђује. Наставите са читањем

Мит о Хермесу (Меркуру)

Objavljeno 5. marta 2019. od strane A . A . A

Меркур на Ботичелијевој слици „Пролеће“

Хермес, славни гласник богова, син Зевса и Атлантове кћерке Маје, најмлађи од дванаест олимпских богова.

Стидљива Маја живела је у дубокој пећини на планини Килени, у Аркадији, где јој је ноћу, док спавају сви богови и људи, долазио Зевс. После десет месеци, у рано јутро четвртог дана у месецу, Маја је донела на свет сина, повила га и ставила у колевку. У подне истог дана малишан се ослободио пелена и искрао се из пећине у жељи да што пре учини дела која ће га прославити и уврстити међу Олимпљане. На уласку у пећину мали Хермес је наишао на корњачу; од њеног оклопа, трске, волујске коже и седам жица од овчјих црева начинио је лиру, уз коју је одмах запевао о љубави између Зевса и Маје. Убрзо је осетио глад; да би дошао до меса, отишао је у Пијерију, где су пасла Аполонова говеда. Малишан је издвојио педесет крава и, да би заварао гониоце, терао их је унатрашке, све до једне пећине код Пила. У зору је запалио ватру, заклао две краве, испекао их и поделио на дванаест једнаких делова, које је наменио Олимпљанима. Иако је био гладан, Хермес није окусио печено месо, већ га је принео на жртву; ово је била прва жртва у месу намењена боговима. Пошто је сакрио остале краве, Хермес се друге ноћи вратио на Килену и, у зору, поново се увукао у своју колевку. Аполон је у међувремену приметио крађу, али је, заваран траговима, узалудно тражио своје краве. Неки старац, који је приметио Хермеса са говедима, открио му је да је његове краве украо неки малишан; по чудном понашању једне птице, Аполон је закључио да је крађу извршио тек рођени Зевсов син. Брзим скоком стигао је до пећине на Килени и, пошто је извукао Хермеса из пелена, запретио му је да ће га бацити у Тартар уколико не врати отете краве. Лукави Хермес је одбијао да призна крађу и тек кад га је Аполон одвео пред Зевса, морао је да одведе свог старијег брата до места на коме је сакрио говеда. Овде је Хермес засвирао на лири; умилни звуци овог инструмента – који у себи обједињује весеље, љубав и слатки сан – до те мере су очарали Аполона да је понудио брату своја говеда у замену за лиру. Хермес је пристао на трампу; Аполон му је, у свом одушевљењу, поклонио још и сјајни бич, а предао му је и власт над говедима. Хермес је затим пронашао фрулу и за њу је од Аполона добио прекрасни златни штап (керикеон), који доноси срећу и отклања сва зла. Зевс је свом разборитом, лукавом и досетљивом сину наменио улогу посредника између бесмртника и смртника. Наставите са читањем

Владимир Пиштало: „Хермес“

Objavljeno 5. marta 2019. od strane A . A . A

Хермес стоји нагнут над градом, на зеленој куполи. Такве куполе постоје у Берлину, Паризу, Бриселу, Санкт Петерсбургу. Једна постоји у Новом Саду. Колико Хермеса у градовима Европе својим контурама пркосе сумраку?

Волим његов шлем, крила на позлаћеним палмовим сандалама. Волим његове симболе – петла, палму, корњачу. Волим његове сестре, Музе и Грације.

Хермес је бог трговине и друштвених односа, промискуитета, наглог обогаћења, друмова и раскршћа, преласка прагова, договора и уговора, пријатељства, гостољубивости, игре, извлачења, жртвовања и жртвених животиња, плодности земље и стоке.

Порекла је звезданог јер му је мајка једна од Плејада.

Волим тај идеализован лик, плашт путника и меланхоличну нагост. Мермерна мушкост над дугим ногама изгледа као обрнути грозд.

Он је тркач, хрвач и боксер. Он је говорник, гимнастичар и саобраћајац снова. У њега се уздају сви који жуде за нечим што су изгубили.

Његов син Пан смртнима дарује узлет и панику. Парадоксално Пан је и син и отац Хермесов јер се каже да је Хермесов култ потекао од Пановог култа. Могуће је да је некад био бог змија. Змија се сунча и понире. Хермес разграничава па потире границе, чува и краде, лаже и поручује. Лако је замислити двојне храмове њему и Аполону, њему и Асклепију, њему и Хаду. Некад је био лекар и подземни бог, шаманистичко биће: пророковање, помирење, магија, жртвовање и контакт са другим спратовима постојања. По једном александријском запису он је учитељ свег тајног знања кроз искуство религиозне екстазе. Наставите са читањем

Mit o Persefoni

Objavljeno 28. maja 2018. od strane A . A . A

Persefona, boginja Podzemlja i prirode, Demetrina i Zevsova kći, Hadova supruga.

Kao strašna kraljica Podzemlja, ona sprovodi u delo kletve ljudi, gospodari senima i vlada čudovištima podzemnog sveta. Persefona živi iza Okeana, u vlažnim Hadovim dvorima, kraj kojih teku podzemne reke Piriflegetont, Aheront, Kokit i Stiga.

U mladosti, dok je još bila devojka (Kora), Persefona je bezbrižno živela uz majku i često se igrala sa svojim drugaricama na cvetnim livadama. Njena sreća bila je nepomućena sve do dana kad je Had, uz Zevsovu dozvolu, odlučio da je odvede u Pozemlje i da se njome oženi. Kora se jednog dana udaljila od majke da bi sa Okeanovim kćerima brala ruže, ljubičice, perunike, šafrane i zumbule. U želji da Hadu učini uslugu, Geja je tog dana stvorila cvet nacris, koji je odmah privukao Korinu pažnju. Kad se devojka sagla da ubere ovaj primamljiv cvet, zemlja se raspukla i iz nje se pojavio Had, gopodar Podzemlja, na zlatnim kočijama. On je zgrabio Koru i poveo je u mračno carstvo mrtvih. Sve dok je gledala zemlju i more, Kora je prizivala oca i majku , ali njen glas nisu čuli ni ljudi ni olimpski bogovi. Jedino je Hekata u svojoj pećini začula njene bolne krike, a Helije je, sa nebeskih visina, video i njenog otmičara. Kad su do Demetre stigli odjeci Korinih jauka, ona se vinula poput ptice da po kopnu i moru traži svoju ljubljenu kćer. Posle devet dana lutanja, Demetra je saznala od Helija da je Zevs odobrio Hadu da otme Koru. Boginja se tada u najvećoj tuzi povukla od bogova i ljudi. Da bi se izmirio sa Demetrom, Zevs je, posle izvesnog vremena, bio prisiljen da pošalje Hermesa u Podzemlje da otuda izvede Koru. Iako nije želeo da se rastane od svoje mlade supruge, Had je morao da se povinuje Zevsovoj volji. On je obećavao Persefoni da će biti gospodarica svega što živi na zemlji, ali je Demetrina kćer nestrpljivo čekala da se upregnu konji koji će je odvesti majci. Lukavi Had je pred rastanak nagovorio svoju suprugu da pojede zrno nara i time je zauvek vezao za mračno carstvo mrtvih. Od tog vremena Persefona je dve trećine godine provodila na zemlji, uz majku, a jednu trećinu u Podzemlju, uz svog supruga. Nastavite sa čitanjem →

Mit o Hadu

Objavljeno 1. maja 2018. od strane A . A . A

Had, bog Podzemlja i gospodar mrtvih, Kronov i Rejin sin, Hestijin, Demetrin, Herin, Posejdonov i Zevsov brat.

Kao i ostalu svoju decu, Kron je odmah po rođenju progutao i Hada, ali ga je kasnije, sa braćom i sestrama, izbacio iz utrobe. Posle pobede bogova nad titanima, Had je dobio vlast nad Podzemljem; tako je, uz Posejdona i Zevsa, postao jedan od vladara sveta. Had je neprijatelj svega što živi, a ne vole ga ni ljudi ni bogovi. Samo izuzetno izlazi na svetlost dana, i to u crnim kočijama, da bi duše smrtnika odveo u svoje mračno carstvo. Neumoljiv i ćutljiv, Had budno pazi da niko ne napusti Podzemlje, a živima sprečava da u njega stupe. Ustuknuo je samo pred Heraklom, koji ga je ranio strelom i ušao u carstvo mrtvih. Had se tada uputio na Olimp da mu božanski vidar Peon zaceli ranu. Nastavite sa čitanjem →

Mit o Kerberu

Objavljeno 1. maja 2018. od strane A . A . A

Cerberus--Many headed dog that guarded the gateway to the Underground

Kerber, Hadov pas, čuvar ulaza u Podzemlje. U najstarijem predanju ne pominje se njegovo ime niti izgled, ali se pripoveda da ga je Herakle, po Euristejevom nalogu, izveo na gornji svet. Kerber je kasnije smatran strašnim porodom Tifona i Ehidne, a zamišljan je kao pas sa pedeset glava, koji svakom došljaku u Podzemlje umiljato maše repom i pri tome striže ušima, ali nikoga ne pušta da izađe iz carstva mrtvih. Neki su pričali da Kerber ima i stotinu glava, ali je najrasprostranjenije predanje o troglavom Kerberu, sa zmijom umesto repa i glavama svih vrsta otrovnica na leđima. Ovog opakog i podmuklog psa Orfej je uspeo da začara svojom pesmom, a Herakle ga je savladao snagom mišica i izvukao na svetlost dana; tada je Kerber, razjaren svetlošću, izbljuvao na zemlju belu penu, iz koje je nikla otrovna biljka jedič. Kerberov bes mogao je da se stiša samo ako mu se da kolač od meda.

U likovnoj umetnosti Kerber je najpre prikazivan sa jednom glavom (na korintskim vazama), a zatim sa dve (atičke crnofiguralne vaze) i tri (ceretanske vaze), i to najčešće u senci Heraklovog silaska u Podzemlje. Na apulijskim vazama (IV vek stare ere) Kerber je predstavljen kao čuvar Podzemlja i Hadovog dvora.

Izvor: Drajoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Službeni list, Beograd, 2004.

Slika: Nepoznati umetnik | Unknown Artist

Atlas i Hesperide

Objavljeno 25. jula 2017. od strane A . A . A

Sliku na tavanici Muzeja lepih umetnosti u Bostonu, na kojoj je prikazan Atlas, titan kažnjen od strane bogova da na svojim plećima pridržava nebo, naslikao je američki umetnik Džon Singer Sardžent 1922. Sardžent je dugo putovao po Evropi, a poznat je i po prijateljstvu sa drugim Amerikancem na evropskom tlu, Henrijem Džejmsom, piscem modernističkih romana koji nije krio Sardžentov uticaj.

Pospane Hesperide su Atlasove kćeri, one čuvaju Herine zlatne jabuke, a na slici su prikazane kako spavaju sa zlatnim voćem u rukama. Hesperidin vrt nalazi se na krajnjem zapadu, gde su i Atlasovi stubovi, oni dele nebo i zemlju. Tu je i Apolonov dom, što je suncem u pozadini naznačeno. Slikar je scenu zamislio orginalno i u skladu sa ar nuvo stilom prikazivanja, dekorativno, erotično i bajkovito.

Hesperide su u slobodnim pozama prikazana naga ženska obgrljena tela, dok je Atlas prikazan kako stoički, virtuozno, nemajući problema sa ravnotežom (obratiti pažnju na odnos ruku i položaj nogu), pridržava nebo (loptu) na kome se vide sazvežđa, posebno sazvežđe blizanaca i raka. Slika je na kružnoj osnovi, ali je uramljena u kvadratnu osnovu, što dodatno doprinosi pozitivnom estetskom utisku.

U nastavku sledi priča o Atlasu, preneta iz Rečnika grčke i rimske mitologije u kome je ova mitska figura imenovana kao Atlant (Atlantida, Atlanski okean). Na grčkom se piše Ἄτλας. Tu su i crteži koji svedoče o pripremnom procesu i Sardžentovim stvaralačkim fazama. Pored Sardžentovog prikaza, izdvajam i antičku rimsku skulpturu Atlasa, rađenu prema grčkom orginalu. Nastavite sa čitanjem →

Mit o Minotauru

Objavljeno 10. novembra 2016. od strane A . A . A

Minotaur, čudovište sa ljudskim telom i glavom bika.

Posejdon je poslao kritskom kralju Minoju divnog bika da ga žrtvuje. Umesto da ovo učini, Minoj je bika prisvojio i zadržao među svojim govedima. Da bi ga kaznio, Posejdon je u srcu njegove supruge Pasifaje rasplamsao neprirodnu strast prema lepoj životinji. Dedal je pomogao Pasifaji da zadovolji svoju požudu; on je od drveta načinio šuplju kravu, pokrio je kožom, a zatim je odvukao među Minojeva goveda. Pasifaja se uvukla u Dedalovu napravu, koja je bila tako slična kravi da ju je Posejdonov bik oplodio. Pasifaja je zatim rodila neobično biće, Asterija, koje je kasnije nazvano Minotaur. Kad je Minoj upitao proročište kako da sakrije ovu sramotu, rečeno mu je da sagradi zgradu sa mnogobrojnim salama i hodnicima i da u nju zatvori Minotaura. Dedal je podigao građevinu – Labirint – iz koje se nije moglo izaći. Tu je Minoj sklonio Minotaura i hranio ga ljudskim mesom. Atinjani su bili prinuđeni da Minoju šalju danak u krvi – sedam mladića i sedam devojaka – kojima se hranio Minotaur. Kasnije je Tezej, uz pomoć Minojeve kćerke Arijadne, uspeo da nađe put kroz Labirint i da ubije Minotaura.

Artur Evans je otkrio u Knosu raskošnu palatu, sa mnogo odaja, u kojoj je poštovan bik, posebno njegovi rogovi (konsekrativni rogovi); njih simboliše i dvojna sekira (labris), po kojoj je ova palata nazvana Labirint.

Izvor: Dragoslav Srejović, Aleksandrina Cermanović-Kuzmanović, Rečnik grčke i rimske mitologije, SKZ, Beograd, 2004.

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (I deo)

Objavljeno 17. avgusta 2016. od strane A . A . A

III

Bog može to. Al’ kako čovek može
kroz usku liru da ga prati sam?
Njegova kob je razdor. Gde se glože
želje, tu nije Apolonov hram.

Pesma, po tebi, nije molben ton,
žudnja za nečim što postići mogu;
pesma je postojanje. Lako bogu.
Al’ kad mi jesmo? I kada će on

zemlju i zvezde tvom biću dati?
Ljubav tu malo znači, mada plah,
mladiću, glas ti mami – moraš znati

zaboraviti pesmu. Biti gluv.
Istinske pesme drukčiji je dah.
Dah oko ničeg. Lahor u bogu. Ćuv

O, svi vi nežni, u dah, koji
ne zna vas, stupite koji čas,
nek se o obraze vaše predvoji
i spoji, drhteći, iz vas.

O, vi blaženi, duše još cele,
vi ko početak srca, bez zla.
Lukovi strela i mete za strele,
osmeh vam uplakan večnije sja.

Nek vam se patnje strašne ne čine,
tegobu zemljinoj vratite teži;
teško je more, teške planine.

Čak je i drveća pretežak tlak
koje ste sadili davno. Sve teži.
Ali prostranstva… ali zrak… Nastavite sa čitanjem →

Rajner Marija Rilke: „Soneti Orfeju“ (II deo)

Objavljeno 17. avgusta 2016. od strane A . A . A

Kao što slikaru katkad ruka u hitnji poleti
ka bližem listu, što stvarni potez izmami:
tako ogledala često u sebe preuzmu sveti
jedinstven osmeh devojaka, u polutami,

il’ kad kušaju jutro, same, ili kada
prislužničkim ih sjajem miluju sveće.
A kasnije, tek lagan odblesak pada
preko disanja što prava im lica kreće.

Šta su sve oči nekad u crnim kaminima starim
viđale, dok se ugljevlje dugo, sve slabije, žari:
zauvek izgubljeni, pogledi ovi ginu.

Ah, da li iko može gubitke zemljine znati?
Jedino onaj ko se uprkos tome lati
da pesmom veliča srce, rođeno za celinu.

III

Ogledala, po svom biću šta ste?
Niko još ovo svesno ne ispita.
Međuprostori vremena, što kao da ste
prepuni samih rupa iz sita.

Vi što i praznu dvoranu naginjete ko čašu –
kada se dan, ko beskrajna šuma, mrači…
I luster se kroz nepristupačnost vašu
kao jelen šesnaestorog provlači.

Katkad ste krcata slika. Poneko
kao da uđe u vas, pa se rasplinu –
druge plašljivo skrenuste da minu.

Al’ Najlepša će ostati, sve dok, preko,
od narcisa što u njih uđe meko
uzdržani joj obrazi ne sinu. Nastavite sa čitanjem →

Rajner Marija Rilke: „Orfej. Euridika. Hermes“

Objavljeno 16. avgusta 2016. od strane A . A . A

Image result for orpheus eurydice hermes rilke

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k’o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k’o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid’o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k’o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom. Nastavite sa čitanjem →

Prva knjiga Ane Arp: „Tri mita o putovanju iza Sunca“

Objavljeno 7. maja 2016. od strane A . A . A

0. Korica JPG

Prvog maja 2016. godine objavljena je prva knjiga Ane Arp koja nosi naziv Tri mita o putovanju iza Sunca. U pitanju je trilogija koja se sastoji od knjiga „Pisma Persefoni“, „Herbarijum“, „Dedalove sobe“.

Knjige su pisane od 2009. do 2015. godine i, uprkos razdvojenosti, čine celinu, jedno misaono, stvaralačko i čitalačko putovanje.

Entuzijazam pokreće svet, Fortuna prati hrabre. To je bio stvaralački kredo tokom godina nastajanja ove knjige u čiju realizaciju je bilo uključeno troje ljudi: Tijana Kojić (dizajn), Siniša Lekić (priprema za štampu), Radoš Ružić (fotografija pisca).

U pitanju je samizdat koji je u potpunosti finansirala i osmislila Ana Arp.

A . A . A je nezavisni i samoorganizovani izdavač, proistekao iz istoimenog časopisa posvećenog umetnosti koji objavljuje knjige Ane Arp, sledeći tradiciju malih, nezavisnih, uradi sam (do it yourself) izdavača. Sav novac prikupljen od prodaje knjiga biće uložen u nova izdanja i održavanje sajta A . A . A

Knjigu po ceni od 500 dinara možete poručiti putem mejla anaarpart@gmail.com. Troškovi dostave nisu uračunati u cenu. Knjiga se šalje isključivo postekspresom. Plaćate po uručenju pošiljke. Nije moguće lično preuzimanje. Nastavite sa čitanjem →

Mit o Meduzi

Objavljeno 25. februara 2016. od strane A . A . A

Mosaic Floor with Head of Medusa, Roman, about 115 - 150. Unknown artist, Stone tesserae. Via Getty Open Content.

Gorgona, biće nakazne glave i zastrašujućeg izgleda, koje stanuje u Hadovim dvorima. Kasnije se pričalo o tri gorgone – Steni, Eurijali i Meduzi – Forkovim i Ketinim kćerima, koje su živele na krajnjem zapadu, u vrtu bogova. Iako su dve starije sestre bile besmrtne, a najmlađa, Meduza, smrtna, ipak se samo ona u predanju naziva Gorgona. Pričalo se da je Gorgonu, kao i gigante, rodila Geja u Flegri, da bi se borila protiv bogova.

Glave gorgona bile su okružene zmijama upletenim u njihove kose; u ustima su imale zube, slične veprovim, kroz koje su plazile svoj dugački jezik, a ruke su im bile od bronze. Imale su i krila, a pominju se i Gorgonine bronzane kovrče, od kojih je jednu Atena dala Heraklu, a ovaj Steropi, da pomoću nje otera neprijatelja iz Tegeje.

Gorgone su predstavljale opasnost ne samo za smrtnike već i za bogove, jer je njihov pogled sve živo pretvarao u kamen. Samo jedan bog, Posejdon, zavoleo je Meduzu. Da bi se objasnila ova veza, pričalo se da je Meduza najpre bila žena izuzetno lepe kose. Nju je Atena preobrazila u nakazu, a njene divne kose u zmije, ili zato što se hvalila da je lepša od boginje ili što je zavela Posejdona u Ateninom svetilištu. Meduzu je ubio Persej po nalogu Polidekta, tiranina sa Serifa, i to uz Ateninu i Hermesovu pomoć. Pošto je Persej odsekao Meduzi glavu, iz njenog trupa iskočili su krilati konj Pegaz i čovek sa zlatnim mačem Hrisaor, plodovi njene ljubavi sa Posejdonom. Samo zahvaljujući kapi nevidljivki, Persej je uspeo da umakne Meduzinim sestrama, koje su ga progonile. Dok je s Meduzinom glavom leteo preko mora i Libijske pustinje, za njim su padale kapi Meduzine krvi: na talasima mora one su stvorile korale, a na pustinjskom pesku – zmije otrovnice. Pošto je pomoću Meduzine glave okamenio Atlanta, Fineja i Polidekta, Persej je ovaj zastrašujući lik predao Ateni, koja ga je stavila na svoj štitnik za grudi. Pričalo se da je Atena dala Erihtoniju ili Asklepiju dve kapi Meduzine krvi, od kojih je jedna donosila smrt, a druga život. Atena je pronašla frulu dok je duvanjem u jednu cevčicu podražavala lelek Stene i Eurijale za ubijenom sestrom.

Kasnije je mit o gorgonama racionalizovan. Pričalo se da je Meduza kraljica oblasti oko Tritonskoj jezera u Libiji, koja je izgubila život i svoje bogatstvo u borbi sa Persejem. Pošto je bila izuzetno lepa, Persej je njenu glavu poneo i sahranio je u Argu. Neki kažu da je ona bila hetera čija je lepota sve okamenjivala. Drugi pripovedaju da su gorgone ratoborni narod žena koji su Amazonke pokorile; pod vođstvom Meduze one su uspele da se oslobode, ali su ih kasnije uništili Persej i Herakle.

U spekulacijama stoičara, gorgone personifikuju tri stupnja straha: onog koji parališe misao (Steno), koči celo telo (Eurijala) i zaslepljuje oči (Meduza). Persej, udružen sa Atenom, označava hrabrost povezanu sa mudrošću, koja savlađuje svaki strah.

Sve do IV veka stare ere gorgone su u likovnoj umetnosti prikazivane kao nakazna, zastrašujuća bića, čije lice podseća na apotropejsku masku. U delima arhajske umetnosti, počevši već od VIII veka stare ere, gorgone imaju telo žene i glavu čudovišta, široku i mesnatu, s muškom bradom, velikim otvorenim ustima i isplaženim jezikom. Često su ova bića krilata i s kratkim rogovima na glavi. Osim na vazama, prikazane su i na metopi hrama u Selinuntu (prva polovina VI veka stare ere). Umetnost klasičnog doba potpuno humanizuje njihov lik; lice gorgona postaje sve ljudskije i patetičnije. U helenističko doba Meduza je lepa žena, s diskretno naznačenim zmijama u kosi ili rogovima (Meduza Rondanini). Već od arhajskog perioda, pa do kraja antike, predstavama gorgona ukrašavani su predmeti zanatske umetnosti, najčešće oružje.