O Berninijevoj skulpturi „Apolon i Dafne“

Đovani Lorenco Bernini, „Apolon i Dafne“, 1625.

Priču o bogu Apolonu i nimfi Dafne italijanski barokni skulptor, arhitekta i slikar Đovani Lorenco Bernini mogao je pročitati u delu Metamorfoze rimskog pesnika Ovidija. Prema tvrdnjama teoretičara, ova skulptura rezultat je nadmetanja prostornih i vremenskih umetnosti. Skulptura i slikarstvo su prostorne dok su književnost i muzika vremenske umetnosti. Postavljalo se pitanje kako jedna umetnost unutar sebe može drugu da predstavi, kako posredstvom skulpture prikazati kretanje ili narativni tok koji u književnom delu zauzima nekoliko redova ili muziku koja traje tek nekoliko sekundi. U slikarstvu, trenutak je „dokumentovan“, u skulpturi on je „okamenjen“. Bernini je kretanje – bežanje nimfe od božanstva – kroz mermer, kroz statičnu i tvrdu masu, predstavio kao da je reč o fluidnoj i pokretnoj materiji koja pleše, koja je muzika i uzdah.

Možda bismo priču o Apolonu i Dafne, o njegovoj naklonosti i njenom okrutnom stradanju, mogli nazvati Pusti me da plačem, prema nazivu jedne kompozicije iz Hendlove opere Rinaldo koju je u našem vremenu reinterpretirao i oživeo Lars fon Trir u filmu Antihrist? Bernini oblikuje nimfin poslednji uzdah dok gipko telo prerasta u lovorovo drvo čiji će splet listova Apolon sebi staviti na čelo, noseći venac poput krune, kao zaštitni znak pesnika i poklonika Lepog. Kasnije, lovorov venac, iz potpuno drugačijih pobuda, sebi umesto zlatne krune (ili u pozlaćenom obliku) stavljaće vladari Rima na čelo. Treba znati odakle dolazi poklič sujeti, odakle baš takva kruna i šta je rezultat trijumfa. Dok Had otima Persefonu, on na glavi ima krunu koja se dodatno sjaji njegovom grimasom – trijumfom nad telom koje mu se opire. Ovde je scena identična.

Ali, ovo je priča i o ljubavi. No, kao i mnogi grčki mitovi na tu temu, ona nema srećan kraj. Pervertiranost ne izostaje kada pokušamo da zamislimo, sa potpunim estetskim zadovoljstvom, skoro erotskog inteziteta, bol koji telo oseća kada prerasta u drvo. Neobične li priče! Ono što je poput drveta čvrsto i hladno – mrtvo je. Samo ono što je slabo, što je meko i što oseća, ono je živo. Nimfa odbija Apolonova udvaranja, nju strele Erosa ne dotiču, a to se kažnjava prerastanjem u čvrstinu koja je nema, koja je tišina, koja je mučenje ćutanjem. Ne možeš čak ni da plačeš. Upravo taj trenutak prerastanja uzdaha u nemost, inteziteta života u gubljenje daha, rezultat je uporednog toka bola i zadovoljstva.

Bernini je, očito, voleo granična stanja zadovoljstva, dramu, jauk koji se pretapa u šapat (ali, ne i obrnuto, on je fasciniran pasivnošću i nemoćnim stanjima tela i duha), otmice, rezultat telesnih deformacija usled bola, dekadentnu erotičnost, opskurnost, izvesnu okultnost – od latinske reči occultus (skriveno, tajno) – kada je u pitanju motiv odabira takvih tema. Zašto baš tako intezivne teme, prerastanja, opiranja, prodiranja, stezanja? Zato ova priča i jeste deo baroka, nepreglednog sadržaja nabrojanih motiva, perioda tamne pozadine na kojoj bi slikar predstavio cvet. Površina je ekstatična, pozadina je mračna.

Odnos Hendlove kompozicije iz opere Rinaldo i ove skulpture, uprkos jednovekovnoj razlici, u uzajamnom je trenju i privlačnosti. Pozadinu i libreto Hendlove opere, komponovane oko 1711, ne poistovećujem na nivou radnje već na nivou emocije sa pričom o mitu koji je Berini odabrao kao središnji motiv svoje skulpture, nastale oko 1625, samo nekoliko godina pošto je završio jednu drugu priču u kamenu, skulpturu Had i Persefona.

Đovani Lorenco Bernini, „Apolon i Dafne“, 1625. (detalj)

Đovani Lorenco Bernini, „Apolon i Dafne“, 1625. (detalj)